ПРЕПОЗНАВАЊЕ

ПРЕПОЗНАВАЊЕ http://prepoznavanje.blog.rs/blog/prepoznavanje Нека Препознавања никада не отпочну. Нека никада не окончају. prepoznavanje 2026-06-14T13:27:28Z РЕКАПИТУЛАЦИЈА КАПИТУЛАЦИЈЕ ИЛИ КАКО СМО ОДРЖАВИЛИ НАШ КОСМЕТ http://prepoznavanje.blog.rs/blog/prepoznavanje/postovi/2023/07/16/rekapitulacija-kapitulacije-ili-kako-smo-odrzavili-nas-kosmet <div> </div><div>НАПИСАНО И ОБЈАВЉЕНО НА БЛОГОСФЕРИ У ФЕБРУАРУ 2013. ГОДИНЕ Када је 17. фебруара 2008. године илегална скупштина јужне српске покрајине једнострано прогласила независност Космета, имала је у фиоци само један документ којим је могла то &bdquo;потврдити“: сопствену Декларацију о независности, папир вредан колико и највреднија новчаница у доба хиперинфлације. Очекивано, грубијански печат на овај продужени терористички акт, експресно је ставила и група земаља окупљена у (не)формалну разбојничку дружину која је запосевши више од пола Европе, похитала да своју шапу спусти и на свето српско тло. Додворавања ради и потврђивања покорне лојалности вођи ганга – Америци, и њеном топузу НАТО-пакту, истом оном који је храбро насрнуо на усамљену Србију 24. марта 1999. године. И, то би, отприлике, било све, чиме је непријатељ располагао. Све остало стајало је на нашој страни. Нити један формално-правни акт наше државе који практично развија и оживотворује аспекте једностраног самопроглашења независности није постојао. Захваљујући постојаном ставу Русије, Савет безбедности Уједињених Нација је био &bdquo;безбедан“ за највећи српски интерес; захваљујући непопустљивој политици тадашњег премијера Војислава Коштунице робустна пристрасност фрустриране Европске Уније је доследно држана на дистанци, док је Марти Ахтисари са зготовљеним рукописом под мишком нервозно примао Нобелову награду за мир. Шта више, имали смо Резолуцију 1244 СБ УН, имали некомпромитован, поштован национални Устав. И најважније, имали смо обрисе политичког (и националног) јединства о Косметском проблему. А онда је унутарнационална скупина политичких адолесцената, лица још обраслих бубуљицама политичке незрелости, али добрано антинационално структуираних, партнерски потпомогнута од старне евроатланског ганга, започела промоцију новог система вредности са чијег се врха злочесто шепурио општи вредносни нихилизам. Напросто, ништа више није било свето. Измученом и престрашеном Народу је утерана безпризорна Шенген илузија о бољем животу а држава је добила цену. Космет, понајпре. Општи национални интерес је рапидно дегенерисан до скупине од седам и по милиона појединачних базалних мотива, или нешто мањег броја, властохлепивих аспирација политичких странака, односно калкулантско-опортуних маневара најзначајнијих националних институција, чиме је остављен брисани простор за брутални поход дела НВО сектора. На мајским изборима 2008. Народ није довољно убедљиво поразио наметану илузију о евроунијском благостању које канда нестрпљиво куца на врата Отаџбине, антинационалну и антидржавну идеологију осионе банде политичких хулигана, дајући јој на тај начин легалну шансу коју она није пропустила, као што ни 4 године касније, на Ђурђевдан 2012. године није довољно јасно препознао бедни глобалистички трик реформе старе илузије, одглумљен од стране &bdquo;неких нових (старих политичких) клинаца“ у &bdquo;блоку“. Започело је последње одбројавање. Најзад, вратимо се на почетак саучесничког процеса одржављења нашег Космета, тј. партнерског садејства власти и ЕУ у творењу функционалне независности наше јужне покрајине, до саме столице у УН. Хипнотисана ирационалном догмом &bdquo;ЕУ нема алтернативу“, 29. априла 2008. године, власт је потписала ССП са Европском унијом. <a href="http://www.seio.gov.rs/%D0%B4%D0%BE%D0%BA%D1%83%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D1%82%D0%B0/%D1%81%D0%BF%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%B7%D1%83%D0%BC%D0%B8.151.html" target="_parent">Овим споразумом</a> Србија се обавезала да постепено укине царину на увоз робе пореклом из Европске уније у прелазном периоду. Штета, преко 500 милиона евра. Запитаће се неко какве везе има овај економски чин са разградњом територијалне целовитости земље? Има! Био је то први конкретни уступак наше стране зарад приближавања ЕУ. Он је одшкринуо врата уласку у незустављив процес подавња захтевима ЕУ са безмало еротском страшћу, од којих је сваки следећи односио део атрибута српске државности на Космету. ССП је био &bdquo;златни кључић“ за Пандорину кутију. Уследило је кобно прихватање мисије ЕУЛЕКС почетком децембра 2008. године  чији је основни циљ био (и остао) да постави административне темеље терористичкој творевини, тј. да врши надгледање спровођења процеса остваривања практичне независности Косова, што представља основу плана Мартија Ахтисарија, истог оног човека који је експлицитно рекао да је косовска независност <a href="http://www.srpskapolitika.com/Tekstovi/Komentari/2008/145.html" target="_parent">неповратан процес</a>.  На тај начин је косметско питање измештено из УН и Савета Безбедности и препуштено на милост и немилост ЕУ, истој оној творевини која је масовним признањима јасно рекла шта мисли о територијалном интегритету Србије и самопроглашеној косметској независности безмало истог дана када је  илегална скупштина јужне српске покрајине једнострано прогласила отцепљење од Србије. Није згорег подсетити се шта је портпарол Државног секретаријата Америке, Шон Мекормак, рекао тим поводом у децембру 2008. године:   ”Подржавамо циљ ЕУЛЕКС-а да ојача институције које спроводе владавину закона широм Косова, на добробит свих заједница, и да промовише <a href="http://www.srpskapolitika.com/Tekstovi/Komentari/2008/145.html" target="_parent">територијални интегритет Косова</a> (!??!) и регионалну стабилност”, као што није на одмет ЧУТИ и последњу званичну изјаву <a href="https://facebookreportermonitor.wordpress.com/2013/02/12/%D1%81%D0%BA%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D0%B0%D0%BB%D0%BE%D0%B7%D0%BD%D0%BE-%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%82%D1%83%D1%81%D0%BD%D0%BE-%D0%BD%D0%B5%D1%83%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%BB%D0%BD%D0%B8-%D0%B5%D1%83%D0%BB%D0%B5/" target="_parent">Бернарда Бохарта,</a> шефа мисије, &bdquo;статусно неутралног“ ЕУЛЕКС-а, у којој дословно каже: &bdquo;ЕУЛЕКС ће наставити да подржава Косово на путу према ЕУ“.   Ако се узме у обзир да је распоређивањем припадника мисије Еулекс, две хиљаде полицајаца, цариника, истражитеља и судија, на &bdquo;легалан“ начин (уз српску сагласност) отпочео поступак оснаживања полиције, царинске службе и судства Косова, престаје да бива збуњујуће потписивање Споразума о полицијској сарадњи Министарства унутрашњих послова Србије са ЕУЛЕКСОМ, следећег акта који обеснажује елементе државности Србије на Космету.  Упркос покушају власти да садржај овог протокола представи као целисходан напор на терену размене информација у борби против организованог и прекограничног криминала, као и других илегалних активности, и мање луцидном посматрачу неће промаћи да је овај Протокол потписан са ЕУЛЕКСОМ, оним бескрупулозним адвокатом хулиганске, антицивилизацијске дружине (ЕУ) чији је мандат дефинисан <a href="http://pletenijesloves.wordpress.com/2012/12/19/%D0%B0%D1%85%D1%82%D0%B8%D1%81%D0%B0%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B5%D0%B2-%D1%80%D1%83%D0%BA%D0%BE%D0%BF%D0%B8%D1%81-%D1%98%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%BE-%D0%BF%D0%BE%D0%B4%D1%81%D0%B5%D1%9B%D0%B0%D1%9A%D0%B5/" target="_parent">Ахтисаријевим рукописом</a>, истим оним рукописом у којем експлицитно пише да је једна од надлежности ЕУЛЕКСА и – царина(!?), а чији творац арогантно закључује да је косовска независност неповратан процес и самодовољно додаје да ће тако остати <a href="http://www.srpskapolitika.com/Tekstovi/Komentari/2008/145.html" target="_parent">упркос противљењу Србије и њених савезника!</a> Након непотребног срљања у загрљај МСП, чиме је стратешки ослабљена позиција Србије, у договору са земљама чланицама ЕУ, ревидиран је и текст Резолуције о Космету усвојен у националној Скупштини почетком августа 2010. године. Измењена је синтагма &bdquo;разговор о свим отвореним питањима“ термином &bdquo;дијалог Београда и Приштине“, док је синтагма &bdquo;једнострана сецесија“ потпуно избачена из текста резолуције. Па, шта, рећи ће неко? Паметном, довољно. Првом изменом Београд и Приштина су стављени у формално-правно равноправан &bdquo;дијалошки“ положај супротстављених страна, док је избацивањем &bdquo;једностране сецесије“ из текста Резолуције, остављен простор за процесно уграђивање добровољности Београда у легализацији Косметске независности. Процесно уграђивање добровољности српске стране започело је недуго потом, парафирањем већег броја бриселских договора од којих је сваки следећи у низу редуковао уставно-правне ингеренције српске државе на Космету. Праћено помним &bdquo;ћутањем администрације“ националног Уставног суда, круну бриселског антидржавног процеса представља последњи имплеметирани договор између Београда и Приштине о &bdquo;Интегрисаном управљању границама“ за који <a href="http://www.nspm.rs/hronika/ulrike-lunacek-vlada-srbije-napreduje-u-mnogim-koracima-granicni-prelazi-izmedju-kosova-i-srbije-zaista-postoje.html" target="_parent">Урлике Луначек</a>, известилац европског парламента за Косово недвосмислено каже: &bdquo;Гранични прелази између Косова и Србије заиста постоје, они функционишу и на њима се примењује и царински споразум.“  И још, то је исти онај договор који је албанском народу на Космету дао повод за општенародно весеље, а нашим сународницима разлог да продубе сумњу у искрене намере домаћих власти и исти прогласе <a href="http://www.rtv.rs/sr_lat/politika/srbi-sa-severa:-ne-prihvatamo-granicu-da-se-izjasni-ustavni-sud_355564.html" target="_parent">неприхватљивим</a>!   Уследило је затим још једно срамно повлачење током усвајања <a href="http://pletenijesloves.wordpress.com/2013/01/13/%D0%B0%D1%85%D1%82%D0%B8%D1%81%D0%B0%D1%80%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%BA%D0%BE%D1%81%D0%BC%D0%B5%D1%82%D0%B0-%D0%B8%D0%BB%D0%B8-%D1%80%D0%B5%D1%87%D0%BD%D0%B8%D0%BA-%D0%BA%D0%B0/" target="_parent">капитулантске резолуције</a> о Космету у Скупштини Србије у јануару ове године, када смо се уместо преко потребног проширења правног <a href="http://pletenijesloves.wordpress.com/2012/12/27/%D0%BA%D0%BE%D1%80%D0%B8%D0%B4%D0%BE%D1%80-%D0%BA%D0%B0-%D1%83%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%B2%D1%83/" target="_parent">коридора</a> између актелног Косметског статуса и националног Устава, о вери наслушали од невере и готово поверовали у арогантни вредносни и историјски нихилизам човека који се недавно окуражио да пређе рубикон, осионо изговоривши све оно што онај претходни није смео, понизно најављујући још, да ће предузети преостале кораке на које се није усудио и од чега је устукнуо или није стигао да учини први.   А шта је то што можемо наредних дана очекивати? Укидање српских институција на Космету које смо и сами пристали да интерпретирамо &bdquo;паралелним“ оног часа када смо пристали да усвојимо наметану терминологију ЕУ која управо овом синтагмом оперише. Мера укидања сопствене државности на сопственој земљи, неће бити аршинована сопственим уставом већ милосрђем силника, будимо уверени. Чему се онда искуствено можемо надати до континуитету понизности сопствене власти, исте оне отуђене власти која је игноришући сав слободарски традиционализам свог Народа наставила да саучествује у ОДРЖАВЉЕЊУ нашег Космета, управо на оном месту где је претходна била заустављена. А не заборавимо, нико ТО од нас није тражио. Осим оне проклете, неутаживе догме &bdquo;ЕУ нема алтернативу“ коју смо давно раскринкали али никада довољно сахранили. Када је 17. фебруара 2008. године илегална скупштина јужне српске покрајине једнострано прогласила независност Космета, имала је у фиоци само један документ којим је могла то &bdquo;потврдити“: сопствену Декларацију о независности, папир вредан колико и највреднија новчаница у доба хиперинфлације. Државу смо направили ми.   </div> ПОСЛУШАЊА 2023-07-16T12:31:12Z prepoznavanje Јесмо ли учинили све да ослободимо отаџбину? http://prepoznavanje.blog.rs/blog/prepoznavanje/postovi/2023/05/31/jesmo-li-ucinili-sve-da-oslobodimo-otadzbinu2 октобар 2011. Вишегодишњи покушаји запада и домаће анархолибералне олигархије да лише пркоса свест о  окупацији Отаџбине  сведоче о томе да је та свест – камен темељац наслеђене националне свести српског Народа. Последњих месеци ти напори постају још безочнији. Огољени напади на српски идентитет нису међутим крунисани потпуним и жељеним успехом чак ни у актуелном тренутку општег нихилизма када безначајно мањински део Народа, под заставом растанка са реликтима постмилошевићевске епохе, са арогантним одушевљењем омаловажава своју вишевековну, видовданску  историју. Та драматично мала мањина уверава нас непрестано да је сабласнута наводном неонационалистичком идеологијом патриотски орјентисаних организација и појединаца, а уствари доследно циља Србију. Истину говорећи, та мањина једино и нишани Србију, користећи као изговор и инструмент  национализам који је, канда, анахрона, атавистичка историјска појава недостојна модерне Србије евроинтеграционих аспирација.Иза ових подмуклих метода крије се један циљ – срушити утемељну слику Србије као поносне и правдољубиве државе. Охолим посткомунистичким и прозападно орјентисаним анархолибералима је омражена свака идеја отаџбине као часне државе, и зато они, повезујући је са неоствареним националним амбицијама новијег доба и репресивним методама комунистичког режима ( при чему је Броз готово по правилу мање зло од Милошевића?!? ), безусловно настоје да исту обезвреде, и коначно подјарме евроатланској безличности. Потпуно укотвљени у савременом историјском тренутку, односно, тобож јако ганути над жртвама (пред)милошевићевске епохе и забринути за судбине транзиционих губитника  они тенденциозно игноришу истину која проистиче из читаве историје српског Народа. Уставри, треба разумети да њихово трагање за наводном историјском нужношћу ( читај, прихватању реалности ) као сурогату историјске правде, очитовано у безпризорном ниподаштавању сопствене нације, никада суштински није усмерено против конкретних представника политичког естаблишмента ( Милошевић, Коштуница ), већ против историјског присуства и права на место у историји света. Уосталом, шта стоји иза, од домаће &bdquo;другосрбијанске“ јавности, добрано прихваћеног  покушаја запада да баш од Милошевића направи &bdquo;балканског касапина“, каквог никада нису направили чак ни од Хитлера, илити од Коштунице &bdquo;тврдокорног националисту“, што никада не би рекли за Саркозија, или Меркелову, на пример?Елем, нема Народа чија историја нема и спорне аспекте који захтевају историјску објективност и преиспитивање историјске одговорности, али то не значи да колевку демократије треба прогласити трајним историјским инвалидом због јакобинског револуционарног терора,(1) неупоредиво бруталнијег него најгори дан милошевићеве владавине. &bdquo;Проблем“ је у томе што на Западу нико не демонизира сопствену званичну прошлост нити руши веру у сопствени историјски континуитет, како то, нажалост, чине домаћи тумачи историје и креатори глобалистичке догме.Дакле, ми смо криви за међународни имиџ државе. Ругање сопственом идентитету и властитој историји не би започело на евроатланском простору да се није најпре догодило у Отаџбини и то оспоравањем слободарског духа, који и јесте кост у грлу наших опонената. Ако је већ од запада перфидно искоришћена наша неспособност да се окрене страница историје 5. октобра, не исмевајмо се онда даљој предачкој прошлости. Домаћи другосрбијански нихилисти су међутим први изнедрили суд о (пред)милошевићевској Србији као горем тоталитарном чудовишту од било којег савременика. Наш либерал је безобразно уверен, да у «лошој» држави није могло бити ничег праведног, готово икада. Али када говоримо о НАТО агресији на Србију и отимању Космета, о рату са странцима који су дошли да поробе свету српску земљу, спорови о томе да ли је држава добра или лоша су потпуно неумесни и штетни. Оног часа када је прва чизма туђинског војника ступила на српско тло, макар заувек само на тој стопи и остала, читава Отаџбина је била  окупрана. Зло се, дакле,  није десило са државом, системом, уређењем него са Отаџбином. А какав тек катастрофални губитак је накнадно нанет идеологијом ЕУ нема алтернативу: валоризација отимања Космета, даљи дезинтегративни процеси, међунационални конфликти, лутање огромне осиромашене масе народа, трагедија Срба, затечених у туђини,  уништење верско-националне супстанце Србије и њена самовољна разградња, … Домаћи ( и не само они ) професионални идеолози,  свемогући манипулатори масовном свешћу  афирмишу, међутим, другу призму посматрања, како би остали по страни ови очигледни закључци, они безосећајно оперишу само оним што делује на савременог Србина, градећи код њега стереотип о  Србији, као угњетавачу и безнадежном историјском губитнику. Наша је обавеза међутим да прихватимо историју своје земље као јединствени процес и пут на којем су неизбежни успони и падови, греси и подвизи. Држава је увек по природи  несавршена, а Отаџбина – вечна, то је историјски простор који надмашује државне међе.Заправо, системска кампања на гашењу импулса о немирењу и пркосу  окупацији и измени смисла појма Слободе  служи само једном циљу – скројити историју савремене Србије тако да оправда њихов пројекат глобалног владања светом у 21. веку. Стратегија се своди на то да се демонизацијом националне самосвести и нагона за националним самоодржањем, целокупна Србија, и поред свакодневних, стварних, противправних, хашких бахиналија, приведе неком виртуелном историјском процесу уз коначно и трајно преузимање непостојећих и измишљених историјских одговорности.Свеопшти народни поклич против ове тираније  након коначног отимања Космета  није крик повређеног поноса, него неопходан услов очувања Србије као самосталног и часног субјекта у међународним односима.Али, да ли смо предузели све да се поклич чује у читавом Народу или смо наивно упали у креирану клопку квазислободе говора ( којој и овај текст припада ) и илузију слободног  изражавања мишљења у строго ограниченом,  контролисаном и  виртуелном медијском простору доживели као врхунац индивидуалних слобода и крајњи домет наших напора? Није ли то управо оно што је креатор и настојао трасирајући свој европоклониички поход ка стављању државе у колонијални  међународни положај? Зар херметичка маргинализација патриотске артикулације народног незадовољства, унутар које је полемички тон, фрустриран јаловошћу исте, попримао обрисе агоније, није врхунски тријумф режима у монополизацији властите идеологије? Јесмо ли постављајући на дневни ред питање окупације Отаџбине, уствари окупирали све преостале сопствене потенцијале да учинимо нешто делатно и за Народ корисно, ако већ он то није могао? Прозивамо власт немушто, једнако дуго колико смо огорчени на опозицију. Са неверицом посматрамо сваку нову окупљајућу, патриотску иницијативу. Готово да смо кивни и на сопствени Народ до којег уистину нисмо ни стигли, јер ка њему поштено нисмо ни кренули.Ко смо ми, у ствари? ПОСЛУШАЊА 2023-05-31T18:46:50Z prepoznavanje Јесмо ли учинили све да ослободимо отаџбину? http://prepoznavanje.blog.rs/blog/prepoznavanje/postovi/2023/05/31/jesmo-li-ucinili-sve-da-oslobodimo-otadzbinu октобар 2011. Вишегодишњи покушаји запада и домаће анархолибералне олигархије да лише пркоса свест о  окупацији Отаџбине  сведоче о томе да је та свест – камен темељац наслеђене националне свести српског Народа. Последњих месеци ти напори постају још безочнији. Огољени напади на српски идентитет нису међутим крунисани потпуним и жељеним успехом чак ни у актуелном тренутку општег нихилизма када безначајно мањински део Народа, под заставом растанка са реликтима постмилошевићевске епохе, са арогантним одушевљењем омаловажава своју вишевековну, видовданску  историју. Та драматично мала мањина уверава нас непрестано да је сабласнута наводном неонационалистичком идеологијом патриотски орјентисаних организација и појединаца, а уствари доследно циља Србију. Истину говорећи, та мањина једино и нишани Србију, користећи као изговор и инструмент  национализам који је, канда, анахрона, атавистичка историјска појава недостојна модерне Србије евроинтеграционих аспирација.Иза ових подмуклих метода крије се један циљ – срушити утемељну слику Србије као поносне и правдољубиве државе. Охолим посткомунистичким и прозападно орјентисаним анархолибералима је омражена свака идеја отаџбине као часне државе, и зато они, повезујући је са неоствареним националним амбицијама новијег доба и репресивним методама комунистичког режима ( при чему је Броз готово по правилу мање зло од Милошевића?!? ), безусловно настоје да исту обезвреде, и коначно подјарме евроатланској безличности. Потпуно укотвљени у савременом историјском тренутку, односно, тобож јако ганути над жртвама (пред)милошевићевске епохе и забринути за судбине транзиционих губитника  они тенденциозно игноришу истину која проистиче из читаве историје српског Народа. Уставри, треба разумети да њихово трагање за наводном историјском нужношћу ( читај, прихватању реалности ) као сурогату историјске правде, очитовано у безпризорном ниподаштавању сопствене нације, никада суштински није усмерено против конкретних представника политичког естаблишмента ( Милошевић, Коштуница ), већ против историјског присуства и права на место у историји света. Уосталом, шта стоји иза, од домаће &bdquo;другосрбијанске“ јавности, добрано прихваћеног  покушаја запада да баш од Милошевића направи &bdquo;балканског касапина“, каквог никада нису направили чак ни од Хитлера, илити од Коштунице &bdquo;тврдокорног националисту“, што никада не би рекли за Саркозија, или Меркелову, на пример?Елем, нема Народа чија историја нема и спорне аспекте који захтевају историјску објективност и преиспитивање историјске одговорности, али то не значи да колевку демократије треба прогласити трајним историјским инвалидом због јакобинског револуционарног терора,(1) неупоредиво бруталнијег него најгори дан милошевићеве владавине. &bdquo;Проблем“ је у томе што на Западу нико не демонизира сопствену званичну прошлост нити руши веру у сопствени историјски континуитет, како то, нажалост, чине домаћи тумачи историје и креатори глобалистичке догме.Дакле, ми смо криви за међународни имиџ државе. Ругање сопственом идентитету и властитој историји не би започело на евроатланском простору да се није најпре догодило у Отаџбини и то оспоравањем слободарског духа, који и јесте кост у грлу наших опонената. Ако је већ од запада перфидно искоришћена наша неспособност да се окрене страница историје 5. октобра, не исмевајмо се онда даљој предачкој прошлости. Домаћи другосрбијански нихилисти су међутим први изнедрили суд о (пред)милошевићевској Србији као горем тоталитарном чудовишту од било којег савременика. Наш либерал је безобразно уверен, да у «лошој» држави није могло бити ничег праведног, готово икада. Али када говоримо о НАТО агресији на Србију и отимању Космета, о рату са странцима који су дошли да поробе свету српску земљу, спорови о томе да ли је држава добра или лоша су потпуно неумесни и штетни. Оног часа када је прва чизма туђинског војника ступила на српско тло, макар заувек само на тој стопи и остала, читава Отаџбина је била  окупрана. Зло се, дакле,  није десило са државом, системом, уређењем него са Отаџбином. А какав тек катастрофални губитак је накнадно нанет идеологијом ЕУ нема алтернативу: валоризација отимања Космета, даљи дезинтегративни процеси, међунационални конфликти, лутање огромне осиромашене масе народа, трагедија Срба, затечених у туђини,  уништење верско-националне супстанце Србије и њена самовољна разградња, … Домаћи ( и не само они ) професионални идеолози,  свемогући манипулатори масовном свешћу  афирмишу, међутим, другу призму посматрања, како би остали по страни ови очигледни закључци, они безосећајно оперишу само оним што делује на савременог Србина, градећи код њега стереотип о  Србији, као угњетавачу и безнадежном историјском губитнику. Наша је обавеза међутим да прихватимо историју своје земље као јединствени процес и пут на којем су неизбежни успони и падови, греси и подвизи. Држава је увек по природи  несавршена, а Отаџбина – вечна, то је историјски простор који надмашује државне међе.Заправо, системска кампања на гашењу импулса о немирењу и пркосу  окупацији и измени смисла појма Слободе  служи само једном циљу – скројити историју савремене Србије тако да оправда њихов пројекат глобалног владања светом у 21. веку. Стратегија се своди на то да се демонизацијом националне самосвести и нагона за националним самоодржањем, целокупна Србија, и поред свакодневних, стварних, противправних, хашких бахиналија, приведе неком виртуелном историјском процесу уз коначно и трајно преузимање непостојећих и измишљених историјских одговорности.Свеопшти народни поклич против ове тираније  након коначног отимања Космета  није крик повређеног поноса, него неопходан услов очувања Србије као самосталног и часног субјекта у међународним односима.Али, да ли смо предузели све да се поклич чује у читавом Народу или смо наивно упали у креирану клопку квазислободе говора ( којој и овај текст припада ) и илузију слободног  изражавања мишљења у строго ограниченом,  контролисаном и  виртуелном медијском простору доживели као врхунац индивидуалних слобода и крајњи домет наших напора? Није ли то управо оно што је креатор и настојао трасирајући свој европоклониички поход ка стављању државе у колонијални  међународни положај? Зар херметичка маргинализација патриотске артикулације народног незадовољства, унутар које је полемички тон, фрустриран јаловошћу исте, попримао обрисе агоније, није врхунски тријумф режима у монополизацији властите идеологије? Јесмо ли постављајући на дневни ред питање окупације Отаџбине, уствари окупирали све преостале сопствене потенцијале да учинимо нешто делатно и за Народ корисно, ако већ он то није могао? Прозивамо власт немушто, једнако дуго колико смо огорчени на опозицију. Са неверицом посматрамо сваку нову окупљајућу, патриотску иницијативу. Готово да смо кивни и на сопствени Народ до којег уистину нисмо ни стигли, јер ка њему поштено нисмо ни кренули.Ко смо ми, у ствари? ПОСЛУШАЊА 2023-05-31T18:46:03Z prepoznavanje Русија данас - Прометеј постдекадентне истине http://prepoznavanje.blog.rs/blog/prepoznavanje/postovi/2022/08/30/rusija-danas-prometej-postdekadentne-istine <div class="MsoNormal" style="color: #333333; font-family: Georgia, Utopia, 'Palatino Linotype', Palatino, serif; text-align: justify">ИЗВОРНО ОБЈАВЉЕНО МАЈА 2014.</div><div class="MsoNormal" style="color: #333333; font-family: Georgia, Utopia, 'Palatino Linotype', Palatino, serif; text-align: justify"> </div><div class="MsoNormal" style="color: #333333; text-align: justify">Ако се сложимо да развој сваке појаве неизоставно имплицира све веће удаљавање од принципа из којег потиче, то би значило да се можемо сагласити и у томе да сваки феномен, свако стање ствари, полазећи од највише досегнуте тачке, по сили ствари, тежи да започне регресивни процес кретања надоле и попут тешких тела, томе тежи све већом брзином до тачке самог застоја. Овим консензусом би могао бити операционализован статус безмало свих друштвено-историјских појава и културних збивања, и надасве парадигматичног смера кретања савремене цивилизације, трагично дефинисаног дуготрајним дезинтегративним процесима и недораслом (недостојном) моћи човекољубивог система вредности. Овај деструктивни овоепохални ток човечанства, поштено говорећи, и на срећу, не представља никакву радикалну непознаницу целокупној повести људског рода и својим актуелним вектором подсећа нас да је ништа друго до нужна консеквенца живота у мери у којој то јесте и само напредовање живота и/или било који други исход. У извесној мери, дакле, реч је о динамици која није у потпуности под контролом, тачније речено, превазилази достигнути ниво моралног развоја цивилизације, те према томе, и по себи, није ни за драстичну осуду. Губљење виталности и конструктивне енергије, опадање, пропадање, распад… саставне су одреднице појма декаденције, једне врсте неизоставног наличја сваког историјског динамизма, и као такве, представљају не само његове основне атрибуте, већ и критеријуме предвидљивости исхода савремених друштвених дешавања, и јединствене индикаторе прогностичких капацитета цивилизације да заустави не само разграђујуће процесе већ и колатералне ефекте истих.<a name="more"></a></div><a name="more"></a> <div class="MsoNormal" style="color: #333333; text-align: justify"> <table align="center" cellpadding="0" cellspacing="0" class="tr-caption-container" style="padding: 4px; margin-bottom: 0.5em; position: relative; margin-left: auto; margin-right: auto; text-align: center"><tbody><tr><td><a href="https://4.bp.blogspot.com/-cHynt7bQmFw/U2xwuPfLXmI/AAAAAAAAAtU/u1Qb69XkhmQ/s1600/images.jpg"><img src="https://4.bp.blogspot.com/-cHynt7bQmFw/U2xwuPfLXmI/AAAAAAAAAtU/u1Qb69XkhmQ/s1600/images.jpg" border="0" width="640" height="308" /></a></td></tr></tbody></table></div><div class="MsoNormal" style="color: #333333">На слици: Прометеј, носиалц ватре, Жана Баптиста Мозеса; Фотографија: Marie-Lan Nguyen;  sr.wikipedia.org</div><div class="MsoNormal" style="color: #333333; text-align: justify"></div><table align="center" cellpadding="0" cellspacing="0" class="tr-caption-container" style="padding: 4px; margin-bottom: 0.5em; position: relative; color: #333333; margin-left: auto; margin-right: auto; text-align: center"><tbody><tr><td class="tr-caption"></td></tr></tbody></table><div class="MsoNormal" style="color: #333333; text-align: justify">Оно што ипак, чини се, не смемо сметнути са ума јесте неопходност преиспитивања хипотезе о апсолутној аутентичности декадентних еволуција и њихових исхода, тј. претпоставка о интервенцији извесних управљачких воља на ток и епилог динамизама декадентног дискурса. Оваквим позиционирањем премисе постављамо питање степена &bdquo;спонтаности“ декадентних импулса, које невидљиве воље катализују у мери која човека окреће против света а човечанство против себе самог. Овде говоримо о оном степену вредносне патологије човечанства која прецизно дизајнирана и ефективно подстицана, декадентни контекст креира, контролише и користи као медијум за тоталну разградњу остатака универзалних традиционализама и потчињавање планете инверзним нормама.</div><div class="MsoNormal" style="color: #333333; text-align: justify"> </div><div class="MsoNormal" style="color: #333333; text-align: justify">Овај бескрупулозни покушај да се оствари монопол над механизмима заштите изопачене истине, на начин који излази из оквира сублиминалног и поприма абразивне обрисе древних атавизама, као и да се псеудоистина безусловно промовише у врхунско цивилизацијско достигнуће, а потом милосрдно инволвира у преостале бастионе здравог разума и по цену уништавања истих, нешто је са чиме се мора калкулисати када се проблематизује терминални стадијум једне вредносне епохе, попут наше. У основи њене клиничке слике јасно су присутни знаци настојања да се негира било каква алтернатива, и безмало, и само право на алтернативу, односно покушај да се путем негирања концепта ИЛИ-ИЛИ из корпуса универзалних људских слобода изузме право на Слободу избора.</div><div class="MsoNormal" style="color: #333333; text-align: justify"> </div><div class="MsoNormal" style="color: #333333; text-align: justify">Јер, Слобода избора, као и свака друга Слобода, у метафизичком смислу није ништа друго до слобода мишљења, што имплицира да невидљиви аранжер и реализатор конца актуеалног декадентног тока арогантно претендује да редукује људски живот до потпуне негације његовог метафизичког бића. И, управо у том походу наилази на непристајање освешћене снаге потцењене виталности робустних архетипова Народа који се током своје историје више пута суочавао са великим друштвеним кризама и националним патњама, почев од монголске најезде, преко октобарске револуције и грађанског рата, до отаџбинског рата и ране посткомунистичке ере, односно оним драматичним процесима који су државу угрожавали до самог опстанка, али из којих је излазио јединственији и јачи, све наслоњенији на најбоље традиције и искуства претходних периода и са све артикулисанијом идејом о сопственој мисији.</div><div class="MsoNormal" style="color: #333333; text-align: justify"> <table align="center" cellpadding="0" cellspacing="0" class="tr-caption-container" style="padding: 4px; margin-bottom: 0.5em; position: relative; margin-left: auto; margin-right: auto; text-align: center"><tbody><tr><td><a href="https://1.bp.blogspot.com/-SX3AoxBLyCU/U2xw-ajMzOI/AAAAAAAAAtc/q4mtAFHSrzs/s1600/Igra-svetla-ispod-kupole.jpg"><img src="https://1.bp.blogspot.com/-SX3AoxBLyCU/U2xw-ajMzOI/AAAAAAAAAtc/q4mtAFHSrzs/s1600/Igra-svetla-ispod-kupole.jpg" border="0" width="640" height="308" /></a></td></tr></tbody></table></div><div class="MsoNormal" style="color: #333333">На слици: Игра светла, Купола Манастира Прохор Пчињски; фотогрфија: http://www.tt-group.net/</div><div class="MsoNormal" style="color: #333333; text-align: justify"></div><table align="center" cellpadding="0" cellspacing="0" class="tr-caption-container" style="padding: 4px; margin-bottom: 0.5em; position: relative; color: #333333; margin-left: auto; margin-right: auto; text-align: center"><tbody><tr><td class="tr-caption"></td></tr></tbody></table><div class="MsoNormal" style="color: #333333; text-align: justify">Сасвим непогрешиво свесна латентних амбиција раније дизајнираног и плански пројектованог краја издишућег декадентног поглавља, као и нескривених тежњи пројектанта истог да постдекадентну епоху започне исти онај систем који је диктирао њене кобне финалне епилоге, перфидно на тај начин настојећи да себе представи спасоносним избављивачем врсте из последица трагичних расплета које је (ин)дискретно подстицао, Русија је више него икада, чини се, свесна и своје савремене улоге: промовисања просвећеног традиционализма, и можда више од тога, увођења човечанства у дугорочно мирнију и племенитију етапу. Реч је, дакле, о ревитализацији и рехабилитацији аутентичних, дијахроничних културних магистрала и вредности инхерентних не само Руском народу и рускофонском простору већ и целокупном поствизантијском наслеђу, и зашто не рећи, човеку уопште у најузвишенијем значењу тог појма. Супротстављање ултрахедонистичкој идеологији евроатланске парадигме живота кроз претпостављање саборности индивидуализму, религиозности атеизму, солидарности егоизму, односно, супротстављање трагања за правдом јаловом легализму, како примећује Александар Дугин, у основи су одлучног и неодустајног настојања руске идеје да бруталност неолибералног нихилизма раскринка једноставношћу универзалних истина. Потоње реафирмисање овог дуализма као јединственог вредносног антитела општем изопачењу сигуран је знак да после вишедеценијског посртања можемо оптимистично рачунати са  здравом, човекољубивом и богоугодном постдекадентном визијом, оснаженом сопственом оправданошћу у мери која гарантује пролазак евроатланске цивилизације кроз нову, исцељујућу апокалиптичну драму. До часа неповратног васкрснућа мисије руске идеје, посредоване пре свега јасним духом, непосредним утиском и чистом топлином срца, дефектни вредносни систем евроатланског простора је попут експериметалног пса у кавезу, изложеног неизбежним електрошоковима, суморно и беспомоћно ишчекивао коначну судбину промињујућег декадентног циклуса. Згашен до потпуног обесмишљења, овај систем је уверавао у безнадежност сваког поимања наде да је промена могућа.</div><div class="MsoNormal" style="color: #333333; text-align: justify"> </div><div class="MsoNormal" style="text-align: justify">Пригушени, неподмитљиви, поносити ентузијазам, међутим, илити, оно надмоћно и самоуверено руско <a href="http://facebookreporter.org/2014/05/07/%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B0%D1%88%D0%BD%D0%BE-%D1%98%D0%B5-%D1%80%D1%83%D1%81%D0%BA%D0%BE-%D1%9B%D1%83%D1%82%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D0%B7%D0%B1%D0%BE%D0%B3-%D1%82%D0%BE%D0%B3%D0%B0-%D1%88%D1%82%D0%BE-%D1%98/" target="_blank">ћутање</a> данас, гласније него икада за протеклих неколико деценија, и свакако све само не експанзионистички поклич у пројективној интерпретацији западне пропаганде, и речитије него највреднији манифест, и зацело стрпљење а не фрустарција према тумачењу западоцентричних мас медија, твори парадоксални цивилизацијски амбијент у којем сваки разборити ум и сваки очувани разум, охрабрен светлом уздигнуте вредносне бакље у дубоком мраку савременог доба, прижељкује што бржи крај његовом вредносном застрањењу и први искорак ка оздрављењу. А то само значи да се налазимо на прагу новог постдекадентног циклуса човечанства, дубоко несрећни што поново учимо исту историјску лекцију и утешени што ће нас кроз последњи стадијум  спасоносно провести руска боготражитељска идеја, иста она која ће започети ново доба и о чијој је матушки још Рилке написао: <a href="https://www.youtube.com/watch?v=zMGdwfef1Og" target="_blank">&bdquo;Русија је једина држава која се граничи са Богом“.</a></div> ПОСЛУШАЊА 2022-08-30T11:32:47Z prepoznavanje Росенханов експеримент http://prepoznavanje.blog.rs/blog/prepoznavanje/postovi/2022/05/30/rosenhanov-eksperiment  ...илити, чиме је, поред осталог, инспирисан <a href="https://pletenijesloves.wordpress.com/%d0%bd%d1%83%d0%bb%d1%82%d0%b8-%d1%81%d0%bb%d1%83%d1%87%d0%b0%d1%98/" target="_blank">&bdquo;НУЛТИ СЛУЧАЈ“</a>Розенханов експеримент је био покушај да се утврди способност психијатара у САД-у да дијагностикују ментална обољења и да се доведе у питање валидност психијатријских дијагноза. Под утицајем Р. Д. Ленга и антипсихијатрије, Дејвид Розенхан (<a href="https://sr.m.wikipedia.org/wiki/%D0%95%D0%BD%D0%B3%D0%BB%D0%B5%D1%81%D0%BA%D0%B8_%D1%98%D0%B5%D0%B7%D0%B8%D0%BA">eng.</a> David Rosenhan) и још седморо колега или студената су се у периоду између 1969. и 1972. године добровољно пријавили у осам различитих психијатријских болница широм САД-а тврдећи дежурном психијатру да чују гласове који им говоре речи &bdquo;празнина“, &bdquo;туп“ и/или &bdquo;туп ударац“. Лажни пацијенти се нису жалили ни на шта друго. Сви су примљени и остали су у болницама између 9 и 52 дана, са дијагнозом параноидне шизофреније. Чим су ушли на одељење, наставили су да се нормално понашају. Упркос томе, преписивани су им лекови, а особље им није веровало када су говорили да им је боље. Отпуштени са са дијагнозом параноидне шизофреније у ремисији. Већини је било преоручено да наставе да пију лекове.Розенхан и колеге које су учествовале у експерименту назвали су ово искуство дехуманизујућим. Са њима се није разговарало, дневно су били у контакту са лекарима и особљем мање од десет минута, и готово да их нико није посећивао.Након обљављивања резултата у часопису Наука (<a href="https://sr.m.wikipedia.org/wiki/%D0%95%D0%BD%D0%B3%D0%BB%D0%B5%D1%81%D0%BA%D0%B8_%D1%98%D0%B5%D0%B7%D0%B8%D0%BA">енг.</a>&bdquo;Science“) јануара 1973. под насловом &bdquo;Бити здрав на нездравим местима“ избио је скандал. Розенхан је тврдио да су психијатријске болнице складишта за људе које нико не жели и нико не разуме, и да лекари и особље не смеју да забораве да њихови пацијенти нису само збир симптома већ несрећна људска бића.Експеримент са псеудопацијентимаОсам псеудопацијената, Розенханових сарадника који су намерно одабрани да буду што различитији, а сви психички здрави, добровољно се пријавило психијатријским болницама у пет америчких држава. Током психијатријске процене, тврдили су да чују гласове који су прилично нејасни, али ипак могу да разаберу речи: празнина, туп  и туп ударац.Псеудопацијенти се нису жалили ни на један други проблем и осим што су дали лажне податке о свом тренутном запослењу и лажна имена, на сва остала питања су давали тачне одговоре.Псеудопацијенти су били студенти на постдипломским студијама психологије, три психолога, педијатар, молер, домаћица и психијатар, као и сам <a href="https://sr.m.wikipedia.org/wiki/Dejvid_Rozenhan">Дејвид Розенхан</a>.По пријему су се понашали нормално и чак су тврдили да више не чују гласове у глави.Након што је отпочео њихов боравак, прво што су псеудопацијенти приметили било је то да се заправо тамо нема шта радити, те су покушали да своје време проведу у разговору са другим пацијентима или особљем. Запазили су и да дневно у просеку особље болнице проведе 6,5 минута са пацијентом. Када би их неко од запослених питао како се осећају,одговорили би да се осећају добро и да више немају симптоме које су имали раније. Такође, према Розенхановим инструкцијама, сваког дана су водили дневник својих активности. У почетку су то радили сакривени од очију особља и пацијената, међутим када су увидели да нико ни не обраћа пажњу, свој дневник су водили јавно, чак и у заједничком дневном боравку где су били са осталим пацијентима. Особље је њихово вођење дневника окарактерисало као део њиховог психичког поремећаја. Једини који су приметили да нешто није како треба били су &bdquo;прави“ пацијенти. Неки су чак тврдили да су псеудопацијенти новинари или професори који контролишу рад болнице. Говорили су: &bdquo;Шта ћете ви овде? Ви нисте болесни, ви сте добро!“Волонтери у болници нису били само пар сати или неколико дана, већ све до тренутка док им доктори нису дозволили да иду. Један од њих је ту ситуацију касније описао на следећи начин: &bdquo;Рекао сам пријатељима и породици: изаћи ћу кад изађем. Бићу тамо пар дана и доћи ћу кући. Нико није ни сањао да ћу остати скоро два месеца. Једини начин да изађеш је да им кажеш да су у праву. Рекао сам да сам луд. ’Луд сам, али ми је боље’, рекао сам.“ У свим установама једва да је било неког интерперсоналног контакта пацијената са особљем, они су већину свог времена проводили у посебним, стаклом ограђеним просторијама које су псеудопацијенти убрзо прозвали &bdquo;кавези“. Медицинске сестре су биле ван кавеза, односно у контакту са пацијентима свега 11,3% свог времена, што је подразумевало и дељење терапије, скупљање постељине и слично. У просеку волонтери су били тамо 19 дана. Сам Розенхан је у болници провео нешто мање од два месеца док му није било дозвољено да оде. Како то обично бива у психијатријским установама, није им било речено када ће бити пуштени, те су волонтери били још више мотивисани да докажу да су потпуно здрави, али то није било баш тако једноставно. Боравак им није био нимало пријатан, осећали су снажан психолошки стрес и на сваки начин покушавали да докторима докажу да су сасвим добро.На крају је сам <a href="https://sr.m.wikipedia.org/wiki/Dejvid_Rozenhan">Дејвид Розенхан</a> изјавио да је једини начин да се изађе из псхијатрјске болнице да кажете како јесте луди, али вам је сад боље.Седморо их је отпуштено са дијагнозом да су <a href="https://sr.m.wikipedia.org/wiki/%D0%A8%D0%B8%D0%B7%D0%BE%D1%84%D1%80%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0">шизофреничари</a> (тачније: шизофренија у <a href="https://sr.m.wikipedia.org/wiki/Remisija">ремисији</a>), а једна особа са дијагнозом биполарног поремећаја.Ниједног <a href="https://sr.m.wikipedia.org/w/index.php?title=Pseudopacijent&action=edit&redlink=1">псеудопацијента</a> није открло особље у болницама, али јесу неки пацијенти. Током њиховог боравка на одељењу, особље је многе њихове навике и активности тумачило као симптоме менталних поремећаја. Чињеницу да је један псеудопацијент правио белешке, психијатар је протумачио као присилну радњу и из тога извео <a href="https://sr.m.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%B0%D1%82%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0">патологију</a>.Експеримент без пацијенатаПошто су сада већ сви стручни кругови знали за Розенханов први експеримент и његову тзв. &bdquo;превару“, овај цењени научник одлучио је да контактира врло угледну клиничко-истраживачку установу и замолио их да учествују у другом делу његовог експеримента.За овај експеримент, Розенхан је искористио познату психијатријску болницу у којој се спроводила обука студената психијатрије и усавршавање психијатара са завидним искуством. Та болница је после објављивања резултата првог експеримента тврдила да се то код њих никада не би десило. Са управом болнице договорено је да у периоду од три месеца Розенхан пошаље нове псеудопацијенте, а болница ће на крају периода објавити списак оних које су открили.На крају периода болница је саопштила да је међу 193 особе које су јој се обратиле за помоћ открила 41 &bdquo;уљеза“, те да сумња на додатних 42 – иако Розенхан није послао ниједног лажног пацијента. Сви одбијени људи били су стварни пацијенти.Потоње студије су потврдиле да дијагностички процес примењиван у САД-у има озбиљне недостатке.Овај део експеримента постао је темељ свим критикама модерне психијатрије; увео је многе револуционарне промене у самом раду ових установа.ИЗВОР: Википедија ПОСЛУШАЊА 2022-05-30T18:19:48Z prepoznavanje Фрагмент из „Једне посебне речце о Словенима“ Ф.М.Достојевског http://prepoznavanje.blog.rs/blog/prepoznavanje/postovi/2022/04/23/fragment-iz-jedne-posebne-recce-o-slovenima-f.m.dostojevskog &bdquo;…Наиме, то друго је следеће: по моме унутрашњем убеђењу, најпунијем и неодољивом – Русија неће имати, и никада није имала, таквих завидљиваца, таквих мрзаца, клеветника, чак јавних непријатеља, као што ће бити сва та словенска племена, чим их Русија ослободи, а Европа пристане да их призна за ослобођене! И нека нико не протествује, не спори, не виче на мене: да преувеличавам, и да мрзим Словене! Ја, напротив, јако волим Словене и зато се бранити нећу; али знам да ће се све тачно онако догодити као што говорим; и не због неког тобоже ниског и незахвалног, карактера Словена; не! њихов је карактер у том смислу као и свих народа; него ће се оно десити зато што се такве ствари на свету друкчије и не могу дешавати. Говорити о томе још опширније, нећу; знам толико да ми никако не треба ни да захтевамо од Словена захвалност, и треба да се припремимо унапред да је неће ни бити. Једаред ослобођени, почеће они свој нови живот, понављам, баш тиме што ће измолити од Европе, од Енглеске и Немачке, рецимо, јемство и протекторат за њихову слободу; у том концерту европских држава биће и Русија – али они ће баш у смислу заштите од Русије то и измолити. Они ће неизоставно, у себи, ако не и гласно, поставити убеђење: да Русији не дугују ни најмању захвалност; напротив, да су се при закључењу мира једва спасли од властољубља Русије, и то посредством европског концерта; а да се није умешала Европа, Русија би их, отевши их од Турака, прогутала сместа &bdquo;имајући у виду проширење својих граница, и оснивање великог свесловенског царства, ради подјармљивања Словена грамзивом, лукавом и варварском великоруском племену“. Дуго, још врло дуго неће они бити у стању да признају ни некористољубље Русије, ни велико, свето, нечувено у свету њено истицање оне највеће идеје међу идејама од којих живи човек, и без којих ће човечанство – ако т. ј. те идеје престану да живе у њему – охладити се, унаказити, умрети у ранама и у немоћи…“<a href="https://pletenijesloves.wordpress.com/2013/02/17/%d1%98%d0%b5%d0%b4%d0%bd%d0%b0-%d0%bf%d0%be%d1%81%d0%b5%d0%b1%d0%bd%d0%b0-%d1%80%d0%b5%d1%87%d1%86%d0%b0-%d0%be-%d1%81%d0%bb%d0%be%d0%b2%d0%b5%d0%bd%d0%b8%d0%bc%d0%b0-%d1%84%d1%98%d0%be%d0%b4%d0%be/" target="_blank">ЈЕДНА ПОСЕБНА РЕЧЦА О СЛОВЕНИМА</a> ПОСЛУШАЊА 2022-04-23T09:33:09Z prepoznavanje ТАЈНА НАЦИОНАЛНОГ ОКУПЉАЊА http://prepoznavanje.blog.rs/blog/prepoznavanje/postovi/2022/03/27/tajna-nacionalnog-okupljanja Ако се не окупимо око идеје о националној Слободи окупиће нас,  јалове и неме, слобода а(нти)националних идеја. Лебдеће худо око нас и кроз нас а ми ћемо у најсрамнијој тражити утеху за наше данашње лицемерје, неодлучност и кукавичлук.Ако дозволимо слободу а(нти)националних идеја окупираћемо сами идеју о Слободи трагичније неголи било који окупатор Отаџбине у њеној историји са свирепом страшћу која ће надвисити и ону којом смо самобитност опседали током комунистичке епохе.Aко се не окупимо око идеје о националној Слободи, лишићемо пркоса свест о вредносној, економској и територијалној окупацији Отаџбине.Лишимо ли пркоса свест о окупацији Отаџбине, признаћемо и сами да национална свест није камен темељац наслеђене националне свести српског Народа и да су у праву они који настоје да нас суоче са тзв. историјском нужношћу чији је крајњи циљ прихватање измишљене и наметнуте реалности.Ако се не окупимо око идеје о националној Слободи изгубићемо на дуго код за дешифровање појма Слободе који смо сами утиснули у светску историју и са поносом га чували од кнежеве вечере до потоњих дана.Ако дозволимо тај губитак нећемо имати нову историјску прилику да избегнемо потомачки и предачки презир  што смо пристали да следимо бешчасни пут од вере до вечере којим иду они међу нама који оправдавају Јудино јеванђеље.Ако се не окупимо око идеје о националној Слободи, окупиће нас свирепа слобода разгоропађене, шестовековне клетве пред чијом ћемо злокобном силом узалудно цвилети и грчити се за милосрђе.Ако се окупимо око слободе клетве која је шесто година у тишини веровала да ће заувек припасти епској повести, можемо без трунке немира и сами закорачити у заборав, не само као покољење, већ и као нација.Не окупимо ли се око идеје о националној Слободи, окупићемо се око свега што нисмо, свим оним што смо одувек били.Окупимо ли се око сопствене националне негације, кренућемо на дуг, предуг пут без повратка. И незнано дуго ћемо веровати да је то заиста и управо онај пут који није имао алтернативу. ПОСЛУШАЊА 2022-03-27T14:59:30Z prepoznavanje Бесмртна меланхолија пролазности илити скромни омаж феномену Миладин Шобић http://prepoznavanje.blog.rs/blog/prepoznavanje/postovi/2022/01/06/besmrtna-melaholija-prolaznosti-iliti-skromni-omaz-fenomenu-miladin-sobic Можда у овој сентименталној и архаичној антонимији (бесмртност спрам пролазности), семантички, наизглед сасвим парадоксалној, почива и одгонетка недокучивог феномена човека који је у истој непогрешиво и на време препознао варљиву игру непролазне међусобности наведених суштастава. И који је добровољно, зарад нас и у име нас, пристао да својом мелахоличном поетиком (дакле, речју) посредује између истих са једне, и између себе и остатка света, са друге стране. Запитајмо се, на почетку, може ли ишта пролазно бити бесмртно? Ништа, наравно, осим њихове узајамности. И, управо она, комплементарност ових димензија времена, о којој смо склони да судимо опортунистички и у њој трагамо за оправдањима гледе властитих изопачености и конформизма, најмање једном у животу, својом неумољивошћу иште последње изјашњавање које ће нас коначно диференцирати: или ћемо је пригрлити са хедонистичком површношћу препуштајући се похотно удовољавању страстима и самољубљу, или ћемо се храбро постројити пред врлинама које од безличног обиља творе личност и аутентичну индивидуалност, ону посебност која нам се презентује као нарочита, непоновљива и подвижничка? Друге нема. Изаберемо ли прву цесту, са нама ће бити гомила, безмало читаво човечанство, клицаћемо стомаку, ноблесу и егоизму и вероваћемо да смо енигму живота разрешили лако и без по муке. Кренемо ли оном другом, врлетном стаз(иц)ом, корачаћемо сами (самцијати), аскетски поринути у тражење смисла живота до потпуног отуђења. Елем, бескомпромисно одан лирском заносу, радикално и револуционарно веран стиховима које је филигрански брусио најинтимнијом искреношћу наивног (невиног, чистог и честитог) песника, никшићки бисер је поодавно, још сасвим млад, пошао уским и стрмовитим путељком (и ишчезао у шкољку најличније истине) да уситину и са најдубљом аутентичношћу живи сваку отпевану РЕЧ - властиту поезију. Пропланак се тек назирао на обзору... И када је једне зоре, канда неочекивано и изненада обукао <a href="https://www.youtube.com/watch?v=Behl0fsX0dQ" target="_blank" rel="noopener">Џемпер за виноград</a>, и из &bdquo;празне“, болоспознајном поетиком иконописане меланхолије ефемерности, откорачао у најдубљу тишину, остављајући нас недомишљене у густој недоумици, добро је знао да мора тиховати тамо заувек. Једино тако, знао је такође, његова баштина могла је остати уметнички јеванђељска а његова маленкост безвремена у својој културолошкој и људској грандиозности. И да оно што за собом оставља агонично тавори у лакоћи постојања. Уосталом, и сам нам је, верујући разочарано да смо вредносно далеко од његових етичких критеријума, отпевао опомињуће (и категорично) <a href="https://www.youtube.com/watch?v=5ipdIHdVusA" target="_blank" rel="noopener">&bdquo;немој пут мене, боље остани гдје си“</a>. Није ли?                                    Не, нема у овој претенциозној тези никаквог надменог филозофског егоизма моје скрушене маленкости, нити каквог провиђајућег сензационализма, сасвим сам на коленима, непомичан и наклоњен до пода, са најдубљим страхопоштовањем опчињен уметничким хоризонтима голобрадог Миладина Шобића, Артура Рембоа југословенске музичке сцене (поређење са становишта уметничког талента али, надасве, са становишта краткотрајности активног стваралачког периода). У нареченом становишту је само заложена сва нада да ћемо усахнућем властитих жеља за његовим повратком спасити генија од наших плотских недораслости и сачувати га од свега оног, оличеног и у нама и нашој епохи (чији смо присни послушници), од чега је, пре четири деценије тихо – отишао. Ако је својевремено, непреболни губитак сестре и био разлог привременог и природног склањања у изолацију, ако је тај оправдани магновни искорак од очију јавности и успевао да одржава хипотезу о мотивима ступања у трајну стваралачку апситиненцију, до потоњих дана, како о томе навелико спекулишу заинтригиране масе поклоника, од књижевних критичара и обожавалаца до новинара и песника (према непровереним подацима, Миладин Шобић је у Бечу радио на новим и рестилизацији песама зготовљеним за необјављени албум "Барутана љубави") - остаје отворено и големо питање да ли је том околношћу, и само њом, исцрпљен целокупни списак могућих мотива престанка са уметничком продукцијом и отпочињања са доследном, и поштовања и дивљења једнако достојном, деценијском уметношћу ћутања. Лично, и сасвим попут других обожавалаца, нисам склон да кобни догађај (прерана смрт сестре) лишим своје разарајуће снаге, њених обесхрабрујућих, обесмишљујућих и деструктивних утицаја на Шобићеве животне одлуке и поимање стварности, њих је зацело било, оне су несумњиво оставиле вечни траг и допринеле формулисању животне филозофије. Настојећи, међутим, да избегнем клопку мистификације, у коју се веома лако упада када се зарони у (наоко) збуњујућу биографију Миладина Шобића (разлога за то има прегршт, од наглог и &bdquo;неочекиваног“ прекида каријере, до потпуног одсуства из медијског и јавног живота последњих 35 - 40 година), свестан при томе ризика да нећу умањити неизвесност, те да ћу, штавише, заројити нове полемике, храбрим се да објавим да је у феномену Миладин Шобић, свеприсутан латентни, вредносно-искуствени континуитет, који може осветлити разлоге неповратног повлачења са јавне сцене. Суштнско <a href="https://www.youtube.com/watch?v=eog4yxEEURU" target="_blank" rel="noopener">клонуће снаге </a>(фрагмент Шобићеве поетске формулације дијалога са властитом поезијом), које је сентиментални поета у својим стиховима слутио и најављивао са неупитном извесношћу (отуд и наводници изнад придева неочекиван у претходном делу текста), те неизбежно залажење у скровиту келију ненарушиве и свете тишине, могло је бити изазвано (и објашњено) једино разумевањем смисла трагичног догађаја у контексту општег дрхтања животних струна и са највиших разина - сводовских лествица. Изнад врхова пропланка... Судбоносни ожиљак (смрт сестре), један само од мноштва којим нас живот подсећа на силовитост пролазности и разумевањем њене бесмртности твори симболичну арабеску узрастајућег пострадања (сваког појединца), уткан у плодну танкоћутност Шобићеве егзистенцијалне тескобе, представљао је пре него ишта друго, куражећи, смислени и крунски процват лепоте изнад кала земаљске привремнеости. Акутни бол (изазван сестриним одласком) је само тихо полегао у властито скровиште, употпунио мозаик очајања и уцелинио исконску жудњу елегичног бића, које је одавно већ &bdquo;са тугом гледало за човеком“. Он је (бол) био недостајућа и последња пузла коју је рука судбине спустила у наталожену младалачку огорченост охолошћу људских амбиција и јетко разочарање мизерношћу цивилизацијске помирљивости са властитим слабостима. На нашу овоземаљску жалост "изгубили" смо у креативном смислу најкомплексијег поп песника и генијалног мајстора музике и остали ускраћени за мноштво децентних и узвишених ужитака које нам је још могао приуштити својим поетским даром, али, на нашу бесконачну радост (и понос), у сивом и туробном свету који нас је пригушио сопственом хедонистичком привременошћу, добили смо критеријум принципијелне доследности и (сачуваног) Човека, достојног вечности. Зашто? И само зато што је Миладин пре (и можда једини) од нас схватио да живот наших маленкости и наш заједно, живот речју зачет, који је он лично оплемењивао речима дариваним остатку света, има смисла једино - када иза својих речи станемо. Управо како је сам и учинио. А, када ће се то догодити, зна само Господ! <a href="https://www.youtube.com/watch?v=s8fOOji6EyM" target="_blank" rel="noopener">Срећан рођендан, господине Шобићу!</a> ХРИСТОС СЕ РОДИ! ПОСЛУШАЊА 2022-01-06T20:16:48Z prepoznavanje Прича „Скопски случај“, уврштена у антологију савремених кратких књижевних форми http://prepoznavanje.blog.rs/blog/prepoznavanje/postovi/2021/12/11/prica-skopski-slucaj-uvrstena-u-antologiju-savremenih-kratkih-knjizevnih-formi <img src="https://pletenijesloves.files.wordpress.com/2021/12/sovremeni_knizevni_formi-korica.jpg?w=600" border="0" /> На међународном конкурсу Института за науку, алтернативу, културу и уметност – ИНАКУ из Скопља, Фондације за културну и научну афирмацију и презентацију &bdquo;Македонија презент“ и издавачке куће <a href="https://feniks.net.mk/antologi-a-sovremeni-kratki-knizhevni-formi" target="_blank" rel="noopener">ФЕНИКС,</a> прича &bdquo;Скопски случај“ уврштана је у Антологију савремених кратких књижевних форми. Иста је објављена у збирци прича <a href="https://pletenijesloves.wordpress.com/2021/12/03/%d1%83-%d0%bf%d0%be%d0%b2%d0%b5%d1%80%d0%b5%d1%9a%d1%83-%d1%81%d0%b0-%d0%bd%d1%83%d0%bb%d1%82%d0%b8%d0%bc-%d1%81%d0%bb%d1%83%d1%87%d0%b0%d1%98%d0%b5%d0%bc/" target="_blank" rel="noopener">НУЛТИ СЛУЧАЈ.</a><a href="https://pletenijesloves.wordpress.com/2021/12/03/%d1%83-%d0%bf%d0%be%d0%b2%d0%b5%d1%80%d0%b5%d1%9a%d1%83-%d1%81%d0%b0-%d0%bd%d1%83%d0%bb%d1%82%d0%b8%d0%bc-%d1%81%d0%bb%d1%83%d1%87%d0%b0%d1%98%d0%b5%d0%bc/" target="_blank" rel="noopener"> </a>***Пацијент Б.Т. (име познато аутору текста) Универзитетске клинике за психијатрију у Скопљу, који је десет година раније одузео живот супрузи обесивши је змијом на грани јабуковог дрвета, испод прозора спаваће собе, распорио је себи грудни кош ножем којим је до јуче љуштио наранџе и последњим атомима снаге, заривајући шаку између суседних ребара, издахнуо, наочиглед већег броја собних цимера. Професор, доктор З.С. одговорни лекар, тј. водитељ случаја, рекао нам је током вечере у ресторану Скопски мерак, да је покојник до последњег дана опсесивно пребројавао властита ребра, те да је последњих месеци, у часовима најдубљег помрачења ума, запрепашћено тврдио да му и након једне деценије недостаје једно ребро, за које се заклињао, да би коначно морало бити ту. ПОСЛУШАЊА 2021-12-11T10:22:48Z prepoznavanje Писмо Хермана Хесеа http://prepoznavanje.blog.rs/blog/prepoznavanje/postovi/2021/10/15/pismo-hermana-hesea Из нових рукописаИзвесни Н.С., умировљени болничар негдањег лечилишта за душевно оболеле у Горњој Топоници код Ниша, сведочио нам је пред властиту смрт, крајем осамдесетих година прошлог века, да је небројено пута тражио пријем код Ђорђа Карађорђевића, тада већ абдицираног престолонаследника, али да исти никада није одобрен. Последњи пут је то учинио у јуну 1972., четири месеца пред принчеву смрт, када је очајнички и безуспешно куцао на врата виле на Дедињу у којој је овај живео са супругом. Агонично погурен под тешким теретом савести, признао нам је да је са страдалником поступао благо и простодушно, кроткије него што су претпостављени од њега захтевали, да је спрам свог положаја чинио све што је могао како би му боравак у психијатријском лечилишту учинио подношљивијим, те да још увек чува једино писмо које му није предао. Како нам је признао, реч је о Хесеовом исповедном упозорењу, које је у санаторијум пристигло уочи принчевог ослобађања од стране немачких окупационих снага, у којем будући нобеловац изражава дубоко саосећање са обесправљеним краљевићем, позвајући га на непопустљивост и опомињући на ризике одустајања од сопствености. Ексклузивно објављујући ове чињенице, и сасвим свесни њихове спектакуларности, исцрпљено и (не)посустало признајемо и сами, да већ више од три деценије запитано трагамо за одговором која је права мера односа социјализације, са једне, и аутономне индивидуалности, са друге стране, она њихова суптилна пропорција која ће нам помоћи да пуним плућима уживамо благодат личног постојанства и коначно и несумњиво разумемо да ли је лудило заметнуто у људској психи или је човекова психа безнадежно унегвљена у лудилу динамике друштвених односа? ПОСЛУШАЊА 2021-10-15T17:15:36Z prepoznavanje