Kad tisina progovori

Ženi sa velikim Ž

mamasita — Fri, 11 Mar 2016 16:29:25 +0100

Sinoć upadnem u neki filozofski dijalog sa mojom veoma uspešnom drugaricom. To su vam ona prijateljstva koja traju godinama, uprkos nevidjanjima, zaboravljanjima rodjendana, kurtoaznih čestitki za praznike. Pored svega toga, ona spada u red retkih ljudi sa kojima mogu potpuno misaono da se prožmem. Jedna izrazito inteligentna, uporna, lepa i seksipilna žena. Jedna od retkih koja je sanjala i kada su svi ostali mislili da ima previše godina da bi svoje snove ostvarila. Imale smo sličan san, ali ja nisam imala hrabrosti, kao ona, da ga i ostvarim. Zato sam naglasila da je uspešna: retki su ljudi koji žive svoje snove, i žive od njih.
Naravno, kao što to obično biva, nadje se neko sa misijom da remeti ljudima snove. Tako smo nas dve sinoć, umesto da čavrljamo o deci, poslu, knjigama, čitavu noć posvetile ljudima koji to uopšte ne zaslužuju. Slušam je, duboko potresena. Sama sam se godinama borila protiv takvih pijavica, aždaja i ostalih aveti. Hranila ih svojom patnjom i davala im snagu da me sledeći put sapletu jos jače. U takvim situacijama postoje tri puta: jedan zasigurno vodi u ludnicu, drugi na kardiologiju, a treći njih do djavola. Od kada sam napravila poseban krug pakla za njih, mirno spavam i ne pretendujem za prve dve ustanove.
Napravismo nas dve sinoć podrobnu analizu njenog problema. Ali ne vredi. Niti ona shvata zašto to rade niti ja zašto je i dalje to pogadja.
Zahvaljuje mi se na savetima i podršci i ako ništa nisam uradila. Odem u krevet totalno pometena i sludjena. Nisam ja toliko preosetljiva, samo sam slaba na ljude koji su ostali sami, vise nisu ničija deca, a pri tom im dugujem bar jednu noć nespavanja: pre par godina, dok se rušio moj svet, ona je došla u pidžami i celu noć mi je čuvala san.
Danas, ceo dan pod utiskom tog razgovora, obavljam kućne poslove, sklapam kockice, razmišljam o njoj. Naravno da je boli kada joj to rade ljudi do čijeg joj je mišljenja i podrške stalo. Nju je tako lako voleti. To je to! Ne vole je. Zato što je sve ono sto oni ne mogu da budu.
Šta rade deca sa igračkom kojoj nisu dorasli - pokvare je, polome! Uzimam telefon i kuckam:
"Ženo, kinje te zato što znaju da su ti bitni, i da se njima dokazuješ, sama si im dala oružje kojim ćete gadjati...hrani ih tvoj bol i mutiraju, još gori i izopačeniji. Prestani da hraniš skotove"!!!
Postoje ljudi koji čije su dubine i mašta tolike da mogu da budu sve sto požele. Postoji i velika većina koja ne ume da bude NIŠTA, kojima ceo život prodje u ubedjivanju ostalih da je biti ništa jedino ispravno. Normalno je da ne mogu da te razumeju, ali nema tog čoveka koji ne razume rec OD*EBI.

Sreća, sebičluk, i ostale strašne stvari na slovo ''S''

mamasita — Tue, 12 Jan 2016 22:56:23 +0100

Sreća, sebičluk, i ostale strašne stvari na slovo ''S''

Sreća. Kada su ljudi srećni, nekako automatski postaju i sujeverni. Pu, pu, da ne čuje zlo, ne pričaj nikom da se ne izjalovi, ne hvali se neko će te ureći. Zgrabe tu svoju sreću, nosaju je sa sobom kao neku zakrpljenu vreću iz koje se svakog časa može prosuti njen besmislen sadržaj.
Za razliku od većine, ja sam svoju sreću i nesreću rasipala gde stignem. Niti mi je sreća bila manja dok sam je delila sa drugima, niti je moja tuga postajala lakša. Niko ti ne može oduzeti ono što je tvoje, koliko god to srećno ili nesrećno bilo. Samo ako si pravi vlasnik.
Već neko vreme primećujem ravnu liniju kod većine ljudi, prećutkuju i jedno i drugo, plaše se neko će im oteti sreću, a tugu raširiti međ' svetom. U svoj toj skalameriji emotivnog sebičluka, ja dođem kao nekakva šašava Zvončica.
Sebičluk. On je poput pihtija, dolazi s' godinama. Od malih nogu se taj korov skriva u svakom od nas, ali uz dobro usmeravanje većina ga se reši. Kod onih koji nisu iščupali koren, ponovo se razbuja baš kada dosegnu svoj ideal sreće. Ne govorim ovde o materijalnom sebičluku, već o onom najgorem: ljudskom. Perfidnom. Po principu: tu sam dok mi trebaš. Pametnom je jednom dosta da bi uvideo, glup traži godinama dokaz. Nevoljno priznajem da i nisam baš najpametnija. (smajli x26) Jbg. Neko mora i u drugu kategoriju.
Seks."Strašna stvar" na slovo ''S''. Žene vole na ovu temu međusobno da trabunjaju... Bar dok se ne zaljube, ili dok u istom nešto ne zaškripi. U prvom slučaju: zaista je glupo kasnije sedeti sa čovekom u istoj prostoriji i znati sve pojedinosti (u santimetrima). U drugom: zaista je "blam" priznati da postoji problem. Da bi izbegle suvišna pitanja i podpitanja, u oba slučaja, neke žene pribegnu zakonu ćutanja. Tako je i ova, nekada veoma aktuelna tema među ženama, polako završila u onoj zakrpljenoj vreći s' početka.
Dobismo tako na kraju, horde srećnih, sebičnih i seksualno nesređenih bića, koji nose svoje vreće, iz čijih zakrpa ispadaju radosti na koje niko nije bio ljubomoran, trofeji koji nikome ne trebaju, a često ispadne i po koja seksualna afera.
Zato, pazite gde stajete ovih dana, da vas ne bi bilo sramota njihove sramote, ugazite li u neko od tih sranja.

Otac

mamasita — Sat, 09 Jan 2016 20:27:33 +0100

Zima i praznični dani me uvek nokautiraju. Dok se drugi zamaraju novogodišnjim odlukama, obećanjima i zamlaćivanjima sebe samih, ja sednem pa računam.

"Život se sastoji od četiri računske operacije, upamti. Sva filozofija se sastoji u tome da ih na vreme i pravilno odradiš.

Kada si sasvim mala, još kao dete, ti sabiraš: osmehe, ljude, igračke, boje, slatkiše, sve sakupljaš i skladištiš. Uglavnom ti celo detinjstvo prodje u tom sabiranju tj. sakupljanju svega i svačega. Dobrog i lošeg. Lepog i ružnog. Nešto dohvatiš sama, nešto mi stariji neoprezno prospemo pred vas, decu, pa i to pokupite. I to je normalno.

U nekim tinejdžerskim danima počinješ da oduzimaš i odbacuješ: igračke koje su dosadne, kupus od koga povraćaš, grašak od koga dobijaš temperaturu, žute hulahopke koje te svrbe, i onu košulju sa kragnom koju te mama tera da oblačiš a ti kažeš da u njoj ličiš na Draganu Mirković (oprosti mi Boze ali ta tvoja majka nekad baš nije u vinklu). Zavidne drugarice, lošu muziku, sport koji te ne zanima. Odlaske kod naših prijatelja koje ti uopšte i ne voliš (znam kako kolutaš očima svaki put kada kažemo pokret). Oduzimaj i bacaj sve ono što te steže i sputava, od čega ti je muka i što te čini nesrećnom.

U nekim dvadesetim, trebalo bi da počnes da množiš: osmehe, suze, zagrljaje, uspone, padove, prijatelje, knjige, putovanja, muziku, garderobu... sve ono što ti je posle oduzimanja preostalo ti pomnoži puta tri... neka ima i više, da možeš da biraš za kasnije.

Kada si pomnožila, par godina uzivaj u rezultatu, i ne kreći sa deljenjem dok ti se ne smuči. Baš kao onaj kupus koji sam ti spomenuo. Idi. Vraćaj se. Plači dok suza imaš. Smej se dok te stomak ne zaboli. Grli. Dopusti da te zagrle. Druži se. Sa svima. Nosi štikle dok ti noge ne klonu. Padaj. Ustaj. Igraj se. Mladost i služi za to. Onda se spremi za deljenje."

Strpljivo bi, svake zime, moj divni otac ovo meni ponavljao, čini mi se, nekih 15 godina. I uvek moje isto pitanje:'' Kako ću znati kada je vreme da podelim''?

"Svako treba sam da prepozna momenat, a ja se uzdam u tvoju pamet i slab želudac i verujem da ćes, čim ti se smuči, umeti da podeliš. Jedino me plaši što si loš matematicar, sam Bog zna da si verovatno još kod sabiranja napravila golem problem. Kada odrasteš, shvatićes da nije svaki osmeh bio prijateljski, niti suza iskrena, ni tvoja ni tuđa. Da nije svaki pad bio propast, niti svaki uspon, uspeh. Nije svaki zagrljaj bio od srca, ni tvoj ni tuđi. Nije ti svaka knjiga dala mudrost i podsticaj, niti ti je svako putovanje bilo avantura. Nije ti svaki prijatelj to zaista i bio. Nije te svaki gubitak isto boleo. Deli pravedno i iskreno. Nikada ne izuzimaj svoje greške i neiskrenosti iz deljenja."

I tako bih ja, u svojoj glavici tumbala njegove reči, koje su godinama dobijale sve više smisla, a moj najveći strah je uvek mogao da prepozna. Šta ce mi ostati na kraju? Šta svima ostane na kraju? Koji se rezultat u toj školi smatra uspehom?

"Smatraj da si uspela, ako ti ostane par osmeha zbog kojih ćes se i u starosti osmehivati. Suza, koje će te boleti dok si živa. Zagrljaja koje u mislima čuvaš i nosiš kao tajnu. Padova, posle kojih si ustala još jača. Uspeha, koji su te ispunili radošću (makar to bilo i mleko koje ti nije pokipelo). Ako ti ostane par puteva i putanja kojima se uvek rado vraćaš, dve-tri knjige koje te vode kroz život, i jedan prijatelj sa kojim se držiš za ruku:'' Uspela si''!

Prošle su godine, sabiralo se, oduzimalo, množilo, pa na kraju i ja podelih svoj životni špil, hladnokrvno, kao kakav pokeraški maher. Da li sam izgubila? O, da. Mnogo?! Mnogo drugari, mnogo. Da li je vredelo? Jeste. Jer na kraju, ostane samo ono što vredi. To je i suština, zar ne? A šta je sa onima koji u tom deljenju izgube sve? Nisu dobro krenuli sa sabiranjem i na kraju im nije ostalo ništa? Odgovor moga tate je i dalje moja mantra, koja daje smisao u svom besmislu koji nas okruzuje:

"Čovek može sve da izgubi: porodicu, prijatelje, posao, kuću, državu. Baš sve. I uvek može da krene iz početka. Sabiranje, oduzimanje, množenje, deljenje. Dug je život. Samo jednu stvar ne možeš nikada da vratiš kada je izgubiš. Obraz. To je jedino što treba da čuvaš. To je jedino što niko živ nije uspeo da vrati!"

Zima je, pa podelite!