Небо

И данас ће ноћ изнемогло лећи у груди оних који нестрпљиво чекају јутро. Осетиће неку тежину и кривиће ветар,а не своју слабост како би требало.

Размишљам,како ли се рађа небо,свакога дана другачије,носећи нове елементе и своју старост... Бојим се,разбиће се у парампарчад и нећемо имати кров над главом. Одлетеће и птице,неће падати ни кише ни снегови. Биће то тужна гологлава кућа на ветрометини свакојаких сила...

Не чувају Срби своје небо.Године пролазе и чекају да се све сравни са земљом. Верују у погрешно јер заборављају исправно,јер им лукаво прекрајају и својатају историју (чији велики део је наше небо,са својом небеском војском).

Слутим,последња су времена,па као у време какве год природне катастрофе,људи покушавају да извуку живу главу негледајући где и како газе (и преко кога газе). Некако сам и ја сурова,осећам да припадам делу те гомиле. Свесна сам прљавштине ,рана,и тако свесна и повређена постајем помало сурова. Очекујем своје парче правде,свој мир и напокон,своју слободу. И морам признати,треба извесна количина храбрости да се прихвати бити слободан у свету који те управо тада заробљава својим правима и обавезама,и који те одгаја својим учењем да ниси пожељан крој и сој као маргиналац.

Одбијам да поверујем обећањима у која нас уљуљкују политика,нови светски поредак. Ипак,подсећа ме на то колико смо неспособни и ретки да чинимо оно што је исправно,што је смело. Почињем од себе...Како се празно и напето осећа обманута целокупна личност човека...

Желим,силно желим,да се поврате разум и правда. Саосећајност. Добра дела. Песме које маме осмехе и сузе. Од којих се у дубини душе гине јер проживљаваш старо штедећи ново.И тако живиш хиљаду година...

Док небо не одлучи да је ипак крај.

(Ре)креативно-ништа

Небо