6 megapiksela jednog amatera...

Facebook, CIA i privatnost na internetu.

, 05 2009 12:01:03 +0100

Pre neki dan sam, "šetkajući" se po internetu, pa u okviru toga, i po facebooku, naišao na iskrene zabrinutosti ljudi povodom njihove privatnosti, odnosno povrede iste. Tako, pogledah par klipova na YouTube-u, razne komentare i tekstove osoba koje su ubeđene da upravo Facebook koristi CIA kako bi potajno špijunirala svoje i strane državljane. Malo sam razmišljao, o svemu onome što sam pročitao, poslušao i ... slatko se nasmejao. O čemu se radi? Pa, ovako...

Samom činjenicom da ja ne živim u Americi, već u Srbiji, odmah navodi na to da ja apsolutno nisam zanimljiv CIA-i niti vidim razlog zašto bi dotičnoj trebali moji podaci. Ok, hajde da uzmemo da živim u Americi. Razmišljam, zašto bih se uzbuđivao oko svega toga ukoliko nemam neku neodoljivu želju da izvršim neku kriminalnu radnju. Ukoliko to i učinim, kakve to, zaboga, ima veze sa Facebookom? Valjda ja, kao kriminalac koji planira, ne bih bio toliko glup da postavim svoje namere na Facebook (mada, ne sumnjam da ima i takvih). Zanima me, ako CIA i Američka vlada ne planiraju da "špijuniraju" svoje građane zbog bojazni da će neko od njih izvršiti neku kriminalnu nameru, zašto bi uopšte špijunirali svoje građane? S druge strane, ukoliko to zaista i rade preko Facebooka i sličnih "community" sajtova, zašto bi se iko zbog toga bunio? Sad će neko reći da sam lud, jer ispada da podržavam špijuniranje. Hajde da razmislimo malo. U koju god državnu instituciju da odeš, moraš da ostaviš popriličan broj svojih podataka. Nisam tačno siguran kakav je sistem u Americi, ali sam poprilično siguran da i oni imaju brojeve ličnih karata, brojeve zdravstvenog i socijalnog, vozačke dozvole, pasoše, račune u bankama i ostale birokratske identifikacije kako bi građani dolazili do beneficija, prava i obaveza koja im pripadaju kao građanima jedne zemlje. Dakle, ako neka zemlja, ne samo Amerika, želi da špijunira svoje građane, ona to sasvim dobro može da učini i bez Facebooka imajući u vidu koliko informacija svako od nas mora da dostavi svojoj vladi i državnim institucijama tokom svog života. Nasuprot tome, ja do sada nisam primetio koja je osoba na svoj profil postavila tačno koliko zarađuje svakog meseca, retko koga vidim da je stavio na kojoj tačno poziciji radi i u kojoj firmi, najviše je onih koji napišu koju su školu završili i u kom gradu eventualno žive, a neki nisu ni te informacije postavili. Na stranu to što se te informacije mnogo lakše mogu dobiti iz samih državnih institucija, npr. biroa za zapošljavanje itd. Vraćamo se na to da ja ne živim u Americi. Iskreno, ne zanima me da li će CIA, FBI, domaća BIA, britanski SIS, izraelski Mossad i sl., imati moje informacije. Sa tim informacijama apsolutno ništa ne mogu da učine, a teško da baš i mogu da imaju te informacije, pošto ja neke toliko lične stvari ne stavljam na Facebook (ili bilo gde drugde na internet). Sve što neko može o meni da sazna sa Facebooka je sledece (pod uslovom da može da pristupi mom profilu, koji je sakriven, ali ćemo reći, zarad teksta, da CIA zaista jednim delom ili usko sarađuje sa FB, pa tako može da otvori čiji god profil hoće): kako izgledam, gde sam se rodio, koju školu sam završio, u kom trenutno gradu živim i eventualno, gde trenutno radim. To je ... pa otprilike nešto što bilo koja institucija (pa čak i pojedinac!) može da sazna o meni i van Facebooka, a bogami i mnogo više.

Sve vodi ka raznim teoretičarima zavera koji za sve moraju da kažu da je zavera, da "uzrdmaju javnost šokantnim istraživanjima" koja vezuju sve za sve i čine jednu zamršenu mrežu "laži, prevare i korupcije". Daleko od toga da poričem postojanje raznih afera, korupcije, muvaža i ostalih stvari, ali se to dešava manje više svuda u većoj ili manjoj meri. Sve to ne predstavlja direktnu pretnju po jednog pojedinca, sve dokle god pojedinac živi normalno i pošteno. O štetnosti samih afera, korupcije i sl., na jednu naciju, neću ovde pričati, jer to nije tema.

Opet, svi govore o toj nekoj "privatnosti" na internetu, a i sami čine kardinalne greške. Ostavljanje informacija poput adresa, brojeva telefona, slika, preduzeća gde radimo i mnogih drugih stvari, nije nečija greška već isključivo naša. Posećivanje sajtova bez adekvatne softverske ili hardverske zaštite (softverski i hardverski "vatreni zidovi" (firewall)), skidanje neproverenih programa i stvari sa interneta, neodržavanje kompjutera čišćenjem "kolačića" (cookies), ostavljanjem e-mail adresa i drugih informacija u elektronskom obliku na internetu, rezultuje upravo time da naša privatnost na "svetskoj širokoj mreži", odnosno world wide web-u, može biti povređena, ali isključivo zbog naših propusta. Svima koji osećaju da je njihova privatnost na internetu ugrožena poručujem: nemojte vi sami ostavljati informacije koje mogu da se povežu sa vama, pa neće ni biti problema.

Za kraj, uopšte nije važno da li ste na internetu ili niste. Naša privatnost svakako ima određene granice i u realnom svetu jer, samo što izađete, vas već mogu da vide ljudi, da vide šta nosite sa sobom, gde se krećete, šta radite, gde izlazite i drugo. Jedina prava privatnost je ona koju imate kada se nalazite u svom stanu ili kući, kada zatvorite roletne, isključite telefone i kompjutere i zavalite se u fotelju sa kojekakvim grickalicama i sokom pored sebe, dignete noge na stolicu i upalite TV, potpuno sami ili eventualno sa nekom, pažljivo odabranom osobom koja ima stopostotno pravo da zadire u vašu "punu" (nazovimo je tako) privatnost. Znači, bez panike i teorija zavere, već uživajte u onome što vam se nudi ;-).

Sajam automobila, pod uslovima krize...

, 04 2009 17:45:33 +0100

Pre tri dana se završio i ovogodišnji sajam automobila u Novom Sadu. Kako već i inače idem svake godine, i ove godine sam išao, a imajući u vidu da sam jako slabo fotografisao išta ove godine, poneo sam i fotoaparat da barem nešto "uhvatim". Svakako, imao sam nešto materijala, ali što se sajma kao sajma tiče, ne mogu reći da sam bio oduševljen. U odnosu na prethodne godine, ove godine je sajam bio vidno manji, u upotrebi je bilo manje hala, ni ljudi nije bilo nešto mnogo, a od prezentiranih automobila, deo njih su čak i "povratnici", odnosno, već viđeni prošle godine, samo u novijem stanju sa eventualno nekim dodatkom ili čak ni sa tim. Kao i prošle godine, i ove godine je u samom srcu sajma, Master hali, bio izložen Lamborghini Gallardo koji je najviše zaokupljivao pažnju mlađih posetilaca sajma, tačnije tinejdžera.

Od proizvođača, spomenuću one koji su mi upali u oko, a tu su svakako "naš" Fiat, zatim Volkswagen, u čijem sam Touaregu i Tiguanu sedeo (a definitivno moram da priznam da je Touareg tenk, dok je Tiguan, iako klasifikovan kao terenac, poprilično skučen unutra i nezgodan za ući), Skoda, Toyota, Mazda, Peugeot, Opel, Mercedes itd. Takođe, bio sam malo razočaran kada nigde nisam pronašao Hondine automobile, a posebno novog Accorda, koji je, meni lično, jedan od boljih i lepših automobila koje bih definitivno posedovao pre svih ostalih.

Obilazak samog sajma nije trajao duže od sat i po vremena, ukoliko i to, a za to vreme smo, drugar sa kojim sam bio i ja, seli u par automobila, raspitali se o nekim cenama, pogledali neke specifikacije i fotografisali, pa nakon toga, pomalo ravnodušni, napustili sajamske hale.

Da ne bih dalje razglabao priču, pustiću vam par fotografija, da ne bude da sam zaboravio da fotografišem. Da, znam, napišem po jedan tekst na blogu svakih šest meseci. Jbg, valjda prosto nemam tu želju i volju :-). Uglavnom, pogledajte fotografije.

Za sada, to je to od mene :-). Čitamo se ponovo kad budem imao ili nešto pametno da slikam ili nešto pametno da kažem ;-).

Odmor za dušu i telo

, 06 2009 16:15:10 +0200

Već neko vreme ne mogu da sastavim svoje misli kako treba. Neke uobičajene stvari su tu, ali mi razmišljanje baš i ne ide od ruke. Umrtvio sam se i ulenjio, a uzrok svega toga je što u prethodnom periodu nemam nikakvih posebnih dešavanja u mom životu. Leto je već pomalo na umaku, a i istrošila se lista aktivnosti koje sam imao u planu za ovo leto. Jedna od aktivnosti, između ostalog, je bio i odlazak na "letovanje" sa mojom neverovatno lepšom polovinom, s tim da smo mi, u nedostatku finansija, odlučili da odemo u, recimo, seoski turizam. Bili smo u mestu koje se zove Tekija, na planini Miroč u istočnom delu Srbije, nedaleko od Đerdapa. Možda nije more ili neka "fancy" planina, ali moram da priznam da mi je prijalo. Zaista mi je bilo dosta svega što se dešava u Novom Sadu i prepuna mi je glava bila gužve, buke, vrućine i žurbe. Želeo sam da nedelju dana odmorim telo i dušu, a sve to uz moju malenu. Provodeći vreme tamo, iskoristio sam priliku da malo fotografišem, mada je više fotografija otišlo na nas, a malo manje na prirodu i okolinu, ali sam zabeležio i par, nazovimo ih, "umetničkih" fotografija. (Dalji tekst sadrži 12 fotografija ukupne veličine 1,48 MB).

Putovanje smo započeli u Beogradu, čekajući dva sata autobus koji će nas prevesti do Tekije. Za to vreme sam napravio ovu, možda ne preterano zanimljivu fotografiju, ali možda ne ni toliko lošu.

U pitanju je fontana, štaviše, fontanica, na Beogradskoj autobuskoj stanici. Da je mlaz vode malo širi i veći, možda se ne bi ni primetila razlika :-).

A sad, prava stvar. Fotografije iz mesta u kom smo bili...

Zanimljiva stvar sa ovim kablovima i dalekovodom je ta da, kada stojite ispod njih, možete da čujete pucketanje struje koja prolazi kroz te kablove. Kako smo se zadržali neko vreme posmatrajući hidroelektranu na Dunavu, jedan drugar koji je bio tu sa zajedničkom drugaricom je prokomentarisao nešto što je bilo smešno, koliko i ozbiljno: "Hajde, idemo odavde, ne želim da postanem statistika" :-).

Dalje fotografije su uhvaćene u trenucima kada smo, nakon sedmodnevnog odmaranja, započeli naš povratak kući.

Prošlo je i to, a sa povratkom u Novi Sad, došlo mi je da plačem. Vratio sam se iz mira i tišine, ponovo u buku i gužvu, a tek sam počeo da uživam. Ne bi mi smetalo ni da sam ostao mesec dana tamo. Trebalo mi je malo vremena dok sam se ponovo navikao na "civilizaciju", a celo to letovanje mi je prošlo neverovatno brzo jer, em sam se odmarao fizički i psihiči, em sam pored sebe imao moju malenu sa kojom sam proveo predivno vreme i lepe, nezaboravne trenutke. A sad, kako mi mozak i dalje ne funkcioniše kako treba, neću dalje smarati sa pisanjem, dovoljno sam pokazao fotografijama, a nadam se da će ih biti još i nadam se da će vam se svideti. Toliko od mene za sada :-).

Prijatelji? Šta je to?

, 08 2009 00:29:39 +0200

Ljudi su jedna sebična, bezobrazna grupacija koja sebi daje za pravo da radi kako hoće, šta joj se hoće, kad god hoće. Prijatelji u današnje vreme su postali samo oni koji će se javiti onda kada im nešto treba od vas i onda će se setiti da vas pitaju "kako si?". Posle toga ostaje samo gorak ukus u ustima do trenutka kada vam se ponovo neko javi sa nekom željom, uslugom, zahtevom. Nikome nije stalo do toga da se sa vama druži samo zato sto mu se druži. U današnje vreme kada je život brz i zahtevan, teško je pronaći vremena, ali nije teško poslati SMS, pozvati nekoga i jednostavno reći "Hej, samo sam želeo da te čujem jer se nismo dugo videli, ni čuli". Pravim prijateljima to ne bi trebao da bude problem. Međutim, u današnje vreme sve više nailazimo čak i na slučajeve gde zovete ljude, šaljete im poruke, a oni vam ni tad ne odgovore, a sve pod kasnijim izgovorima koji mi sve više zvuče na "Izvini, morao sam da mački ispraznim kutiju sa peskom".

Ja ne smatram za sebe da sam savršena osoba, štaviše, smatram da sam svetlosnim godinama daleko od tako nečega, ali se zaista smatram pravim prijateljem. Svako od mojih prijatelja može da mi se javi u svako doba dana i noći ukoliko ima neki problem. Kad god sam mogao da pomognem, pomogao sam, kad god sam mogao da učinim, ucinio sam. Imao sam par trenutaka kada se nisam ponašao baš kao prijatelj, ali sam uvek težio tome da sve moje greške ispravim. Uz sve to, ja se danas nalazim u situaciji da se mene redovno sete dve osobe, moj najbolji drugar (kojeg znam otkako sam naučio da puzim kao beba) i moja devojka. Ostali "prijatelji" su takve osobe kojima ja moram da javim mesec dana unapred za moj rođendan i da su pozvani, kako mi se neko ne bi javio i rekao "E, znaš, iskrslo mi je nešto, ne mogu nikako da dođem". Postoji još po koja osoba koja je vredna pažnje, ne bih sad nabrajao, ali dosta njih su me zaista razočarali. Za neke prosto ne mogu da verujem da posle svog vremena koje smo proveli zajedno, oni ne umeju ni da se jave. Ne znam, iskreno ne znam. Prosto mi je teško da se pomirim sa situacijom i da jednostavno prihvatim stvari takve kakve su. Nikad nisam bio osoba koja je prihvatala sve stvari takve kakve jesu, bezuslovno. S druge strane, neke stvari jednostavno ne mogu da promenim. Ne mogu da prevaspitavam sve te moje "prijatelje" (uslovno rečeno prijatelje), to mogu samo oni sami da uvide, a koliko se meni čini, nešto im baš i ne ide. Nisam tužan, niti padam u depresiju, imam život, pristojan, ispunjen do određene mere, ne žalim se preterano, ali me neke stvari bodu u oko.

Opet, sa druge strane, dolazim u situaciju da mi se desi nešto što je po meni nefer jer, kada drugi to rade meni, onda ide priča "Nemoj se ljutiti, STVARNO nisam mogao" i očekuju od mene da to progutam, a kada sam ja u zaista nezgodnim obavezama koje ne mogu tek tako da stavim pod tepih, onda dobijem rečenicu kako je moja korektnost totalna NULA! Eto dokle je došla cela ova priča, kada su ljudi postali kompletno bezobzirni do te mere da ih njihova sebičnost i egocentričnost kompletno vodi i da ne razmišljaju ni o čemu drugom sem o sebi. A zbog čega? Zbog beznačajnih, besmislenih stvari. Dobro... kome to znači... neka mu. Ja ne mogu više tako. Tačka.

Konačno ... panorama

, 07 2009 20:23:55 +0200

Juče nisam bio miran. Dan je bio lep, ja već neko vreme ništa nisam fotkao i prosto sam morao da iskoristim priliku. Nažalost, uslovi i nisu bili baš najbolji pošto nisam ni krenuo na vreme, već sam izgubio svetlost, ali sam svejedno uspeo da napravim barem jednu panoramu. Ovo je moja prva panorama Novog Sada i inače. Za početak, i nije tako loše. Moglo je bolje, ali dobro. Biće još prilika, kada bude bolja svetlost, više vremena i boljeg podešavanja. Ovako, samo je bilo nabrzaka. U planu mi je da napravim još jednu panoramu kada padne noć, sa svetlima Novog Sada. Razmišljam da ovu fotografiju odnesem da mi se izradi, pitanje je samo koliko bi to koštalo. Mada, možda će biti još boljih fotografija. Ne znam šta bih još mogao napisati, iskreno, mozak mi baš i ne radi kako bi trebalo, bolestan sam, sa sve temperaturom, pa se ne osećam najbolje, niti najbistrije. Biće bolje. Samo malo upozorenje, fotografija je veličine 6822*834 piksela i teži oko 700kB, čisto da oni koji su na sporijem internetu znaju šta da očekuju. Stavo sam malu sličicu, pošto bi velika fotografija poremetila stranicu. Hope you'll like it.

Gumene bombone ... njam

, 01 2009 18:43:54 +0200

Eh ... kako da započnem tekst? Verujte mi da nemam pojma. Hajde, krenuću od najbanalnijeg. Danas je baš lep dan, zar ne? Verujem da smo svi željno dočekali otopljenje. Štaviše, ja sam se danas po gradskom prevozu kuvao (mada to baš i nisam želeo da dočekam sa otopljenjem).

Vratih se sa posla u stan i... nisam se baš dugo ni zadržao pre nego što sam opet izašao. Pratio sam moju lepšu i neverovatno slađu polovinu (HiHiHi) na neko snimanje, čisto da joj držim tremu ;-). Obavismo usput i moje plaćanje računa i još po neku stvar. Nakon svega toga, zaputismo se malo u Mac (dobro, znam, skupi su, hrana im je bezvezna, ali hej, meni je ukusna, nije baš da idem svaki dan). Na putu nazad, reših da je otpratim do kuće. Pre nego što je ona ispratila mene nazad (na autobus tj.), ušli smo u Rodić i tamo ih ugledah! O, da. Gumene bombone. Meni najomiljenije od svih bombona. Štaviše, primetih da su u pitanju slova! Oh, sjajno :-). Kao dete sam, zar ne? Uzeo sam dva pakovanja i zaputio sam se kući. Lepša polovina me je ispratila ;-).

Došao sam kući i pade mi na pamet da se poigram malo sa mojim dobrim prijateljem - fotoaparatom. Već neko vreme nemam baš mnogo kreativnosti u sebi, pre neko veče sam se sa drugarom zaputio van Novog Sada u nadi da ću naleteti na neki lep prizor za fotografisanje, ali nas je uhvatio takav pljusak da sam iskreno želeo da ostanem unutar kola, gde je lepo, toplo i udobno ;-). No, eto, da ne ispadne da baš ništa nisam fotografisao, malo sam se poigrao sa gumenim bombonama (i jednim munchmellowom). Pročitao sam u časopisu ReFoto jedan fin članak o tome šta se sve može fotografisati unutra i kako se može jedna fotografija načiniti zanimljivom, pa mi je to i dalo ideju da ja probam malo da se igram. Tako nastadoše sledeće fotografije :-).

Za veću fotografiju, kliknite na sličicu ;-).

Za kraj, za sve one koji su zaljubljeni (kao ja, na sedmom nebu), ili za one koji žele i koji će se tek zaljubiti, evo jedne "Gummy Love" fotografije.

Iskreno se nadam da će vam se svideti fotografije, a nadam se da ću uskoro napraviti neke nove, mada imam još par fotografija koje bih mogao da izvadim iz naftalina, a koje nisam postavio ovde. Moram vam se pohvaliti mojim fotografijama munja ;-). To, sledeći put... da ne smaram više ;-).

Pozdravlja vas: (nemojte mi zameriti na slovu R, u ovim gumenim bombonama ga jednostavno nije bilo, pa sam improvizovao; ovo mu dođe malo slovo R ;-))

Returning to the roots iliti Eto me nazad

, 29 2009 11:33:11 +0200

Prošlo je izuzetno mnogo vremena otkako sam poslednji put nešto blogovao ovde. Mnogo stvari se promenilo, u jednom trenutku je moj život krenuo niz veoma strm put i tada, naprosto, nisam imao volje, želje ni kreativnosti da bilo sta blogujem. Međutim, sreća mi se osmehnula, moj točak sreće je konačno odabrao moje ime u igri života i počeo sam da se uzdižem. Malo po malo, mic po mic, vratilo mi se sve ono što sam toliko godina gubio. Prvo i pre svega, pronašao sam pravu ljubav... ili je ona pronašla mene? U svakom slučaju, ostaje činjenica da sam jako srećan i da je jako VOLIM! Pored toga, počeo sam da radim, a uz sve to, došao je period kada sam za kompjuter imao vrlo malo ili čak nimalo vremena. Kompjuter, internet, a samim tim i ovaj moj blog, pao je u zaborav. No, moram priznati da, iako možda nemam posebnog dara za pisanje tekstova, ipak volim da pišem, volim da iskazujem svoje mišljenje i volim da budem priznat. Par tekstova koje sam pisao na različitim stranama, pročitao sam svojoj lepšoj polovini i ona ih je pozitivno ocenila. To ima još jednu težinu iz razloga što je moja lepša polovina novinarka (tj. biće vrlo uskoro ;-)) pa tako i ja mislim i želim da mislim da u mojim tekstovima barem nešto valja. Što se tiče fotografija, ne mogu reći da sam imao mnogo inspiracije i vremena da slikam nešto što bi bilo dovoljno pristojno za okačiti, ali se nadam da ću se u predstojećem periodu malo više posvetiti toj umetnosti i uskoro imati nešto da pokažem.

I tako, posle razmišljanja, reših da se vratim mom zaboravljenom blogu, da ga obnovim i nastavim sa mojim tekstovima i fotografijama. Valjda neću imati ovako dugačku pauzu više :-)

Za one koji su ranije primetili moje fotografije, sada vide da ih nema. To je, nažalost, posledica hostinga koji se ugasio, a na kojem su bile sve fotografije. Sve to je otišlo u propast, a ja nisam sačuvao te obrađene fotografije na kompjuteru. Gledacu da ih polako sređujem ponovo i vraćam nazad na blog kako bi i dalje mogle da se gledaju.

P.S. Jedno veliko HVALA blogerki drveni_advokat što mi se javila komentarom i podsetila me na moj stari blog ;-). Izvini što mi je trebalo dugo da odgovorim ;-).

Pa ... čitamo se ;-).

What to do, what to do...?

, 01 2008 22:59:02 +0200

Sedim, bezvoljan, umoran... pucam po šavovima. Došlo je vreme za to valjda. Čekam da puknem već jednom u potpunosti, da se ispraznim, pa da nastavim dalje. Sutra idem za Beograd, trebao bih da malo spremim stan, a ne želim da dignem ovo moje ogromno dupe sa stolice. Samo malo sudova i par stvari za skloniti, ali sam tako nevoljan. Kupih danas kacigu za bicikl, međutim, neću stići da je isprobam, barem ne naredne dve nedelje. Glupog li početka... nema veze, neću mnogo smarati.

Razmišljam o njoj. Razmišljam da li da joj pišem ili da se držim po strani, da je pustim malo da me se zaželi? A možda ona i ne razmišlja uopšte o meni. Na moru je, zašto bi se setila mene? Možda baš zato i treba da joj napišem neku poruku, čisto da je podsetim na mene i da joj napišem da ja mislim na nju. Davno se nisam igrao igre "muvanja", a nikad je, istini za volju, nisam ni znao baš kako treba, pa se sad koprcam pokušavajući da nateram moj mozak da mi kaže šta da uradim i kako, kako da pristupim celoj situaciji. Tja, što jednostavno, kad može komplikovano. Mada, neće mi biti žao ako nešto ispadne iz cele situacije. Vraća se sa mora 11. avgusta. Iskreno se nadam da će pristati da se vidi sa mnom ponovo, ovaj put nasamo, da se ispričamo lepo, da mi ispriča kako joj je bilo na moru, a naravno, i da ja pokušam da se dokažem i pokažem joj da sam vredan razmišljanja. Ona bi, po onome što je meni rekla, nešto ozbiljno. I ja bih. Neću da se igram, znam šta želim, samo nekako, kad god sam pomislio da bi nešto lepo moglo da bude, zgaze me i onda mogu da kažem samo "Did everything just turn blue for a second?". I da li može sad neko da me krivi što sam pesimista kada su veze u pitanju?

Ne mogu više da pišem. Idem... idem nešto barem da uradim, da se nekako osećam korisnim.

Za dve nedelje...

From my brain to text document... part unknown

, 01 2008 02:21:56 +0200

Znate li onaj osećaj kada vam nije ni do čega, kada se osećate kao da ste sami na svetu, lutate pustinjom života bez ikakvog smisla, prazni iznutra, sa hiljadama misli koje proleću vašim umom brzinama od par stotina kilometara na sat? Ne možete da prestanete da razmišljate i na kraju vam je već dosta svega, umorni ste, samo želite da se konačno nešto desi što će da vam pokaže da stvari jednostavno, nisu onakve kakvim ih vi vidite, da posle noći postoji dan, da sunce zamenjuje mesec, i da prazna konzerva koju vi vidite kako leži na ulici, ulubljena i probušena, uvek može da se zameni novom, punom konzervom i da se nastavi dalje. Međutim, osećaj da jednostavno, nešto nije kako treba, bez obzira što ste možda obezbeđeni materijalno, što imate par jako dobrih prijatelja za koje znate da će vam se uvek naći tu kada su vam potrebni, bez obzira što vam mali glas u vama govori da je vaša psihička iscrpljenost samo proizvod lagane depresije i melanholije, koja je nastala zbog određenih stvari koje su vam se desile u životu, a koje ipak nisu toliko strašne, ipak ne možete da se otmete tom osećaju. Nešto fali.

Ništa nije toliko lepo kao što se čini. Sve stvari koje vas čine srećnim su u stvari sitnice koje vas drže "srećnim" (namerno pišem pod navodnicima, jer to na kraju, ipak nije prava sreća) jedno kratko vreme nakon čega se ponovo vraćate na realnost i ironiju života. Iako je prisutna određena subjektivnost u vašim pogledima na svet, jasno vam je da ste racionalni kada govorite o nekim stvarima koje nisu baš lepe. Nakon određenog vremena, krenete pogrešnim putem i u jednom trenutku shvatite da više ne vidite stvari onakve kakve bi mogle da budu, već vidite samo onakve kakve jesu. Prestanete da gledate i razmišljate o lepotama koje bi mogle da budu, već razmišljate samo o negativnim stvarima, što ujedno i vas čini negativnim i neprivlačnim za okolinu. Danima kada se osećate dobro i energično, čak se i nasmejete, a danima kada se osećate loše, napušteno i samo, bolje da vas niko ni ne vidi jer, pre će se desiti da ćete vi tu osobu ubedačiti, nego da će ta osoba uspeti vas da usreći. Možda će uspeti da vas nasmeje... možda... A možda ćete se pretvarati da je sve u redu, da ste vi Ok, da vas ništa ne može zaustaviti, da ste psihički nepobediva osoba. Po vama će se videti da to nije tako, ali ćete poricati da nešto nije u redu. Iz toga se može izvući zaključak da ne želite da pričate o svojim problemima, o svojim mukama, možda zato što mislite da to u stvari i nije toliko strašno, da su to sitnice, da nema potrebe da opterećujete druge ljude svojim "besomučnim naklapanjima". Veći deo života ste prošli sami, mnoge probleme rešili samo zahvaljujući svojim naporima i onda jednostavno smatrate da niko drugi sem vas ne može da vam pomogne, već da ste sami u tom problemu. Neko bi eventualno mogao da vas sasluša, ali ste došli u takvu fazu da vam ni to ne pomaže mnogo, a većina će vas čak posavetovati na način na koji jednostavno ne želite da budete posavetovani. Neće vas podržati u onome što bi ste vi uradili u toj situaciji već će reći nešto što zvuči ovako: "Ma nemoj se cimati oko toga, nije vredno, prestani da razmišljaš, budi srećan, ja ti kažem, sve će se rešiti" (samo od sebe?). Ne... ne ide to tako.

Ljudi sve više i više teže nekoj površnosti, lakim dolaskom do rešenja nekog problema (što, u stvari, čak ni ne rešava problem, već ga samo, eventualno, odloži), ili pokušajima da se problem zanemari, kao da ne postoji. Kada pokušate da na neki malo komplikovaniji način objasnite neke situacije u životu, ljudi vam kažu da ste "težak sagovornik". Nakon toga, sve češće i češće se povlačite, da biste se na kraju, u potpunosti povukli u sebe. Ne, nećete se samouništiti. Samo nećete više biti oni "stari dobri prijatelji/prijateljice".

Pa do nekog sledećeg izliva depresije...

EXIT festival 2008

, 19 2008 05:03:03 +0200

Iako se EXIT festival završio već pre skoro nedelju dana, ja jednostavno nisam bio u mogućnosti da postavim fotografije. Nisam se baš nešto posebno dobro ni osećao poslednjih dana, ali kako sam obećao da ću ih postaviti, evo i ovog članka. Nemojte mi zameriti na kašnjenju.

Kao i uvek, na EXITu sam bio četiri dana i dobro sam se proveo, mada moram da priznam da je bolji provod bio prethodnih godina. Jednostavno, ove godine se nisam pronašao, prva dva dana nisam bio nešto posebno ni uzbuđen pa sam vreme na tvrđavi proveo uglavnom lutajući sa stage-a na stage, a ni društvo mi nije bilo nešto posebno inspirativno pa se ni ja nisam opustio onoliko koliko bih trebao. Poslednja dva dana su bila nešto bolja. Međutim, nije preterano ni važno koliko ste koncerata pogledali, nekad je samo uživanje biti tamo u to vreme, osetiti tu energiju, atmosferu koja se diže okolo. Uspeo sam da pogledam The Hives, Gogol Bordelo, svima poznatog i, koliko sam primetio, najomiljenijeg Manu Chaoa, kao i još dosta drugih bina. Tražio sam dobro društvo, dobru atmosferu, dobru muziku i naravno, dobre fotografije. Pa da ne dužim više, kliknite na link i pogledajte... (Napomena za one koji imaju sporiji internet; ukupan broj fotografija je 22, sve one ukupno teže nešto malo manje od 4 MB, da znate kada i ako budete želeli da otvorite ceo članak).

Breakdance na Agora Stage-u

Alex Metrix @ Dance Arena

Performans na Dance Areni

Pogled s visoka na Dance Arenu

Axwell predaje miksetu Tom Novy-ju

Jutro na Dance Areni

Ekipa Kikija Lesendrica na Fusion Stage-u

Kiki Lesendric na Fusion Stage-u

Main Stage

Manu Chao na Main Stage-u

Nightwish na Main Stage-u

The Hives na Main Stage-u

The Hives @ Main Stage

Tom Novy mix @ Dance Arena

Tom Novy @ Dance Arena

Za svaku pohvalu je i postavljanje Vojvodina Music bine gde su svirali tamburaši, koja je čak bila jedna od posećenijih bina na EXITu. Hladno piće, muzika tamburaša, Dunav iza ledja, još ako ste došli sa voljenom osobom, sve to bi učinilo da se to veče na tvrđavi oseti prava romansa...

I za kraj, san svakog clubbera, da dočeka jutro na Dance Areni... Savršen kraj festivala.

Želeo bih samo, na kraju, da podsetim i na to da se ove godine tokom trajanja EXIT-a desila tragedija. Verujem da svi koji prate vesti i koji prate EXIT, znaju o čemu se radi. Tragično je preminula devojka, dvadesetosmogodišnja Jelena Matić iz Paraćina. Takođe, Dafina Anastasova, dvadesetdvogodišnja devojka iz Skoplja koja je takođe povređena kada je grana pala u EXIT kampu, još uvek je u teškom stanju i u životnoj opasnosti. Ja joj držim palčeve da se izvuče, a Jeleni želim da joj bude laka crna zemlja koja ju je prerano uzela. Čija je krivica, o tome ovde ne želim da polemišem, samo sam želeo da iskažem moje žaljenje zbog ovog nemilog događaja i da se nadam da se ovako nešto više nikada neće desiti. Nemojte zaboraviti!