gradske price primitivke

zrtvina prica

Pod debelim hrastom odzvonio je smeh, gromoglasan, trogrli, onaj koji se izvlači upravo iz dubine utroba i u vazduhu prosto razleti. Uz povremeno džaranje roštilja, Novan je pridržavao svoju srebrnu ogrlicu dalje od jezičaka vatre i dima mesa, jer bila je više nego dragocena za njega. Rustafa i Lizak su se smenjivali u ulogama smehotrasnog klovna i smrtno ozbiljnog mislioca, nikad ne bivši obojica istovremeno isti. Znao ih je dobro Novan, njihovo detinjstvo, navike, potrebe, čak i porodičnu istoriju. Ma koliko mu je vezanost za njih povremeno predstavljala teret i obavezu da prihvati šareni, zamorni kosmopolitizam nabijen u svako njihovo druženje, ipak su mu bili komšiluk i jedini prijatelji. Ograde, koje su tako čudno iskonstruisali Lizakov čukundeda, Novakov pradeda i Rustafin deda, nisu mogle da se ne dodiruju, gledano iza zadnjeg ulaza, gde je njihova stoka blejala, mečala, mukala i lajala istovremeno. Sva trojica obrazovani, zadubljeni u svoje knjižurine, svaki u duboka religiozna pitanja, ometeni samo pukim nužnostima višednevne brige o životinjama, sretali su se na zadnjem ulazu i završavali dane svoga susreta kafama, pićem ili partijom karata. Danas, međutim, na praznik, dali su prekog oduška i sebi i stoki, omamljeni sunčanicom, raspištoljili su se sva trojica nakon roštiljanja i putili da teče bezaleni, prijatni praznični razgovor. Neka ptica letela je visoko i graknula ushićena u letu.’’Kad bih ja bio taj da stvori novi svet, kažeš? Novu veru,a?’’ ponovi Lizak sam za sebe. Dva prijatelja sevnuše očima sa nakostrešenim argumentima. Prevrnuo je medju prstima privezak na svom lančiću, lancu kakav je imao i Novak, a i Rustafa, samo svaki sa svojim simbolom. Lizakov je bio sjajno sunce u krugu, Rustafin stilizovana polu-zvezda, a medju Novanovim grudima, sa plećima su se spuštale i dizale dve ukrštene strelice, svaka vukući svome pravcu, a opet zavarene u srcu, na sredini. Razrogačenih očiju, ne razumejući ni reči njihovih stranih knjiga i starih spisa ovih seoskih filozofa, požudno i izgladnelo oko mačkice sakrivene pod hrastom, pokušavalo je da iznađe rupu među nečijom nogama, i ščepa zagaravljeni komadić sa roštilja. Novan nije shvatao svoje komšije, koje su već planule na rečima. ’’Drugovi... Braćo!!! Pa, pričamo samo, šta bi bilo... nemamo mi nikakvu moć, nikakve vlasti... već smo vekovima u ovom selu, po nama će se zvati ulice kad ih asfaltiraju! Pa, ja, pobogu, oca sa zapada, a majke sa istoka, u sebi sam izmešao toliko imena i krvi da ne znam ni sam... a vi se tu hvatate za gušu, oko najblistavijeg vođe neke izmišljene, nove vere! Mi smo jedno, naša stoka se meša, pase zajedno, pijemo i igramo se kao kad smo bili deca... a nad svima nama bdi jedan otac. Jedan, zapamtite. Koliko bi ih moglo biti, pored svega što smo prošli i prolazimo zajedno?’’ Nadureni, a opet u sebi pomalo ohrabreni, pustili su se priče o simbolu nove vere. Nisu mogli da slute da je plamen tinjao u njihovim srcima, kao glad u oku mačke koja je neodlučna, molećivo gledala gospodare, jer svima je lovila miševe, svima davila guštere, dvorišne obilaske ne bi im ničim drugim naplatila, sem ovo malo bačenog mesa. Novan, ponosan u sebi na svoju razboritost, ponavljao je tiho ’’ jedan otac, jedan...’’ razabirući u mislima dugačku belu bradu, spokojne oči, i titranje sa grudi iste takve dve strelice koje su visile na njegovim, i u njemu budime najdublje poštovanje i iskonsku pokornost. ’’Pa, to je rešenje’’, reče entuzijastično,’’neka otac nosi ovaj znak, samo će se podrazumevati i sve polu-zvezde i sunca na svetu’’. Rustafa stade nem. ’’Zar misliš da se jedna uzvišena zvezda može svesti na dve pišljive strele?!’’ Lizak planu. ’’Kako ti je palo na pamet da sjano sunce zadovolji bezoblična geometrija?!!’’ ’’A je l vaša kratka pamet ne vidi dalje od oka, ne vidi duha u simbolu strele, koji poziva na toleranciju, ujedinjuje sve, sveee!!!’’ zakreštao je Novan na drugove. ’’Sunce je iznad svih zvezda, strela i duhova!!’’ ’’Zvezde su starije od svih sunca svih galaksija!!!’’ ’’Strelice nam jedine pokazuju put ka nebu!!!’’ ’’Ne lupetaj, starino ružna!!!’’ zamućenih očiju, rvali su se nad zapaljenim roštiljem, dok im se nad hrastom pridružilo jato gavranova garavih kao ostaci njihovog veselog početka večere. Kreštali su u glas, navijajući i smejući se glupim ljudima koji su se potukli zbog igre rečima, valjali se u blatu omamljeni, palacajući svako svojim zapovestima, ponosom, tradicijom, strarinom. Nadmetali su se kao deca u pljuvanju, nadmetali u visini reči i snazi pesnica, liptala je krv iz noseva i grgoljila iz ove bezoblične mase, jata reči ’’ stariji’’, ’’viši’’,’’bolji’’, ’’svetiji’’. Novan se prvi doteturao na čistinu, dohvatio malo daha i gledao razbucane svoje drugove, koji su mu rasplamteli nezaborvan bes. Sevao je među njima kao grom, sada nem i ubilački, bez dodira odmeravao je snagu sa ovim tuđinima, sada samo očima i umornom dušom željnom krvi njegovog protivnika. A iznad svih, i dalje su se pritajeno kikotali gavranovi, kao da su im dali predaha, pre nego im bace jednu jabuku odozgo, jedan krik koji će ličiti na ljudsku reč, kao što je malopre, onaj pritajeni, baš visoko, dobacio ’’vera, veeeera’’ ne bi li prekratili popodne njihovom tučom i valjanjem po prašini. Ali, prvi ih je spazio Novan i zavapio da mu daju vazdušnu pušku obešenu o hrast, kojom su skidali tetrebove i glinene golubove, da skloni ovu publiku iznad sebe, koja ga je videla koliko se ponizio. Sve će ih pobiti.Jedan od drugova je dobacio, i sam razjaren, gledali su sad sva trojica u podsmešljivce i nišanili. Ali, ustajući i ne odvojivši pogled od neba, Novan se sapleo o noge drugog, posrnuo glavom ka blatu i uronio u njega celim licem. Obrisao je štroku sa očiju, gavranovi su se razletali siti, kao narod sa vašara. Tek su sada opet drugovi spustili pogled jedan na drugog i ugledali se odrpane, smešne, prljave i izranavljene. Zbog čega? Zbog znaka nekog izmišljenog oca, nekog Boga, neke tajne koja im se svima nedokučivo motala po glavi i mahala onako razulareno njihovim pesnicama. Bilo im je sada svima tutnjilo, samo jednim pitanjem- ko je kriv?? Ljudi su, u krugu u kom je puška legla da odmori nakon slučajnog pucnja, svaki upro po jednom rukom u svog prijatelja, obuhvaćeni počecima i krajevima njihovog prisustva. Da su mogle optuživačke oči da se razdvoje, gledalo bi svaki drugu dvojicu. Ovako su nemo kolutale od trenutka do trenutka na svakog ponaosob, zatvorene u trouglu gorčine, mržnje i osvete. Nije niko čuo izdisaje nemoćne mačke koju je pronašao slučajno otposlati metak, namenjen drugom. Ko je kriv?? Urlale su oči ljudi besne nad svojom pocepanom kožom i odećom,nad pokidanim lancima i zaprljanim nakitom, dok je pokošena životinja dahtala kratko i stenjala, molila i preklinjala grabeći dah svojim sićišnim plućima. Ona se nije pitajula se ko je dao pušku, ko je pucao, o čije se noge sapleo, kome je metak išao, ne znajući ništa ni o kakvim strelama, suncima ni zvezdama, zarivenih noktiju u zemlju od bola, zavisna od samo jednog skrenutog, od njegove milosti.

preobrazaj

PREOBRAŽAJ Čekam je, kao što sam i mnogo puta ranije. Ne znam da li sam nervozniji nego inače, ali mi jače titra pred očima njena pojava i više peče njeno prisustvo u mislima. Želim je željom svih prošlih maštanja. Već četiri meseca se smejem na silu i odbrojavam dane do njenog povratka. Trovao sam se svim poznatim lažima, bezuspešno pokušavajući da ošamutim čežnju i strast, sačuvam ono malo preostalog jadnog ponosa i svesti. Bože, kako mi je nedostajala! Ponekad sam je psovao iz dna duše, onako – za stvarno, kako to radiš najgorem neprijatelju... i uistinu je nisam želeo, nisam čeznuo...Ali onda bih se samo podsetio da je imam... i osetio kako me ispunjava sećanje na sve podvige i pobede koje sam odneo otkako je moja. Čekam je. Grizem raskrvarenu zanokticu. Znam njen položaj kada otvorim vrata. Ona uvek zamišlja da je u nekom crno-belom filmu u kom je ona zavodljiva mala sobarica sa dušom i smislom za humor, a ja razmaženi bogataš koji otkida na prvi pogled, na vratima apartmana. Volim njene folirantske igre. Danas želim da podlegnem svakoj. Nije se sigurno nešto drastično izmenila. Farmerke joj tako dobro stoje, mada je u suknji kao boginja – uhvatiću je oko struka i uvući unutra. Oduševiće se. Počeće da se pretvara i brani, kao – želi da sačeka, kao smetaće joj narukvice i one njene glupave ogromne alke. Neće se buniti kad mi budu zveckale pod prstima. Ne znam šta prvo da joj kažem... da li da smislim? Najviše bih želeo da njenu kosu...da se njena kosa još sa vrata prostre po meni, i krene da me golica po vratu. Ona i njena kosa. Ruke joj klize... kakvi će joj biti nokti? Voleo bih da me ponovo (kao ono jednom) slučajno ogrebe po ramenu i da mi se posle beskrajno izvinjava, a ja da se sledećih dana uvek setim toga kada pogledam u ogledalo i da se svaki put pokvareno nasmejem. Sad, kad joj otvorim vrata, sama će poleteti ka meni. Biće našminkana i mirisaće na neki novi parfem koji je kupila u Briselu. Opiće me oblak, i ja ću ga udahnuti, sa sve njom. Čekam je.Tačno na vreme! Ona nikad nije kasnila (možda malo u početku)! Otključavam joj, promatra me iz svoje stare poze. Ne znam u šta pre da gledam. Malo joj je kosa svetlija, da li sam već video ranije... ne znam kada ni zašto, ali slučajno mi je oko zalutalo na njen iskrzani nokat na levom kažiprstu, slomljen ili oštećenog laka, ne znam šta li je. Znam samo da nisam mogao da se odvojim od njega. Gledao sam ga hipnotisan, i on je gledao mene i nemo mi se rugao. Znao je da me je podsećao na nokte neke nadrndane kasirke ili šalteruše. Valjda je ušla i ljubili smo se, nemam pojma. Sela je, zapalila cigaru, počela da priča svojim piskutavim glasom. Tipično. Kada sam je pomilovao po kosi, uspeo sam da zaboravim zlurado prisustvo njenog nokta, ali me je odjednom spopala takva želja da je potanko ispitam šta je ona to tamo radila i, bre, s kim se smucala.

jedan moj san

San 01.04.2005.Krenula sam uzbrdicom, po pepeljastom kamenju prošaranom kao kosa starca, sivom, mekanom, koje se mrvi pod nogama. Pored uskog puta na kom se sklanjam od farova kola u stranu gleda me umiljato plitka reka, ili možda obronci mora, nestvarno plavičasti, istovremeno i uzburkani i utihnuli. Prelazim preko drumskog bedema i bosim nogama nastavljam kroz vodu, mutim dno, prsti mi uranjaju u pepeo i šljunak, golicavo mi ubrzavaju korake same od sebe. Trčim, i uzbrdica je planina, ne nazire joj se vrh, samo trčim uz nju, trčim uzvodno, dok dno sija, nebo se modri, udišem zajedno sa planinom i izdišući vičem srećna iz svih pluća. Na raskrsnici tokova je znak ispisan temperama po stablu, pravac za crkvu koja je istovremeno i krčma. Skrećem ka njoj i izlazim iz vode. Hladnih i mokrih nogu i širokih nozdrva ulazim u dvorište, gde doznajem da se baš taj dan slavi neki svetac koji je zaštitnik putnika. Prilaze mi trgovci vunom, šarenim predivima pokušavaju da me zavedu i zaustave. Iza njih u susret mi hitaju crnpuraste monahinje, brbljive kao jato gusaka. Brižno me gurkaju da mi obrišu noge i ugreju me, a ja ih prolazim sa ljubaznom nezainteresovanošću i ravnodušnom simpatijom. Stižem do ivica zida, ispod pravoslavnog manastira, starih, kamenih.Po njihovom ledenom dodiru doznajem da je sunce na izmaku i skoro će noć. Ali naziru mu se još zraci, crveni, krvavi i vreli, kako se utapaju u ovo jezero podamnom.. osećam ga kao izvorište i krajnji cilj. Pucam pogled po njegovoj površini glatkoj kao ulje, nesagledivo beskrajnoj.

jovan

Kad se budeš vratio kući posle meseci puta,Posle mesečine puteva,Posle trnja i zvezda iza sebe, kada ti više ne bude bilo bitno na čemu od ta dva stojiš sada,Vrata izbrazdanog od šibanja vetra i ugriza devojaka,Nemoj brinuti zbog ožiljaka i borica.Nemoj se ustručavati da sakriješ svoje predivno izlomljeno telo,Sa hiljadu preloma i prostrelnih rana,Više se nećeš plašiti da ga pružiš ka meni, da ga jednim dodirom ozdravim.Udahni me sa dimom i slatkom memlom umorne noći, beskrajne,Pored mene nesagledive i neumorne.Nemoj strahovati da smo postali neko drugo dvoje,Jer sam otišla istim putem u nekom drugom pravcu,Sa istim stranputicama i izvrnutim znacima,Znajući uvek da ću se kad tad naći kraj tebe, prvi i ponovni put,Poslednji i nikad završeni,Bivši svesna svake neprospavane noći pod nebom, daljine koja me je vodila u nepoznato, da će mi u ovom sadašnjem trenutku reći samo ’’Izabrala si pravi put...’’24.05.2005.

nada

Ostao je jedan nedorečeni dodir zaleđen u vazduhu, preko stola protegnut,Okačen sa svake strane za po jedan par očiju.Ostao je kao poslednja pomorandža na drvetu popucalih granaKao što je lomljiva ljubav, grananja besciljnog, bez srži tvoga dodira da je uznemiri, bez tvojih vlažnih reči da je probude.Nosim neku neobjašnjivu drhtavicu kao zatvorenu zvečarku iznutra,Nad kojom nedodirnuti dodir preti i bes joj rasplamsava zvečkavi,Ućutkujem ga ćutanjem,Utišavam ga tišinom.Ne bih da joj pustim da progrize van iz grudi, iz pluća, iz arterija,Pustiće ti mašti na volju, pustiće tvojoj sebičnosti na moći, a neću, neću to da ti priuštim.Neka me gleda dodir nad glavom, kao utvara koju vidim samo ja,Kao uzdah koji samo ja čujem, uzdah moj za tobom i za tvojim rukama svuda po meni.Neka ostane i vriska sa svojom neutoljenom žeđi kao razmažena devojčica,Neka me gleda sa hiljadu nada,Neću, neću!!! da tebe molim da mi ga ispuniš.Neću mu udovoljiti, neću sebi, lagaću se sa bezbroj razloga,Izmisliću umor i poslove, drhtaću na promaji,Samo nek mi hladnoća sa leđa zbriše potpis tvoj vrućim znojemI lebdećim rečima koje golicaju uši i kotrljaju se uz bedra.da ispare, da posenile, da bog da postale smešne,ako nema te gluposti, te jadne, patetične besmislice koju si davno prerastao, ili joj nikada nisi ni dorastao,glupa, detinjasta... nada... 19.05.2005.

misao

Kao senka o kojoj se šapuće među ludima

Tako je tebi sletela na rame moja tajna.

I misao u baletankama tebi je u susret pošla i sklupčala ti se na kolenima,

Čežnjiva kao nedosanjani kraj,

Koji uvek kasni 5 minuta za kukurikanjem.

Možda i uspem da je sustignem na svojim ofucanim kočijamaUpregnutim u rage,Dok se upravljam prema zvezdama skrivenim iza oblaka I znakovima obrisanim pored puta.

snovi obicnih beskicmenjaka

Zivim u egzoticnom svetu savrsenom za naguravanje u tudje usi, koje ionako vapiju za spektakularnim lazima. Jezik kojim govorim moji stari prijatelji ne razumeju, i nisam mogla a da ne budem nadmena u svojoj misterioznosti kad god sam dolazila nazad u Srbiju za praznike.Na stranu sva ceznja za internim forama, i gradskim razvlacenjima nakon aprilskog roka, moji se se dani sveli na uskladjivanja vremena i prica od jednog do drugog stuba pod krovom koji sam i sama drzala dok nisam otisla. Primitivna kakva jesam, nije mi tesko da priznam da me je pothranjivalo uzbudjenje poznanika kada bih i samo izdahnula sa prizvukom drugacijeg vazduha, ili imala drugaciji tik od svakodnevnih, prilepljen na moje lice ko pecat stranog mentaliteta. Ja sam nesto,ja sam negde,ja neku pricu nesto,pa znao sam ja da ces makar ti nesto uraditi,videlo se to jos od zurki za 18i,ne ko mi bagra,propalice,svi neki sluzbenici,pih,bem ti zemlju... Huh-snebivam se-pa nemoj bre tako,skolski,nije ni tamo med i mleko... -Ma sta,nije,bezi samo,to je...

Odlazim ne otrovana gorcinom,ne toliko ni ponosna na hvalospeve, vec sa iskreno obnovljenom verom u svoj novi dom. Vidim opet onim ocima koje mucenicki traze staro zaslepljenje - traze da vide samo sunce, opasno dobre poslove, mister-univerzum frajere kako se tuku ko ce da mi prinese limunadu,istresanje peska iz donjeg dela kupaceg,pravo iz kreveta vidim da li su se namrcili oblaci nad beskrajnim plavetnilom i da li voda mirise na oluju ili sapatom zove na jos jednu partiju ronjenja. Jeste,ja nesto,ja tu neku pricu nesto,ja - radi se,ja - zivi se... I necu vise ni da pokusavam da serviram nista drugo,jer zasto ljudima kvariti dan? Ako su danasnji sluzbenici, bivsi san snova u tesnim farmerkama,zbog kojih palis cigaretu samo da bi mogli da te blesnu sa malo svoje vatre, obicni beskicmenjaci - promenili smo uloge! Ja sam san snova, ja - utisak nedelje,ja - ostvarena nada, makar me uhvatili i samo dok se ne zatvore vrata busa iz kojeg izlazim.

I dok idem nazad, na istom sam uzarenom uscekivanju kao i prvi put - Boze,hocu li stici vec jednom,hajde prizemlji se debela celicna ptico,hocu da upalim mobilni i pomerim sat,hocu da posaljem poruku,i okacim na fejsbuk status da sam opet tamo,tamo gde je krajnji cilj sanjara sa jacom voljom,i vecim mudima!

Sto bih slala druge poruke odande,kad meni moj primitivizam ionako niko nece da odobri! Sto bih rekla da nakon ideje da pljunem sluzbenika danas,ipak sam pocela da mu pretim i bespomocno masem rukama, jer mi je rekao da ne zna kako se izgovaraju "ta nasa uvrnuta prezimena". Sto bih opisivala bacanje rolne toalet papira, u wc-u otmenog restorana, samo da se tamo izdivljam, i ne vratim za sto nad kojim lebdi sazaljiva tisina i neizgovorena saosecajnost zbog "cele ove situacije u tvojoj zemlji". Sto bih rekla da kopam i grizem da postanem obican sluzbenik, iako me sa doktoratom prvo obaveste da ipak ne mogu uzimati ljude na crno. Sto bih kvarila iciji san, i ovaj koji svaki dan iz inata pletem, da nije to bas tako kako izgleda, i prekinite da me gledate tugaljivo,a ti salteruso nauci da citas, to je zemlja vrline,pa makar i nemala more , mi - kao nesto, neke price, neka borba, sve je tamo bolje nego ovde kod vas, vi ste beskicmenjaci, a u mojoj zemlji... ljudi znaju da kazu sta osecaju, da se nadaju, piju,vole i iznad svega - da sanjaju...