Dark Mask

Crna maska

Otvorila sam oči nekoliko trenutaka pre nego što se oglasio beli, plastični satić na noćnom ormariću kraj kreveta, čije monotono cičanje me je jedva budilo prvih dana mog boravka ovde. Bio je to trideset i treći dan mog boravka na klinici "Justina" i već sam bila potpuno naviknuta na dnevnu rutinu. Pogledom sam potražila dve crvene pilulice koje su me uvek čekale kraj satića kada se probudim. Jutros ih nije bilo. Zbunjeno sam zagledala pod oko stočića i ispod kreveta, da slučajno nisu spale. Nigde ih nije bilo. Možda su zaboravili? Ne, oni ništa ne zaboravljaju. Možda mi više nisu potrebne? Ustala sam i laganim hodom došla do kupatila. Po već ustaljenom običaju prvo sam se umila, zatim skinula potpuno gola i ogledala u velikom, zidnom ogledalu u tuš kabini dok sam prala zube. Sa zadovoljstvom sam primetila da sam postala veoma narcisoidna, i to sa pravom. Blajhana, ravna kosa do ramena se odlično slagala sa mojim novim tenom, nos je malo sužen, mladeži su nestali, a usne se neznatno popunile. Plava sočiva, izbeljeni zubi sa par korekcija i navlaka tako da izgledaju savršeno. Grudi su malo manje, ali neverovatno čvrste sa malim bradavicama. Dodirnula sam ih i osmehnula se. Bože, počela sam samu sebe da uzbuđujem. Zdrava ishrana je iščistila kožu, a solarijum prikrio nedostatke koji su ostali. Vitka sam, zategnuta, izazovna, provokativna, zavodljiva. Ja sam kao pevačice, ja mogu biti manekenka, glumica, foto model, porno diva... Ja mogu biti sve. Ja sam boginja u začetku. Vrisnula sam i ispustila četkicu kada me je jak bol presekao duboko u stomaku. Savijena, jedva sam se doteturala do šolje i sela na nju. Šta se događa? Novi nalet bola prošao mi je kroz utrobu poput noža. Smiri se, još malo će vizita. Treći put kada sam osetila bol počela sam da plačem, više iz straha, nego od bola. Zatim se sve unormalilo. Napeto sam iščekivala kada će mi bol ponovo zaroviti po utrobi. Pet minuta - ništa. Petnaest - Ništa. Oprezno sam se odgegala do kreveta. Doktori iz vizite bi već trebalo da su ovde. Nervozno sam ovlaš prepipavala stomak prelećući pogledom sa vrata na sat i nazad. Sedam sati i dvadeset minuta. Možda se pokvario? Možda sanjam? Jak bol u stomaku koji se ovoga puta i zadržao terajući me da se zgrčim uverio me je da sam budna. Počela sam da se tresem, grčim cela i zatim malaksalost. Nisam mogla da mrdnem ni malim prstom, a tupi odjek bola je ostao u stomaku. Nisam imala snage da pomerim pogled sa sata kada sam čula da se vrata otvaraju. Osam sati.

- Dobro jutro. - Glas je bio ženski, blag i prijatan. Trebalo mi je nekoliko trenutaka da prepoznam da pripada mom psihijatru koji mi je ovde dodeljen. Htela sam da se smejem, da plačem, da vrištim, da skočim, da joj ispričam šta se desilo... Nisam učinila ništa sem što sam i dalje tupo gledala u sat, plitko dišući.

- Vidim da si odlično napredovala. - Pričala je normalno, kao na našim seansama, što me je isprva malo smirilo, ali kako je nastavljala da govori kao da je sve u redu, počela je da me hvata još veća panika. - Svi smo veoma zadovoljni tvojim rezultatima, a vidim i da terapija daje željene rezultate.

Željene rezultate?! Šta, jebote ona priča!? Kako ovo može bi...AAAAAA!!!! Odvratan, oštar, probadajući bol između nogu je prekinuo svaku moju misao. Nisam se ni mrdnula, niti pustila bilo kakav glas. Samo sam na kratko ubrzala sa disanjem. Nešto mi je učinila sa klitorisom. Ubola ga je? Opržila? Šta koji kurac ona radi sa mnom?!

- Vrlo dobro. Totalno mrtvilo, ali nervni sistem savršeno funkcioniše. Osetila si to, zar ne, devojčice? - Zadovoljstvo i mirnoća u njenom glasu naterali su me da poželim da sam mrtva. Mislim da sam se upišala od straha. Ne znam, da je sa mojim telom sve u redu zasigurno bih se i upišala i usrala i vrištala. Čula sam korake. Još dvoje ili troje ljudi je ušlo u moju sobu. Tišina! Nepodnošljiva tišina i bol u klitorisu koji ne prestaje. Pogled mi je skliznuo sa sata kada su me dva para ruku uhvatila za ruke, ispod pazuha i povukla sa kreveta. Izašli smo iz moje sobe tako što su me vukli po podu ne vodeći računa o mojoj glavi koja se njihala kao da je jednim končićem pričvršćena za telo dajući mi tako zamućene, neupotrebljive slike belog poda i crnih cipela onih koji su me vukli. Osećala sam kako mi noge lagano klize po uglancanom podu, osećala sam njegovu hladnoću, kao da me vuku po staklu. Odustala sam od vrištanja u sebi, odustala sam od milijardu pitanja koja su izazivala paniku u mojoj glavi i pokušavala da se skoncentrišem na to da pomerim makar mali prst na ruci. Uzalud.

Na tren smo stali i uspela sam da primetim da se nalazimo u prostoriji, koja je za razliku od svih ostalih na klinici, imala neuredan, betonski pod. Mislim da sam u podrumu. Nimalo nežno su me podigli i stavili na sto. Ležala sam na leđima i jedino što sam videla bio je plafon koji se uopšte nije razlikovao od poda. Neko me je grubo uhvatio za donju vilicu i okrenuo mi glavu ulevo. Predamnom je stajala uplakana devojka, vrlo mlada, verovatno još nije ušla u dvadesete. U ruci, blago ispruženoj držala je nekakav nožić sa veoma kratkom oštricom. Odmahivala je glavom i cela podrhtavala. Svaki delić moje svesti je vrištao i molio i bogove i đavole da me izbave odavde. Šta će mi jebeno uraditi ovde!?!

- Ne mogu! - Devojka ispred mene je plačno cvilela gledajući u nekoga ko je stajao sa druge strane stola.

- Moraš.

- Ne, molim Vas! Ne mogu, ne želim to učiniti!

- Moraš.

Na svako njeno odbijanje stizao je isti odgovor. Sve više se tresla.

- Poslednja prilika.

- Ne mogu ovo, želim vani!

- Dobro, sama si izabrala.

Devojka ispred mene je prebledela kada je videla nešto što je meni bilo van vidokruga. U sekundi je poletela ka meni sa nožem histerično vičući da će sve učiniti samo da se smiluju, i već sam se spremila da osetim oštricu u stomaku kada je dva para muških ruku zaustavi hvatajući je ispod pazuha i za zglobove šaka, zavrćući joj ruke iza leđa. Dok se devojka otimala, tresla i vrištala kao zaposednuta žena koju sam znala kao mog psihijatra joj je lagano prišla i uz malo muke na glavu navukla kožnu, crnu masku koja nije imala otvora do jednog na ustima. Stravičan krik se prolomio iz grudi te devojke dok su je odvlačili od mene. Bila sam van sebe. Bilo mi je žao nje iako je pokušala da me ubije. Bilo mi... Osetila sam ubod igle u vrat i momentalno sam se umirila. Kapci su mi bili sve teži. Više nisam osećala ništa, zaspala sam.

Klinika "Justina"

Posle mesec dana boravljenja u klinici "Justina" bilo mi je savršeno jasno zašto su njihove usluge više nego dvostruko skuplje od usluga drugih, uglednih ustanova tog ili sličnog tipa. Htela sam najbolje i to sam i dobila. Uredne, moderno uređene privatne sobe, najmodernija hirurška i druga medicinska oprema, ko zna koliko lekara od kojih svaki usko specijalizovan samo za jedan deo procesa - plastični hirurzi od kojih svaki zadužen za određeni deo tela ili vrstu operacije, fizioterapeuti, psihijatri, nutricionisti, zatim drugo medicinsko osoblje, maseri, bolnicari, medicinske sestre... Imala sam pristup ogromnoj i dobro opremljenoj teretani, naravno uvek pod budnim okom trenera zaduženog samo za mene, kuhinja, iako strogo kontrolisana od strane nutricionista bila je ukusnija i bogatija nego u bilo kom restoranu u kome sam do tada boravila. Zatvoreni bazeni, saune, prostorije za meditaciju i opuštanje, pa prostorije za kreativno ispoljavanje. O frizerima, šminkerima, stilistima i drugom osoblju i prostorijama za ulepšavanje da i ne govorim. Moram priznati da sam najveći strah imala, ne od operacija ili odricanja od hrane, već od same pomisli da ću provesti tri meseca u klinici zatvorenog tipa. Zatvorenog tipa... Zvuči kao zatvor, kao kazna. Sigurno je takvom ubeđenju doprinelo stereotipsko viđenje ustanova zatvorenog tipa za odvikavanje od kojekakvih poroka, ali ovde nije bilo odvikavanja. Ne. Ovo je klinika za privikavanje na zdrav i lepši život.

Estetske operacije za koje su se lekari složili da su mi potrebne su bile lagane i oporavak od njih je trajao tek nekoliko dana, nakon toga uvedena sam u striktnu rutinu koja mi je, moram priznati, odgovarala pogotovu jer su rezultati bili vidljivi gotovo trenutno. Ustajanje u pet i četrdesetpet svakog jutra, dve crvene pilule, zatim petnaest minuta za fiziološke potrebe i ličnu higijenu. U šest sati vizita. Od sedam do sedam i trideset doručak. Odmah nakon obroka lagane fizičke aktivnosti narednih pola sata, uglavnom hodanje na traci ili lagana vožnja sobnog bicikla. Od osam do devet razgovor sa psihijatrom. Od devet do devet i trideset konsultacije sa stručnim licima u šta spadaju lični trener, nutricionista, fizioterapeut i tako dalje. Narednih sat ipo je dopušteno provesti ili u prostoriji za meditaciju i opuštanje, koja je bila sa prigušenim plavičastim svetlom i gotovo prazna izuzev nekoliko prostirki za jogu, veoma udobne kožne fotelje i kreveta, ili pak prostorije za kreativno ispoljavanje koja je imala kompjuter, bez internet konekcije, štafelaj, nekoliko šahovskih tabli sa unapred konstruisanim problemima koje treba rešiti u tri ili manje poteza i gomilu muzičkih instrumenata, kao i karaoke mašinu. U jedanaest kreću vežbe u teretani i traju, sve skupa sa zagrevanjem i odmorima do jedan sat. Nakon toga sledi sauna, razgovor sa stručnim licima u šta spadaju stilisti, šminkeri i tako dalje. Ručak je u dva sata. Nakon ručka ponovo pola sata laganih fizičkih aktivnosti, zatim pola sata za fuziološke potrebe i ličnu higijenu. Dva sata nakon toga provode se na ulepšavanju u šta spada obuka za samostalno, profesionalno šminkanje, feniranje, solarijum, manikir, pedikir... Vreme do večere koja je u sedam sati se provodi ili u prostoriji za meditaciju i opuštanje ili u prostoriji za kreativno ispoljavanje. Posle večere je ponovo polučasovna blaga fizička aktivnost, nakon čega se odmara još pola sata u privatnoj sobi, pre nego što u nju dođe maser. Nakon masaže preostalo vreme do deset sati uveče i odlaska na počinak, je za fiziološke potrebe i ličnu higijenu. Ovaj raspored izgleda nekako vojnički i strašno na papiru, ali u stvarnosti je veoma prijatan i delotvoran. Tih prvih mesec dana su najsrećniji i najbezbtižniji dani u mom životu. Ti dani su dani kada sam konačno od ružnog pačeta izrasla u prelepu labudicu. Ti dani su dani kada sam poslednji put bila srećna...

Veronika

- Dobar dan. Klinika "Justina". Kako Vam mogu pomoći? - Glas koji mi se javio bio je prijatan i umiljat. Bio je jedan od onih za koje bi ste očekivali da pripada plavušici sa dečijim osmehom i kučećim očima.

- Dobar dan, želela bih da zakažem... - Zastala sam nervozno grizući mali nokat. - da zakažem termin za konsultaciju.

- Naravno, Vaše ime i prezime?

- Moje ime? Da li je neophodno?

- Ne, ukoliko želite, možete zakazati pod šifrom, pseudonimom. Bitno je samo da zakazani termin glasi na nekoga ko se može tako indentifikovati.

- Dobro. Upišite Ka... Ne upišite... Dajte mi momenat.

- Naravno.

- Upišite Veronika.

- U redu. Kontakt telefon?

Nastala je kratka pauza u kojoj sam grizla nokat domalog prsta. Gotovo sam ga otkinula trzajem ruke dok sam kroz stisnute zube udahnula duboko. Pre nego što sam progovorila opet sam začula glas sa druge strane.

- Ukoliko Vam je problem da ostavite svoj broj postoji mogućnost da pozivom na ovaj broj, sedam dana, tri dana i na posletku dan pre zakazanog termina, potvrdite da ćete doći. U protivnom sastanak će biti otkazan i termin oslobođen. Da li Vam ta solucija više odgovara?

- Da, hvala.

- Da li Vam odgovara dvadesetdrugog, ovog meseca u osamnaest časova?

- Pa... Ovaj da. Da. Odgovara mi.

- Odlično, u tom slučaju imate zakazan termin. Ne zaboravite da to potvrdite kako smo se dogovorile.

- Hvala Vam, Doviđenja

- Doviđenja.

Prekinula sam vezu i spustila ruku na grudi. Srce mi ie udaralo nenormalno brzo. Drhtala sam. Konačno sam to uradila. Mislim da je ovakav osećaj skočiti sa padobranom. Adrenalin upumpan u svaki delić mog postojanja. Strah, neizvesnost, sreća i nema nazad. Mesecima, godinama sam se dvoumila, patila, odlučivala, patila, odustajala, patila, patila, patila... Sada je gotovo. Štedela sam, odvajala, pozajmila. Još ću pozajmiti, ako bude neophodno i ukrašću, ako bude trebalo, ali nema nazad. Gledajući sebe u ogledalu odgrizla sam komadić nokta kažiprsta. Prvo sam skinula široki džemper, zatim majicu i brus. Na tren sam zastala posmatrajući kako se salo na bokovima, stegnuto farmerkama tako da se gotovo preliva preko njih, uvija i pokazuje strije pri mojim pokretima. Posmatrala sam bradavice i razvučene krugove oko njih. Grudi su mi opuštene i prošarane venama. Imam dvadeset i pet godina. Dvadeset i pet godina! Ja sam nevina sa dvadeset i pet godina... Skinula sam farmerke i gaćice. Strije, strije, strije. Spuštene, neupadljive jagodice, Bokserski, širok nos i akne. Uzela sam ruž i, kao što su u serijama plastični hirurzi to činili markerima, počela sam na sebi označavati ono što mi se ne dopada. Grudi, stomak, kukovi, mladež, madež, mladež, butine, listovi, krsta, mišice, vrat, podvratak, usne, nos. Briznula sam u plač udarajući otvorenim karminom išaranu nakazu u ogledalu. Nije sve u izgledu? Nije?! Jeste li gledali skoro televiziju? A čitali novine? A izašli u jebeni grad i posmatrali sve one lepe devojke u uskom, u kratkom, u utegnutom? Kako im se osmehuju, kako su fini prema njima. Kažete da je bitno kakav je neko iznutra, da je pamet bitna kažete? Gde?! Sada će vam klovan iz ogledala, estetska nakaza, objasniti koliko je to bitno u međuljudskim odnosima. Dakle, gospođice nakazo, izvolite? Da, pa toliko je bitno da nikada nisam osetila skriveni pogled u diskoteci koji me odmerava, nikada nisam dobila piće i poziv za upoznavanje jer sam empatična, nikada mi nijedan dečko nije nervozno prišao i znojeći se pitao da se upoznamo jer sam bila odličan đak. Nikada! Znate li kako je kada vas na maturu pozovu iz sažaljenja, da ne idete sami, ne jer ste duhoviti ili dobar, odan prijatelj, već iz jebenog sažaljenja. Klovan iz ogledala je rekao svoje. Danas je lepota najvrednija, danas je lepota sve i što je najvažnije može se kupiti. Nema nazad. Prestala sam plakati. Još jednom sam pogledala to jadno, išarano stvorenje u ogledalu i otišla na tuširanje.

Dani su brzo prolazili. Što je termin bio bliže to sam, na vlastito iznenađenje, bila smirenija. Odlučnija. Čak i veselija, kako su retki iz mog okruženja primetili. Sedamnaest, pedeset dva. Ulazim kroz staklena vrata u prostrani hol sa recepcijom. Sve je u beloj i teget plavoj boji.

- Dobar dan. - Dočekala me je slatka plavušica sa dečijim osmehom i kučećim očima. - Vi ste Veronika?

Na moje potvrdno klimanje glavom i zadivljen pogled koji je istraživao hol, plavušica me je uputila hodnikom desno, osma vrata sa desne strane. Sedamnaest i pedeset pet. Stojim smirena. Čekam. Sesamnaest i pedeset devet. Stojim smirena, čekam. Osamnaest časova. Pokucala sam i dobila poziv da uđem. Osećala sam srce čas u grlu, čas u stomaku. Beli, uglačan pod i bele fotelje i beli radni sto i beli zidovi i bela sofa i bele žaluzine i beli mantil na brineti u srednjim tridesetim i u teget haljini koja je poslušno pratila oblik njenih oblina.

- Dobar dan.

- Sedite.

- Hvala.

- Pre nego što se bolje upoznamo i nastavimo ovaj razgovor, recite mi, šta to želite da promenite na sebi? - Toplim osmehom doktorka je smirila moje srce i sada sam ponovo bila usresređena i nikad sigurnija u svoju odluku.

- Sve...

Plava tableta

Nije gotovo. Nikada nije zaista gotovo...

Probudila me je buka sa ulice. Slatkasti miris aromatičnih sveća, duvanski dim i ustajali vazduh su se izmešali i uvukli u moju posteljinu. Ustala sam i otvorila prozor ne zadržavajući se kraj njega jer sam bila gola, u prolasku do dnevne sobe upalila sam cigaretu i popila dve crvene tablete koje su stajale na uzglavlju kreveta. U dnevnoj sam pustila televizor i pojačala zvuk na trideset. Sunđer Bob. Zube sam oprala nad sudoperom gde sam ugasila i cigaretu i vratila se u spavaću sobu. Uzela sam telefon i napisala poruku koja je postala moja rutina u zadnjih pola godine. "Dobro jutro, Gospođice. Kako Vam danas mogu poslužiti?" Da budem iskrena, više nisam osećala ni strah ni gađenje i počinjalo je da mi postaje dosadno. Prošlo je skoro pola godine od kada se moj život izvrnuo naglavačke i od kada sam od prosečne, nezanimljive devojke postala neobična, zanimljiva robinja. Kome? Jednoj... Telefon se oglasio, stigao je odgovor. " Tolstojeva 13. U 14:03. Tri zalogaja. Samo mokrenje. Plava tableta." Na kratko su me prošli trnci, sat je pokazivao 12:28. Nisam imala puno vremena. Naglavačke sam protrčala do wc-a i jedva stigoh da se stropostam u kadu pre nego je topao mlaz krenuo niz moje stisnute butine. Trpela sam otkako sam ustala i mislim da ne bih izdržala ni minut duže bez obzira na kaznu. Pri kraju sam osetila blagi bol u stomaku, stegla sam zadnjicu i anus koliko sam mogla i ostala da klečim dok taj grozni osećaj nije prošao. Ovo je bio treći dan kako nisam vršila veliku nuždu. Kraj kade je stajao lavor do pola napunjen vodom u koji, već po navici, gurnuh ruku i ovlaš pređoh preko međunožja i butina. Iz kupatila sam odlučnim korakom odmaršitala do kuhinje. Frižider je nudio uobičajeno - devet staklenih flaša piva, tri flaše vodke, po jedna flašica medicinskog alkohola i sirćeta, četiri neprozirne plastične kutije sa hermetičnim poklopcem i tanjir sa skorenom belom smesom nalik na sutlijaš. Izvadila sam tanjir, spustila ga na pod i spustila lice tako da samo što nosem nisam dohvatila sadržaj tanjira koji se osećao kao da su čarape nošene sedam dana bez prestanka umočene u prokislo mleko. Zagnjurila sam lice i uzela prvi zalogaj. Obrazi su se nagonski uvlačili, usne skupljale, a oči žmirkale dok sam prvi bljutavi zalogaj muljala po ustima. Dvadeset sekundi je prošlo, smela sam da progutam. Uzela sam još dva zalogaja. Iako je ukus bio gadan kao i do sada više me nije terao na povraćanje, mislim da se navikavam. Vratila sam tanjir u frižider i produžila do ormara. Jedina garderoba koja je stajala u njemu je kožni braon korset, kožna suknjica sa velikom kopčom na kajišu i sandale - rimljanke, takođe od kože. Dok sam se oblačila upalila sam cigaretu. Kada sam bila obučena ostalo mi je manje od pola cigarete. Popravljam se, kada sam prvi put oblačila ovu kombinaciju trebalo mi je četrdeset minuta. Prišla sam vratima i uhvatila se za kvaku. Sranje! Tableta! Pustila sam vrata kao opečena i potrčala nazad u kuhinju. Na stolu, na malom, metalnom poslužavniku stajala je mala plava tableta. Brzo je nagurah u usta, progutah i okrenuh se ka maloj kameri u gornjem levom uglu. Širom sam otvorila usta i isplazila jezik, zatim ga podigla tako da se vidi i ispod njega. U sledećem trenutku sam jurila niz stepenice, pa ka autovuskoj stanici. Začuđeni, osuđujući pogledi - ništa novo. U autobusu, dok sam stajala kraj srednjih vrata neki klinac rošavog lica i štreberske građe je bio sve bezobraznijibi slobodniji kako je primetio da se ne bunim od kada me je prvi put, kao slučajno dodirnuo rukom po butini. Nekoliko puta, kada je autobus malo jače prikočio, pošteno se otrljao o moju zadnjicu. Mislim da je jadničak svršio. Izašla sam na svojoj stanici ostavljajući ga da žalosno gleda za mnom. Ovo mu je verovatno bio prvi i poslednji put da dodirne ovakvu ribu. Stala sam pred vratima kuće do koje me je poruka dovela pokušavajući da unormalim disanje. Umesto da se smirim sve teže sam disala, dlanovi i grudi su mi se znojili, a u ušima sam čula nepodnošljivo pištanje, nalik alarmu. Sigurno tableta počinje da deluje. Još nikada nisam uzela plave. Mora da je do toga. Mutilo mi se pred očima i jedva sam uspela da pokucam na vrata. Istog trenutka vrata su se otvorila i ja sam krenula da padnem u mrak koji me je povukao sebi. Ne znam da li i dalje dišem. Ruka koja drži malu, zlatnu iglu me je njome ubola u kažiprst na desnoj ruci. Jedva sam pomakla oči ka bolnoj tačkici na jagodici iz koje je lagano curila krv. Ne, to nije bila jedna kap, bio je to vrlo tanak i slab, ali jednoličan mlaz. Mora da haluciniram. Nisam više ništa videla u tom mraku sem tog tanjušnog mlaza.

- Spremna je. - Nepoznati glas mi je odjekivao u čelu i mešao se sa mojom krvlju koja nije htela da stane. - Spremna je.

Čestitamo

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.