Žizel

Ball and chain

Normal 0 21 false false false MicrosoftInternetExplorer4

У извесном смислу ја сам још увек у хаосу.

Боље него јуче, али и даље на дну вира.

Понављам мисли, слике и асоцијације.

Све изгледа као део халуцинације изазване алкохолном маглом и плавичастим димом стоте цигарете.

Чекам да ме вир избаци напоље.

Али овај вир више делује као живо блато.

Свакако, што се више борим, дубље тонем.

Осећам се као оне две жене из Пута од трња – двеста година стојим испред једне те исте статуе.

Још увек подређена статуи.

Обичан камен влада мојим унутрашњим простором.

Нешто ме повуче и ту сам.

Лутам по собама сећања.

Као Смрт, покушавам да нађем неки метод заборава.

Само мртва се осећам живо.

Надокнађујем пропуштено.

А времена има све мање.

Кидајући окове, остајем у оковима, на сваки трзај све више стежу.

Приближавајући се себи, увек све дубље у лавиринту.

Покушавам да се сетим како је то бити ја.

Једном ногом са једне, другом са друге стране раседа.

И све је проклета магла.

Ризикујем у име слободе и спонтаности.

Да заборавим на параноју и страх.

И срећа боли.

Мрак или поетичност?

Потпуно бесмислено. Превише несхватљиво да би било прихватљиво.

Врати се на почетак.

Једна огромна, безочна лаж, већа од живота.

Манипулација, испирање мозга, проклето стопут поменуто жртвовање.

У име чега? За шта? Зашто?

Ниси ништа боља зато што си субмисивна.

Ниси ништа боља зато што си мученица.

Стилизуј се како год хоћеш, и даље је твоја кривица.

И нема оправдања, образложења, лудост се не да рационализовати.

Катастрофална грешка.

Да, жива си, бар делимично.

Свака част.

Али нема праштања грешака.

Увек ће нешто да подсећа на осећај.

Никад не долази крај.

Свака реч са собом носи траг претходног контекста.

Као ball and chain.

Слика недолазећег катарзичног распада.

Ту си увек проклето сама.

Нема речи да изразе овај бес.

Ти си преслаба и премала за све то.

Све ове авети су много веће од тебе.

Смех гротеске кад схватиш да још само ти имаш ожиљке.

Зар се не сећаш да они увек боле на сваку промену времена.

Не постоји метод за уклањање суштине.

Покушаваш да се покренеш у ћелији сопственог ума – мала девојчица у оковима, са претешком металном куглом привезаном ланцем око ножног зглоба.

То је траг твоје прошлости.

Сваки јебени покрет боли, само зато што неко никад није умео да воли.

Сваљујеш кривицу на дечије болести.

У поремећеном свету, гледаш кроз прозор мокар од кише твојих суза, осећаш се као палчица у поређењу са џиновском авети са бичем.

Авет шиба и кида парчад твоје душе.

Тражиш светлуцаве делиће по поду, а само повремено налазиш црнило.

При сваком кораку, тло пуца, падаш у провалију, увек у нов круг пакла, на нов прстен новог круга.

Провалија се пуни водом од кише твојих суза. Дубока, мутна, црна вода ти пуни плућа до тренутка кад не можеш да дишеш.

Кугла те вуче на доле.

У тој дубини изгубиш ионако лошу оријентацију, престанеш да разликујеш горе и доле, површину од дна.

Хвата те мртва паника, чекаш, очекујеш, ишчекујеш још један прасак бича.

То је два, а један, а једна ти су две.

Пар је заправо непар.

Није сигурно да су један и један два.

Можда су и три, четири или петнаест.

Крик заглављен у грлу. Нема везе, у води ионако нема звукова.

Нико те не види, сенка ионако не постоји у потпуном мраку.

А ти си само то – сенка, ко зна чије власништво.

Опет ударац бича и један бол пара утробу.

Врата ћелије отворена, али ти тамо немаш снаге да стигнеш.

У следећој сцени си са друге стране врата.

Схваташ да је твој затвор грађен укосо, да под има нагиб.

Дођеш до неке тачка и кугла те повуче назад у ћелију.

Корак напред, натраг два.

Не можеш да пресечеш јебену карику.

И за то си преслаба.

Долази зима, лоше време за хладнокрвне организме попут тебе.

Палиш ватру, у томе си још увек добра.

Пламен је зеленкасто-плав и слабо греје твоје кости.

Парадоксално греје само метал до усијања и оков онда пржи твоју кожу.

Колико си година спалила на том огњу?

За сваки покушај да ти буде топлије следи казна.

Фијук бича прекрива топли звук гитаре и клавира.

Ударац, несвестица, тескобан свет посматран кроз плавичасту измаглицу дима.

Нова дрога као покушај загревања крвотока.

Џез значи сигурност.

Дуго недосањан сан.

Повратак на увид у грешку у ходу универзума.

Врло погрешна процена.

Ћелија је показатељ суштине, ћелија је основна јединица грађе и функције твог бића.

Шта си ти себи урадила па да се толико мрзиш?

Увек отворени крајеви драма. Шизофрено понављање истих мотива. Фиксација на тему.

У лавиринту сопствене несвести, где је нит, где је џез, где је тестера?

Ово путовање страшно умара.

Реконструктивно губљење времена.

I need a kiss upon waking up. After being awake for eternity. I need to get some rest. I need a little light. I need a lighter. I need it close to me. I need to let it all go. But I can’t do it myself, I need help, I’m too weak for this. Don’t disappear on me.

Једино уз пољубац има шансе да прође.

Да кугла отпадне попут пупчане врпце.

Пламен упаљача као једини трачак наде.

То је то мало светла на крају тунела.

Мало топлоте за мене.

Лаж

Normal 0 21 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Рука на струку.

Тачније на ребрима.

Са леве стране.

Додир, плес, кратак дах.

Страх.

Мала црна хаљина.

Много црне шминке.

За велике девојке.

Ако се лажемо.

Кратак сусрет, осмех место поздрава...

Лаки дрхтај, нагло прекинут сан,

И ЈЕДАН САСВИМ ОБИЧАН ДАН.

Висинска разлика.

И замало судар.

Сасвим случајно.

Неодговорено питање на многа одговара.

Уопште не боли.

Ако се лажемо.

Мале раздаљине,

од само неколико милиона километара,

или које деценије.

Ма да, као још увек дишем,

као још увек мислим.

Није ми ништа.

Наравно, ако се лажемо.

А да се не лажемо?

Само магновење.

Само сан.

И покушај дијагнозе.

Меланхолија.

Црнина приличи Електри.

Недостижан низ.

Серија неуспеха.

Унапред пропао покушај.

Недостижна ја,

на сребрном послужавнику.

Недостижан осећај.

Неостварив сан.

Мртва тачка у зачараном кругу.

Онтолошко време стоји док космички сат откуцава.

Биће као лоше састављени делови сата.

Кукавица излази, само се сказаљка не помера.

Делим са вама музику.

Делите са мном главу.

Архетип типова, типови архетипови.

Прозирна, невидљива ја, дух.

А ја се страшно бојим духова.

Чудовишта постоје,

негде у костима.

Пеку, сврбе, боле, убрзавају пулс и тресу руке.

Свирају прелудијум паклу.

Невидљиви ожиљци.

Надја врло видљива,

богиња ватрене косе има бич.

Пржи свежу крв у мртва доба ноћи

Жигосање затвара ране.

Хиљаде комадића огледала.

Светлуцаво ништа.

Распршена гордост.

Антропоморфна персонификација Страха и Ужаса.

Е, то сам ја.

Јер О(А)на тако каже.

Ако се не лажемо.

(Свет је љубав?

И љубав је бол?

И трпљење?

Путем од трња до опроштаја?

Опроштаја чега?

Казна за шта?

Овај текст је љубав.

Као и сваки други.

Воли да волиш, мрзи да мрзиш,

остави неки траг и нестани тихо.

Можда је и одговор.

Можда је и истина.

Можда је и фикција.

Не знам да ли је горе Можда или Не.

Не очајавај, али се не надај и то је све.

Можда сам ја само реч.

Бинарна опозиција или парадокс.

Или само нота коју нико никад не одсвира.

А ја тражим да је чујем.)

(Рукописи не горе.

Заборављаш?

Лепота исписаног, исцртаног папира.

Моја прва љубав.

И онда је уништим.

Зарад љубави и нових почетака.

Иронија.

Гротескни смех и зид ћутања.

Рукописи не горе.

Сети се.

Мртва тачка у зачараном кругу.

Кукавица излази, само се казаљка не помера.

Телефон не звони, не требам никоме.

Може мала помоћ универзума?

Да научим да говорим,

да будем ја,

да будем храбра,

да будем слаба,

да будем беспомоћна.

Да разбијем куглу која ме заробљава.

То је само танко стакло, нека чудна аура.

Не приказује будућност и не исијава.

Да научим да видим ишта сем мрака и страха.

Не умем да дишем, понестаје ваздуха.

Гуши ме мирис одавно трулог леша.

И заборављам да треба да га закопам.

Да ископам довољно дубоку рупу.

Да сакријем злочин.

Ионако сам једина жртва ја.)

Волк

Было дружбой, стало службой,

Бог с тобою, брат мой волк!

Подыхает наша дружба:

Я тебе не дар, а долг!

Заедай верстою версту,

Отсылай версту к версте!

Перегладила по шерстке,—

Стосковался по тоске!

Не взвожу тебя в злодеи,—

Не твоя вина — мой грех:

Ненасытностью своею

Перекармливаю всех!

Чем на вас с кремнем — огнивом

В лес ходить — как Бог судил,—

К одному бабьё ревниво:

Чтобы лап не остудил.

Удержать — перстом не двину:

Перст — не шест, а лес велик.

Уноси свои седины,

Бог с тобою, брат мой клык!

Прощевай, седая шкура!

И во сне не вспомяну!

Новая найдется дура —

Верить в волчью седину.

(Немам лишћа, ни цветова.

То зелено на мени је само шминка.

Безизражајна дрвена маска.

Која тражи да је неко препозна.

Немам места.

Не припадам.

Нећу да пуштам корене, хоћу да им се вратим.

Ритуал.

Плес као метафоричко самоубиство

крије жељу за самоуништењем.

Призивање пролећа које никада не долази.

Вечна зима, вечни лед.

Последњи круг пакла.

Ледена краљица.

То плаво на мени је само шминка.

Безизражајна ледена маска.

Која се боји да је неко не препозна.)

(Престани да лажеш папир.

Папир све већ зна.

Само је на први поглед празан.

И незаинтересован.

Исто као ти.

Овде си да би говорила о осмеху старог вука,

о слушању магленог града са стотину ветрова и стотину мостова.

Фијук ветра прави много добру музику.

То вам је једина заједничка ствар.

Знаш да ни један мост не води тамо где ти желиш да идеш.

Знаш да он никада неће знати.

Знаш да он неће да зна.

Вероватно да си сама крива.

Мораш да крадеш:

случајне сурете,

случајне осмехе упућене неком другом,

случајан звук гласа када говори неком другом.

Само никад немој да гледаш у руке.

Немој да мислиш на руке.

Боли сваки прст понаособ.

Вук ће увек хтети у шуму.

А (јер) човек није дрво.

Вук распарчава краљицу (од) леда на хиљаду комадића.

А да то ни не зна.

И хвала му за распад.

Мада бих волела да он и саставља.

Безнадежан случај бр. 3

Измаштани додир тела и даха.

Више није довољан.

Учи ме да говорим.

Учи ме да осећам.

Схватам да имам глас.

Нико га не чује, али је негде ту у етру.

Рукописи не горе.

Реч је љубав.

Свет је љубав.

Хвала му за буђење.

Надам се да се нисам успавала.

Надам се да не касним превише.

Ваљда је хвала довољно лепо.)

Честитамо!

Уколико можете да прочитате овај чланак, успешно сте се регистровали на Blog.rs и можете почети са блоговањем.