Radna nedelja

igorvelickovic — Sun, 15 Nov 2015 19:12:01 +0100

Najlepši dan u nedelji je petak i to petak popodne, odnosno uveče. Subota proleti za čas. Nedeljom uveče počinje osećaj težine. U ponedeljak ujutro počinju redovne radne aktivnosti i dužnosti kojima ispunjavamo radnu nedelju sve do najlepšeg dana, pomenutog u prvoj rečenici. Dakle, imamo petak koji je najlepši, subotu koju skoro da nekad i ne osetimo jer proleti za čas, nedeljno prepodne koje prođe u osećaju da lepši deo nedelje ističe, nedeljno veče začinjeno osećajem težine, od ponedeljka rutina sve do petka i tako u krug.

Nešto tu nedostaje. Godišnji odmor od nedelju dana. Recimo početkom svake radne nedelje. Šala, naravno. Neko bi morao i da radi, a uz to i nama (pretpostavka je da većina ima ovakvu nedelju) se ne mili odsustvo takvih aktivnost kao što su radne čitavog života.

Nezgodu čini to što je ritam života postao drugačiji u odnosnu na ono što su naša očekivanja. Čini se da se nema više vremena za čekanje na bilo šta. Najteža stvar na svetu je uredno sačekati da se osoba ispred bankomata konačno skloni. Tu je već četiri sekunde, a kako stvari stoje čini se da planira tu da počne i da živi, tačno ispred bankomata. Red u prodavnici... čudo jedno kako su ljudi počeli da dolaze baš u red ispred kase gde čovek zakorači da preda svoje dve-tri stavke radi očitavanja. Skeneri neće da očitaju bar kod na kesici. Čudo da ne peglaju svaku kesicu posebno, da skener može lako da odradi svoj deo priče. Pogon na sva četiri točka nas nosi iz marketa, bekstvo na čist vazduh. Sad treba da se nadoknadi izgubljeno vreme, a nedostaje mogućnost da čovek napravi još četiri koraka na svoj regularni korak.

Dok se čovek osvrne oko sebe, čitav niz dana u nedelji proleti. Brzo, nema šta. Malo radovanja godišnjem odmoru, čekanje vikenda i mnogo nerviranja zbog kampera u redovima, čekaonicama, gde god čovek zakorači.

Lift bi morao brže da se kreće, putevi da budu kraći, a redovi da se kreću kao na pokretnoj traci u četvrtoj brzini.

Četiri takve radne nedelje čine jedan mesec i dvanaest takvih meseci i dočekaćemo Novu godinu za čas. Jedna za drugom takve godine će isto neobično brzo proći.

Da li je moguće vratiti se na najlepši dan sa početka priče i malo, eksperimenta radi, jednom makar u mislima učiniti da je taj najlepši dan onda kada radna nedelja počinje. Nije vreme to koje brzo proleti, već to naš osećaj čini.

Ponedeljak i petak, čini se da tu nema neke razlike osim ukoliko sam čovek to ne učini. Neki dani su svakako bolji, u smislu lepših i onih drugačijih događaja, ali ako gledamo samo radnu nedelju kao takvu, ona je sama po sebi često i ispunjenja nečim lepim.

Nov način gledanja mogao bi da bude da se u toku nedelje teži, uz ostalo, da se ona ispuni nečim lepim. Tačnije, da se u brzini ne propusti to da bude uočeno da je činjenica da čoveku ispred očiju vrlo često budu i događaji, činjenice i ljudi koji umeju da učine da se oseti da je život ispunjen nečim lepim.

Time čoveku ostaje više snage da lakše i delotvornije učini ono što je činjenica da su njegove obaveze i time opet učini da nedelja "izgubi" na brzini. Čini se da se tako vraća čoveku onaj osećaj balansa, koji tako nedostaje svakome ko se suočava sa svakodnevnicom modernog života. Čar života, može biti, je u tome da se čovek suoči sa time da ne mora da ima osećaj da mora da se suočava svakog dana sa bilo čime. To što se dođaga je ono što čini život.

Tačka

Radna nedelja