Kako sam prevario ženu bez da spavam sa drugom

Epilog

Prokletstvo. Jednom u životu priželjkujem da nisam u pravu, ali se ispostavi da ipak jesam. Mada sam u dubini duše sve vreme to znao, ali eto, čovek se nada... Još pamtim kako sam nem i bespomoćan vrteo glavom dok me je ubeđivala u prolaznost tog ludila koje nam se tako podmuklo i neočekivano uvuklo u živote. Ne mogu a da se ne zapitam da li je uopšte i sama u to verovala. Nadam se da jeste. Nadam se da je sve zaboravila, uključujući i mene. Pre svega mene. Ne samo zato što je to dobro za nju, već i zbog toga što bi to ipak značilo da nismo imali šanse i da nismo mogli da budemo bezvremeni.

Svaka priča zahteva svoj epilog, pa i ova naša. Ja ne mogu da čekam do kraja vremena kako bih mirne duše zatvorio vrata za svime što je u meni pokrenula, u mene ugradila i pod mojom kožom ostavila. Stoga nema boljeg trenutka za ovaj poslednji tekst od godišnjice onog prvog koji se napisao sam od sebe, u bunilu kakvo se retko sreće. Odavno sam već prestao da razmišljam o razlozima nezaborava koji je za njom ostao, nikakva racionalizacija nije bila ravna onome što je ostalo da tinja nakon najvećeg požara u mom životu. Shvatio sam da su razlozi, ak o uopšte postoje, potpuno nevažni. Važno je samo da je ona tu, pred mojim očima. Preko ramena ljudi sa kojima razgovaram. Na plafonu moje spavaće sobe. Na vetrobranu prošaranom kišnim kapima...

Vreme ipak, o da, čini svoje. Slike su sve nejasnije. Za mnoge više nisam siguran da li ih pamtim ili se to moj um poigrava sa mnom. U poslednjih godinu dana se čak nekoliko puta dogodilo da je se ceo dan ni ne setim. To bi ipak značilo mnogo više da na svoju ženu mislim makar upola toliko. To je još jedna od stvari koje mi probadaju grudi, ali i na to se polako navikavam. Postao sam majstor lažnih osmeha i još lažnijih dodira. Postao sam loš čovek, a da sam to pritom samo sa strane posmatrao.

Na kraju, želeo bih da zna da sam ipak ja bio u pravu. Nije me prošla i nikada neće. Napisao bih joj to u pismu, na vratima lifta, ma na zidu preko puta njenog prozora da zauvek u to gleda. Napisao bih, ali neću nikada. Jer, previše mi je do nje stalo...

Kuda dalje posle nje?

Izgubio sam predstavu koliko sam već dugo hodao ulicama kojima ne znam imena, birajući ih nasumično, sa samo jednim ciljem: ne sresti nikoga i ne prekidati tok misli. Unutrašnji dijalog je, kao i obično u poslednje vreme, bio žustar i sve se još jednom vrtelo oko nje. U tim trenucima samoće dozirao sam sebi zabranjena sećanja u pokušaju da proživim još jednom ono što mi je zauvek oduzeto, pre nego što mi je uopšte bilo i dato.

Pokušavao sam sebe da nateram da mi bude žao što sam je ikada upoznao, što sam dozvolio sebi da osetim nešto toliko snažno... Ali da li sam zapravo ja to dozvolio? Da li je takvim osećanjima potrebna dozvola ili mogu uleteti sama kroz pukotine između onoga što jesam i onoga što bih želeo da budem? Mogao si izbeći sve, ljutito prebacujem sebi, mogao si, na prvu pomisao, okrenuti glavu na drugu stranu i nastaviti svoj naizgled savršeni, ušuškani, topli porodični život. Pokušao sam, pravdam se, kada sam shvatio šta se događa bilo je suviše kasno. Kasno, jer si ti to dopustio, neumoljiv sam prema sebi. Želeo si da se osetiš živim još jednom, priznaj! Želeo si te leptiriće u stomaku, radovao si im se, zar ne?! Pre će biti hilti bušilica u stomaku, mislim se, ali ne izgovaram. Jesam, priznajem, šta hoćeš još da kažem? Ako sam kriv što sam se jednom u životu prepustio instinktima i najdubljim ljudskim osećanjima, neka sam, bar sam osetio strujanje u venama prvi put posle... ni sam ne znam koliko godina.

Bitka se u meni nastavljala dok sam propuštao tramvaj i prelazio neku veću ulicu na crveno svetlo. Sneg, koji je satima uporno solio rane svakoga ko je, kao i ja, samovao na ulicama ovog grada, doprinosio je subjektivnom osećaju hladnoće. Ipak, nisam ga sklanjao sa lica, prijala mi je svaka pahulja koja me je kažnjavala što kasno veče provodim napolju umesto u toplom domu, do skora mom najboljem utočištu. Već neko vreme ga nisam tako doživljavao i to je bolelo, ipak trudio sam se da svoju tugu iznesem odatle na svež vazduh, bilo kada, uz bilo kakav izgovor. To veče nije bilo izuzetak.

Gledao sam kroz ljude pored kojih sam prolazio, a pred očima mi je bio njen lik. Govori mi kako će sve proći, da se ne brinem. Ionako sam najverovatnije samo opčinjen, a to je uvek kratkog daha. Da, da, proći će, ponavlja kao da ubeđuje sebe u to, dok gleda negde u zemlju izbegavajući moj pogled. Odgovaram joj da sam potpuno uveren da će nju proći, mlada je, pametna i lepa, ta misao me teši, a trebalo bi da uteši i nju. Molim je, ipak, da shvati kako se meni nešto ovako snažno nikada ranije nije dogodilo i da isuviše dobro poznajem sebe da bih se hrabrio kako ću sve zaboraviti. Možda će utihnuti, nestati sa horizonta, to da, ali će nastaviti da tinja u najskrivenijim hodnicima, baš tamo gde najviše boli. Lomim se i priznajem joj da ne mogu više ni trenutak da izdržim pored nje, bez prava da je privijem uz sebe i osetim miris njene kose, dodir njene ruke. Radije ću večno biti odvojen od nje i pamtiti je po našem jedinom zagrljaju, makar umirao iznutra još stotinu puta iznova. To joj ne govorim, ne želim da je ta istina zaboli. Svestan sam da je ovo kraj puta i predajem se. Gleda me u neverici, ne razume zašto moram da se isključim iz njenog života u potpunosti. Ali ja razumem.

Ponovo me je obuzela tuga dok sam o tome razmišljao i ujedno prolazio pored mesta gde smo poslednji put bili 'mi', a ne dva stranca. Zidić je bio mokar i hladan. Odagnao sam misao da sednem tu i nastavio niz ulicu dalje, prisećajući se njenih tužnih, dubokih očiju kojima me je posmatrala, naslonjena na ogradu, ogrnuta mojom jaknom. Taj pogled je bio pun neverice, ali i nade i iščekivanja, kao da ću ipak uspeti da pronađem rešenje za sve, da popravim stvari, učinim čudo... Stajao sam nem, bez snage da je još jednom pogledam u oči koje su se napunile suzama. Ruke su mi bile zarobljene u džepovima, kako ne bi ni slučajno krenule da je zagrle, ugreju i uteše. Bio sam pred njom odlučan, dalek i grub, sve ono što zapravo nisam, dok je beskrajna nežnost, koju sam čuvao samo za nju, polako venula u srcu.

Kad je ustala i otišla, ne znajući, odnela je sa sobom i osmeh dečaka koji sam do tada još uvek mogao da budem. Okrutna igra sudbine ili ne, ali ja znam da sam je mogao zavoleti kako se samo jednom voli. Nikada joj to ne bih rekao, jer to su reči koje zarobljavaju, a njoj je potrebna sloboda da širi radost i smeh ovim sve sumornijim svetom. Meni ostaje da naučim da nastavim svoj život bez nje, u nadi da ću je, u nekom od sledećih, pronaći na vreme...

Zašto baš ona?

Ne znam. A kažu da je to najopasnije, baš to kada čovek ne zna zašto je zaljubljen. U svakom drugom slučaju moguće je razuveriti se pažljivo odabranim mislima i postupcima, dok ovako ostaje da pluta pitanje na površini bujice izmešanih osećanja sve do mesta gde sve to zajedno ponire, tamo gde krijemo stvari sami od sebe.

Jednostavno, sve u vezi nje je nekako poznato, magnetski privlačno, čak i stvari koje mi se ne dopadaju... Ne dopadaju mi se na pravi način, prosto jer je to ona, onakva kakva i treba da bude. Stvari koje govori, način na koji prolazi prstima kroz kosu, smeh... Greh bi bio menjati bilo šta. Gotovo od prvog trenutka nisam bio sposoban da prođem pored nje ravnodušan i ponekad imam utisak da se privlačimo, ali i odbijamo, nekim nevidljivim česticama koje će nauka tek otkriti. Zbog nje sam počeo da verujem u prošle i buduće živote, bilo je lako! Jednostavno, ništa drugo ne može ni izbliza da objasni moju potrebu za njom i osećaj da je tu oduvek.

Sve to zajedno me i jeste nateralo da je ne zaobiđem i da se, protivno svojim uverenjima, za nju borim sve do poslednjeg trenutka, atoma snage, potpuno svestan da gubim kako god. Do tada su mnoge prošle pored mene neprimećene, možda neke atraktivnije, a neke zabavnije, neke pak sličnijih interesovanja... Sada znam koliko je samo lako bilo ostati muž veran svojoj ženi pored njih... jer ni jedna nije bila ona.

Najsnažnija slabost

Šta bih promenio kada bih imao priliku za to? Dobro pitanje. Možda joj ne bih pružio ruku preko onih klizavih balvana, niti čak sedeo pored nje u autobusu na putu natrag. Ili ne bih nikada spomenuo kako mi se čini da je znam od ranije, a kamoli preveo tekst omiljene pesme koja kao da je predvidela nju i mene, mnogo godina ranije. Da li bih odbio da uđem kroz vrata njenog stana i tako izbegao onaj zagrljaj...? Taj zagrljaj koji me proganja od tada bez prestanka... Svaka od tih odluka mogla je makar ublažiti patnju, ali ne mogu da lažem sebe - ni jednu ne bih izmenio, ni jednu ne bih preskočio. Sve one zajedno, samo u svom jedinstvenom poretku, čine ovu priču jedinstvenom i baš onakvom kakva je i trebala da bude. Uostalom, epilog sam mogao da pretpostavim još prvog dana, pa ipak nisam učinio ništa da ga sprečim, sve do samog kraja.

Ipak, razmišljajući o tome šta sam pogrešio, misli me vode do iste one mračne i vlažne ulice gde sam je prvi i jedini put sačekao i drhtao dok je koračala prema meni, toliko bliska, a opet previše daleka... Prošla su dva dana, ipak sve je bilo jezivo isto, ulica mi je slala ledene talase stvarnosti koja je poslednjih dana bila na granici sa maštom. Posmatrao sam kako se kapljice slivaju niz staklo i zamućuju sliku te zavučene kapije kroz koju je došetala one večeri i kroz koju će možda došetati i ove... Možda... Rekla je da neće. Rekla je da, što se mene tiče, nikada više neće. I to je rekla par trenutaka nakon što mi je priznala da joj je naš zagrljaj bio nešto najlepše i nesvakidašnje, da joj je, jednom rečju, predstavljao isto što i meni.

Izašao sam iz auta na kišu i pogledao u nebo, sećam se da nije bilo zvezda. Pitao sam se šta radim tu i da li će se uplašiti kada me ugleda. Na neki čudan način mi je prijala svaka kap koja me je pogađala u lice i osećao sam da se, kap po kap, treznim od tog ludila koje me je dovelo te večeri do nje. Dva najveća instinkta koja su me vodila bili su da budem što bliže njoj i što dalje od kuće. Ta slabost, kakvu nikada ranije nisam osetio, me je dovela tu gde jesam, svesnog da činim grešku, spremnog na posledice, samo da je vidim, samo da je još jednom zagrlim...

Kapi su udarale sve jače, voda mi se slivala niz lice. Imao sam dve kapuljače, nisam stavio ni jednu. Obrisao sam sat na ruci i, uz letimičan pogled, shvatio da će izaći za koji minut. Osećaj da činim pogrešnu stvar se pojačavao i sada je već bubnjao u glavi svom silinom. Udaljio sam se i sa drugog kraja ulice posmatrao ulaz. Posmatrao sam ga pogledom čoveka koji ne želi da vidi. U sebi sam pričao sa višom silom, želeo sam nagodbu. Ako ona primeti mene ili auto i zastane, osvrnuvši se se, znači da sam joj potreban i pojaviću se makar se svet srušio par trenutaka kasnije. U svakom drugom, daleko verovatnijem, slučaju - ostaću u senci i neću je uznemiravati, dovoljno mi je što sam joj bar na tren bio blizu.

Nije se pojavila. Možda ipak nije lagala kada je rekla da više nikada neće biti tu, možda su joj časovi drugde ili u drugo vreme. Osećao sam tugu i olakšanje, sve u isto vreme. Odvezao sam se kući mokar i prazan, beskrajno izgubljen u svojoj slabosti. Nisam više znao kuda odatle, kojim pravcem krenuti i zaobići tu provaliju koja je svakim danom bila sve bliže.

Tim pre je sutradan usledio šok posle njenog 'Da li si sinoć bio tamo?'. Prepoznala je auto! Bio sam ubeđen da ne bi umela da razlikuje automobil od kombajna, ali bio je parkiran na tačno istom mestu kao ono veče i bio je te boje. To joj je bilo dovoljno, shvatila je da sam tu. Priznaje mi da se obradovala, ali onda i uplašila i produžila kući. I sve to dok sam ja, kroz mrenu straha i krivice, posmatrao sve to, bez da vidim. Odgovaram joj da ne znam gde sam bio sinoć, da sam imao teško veče i da sam lutao. Pametna je, razume sve, kaže da nije važno. Grizem usnu dok postajem svestan koliku slabost sam sebi dopustio, zaklinjem se da nikada više neću doći u tu ulicu, koliko god umirao iznutra, željan njenog prisustva.

Misli su mi uzburkane dok ponovo proživljavam to veče svoje najsnažnije slabosti, želim da se vratim i sve promenim. Ali ono što nikome ne smem da priznam, pa ni samom sebi, je da mi nije žao što sam te kišne večeri pokleknuo i, pored svega, ipak došao... Žao mi je što nisam imao hrabrosti da je dočekam u zagrljaj koji joj je pripadao i za koji sam disao. Da jesam, možda bi tada poneka zvezda na nebu ipak zasijala...

Naša priča

Kao i obično, držao sam oči zatvorene. Činilo mi se da tako lakše kontrolišem disanje. Svaki udah je predstavljao napor, ali tako je bilo već danima, taj nevidljivi kamen na grudima je postao deo moje stvarnosti. Osećao sam kako me pritiska i kako sam potpuno bespomoćan pod njegovom težinom. Slušalice su bile pojačane do kraja da ne bih bio svestan svoje okoline, bilo mi je potrebno da ne budem tu, tačnije da ne budem nigde.

Ipak, jedan zvuk se probijao, potpuno drugačiji od muzike koja mi je vibrirala u ušima, isticao se pretećim notama od kojih mi se sva koža naježila. Jasno sam čuo škripanje i lomljavu zupčanika tog mehanizma koji sam do skora nazivao samim sobom. Zupci su se zaglavili i stvarali su nepodnošljivu buku kriveći se i zabadajući krhotine svuda po meni. Znao sam da je šteta nepopravljiva, bilo mi je jasno od prvog trenutka, zato nisam ni pokušavao da zaustavim taj proces. U velikom stilu, sve u šta sam verovao i što sam zastupao, sve što sam gradio i što jesam se pretvorilo u hrpu ostataka dok sam, kao nemi posmatrač, stajao sa strane.

Pokušavao sam da se prisetim tačnog trenutka kada je sve počelo... Slike su se smenjivale, ali bilo je tako teško odlučiti se za neku od njih. Svaka je bila nepostojana i, pod strobom mojih osećanja, treperila je negde između stvarnosti i mašte. Da li za nulti trenutak uzeti onaj kad se predstavila svog prvog dana na poslu? Nisam se toga ni sećao, nisam je zapazio. Možda ipak ono veče u pabu, njen lik u izmaglici dima i pijanstva, prekid, prinosi mi tekilu, nazdravljamo i smejemo se, opet prekid. Odlučujem se ipak za jutro posle, slika je malo jasnija iako je mamurluk bio težak. Svuda je zelenilo, panično udišem svež vazduh u pokušaju da se uspravim i hodam za ostalima, ona se smeje glasno na neki moj komentar, što me tera da komentarišem ponovo i opet taj smeh koji nadjačava žamor cele grupe. Sada sam već uspravan i vid mi je bistriji, kažem joj da nas dvoje ne smemo da budemo blizu... Misli mi, protiv moje volje, preskaču mesec dana unapred, oboje smo slomljeni, kaže da bi mogla da zaplače u svakom trenutku. Dok tražim prave reči, pita me da li znam šta sam joj najistinitije rekao za tih ludih mesec dana. To da nas dvoje ne smemo da budemo blizu. Knedla u grlu, čini mi se da ne mogu da udahnem. Misli me vraćaju u ono zelenilo, ponovo čujem njen smeh, smeje se kako samo deca umeju, pokušavam da se setim kada sam se poslednji put tako smejao i ne uspevam. Držim je za ruku da se ne surva u ponor u svojim smešnim patikama koje su za sve samo ne za takvu šetnju po gudurama. Osećaj njene ruke u mojoj mi je poznat, gotovo da sam siguran da je ne držim prvi put. Neko je zove i ona odlazi, ali se ubrzo vraća i ponovo me hvata za ruku iako već hodamo po ravnoj i širokoj stazi. Na tren zaboravljam ko sam... Ili... Prisećam se ko sam, a već neko vreme to nisam bio. Stežem joj ruku snažno kao da se plašim da je pustim, kaže da joj ne smeta, srećom sve vreme je leva ruka, na desnoj mi je burma... Burma!

Iz misli me je prenula moja žena, stoji na vratima dnevne sobe i nešto mi govori. Srećom, mrak je, ne vidi mi oči. Skidam slušalice jer je nisam čuo prvi put. Kad ćeš u krevet? Odgovaram da ću uskoro, samo da odslušam još par pesama za opuštanje, imao sam naporan dan na poslu. Smeši mi se i želi laku noć. Osećam da bih lakše progutao žilet nego da se osmehnem. Osmehujem se i lažem da ću doći brzo. Ona odlazi i znam da sam miran, deca odavno spavaju u svojoj sobi, meni ostaje mrak i muzika koju gotovo da ne čujem iako je zvuk na maksimumu.

Prebiram slike po mislima, pokušavam da pronađem one koje manje bole. Ponovo šetnja, ona i ja, ovaj put sivilo i beton. Pristala je da me vidi samo na pet minuta jer joj postaje neprijatna naša komunikacija koja nije čisto kolegijalna. Želi da se to razreši i daje mi par minuta da se objasnim. Shvatam da su joj u međuvremenu rekli da sam oženjen i drago mi je što neću morati ja to da prevalim preko usana. Pita me da li sam jedan od mnogih koji žele da iskoriste mlađe devojke za seks i govori mi koliko joj se to gadi. Potpuno zatečen, shvatam da o seksu sa njom nisam ni razmišljao iako mi danima nije izbijala iz glave. Primetila je moje iskreno čuđenje i izraz lica joj se promenio iz besnog u tužan. Nespretno pokušavam da joj objasnim neobjašnjivo u nadi da ona oseća bar delić toga kako bi me razumela. Uostalom, kako objasniti nekome osećaj te nestvarne povezanosti, ako je i sam ne oseća. Iz razgovora ona shvata da uopšte nisam toliko stariji od nje i govori mi da će se ona sada povući da liže svoje rane. Rane?! Ipak nisam jedini koga je ovo pogodilo? Naglo počinjem da verujem u najdublje uzroke svojih strahova, istovremeno se plašim ali i želim da saznam šta oseća, ne mogu da odšetam i zaboravim ceo taj sudar svetova, suviše dobro poznajem sebe da bih se osudio na večito pitanje da li je ipak ona ta. Njenih 'samo pet minuta' se pretvorilo u sat i po vremena, a čak i pored toga mi je mučno bilo gledati je kako odlazi.

Muzika u slušalicama je bila utihnula, ali ih nisam sklonio sa glave. Ponovo su mi se slike smenjivale, činilo se brže nego ikada pre. Naša dopisivanja i razgovori, naše tišine kojima sam uvek iznova pokušavao da zaštitim i nju i sebe. Pogledi u prolazu, naizgled nehajni dodiri ruke, pesme u čijim tekstovima smo oboje pronalazili nas... Nas! Zar to uopšte postoji?! Kada god bih pokušao da probijem zidine njenog karaktera, ugledam ono u šta sam se zaljubio i saznam da nisam u svemu tome sam, sačekao bi me hladan tuš njene uzdržanosti. To me je uništavalo i odlučio sam da tu strelu koja me je pogodila iščupam, ako treba i na živo. Tresao sam se dok sam joj govorio da ne mogu više da izdržim i da mi još samo preostaje da joj se zahvalim što je učinila da se poslednja dva meseca osećam živim. Nisam lagao, krv mi je ponovo strujala brže i radovao sam se svakom novom danu. Sve je to moralo da se završi tada, za njeno i moje dobro. Deo mene je lagano umirao dok sam ubeđivao sebe kako ona ne predstavlja ništa više od klasične opsesije, obična klinka koja me je podsetila kako je to biti mlad i neobuzdan. Ali tih 6 godina razlike nisu bile dovoljne da u to poverujem, a svaki susret ili samo letimičan pogled na njen lik u masi drugih me je opominjao da se samozavaravam i možda propuštam priliku koju nemam prava da propustim. Unutrašnji sukob je toliko narastao da mi je svaki osmeh predstavljao teret, koncentracija je bila stvar prošlosti i po prvi put u životu sam se osetio slabim.

Ponovo bol u stomaku, kada li ću se već jednom navići na njega, svaki put me iznenadi. Tu je da isprati sliku nje koja mi govori da je pila celu noć, a zatim sačekala jutro u urgentnom centru na ispiranju. Nije htela ranije da mi to kaže, ionako čemu to? Knedla u grlu, želim nešto da polomim, želim nekoga da preuzme krivicu za ovo, da ga udarim. Želim da sam ja bio u urgentnom, a ne ova devojčica ispred mene, moj mali smeško sa one šetnje po gudurama. Već dugo nije bila smeško, kaže, dok su joj oči po prvi put tamne da mi se čini kako bih mogao propasti u njih. Šta sam to uradio, zar sam joj ugasio smeh i oči? Tražim izlaz iz toga, želim sve da ispravim, ali ne uspevam. Danima zatim gotovo ne uspevam da jedem i spavam, stvari su otišle predaleko, ne mogu da stanem čvrsto na zemlju, a svuda oko mene je provalija. Osećaj gubitka, pomešan sa krivicom i prstohvatom nade da sam baš nju čekao činili su recept za propast. Ali bilo bi isuviše jednostavno kada bi ta propast došla brzo i u trzaju bola...

Ruka mi je nehotice dodirnula ožiljak na licu i prizvala sliku te hladne večeri koju sam proveo sam napolju. U tom užasnom beznađu, hladan znoj mi se mešao sa kapima kiše i sećam se kako sam želeo da jednostavno sve prestane. Polako, ali uporno mi se dah skraćivao, ali nisam brinuo. U trenutku kada sam udario glavom o beton već sam bio u nesvesti. Ne znam koliko sam tako ležao ali ledene kapi su me probudile i vratile među žive. Ispljunuo sam krv i delić zuba uživajući u toj novoj i osvežavajućoj promeni izvora bola. Dok su mi čistili ranu u domu zdravlja, imao sam priliku da razmišljam kako bi se sve to završilo da sam bio na stepenicama ili za volanom. Odlučio sam da ću jesti na silu i piti lekove za spavanje ako treba, ali neću decu ostaviti bez oca. Lagao sam ženu da sam se spotakao i pao, poverovala je. Duša mi se kidala dok mi je brižno previjala ranu i, po prvi put u životu, pomislio sam za sebe da sam loš čovek, jer čak i tada nisam prestajao da mislim na drugu... Drugu... Kratak bljesak i vidim njen lik, tužna je, ali se drži hrabro kao i uvek. Govori mi da ne može podneti da bude druga, da je to jedini razlog koji je sprečava da bude moja. Misli da zaslužuje bolje, da nekome bude prva i jedina. Kidam se iznutra dok joj govorim da je u pravu i da zaslužuje samo najbolje, jer znam da je to istina. Ona ne može i ne sme biti druga, druga za koju sam želeo da bude prva, bez da prva bude povređena. A to nije moguće...

Videla je ranu, shvatila je odmah, nije čak ni pitala zašto. Znala je da ne jedem, znala je da ne spavam. Krenuli smo putem samouništenja i oboje smo znali da neko mora da promeni kurs, a niko nije umeo ili imao smelosti da to uradi. Tada je jedini put pokazala slabost i dopustila mi da je vidim van svakodnevice, daleko od posla, dok većina ljudi spava. Ta slika nije previše jasna, maglovita je, da li zbog bola koji sa sobom nosi ili zbog emocija koje su zaslepele sve drugo te večeri. Na slici je mračna ulica, nas dvoje van vremena i prostora, hladan vetar i kiša koji poručuju da nam je mesto negde drugde, uz sveću i vino. Tresem se, priznajem joj sve i pored toga što me prkosno gleda i govori da je pogrešila što me je pozvala da dođem. Oči joj se menjaju i ponovo postaju tamne i duboke, znam da je to opet ona, znam da je osetila svu težinu moje iskrenosti. Zato ne odbijam poziv na topli čaj, kod nje u stanu, iako su se sve sirene i lampice u glavi uključile kao upozorenje.

Nova slika, nas dvoje i njen pas, šolja vrelog čaja mi umiruje drhtavicu, mazim psa jer se ne usuđujem da pomazim nju. Taj dodir mi prija i, kao da oseća to, dopušta mi da zadržim ruke na njemu dok posmatram nju u toj, nimalo neprijatnoj, tišini. Gubim se u njenim očima i zahvalan sam što je to opet ona, a ne njena ljuštura sazdana od distance, nezainteresovanosti i relativizovanja svega pa i najdubljih emocija. Otvaram se i priznajem joj sve, spreman sam da budem srećan i samo uz naš dogovor za sledeći život iako ne mogu da pojmim da će iz ovog života izaći glatko kako je i ušla. Ustajem i oblačim jaknu i patike, ne mogu više ni sekundu da izdržim sve to. Sećam se samo kako sam poželeo da umem da plačem dok sam zbunjeno posmatrao kako mi prilazi i ulazi u zagrljaj na samim vratima. Njene ruke oko mojih ramena, glava na mojim grudima i kosa među mojim prstima... ona, moja... prekid. Stežem je uz sebe i osećam da to nije običan zagrljaj dok se privija uz mene kao da joj život od toga zavisi, prekid. Ljubim je po kosi i očima u kojima želim da se izgubim i nestanem. Držim je i gledam, molim Boga u sebi da se vreme zaustavi kako bih imao tu beskonačnost da proživim sve emocije koje su izbile u tom jednom trenutku. Zadržava mi poljupce pre nego što su dosegli usne, ne zato što ih ne želi već zbog toga što dobro zna da posle toga nema nazad i da zajedno padamo u ponor. Opet prekid. Njena ruka preko moje ne dozvoljava mi da otvorim vrata i ja potpuno savladan ostajem još dugo u tom vanprostornom i vanvremenskom zagrljaju koji živi i dalje kroz tu sliku koja mi je pred očima dok sedim u mračnoj dnevnoj sobi svog stana, sa nemim slušalicama na glavi i tužnim osmehom na usnama. Osmehujem se jer se sećam kako mi je sutradan sama priznala da takav zagrljaj nije doživela nikada pre. Tada sam znao da iako sam ostao sam u svemu tome, nikada zapravo to nisam bio. Nikada niko neće saznati koliko sam bio spreman da se borim za nju, za nas, ali je jači od toga ipak bio nagon da je zaštitim i želja da opet bude mali smeško, makar nikada moj.

U meni je konačno nastala tišina, sve što je moglo, polomilo se. Malo šta nudi utehu kada znam da nikada neću saznati je li ona ta i da li će me čekati u sledećem životu. Saznanje da sam se borio za nju i za nas koliko sam mogao bez da bude povređena, kao i njen smeh koji od skoro ponovo odzvanja hodnikom, pružili su mi spokoj dovoljan da utonem u san dok su prvi zraci sunca šarali po kauču na kome sam se skupio. Biće dobro, biće srećna, to je jedino važno.