blog koji smara

Неправда

Човек више не може да долази до филозофских закључака а да не добије погледе с изразом гадости од околине јер су све универзалне истине толико исфуране на телевизији и филмовима и осталим медијима. Као да немам право да осећам мржњу према себи и помислим, док гледам сјај у изнуреном погледу човека у огледалу, да постоји нешто ослобађајуће у дотицању дна.

Uništiću sve stvari

Da imam slikarskog umeća časno bih preneo umetničko delo iz moje glave na platno. Da sam muzičar čuli biste najlepše simfonije koje mi se vrzmaju između ušiju. Da imam dara za pisanje sročio bih tekst koji čuči u mojoj srži od kojih bi vam zasuzile oči, umesto da pišem ova sranja. Ali nemam ništa od toga. Imam samo ovu ratobornu snagu neiskorišćene mladosti koja se guši u meni, imam iskonski bes upućen samom postojanju koji ne mogu da uperim ni u šta. Imam napade kreativne energije samo kada se udavim u porocima, jer tad dozvolim sebi da budem neko drugi, ali nemam veštinu. Imam impotentne misli koje se odbijaju o zidove moje lobanje i moje sobe.

Ovo je zdravica praznom papiru, živela treptava vertikalna linijica praznog Vord dokumenta!

Na!

Nikad nisam umeo da spojim naslov sa tekstom koji pišem. Niti išta drugo. Ovo „Na!” je ono kao kad nekom nešto nudiš, a taj neko je na neki način ispod tebe ili ti je na neki drugi način dodijao. Već me sve ovo smara.

Dobro veče. Ja sam anonimni dečko. Inače sam seksi, ako čitateljke to interesuje. Obično pišem u svesku i to je sve anonimno kao što će biti i ovo. To niko ne čita, a i ovo će malo ko. Pišem kao neki dnevnik, svakog dana, jutra ili večeri. Trudim se da ne propuštam, ali danas me mrzi da rukopišem, pa eto... na.

S namerom sam stvorio naviku svakodnevnog pisanja bar jedne velike strane u svesci. Volim da stvaram navike koje valjaju nešto. Ponekad ne mogu da smislim ni dve spojene reči pa ipak nateram sebe da ispišem tu stranu. Svaki. Jebeni. Dan. Ponekad se mučim i vučem ruku po papiru kao da je teška 20 kg, a ponekad hoću da napišem nešto, naiđe mi nešto što moram da napišem. Ne znam, možda i neki od vas imaju tu želju?

Danas se to desilo, ali pošto ovog decembra šljakam u nekom magacinu i nemam energiju da držim pipave objekte u ruci pišem ovde, i ono što sam hteo da napišem je da hoću da iskočim iz kože. Eto, to. Samo to. I onda oko toga još neke stvari da načičkam. Kao npr. da ne mogu više da budem ono što jesam. Ja sebe ne podnosim, zapravo. Uspešno se zamajavam i zavaravam trag toj činjenici, ali kad tad se na nju vratim. Onda kada više ne mogu da budžim u sebe sve ono što ja zapravo nisam, ono što predstavljam drugima, kada dođem kući u mrak koji izjeda maglovitu svetlost monitora i kada sve to iz mene poispada.

Šta serem.

Nestabilan sam. Ove misli su tako bezvredne i meni, a i svakome ko ih čita. One nemaju suštinu, ne hvataju se ni za šta. Samo pršte kao varnice iz neveštog udara kovačevog čekića u neki bajati čelik. Smrde. Smrde na upuvanost. Na nepokretnost. Na neživot.

Ovo nije život.

Čestitamo

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.