Život jednog Kineza

Sheng Ri Kuai Le - Happy Birthday!

bolekinez — Thu, 14 Jun 2007 12:26:37 +0200

The 30th of May, except being my birthday was also the last day at the company, which brought both good and bad things to me. Eventualy, big surprise party that my friends organized erased all my tension and seems to me like the best thing that could happen to me here! This is a tribute to all of you my friends, all over the world from Colombia to China for being part of my unbelievable experience in China. I'll try to keep my original writing "style" and if I make you feel just a little bit like my friends and family when they read my articles in Serbian, I will be very happy. For you my friends...

This morning was quite usual. Yesterday night I've got few greetings, one even one hour before my birthday, because my friend didn't count for daylight saving time in Europe. I must say that I didn't announce to people here that today is my birthday (except to few of my closest friends) because I don't want people to feel obligate to give me some presents or something. I packed my laptop like every day, took a shower and went to work. Past few days I don't try so hard to be there before 8:15. i think this is Shubham's fault, because of his "flexible" style and time of coming to work. Without a hurry, I stop to by "Chinese pancakes" (I think Xiao Bin told me once the name of this food, but I've forgot). I used this opportunity to record a video of the guy making this so simple, yet so tasty food! And just 2 yuans!

I arrive a lttle bit late to the office... holding my pancake and backapack with laptop in one hand and locking the bike with other. After few tries I succeed to pursuade the fingerprint machine that I'm number 7181 - Bosko. I get into office late - everybody is in their places already. I eat my pancake and read mails like every morning. Lao Zhang asks me if this is my last day in the company, and after replying afirmative to his question he says that I have to leave my laptop today in the company. This leaves me in surprise, because I was hoping to have my laptop until my last day here - two days more. I was writing an application form for asking financial help from the European Union for organizing students' exchange in Belgrade. Now I send incomplete form to my friends in Belgrade to finish it... but they are not so much into this, and I am concerned if everything will work out fine, and how much effort will they have to put in for this. I spend my whole time before lunch walking around the company from one office to another, finishing some papers before I leave. Lao Zhang helped me a lot with those stuff (like usual). After this, I ask for DVD burner from my colleagues, and they even give me two blank DVDs... they have always took so much care for me. I plug in the burner with "Samsung" logo on it and Burner is recognized in my computer as "TTS Corp" or something simmilar. It was always funny to me how big company like Huaxin can take chances with cheap copies of electronic products of famous brands, instead of buying original equipement. Simmilar to this are copies of famous brand "Pioneer" speakers that I saw in public transportation busses... everuthing is the same: shape of speakers, font, layout... just it is written "Pioner" or something like that to discover fake brand. Anyway... I explain to my colleagues that burning DVD using USB 1.0 interface that I have on my computer can take like... 2 hours or something. Anyway, I give it a try. I leave DVD drive burning first disk, and I go to lunch with my friends. Katia told me that she, Shubham and Wang Jin Jiang want to take me out for lunch. Lou Jin wnats to eat in the company, so we'll meet her in the cafeteria after lunch.

We went to place about 20 minutes on foot from company, where we went to have dinner after famous "West Lake Challenge" when many of my friends became officially certified heroes. I ordered one of my favourite dishes - Hun Tun (even that I know it's not so good like in the place on the corner near our appartments). We ordered something that we thought Shubham will like - rice, pork and fried egg, and it was a success, and it put a smile on his face. When we came back to the company, i had an icecream as a desert after lunch. Lou Jin told me that tonight whe would like to take me for a dinner to some place, and I said it's ok. When I came back to my office, the DVD disc that was burning was nearly completed, so I waited a little bit to try if everything is ok with it. And... I was almost desparate when I saw that after more than 2 hours of burning this DVD was unreadable! Lucky for me, my supervisor Lao Zhang offered his help because he has a DVD burner in his laptop and I can share my files for burning over company's network.

Somewhere around this time, Wang Jin Jiang appeared with a tin can of cold herbal tea to ask me if I want to go with him to check out some MP3 player that I planned to buy as a present for my bother. He wanted to buy a camera, so we could go together. I left my files to Lao Zhang, and together with Lao Zhang and one more his colleague we went buy car to the electronic stuff market. Time was short, because I had also one more thing to do this afternoon. I had to buy tickets for train T796 from Ningbo to Shanghai, passing through Hangzhou. This was good because it takes just one and a half hour to Shanghai and ticket is just 25 RMB! On my way to Pudong Airport I planned to go (together with Lou Jin, Katia, Shubham, Wang Jin Jiang and Mr Wang Hong Wei) by this train to Shanghai South Station, then take two subway lines, and then take a Maglev train to the airport... the point is that this way is much more fun than simply taking a bus from Wu Lin Square straight to Pudong Airport... and it's also faster and cheaper! I notice that I don't have my usual bunch of keys (home, bike and office locker), but I keep saying to myself that I probably left them in my desk in the office. So... we spend like one hour walking around the electronic market, and I'm constantly checking the time. I give up on the idea to buy some MP3 player at the end because I doubt the quality and I'm not sure what to do with it once that built-in battery looses it's capacity after many times of recharging and emptying it. Wang Jin Jiang bought some nice camera so I told him that I should go because I need to buy train tickets. He said that his friend will take us by car to the ticket office in Wu Lin Road. Agin... I constantly check my watch because I think about the thing that I had to give back my laptop until 4PM today, and I still don't know what's happening with my DVDs that Lao Zhang is burning. After circling the streets of Hangzhou for some time, finding the way in to a one way street, we managed to find the ticket office (again, problems... the address that Lou Jin gave me from the internet was not ok, and we had to look for the office in other part of the street). At the end, we have our tickets, and I'm relaxed now. I tell to Wang Hong Wei that I have the tickets, and we head back to the company. It was 4:15 more or less when I came into my office, and I was very lucky too see Lao Zhang holding two DVDs burned properly! Now things seem to go in good direction! If I could jut find my keys somewhere... but nothing! Now I'm becoming nervous... it is so easy for somemeone to see me riding a bike and dropping my keys out of my pocket, then... everybody in our neighborhood knows where foreigners live. Hm... maybe right now someone is in my appartment taking my stuff away!

After talking to Lao Zhang and Lou Jin, I calm down a little bit and get copies of appartment keys from the 3rd floor of the company, and I plan to cut my bike lock in bike repair shop, and to get new lock for replacement. Ok... it's not so bad. I just hope that no one will jump into my appartment for two more days wile I'm here. Lou Jin is asking some silly questions about my keys and I find it hard to explain to her which keys I have lost and which copies I took from the company... hm... that is not exactly a nobel prize winner thinking, she should understand this from just one sentence! Later, I found out that she had a reason to be confused about the keys, he he he!

Lao Zhang told me that I can bring laptop tomorrow to the company, and this is like a music to my ears! I think how maybe I can still help my friends in Belgrade a little bit to write this application form that I've mentioned... After work, I go together with Lou Jin to a bike repair shop, carying my bike in my hands (of course... almost everyone on the street is interested in foreigner taking a bike in his hands, like... stealing it or whatever. So I was a kind of an attraction all the way to repair shop) We cut the lock, and in other shop on the way home I bought a new lock, much more handy than my previous one... at least I'll leave nice bike with all the stuff working properly to Lou Jin (like I have planned and talked with her earlier).

We head to the restoran where two uf us had a nice dinner some time ago, not so far from the appartments. She seemed to rush me a little bit to finish my dinner, but I didn't see anything strange in this. I was even happy to pack some of the food that we left to take home for Katia to try it.

I left my bike in front of the building like usually, climbed the stairs like usualy. Then something strange happened: Wile i was unlocking the lock of the appartment, I noticed that there is a key on the other side of the lock!! This means that someone is inside, and I suddenly focused on this, preparing myself to meet with some kind of robber or something like that. Then... few seconds later, I've heard some voices inside... fuck! There are some people inside my flat. My palms sweat as I open the door slowly... in this moment someone jumps from the dark and starts spraying my head with something, and I hear a lot of screams inside the flat. Now I realised who was inside my flat and I see that 15-20 of my closest friends prepared me a surprise party!!! Feeling was incredible... I had such a busy day with lot of concern in my head about various stuff and then something like this! I was completely unprepared. I was hoping to spend a quiet evening after long hard day, and then situation suddenly changed...

Everything was arranged... food, drinks, baloons, music... everything! On the wall it was written "happy birthday" in Chinese (big letters that I brought home to Serbia :-), English, Spanish, Portugese, Polish and even Serbian! Later I've found out that Katia was the "main organizer" :-) Thank you so much! Everybody important was here. I am leaving in a few days, and I was not sure if I could see some of those people again. Emotions flooded me so easily, and it was hard for me to hide my red wet eyes.

After taking photos with everybody, people showed me my present... t-shirt with signatures and messages from everybody. Even Ismael and Marek send something by e-mail and it was printed on the shirt! Incredible... and on the face of the shirt it was my portrait with message "asta la vista China!"... the best present I could get for my trip home.

And the time went so fast... I was talking with everybody, taking photos, and drinking beer while cheering with everyone. Then our friend Wang Hong Wei joined us, but people have already started to leave, because tomorrow many of them need to wake up early. Most strong and brave stayed longer, and then we decided to go to some club to continue with the party there. We went to "Baby Face" club (never been there before) because Bao Bao has a friend there who can arrange us some cheap drinks :-) We packed somehow into 3 taxis and went there...

Club looks like every other in Hangzhou: lot of neon lights, round tables, dancers, and so on. We've shared the price for one bottle of whiskey and bottle of vodka. We were dancing for whole night, stoping only from time to time to get some rest beside our table (and to drink a little bit of that Chinese invention: whiskey with ice tea). Just when we ran out of alcohol, we felt a little bit exhausted, and some girls were just a little bit drunk.

It was getting late into this night (or early into the morning) when we decided that it is time to go home. We spent some time outside of the club where girls whee getting some fresh air into their heads to clear their mind a little bit. After some time talking and laughing in front of the club we took some taxis and went home.

This night reminded me of time when lot of us together went out to the "Reggae Bar". Since most of the people left, until this day, we didn't go out in such a big numbers. I couldn't choose better way to say goodbye to all those briliant people. And the best thing... I didn't choose it :-) My friends made this for me. This made this night very special and I can say inforgetable. Thank you people!

Now it is 2am here... I listen to "chofercito de mala suerte" and some slow Chinese songs... It is so incredibly easy to focus my mind on my friends, appartment, pancakes, bike, company, kindergarden, colleagues, dinners, raincoat, university, chao mien, cafeteria, train tickets, Jiu Long Bin Guan, parks around west lake, boring rain, library, sunny Yun Nan... Then suddenly my thoughts float to that fast crowded train to Shanghai, long subway ride,
running to catch maglev, Shubham's trouble with backpack... It is better for me to stop with this until this gets to serious :-)

Since i have one sentence from "The Terminator" movie: "Hasta la vista" printed on my t-shirt that I've got as a gift for my birthday, I feel very happy and sure to reply with another famous one from the same movie: "I'll be back!"

Kina u petoj brzini - Shanghai

bolekinez — Wed, 06 Jun 2007 22:47:32 +0200

Kada sam otvorio ovaj blog, počeo sam jednom fotkom Šangaja, pa je red da se i završi pričom o ovom neverovatnom mestu! Sada sam kući u Beogradu i pijem kafu dok gledam Noleta kako kida tenis, ali me utisci koje sam doneo iz Šangaja još nisu prošli...

Prethodnog dana sam pomenuo jednoj od mojih učiteljica, Liu Ting, da planiram da provedem jedan dan u Šangaju... onako od ujutro do uveče, pa da se vratim u Hagdžou. Onda mi ona reče da ako hoću može ona da ide samnom da mi pravi društvo. Naravno... to mi je zvučalo super, pa smo se dogovorili da se sutra (nedelja) sabajle, oko 6, nađemo na železničkoj stanici (ne glavnoj, već nekoj "istočnoj" gde su karte za voz jeftinije).

Ujutru sam se nekako probudio i dovukao do taksija koji me je istresao na Istočnoj Železničkoj Stanici. Moja drugarica je malo kasnila, pa sam imao vremena da pojedem neku... ne znam ni ja šta je... kao neka pogača od kukuruznog brašna, hladna i tvrda. Ali kad si gladan, ne biraju se sredstva. Tu se već pojavila i Liu Ting, pa smo kupili dve karte za sledeći voz. Malo je bilo bezveze što nemamo rezervisano mesto za sedenje, već ćemo morati da stojimo tri sata (spori voz - brzi voz pređe oko 250km do Šangaja za manje od sat i po!). Pošto voz polazi iz drugog mesta, sa sobom donosi različite sorte ljudi, ali im je zajedničko da voz ostavljaju u đubretu do grla...

Oko pola 10 smo stigli u Šangaj... Južna Železnička Stanica, koja je i najveća u Šangaju i napravljena je kao moderna zgrada u obliku arene (ostale železničke stanice koje sam viđao po kini su bile klasične kockaste zgrade). Odatle smo uzeli metro i za pola sata smo bili u samom centru Šangaja - na "Narodnom Trgu".

Tu se pored nekog parkića okruženog zgradama visokim više desetina spratova i zakrčenim ulicama nalaze i tri muzeja: Muzej Istorije Šangaja, Muzej Umetnosti i Muzej Urbanog Planiranja Šangaja. Prva dva mi zvuče nekako standardno, pa smo se odlučili za treći. Na ulazu smo kao studenti dobili neki popust i za sitne pare smo se prošetali ovom veličanstvenom postavkom na četiri sprata. Prva dva su posvećena istoriji i pokazuju kako su nekada izgledali delovi grada, a kako to danas izgleda. Neverovatno je kada se vidi kako su se u roku od samo 15 godina neki delovi grada menjali: Neka bedna prašnjava raskrsnica sa nekom prčvarnicom na ćošku sada je okružena modernim poslovnim zgradama i svetlećim reklamama. Ovaj grad raste nezadrživo! Na trećem spratu je Šangaj kakav danas izgleda (zajedno sa nekim zgradama koje su još u izgradnji ali se planira skori kraj radova). To je maketa centra grada od nekih 40ak metara u prečniku oko koje je postavljena rampa na koju posetioci mogu da se popnu i pogledaju Šangaj iz ptičje perspektive. Mada... najbolji pogled pruža se sa stepenica koje vode na četvrti sprat.

Tamo se nalazi budućnost Šangaja. Tu je jedna sala u kojoj se oko uzdignute platforme vidi video projekcija u svih 360 stepeni, pa se dobija utisak obilaska Šangaja na letećem ćilimu. Ja sam ovo dva puta gledao... mnogo je dobro! Onda se može videti maketa Pudong aerodroma koji je jedan od najmodernijih na svetu:

Može se čak voziti i čamac oko Šangaja u nekom simulatoru (tu je neka baba zasela, pa me mrzelo da čekam). Tu su i planovi razvoja ekoloških novih kvartova sa optimalnim uslovima za život, sve u znaku predstojećeg čuvenog svetskog sajma "Expo", koji će se održati u Šangaju i imaće za temu poboljšanje kvaliteta života ljudi u gradovima. Uh to je sve bilo dobro! Baš mi je bilo drago što sam preskočio i umetnost i istoriju i prošetao se ovom moderno uređenom zgradom punom interesantnih stvari.

Posle ovoga smo od Narodnog Trga krenuli peške verovatno najpoznatijom pešačkom ulicom u Kini: Nanjing Ulica. Pošto je bila nedelja i lepo vreme uz to, moralo se u pojedinim trenucima i rukama probijati kroz masu šetača. Lako se primeti da je ovde mnogo više stranca nego u Hangdžou - što turista, što onih koji žive i rade ovde. Generalno je zato ovde lakše naći Kineze koji pričaju Engleski. Posle iscrpljujuće, ali zanimljive šetnje Liu Ting nas je odvela u neku bočnu uličicu gde zna neko jeftino mesto sa dobrim knedlama sa mesom! Može! Uz put smo videli kako se sve može upotrebiti bambus, pa smo tako naleteli na građevinsku skelu izrađenu u potpunosti od ovog drveta:

Pojeli smo neke knedle i riblju čorbu i siti nastavili dalje prema obali reke Jangce koje stranci zovu "The Bund" i ono nosi ovo ime još od početka dvadesetog veka kada počinje intenzivan uticaj na razvoj Šangaja stranca koji su ovde došli poslom. Kada smo se popeli na ogradu (i jedva se ugurali između gomile ljudi) pogled se pružao na Pudong deo grada, sa druge strane reke, koji predstavlja biznis centar Šangaja načičkan visokim zgradama. Među njima se svojom pojavom izdvaja "Perla Istoka" (tronožni toranj sa dve kugle) - obeležje šangaja.

Trenutno je najviša zgrada u Šangaju "Jinmao Toranj" sa preko 400m visine i 88 spratova!! (Uskoro će da ga prestigne zgrada samo 50ak metara dalje koja je još u izgradnji) Gde je naša Beograđanka ili Poslovni Centar Ušće u celoj ovoj priči... to su kao igračke u poređenju sa ovim.

Najbolje od svega je što na 88. spratu postoji uređen zastakljeni vidikovac... pa moram bre da se popnem tamo! Ali, sada je rano popodne, pa ćemo se prošetati oko tržnog centra gde je moguće kupiti skoro identične kopije odeće poznatih marki, samo, naravno, za mnogo manje pare... da ne kažem smešne. Rešili smo da ovde ubijemo vreme do sumraka i da se onda uputimo na 88. sprat tornja odakle ćemo moći da vidimo "uživo" kako izgleda kada veliki grad prelazi iz dana u noć. Posle par sati šetanja i cenjakanja kupio sam neke poklone i par stvari za oblačenje (mada mi je za tu odeću posle bilo krivo, jer cene nisu nešto spektakularno manje od ovih naših ovde, pa mislim da sam pare mogao na mnogo bolji način da potrošim). Sve u svemu... punih ruku kesa krenuli smo nazad metroom do Jinmao Tornja. Tu smo kupili kartu za 88. sprat (560 dinara) i uputili se ka liftu. Ni ne primeti se koliko brzo lift ide (a ide... svaki sekund broj pokazuje 5 spratova više!) osim po pritisku u ušima. Kada smo stigli na taj čuveni 88. sprat, našli smo se u gomili turista koji se guraju oko prozora da bace pogled dole na grad ili da naprave neku fotku. Uspeli smo da laktovima i drugim sredstvima dođemo do najbližeg prozora... kakva lucnica! Ispred mene našao se grad na dlanu, kao maketa koju sam gledao jutros u muzeju. Zgrade se ređaju jedna iza druge i nestaju u sivo-beloj izmaglici zagađenog vazduha obojenoj nekom narandžastom nijansom zalazećeg sunca.

Iznenađuje me da se pogled pruža mnogo dalje nego u Hangdžou u kome živi duplo manje ljudi nego ovde, onda mi je Liu Ting objasnila da je to verovatno zato što Šangaj nije zatvoren planinama sa svih strana kao Hangdžou i onda vazdušna masa može lakše da cirkuliše. Polako se spuštao mrak, a mi smo branili svim sredstvima mesto pored stakla od naleta kineskih baba i deda koji su postajali sve agresivniji. Sada se u mraku gube obrisi zgrada i ostaju samo svetleće reklame. Ispod nas se jedva naziru tačkaste predstave ljudi i automobila, a zgrade od više desetina spratova izgledaju skoro smešno.

Polako... jedna za drugom iz mraka se pojavljuju visoke zgrade sa svojim noćnim rasvetama. Nismo ni primetili kada se sve pretvorilo u jedan veliki spektakl svetlosti... svuda oko nas! Ponovo se izdvaja "Perla Istoka"...

Sada mislim da bolje razumem Ismaelovo oduševljenje Hong Kongom i samim tim mi je još više žao što nisam uspeo da odem tamo da vidim to neverovatno mesto! Kaže... "Pudong je smešan u poređenju sa onim. Ovde su zgrade postavljene tu i tamo, a u Hong Kongu to su čitavi hodnici i koridori sačinjeni od visokih zgrada, od kojih vrat brzo zaboli ako se čovek trudi da vidi gde im je kraj".

Bilo je vreme da krenemo polako, da ne zakasnimo na voz natrag za koji smo kupili karte jutros. Ipak, rešili smo da još jednom sa druge obale reke bacimo pogled na Pudong. Videli smo u podne kako to izgleda, a sada to sve da zaokružimo jednom noćom panoramom... strava! Kao na fotkama koje sam gledao na TV-u i internetu.

Pošto nismo lepo procenili koliko vremena treba metrou da stigne do Južne Železničke Stanice, uspeli smo da zakasnimo na voz. Moja drugarica se malo potresla, jer kaže da nikad u životu nije zakasnila na voz!? A meni je to sve samo zaokružilo sve ovo što sam danas video i doživeo. Zamenili smo kartu uz neku malu doplatu za prvi sledeći voz. Vratili smo se kući, a pošto je bilo kasno morali smo taksijem. Ispratio sam moju učiteljicu do njenog studentskog doma, a onda odspavao nekih pet minuta u taksiju dok nisam i sam stigao kući i bacio se u krevet. Sutradan sam čuo od mojih drugara ovde da su u Šangaju neki diplomirani strani studenti, koji su takođe tamo preko IAESTE na praksi, našli stalno zaposlenje i ostali da žive tamo!! Uh... nažalost, moja diploma je tek oko pola godine daleko. voleo bih da ovo bude (i osećam da hoće) tek početak jednog dužeg prijateljstva između mene i ovog neverovatnog grada.

Jun Nan - Kunming, Dali i Lijiang

bolekinez — Thu, 03 May 2007 02:00:34 +0200

Kako izgleda deo Kine koji je prvi na spisku želja za putovanje kod 90% Kineza koje smo pitali? U ovaj polu-zabačeni deo Kine rešili smo da putujemo nedelju dana pre prvomajskih praznika, jer tada možemo da se oprostimo od karata za voz i samo da se nadamo (2-3 puta skupljim) avionskim kartama. Krenuli smo Ismael i ja, mada sam posle ostao sam jer on i Katia nastavljaju zajedno prema Tibetu, a ja se vraćam u Hangdžou. Zbog kratkog vremena i dugačkog puta spavao sam uglavnom u vozu i autobusu, a preko dana obilazio koliko god sam mogao... biciklom, nogama, kombijem...

Subota i Nedelja, 21. i 22. april - put za Kunming

Iako sam navio mobilni na 12 sati (da se dobro odmorim pre pakovanja), oko pola 10 me probudio Wan Jin Jiang. Donosi nam karte za voz od Šangaja do Kunminga, koje je neki njegov kolega kupio u Šangaju. Zašto od Šangaja? Pa... iako voz prolazi kroz Hangdžou, ovde ne možemo kupiti karte za tvrdi ležaj (engl. hard sleeper), već to može da se uzme samo na početnoj stanici voza, tj. u Šangaju. Da stvar bude komplikovanija... ne možemo da upadnemo u taj voz u Hangdžou, već moramo da idemo u Šangaj!! Zato što neko može da nam zauzme mesto ako nas nema na početnoj stanici. Tako je to ovde... sve to oko vozova su Kinezi iskomplikovali koliko god su mogli. Kad se popeo gore, ponudio mi je da mi pozajmi njegov ruksak. Uh... ovo me je spasilo neviđenog cimanja. Sada, kada pogledam unazad, mislim da bi mi ruke i kičma propale totalno da sam morao svuda da vucaram pored ranca i neku od moje dve velike obične torbe. Ako mi ostane neka kinta, sigurno kupujem jedan pre nego što se vratim kući.

Pošto smo bili tesni sa vremenom, uzeli smo taksi. U celoj frci oko pakovanja nešto je moralo da se zaboravi... punjač za mobilni. Vrhunski sam uspeo da ga u petak zaboravim na poslu i sada je jedina varijanta da ga Katia ponese, pa da se nađemo negde, par hiljada km daleko odovde, da mi to da... ne može biti jednostavnije. Kada smo ušli u voz, iz kese vadim našu standardnu hranu ("čao mien" - pržene rezance i "đao cz" - knedle sa mesom) i jedem na iznenađenje ostatka putnika... šta im je toliko čudno, nikad nisu videli gladnog čoveka? Pa barem jedem uljudno, bez pljuvanja, mazanja, mljackanja i brljanja. Posle dva sata stižemo u šangaj. Od grada sam video koliko i od Pariza kada sam dolazio ovde... što će reći okolinu železničke stanice i to je to. Detaljno razgledanje će morati da sačeka neku drugu priliku, verovatno kada se vratim i primim platu za ovaj mesec. Posle 2 sata blejanja po ovoj ogromnoj stanici (što s obzirom kako fensi-moderno izgleda sve ovo, nije bilo ni malo dosadno) upadamo u naš voz. Nalazimo ležajeve bez problema, ali mi neki dekica uzima kartu iz ruku i nešto priča... ništa ga ne razumem! "Daj mi moju kartu!" ("gei uo uoda piao!") i otmem mu svoj papirić. Tu smo se fino smestili i upoznali sa društvom koje su činile dve devojke, jedna iz Šangaja (sva u nekom fensi fazonu, malo digla nos) i jedna iz Kunminga (fina neka, ne priča engleski, ali nam je pomogla da nađemo naš hostel kada smo stigli u Kunming). Pričajući sa njima smo ubijali vreme, jer put do Kunminga traje 35 sati!! Da da... bukvalno živiš u vozu dan i po. Tu sam skontao da će mi ovo putovanje biti dobra prilika da praksiram moj nezavidni fond Kineskih reči, jer ću uglavnom sam putovati, a 90% Kineza (pogotovu po malim mestima koja ću da obiđem) ne priča maltene ništa od Engleskog. Čak i nama, totalnim budalama i početnicima je očigledno da ova iz Šangaja ima žešći južnjački naglasak, što mu dođe ovako: ne kaže "Hangdžou" nego "Hangczou", nije "Šanghai" nego "Sanghai"... i tako kada je pitamo za neku reč ona nam kaže sa tim južnjačkim naglaskom, pa mi ponovimo u severnjačkom (Putonghua - zajednički jezik, zvanični dijalekt države, inače sa severa Kine), pa nas ona ispravi u južnjačkom stilu. Kako se kaže voz? "Huo che"... aha, znači "Huo če?"... ne nije dobro... "Huo che" i tako 5-6 puta se vrtimo u krug. Međutim, ova druga saputnica je imala "ispravniji" naglasak, pa smo nju više slušali (i više razumeli) što se tiče Kineskog.

Dok se vozimo, kroz prozor se smenjuju predeli kakve do sada nisam video... zemlja u Junnanu je crvene boje, pa kada se na tome naprave njive, bašte i sl. onda ta kombinacija crvene i zelene izgleda kao nešto što sam do sada samo na TV-u gledao. Inače, na poljima nepravilnog oblika iz vode vire kratke stabljike pirinča, a po njima pognuti rade neki seljaci, sa kupastim šeširima... osećam se kao bradati Mićić u njegovom "Svet na dlanu" serijalu. Smenjuju se ne tako velika brda, blagih ivica, sa visoravnima koje presecaju male reke. Svaki korak zemlje je obrađen (treba nekako nahraniti toliki narod), pa su tako padine brda kultivisane i izgledaju kao neke terase, stepenasto poređane jedna iznad druge... mnogo lepo izgleda!

I tako posle par litara Kineske instant supe, ko zna koliko pojedenog keksa i ostalih gluposti, malo priče na lošem Kineskom i mnogo priče na lošem Engleskom, u ponedeljak ujutro stižemo u Kunming, glavni grad Junnana...

Ponedeljak, 23. april - Kunming: Xi Shan (Zapadna planina)

Kunming

Odmah nakon izlaska iz voza, ova druga saputnica (koja slabo priča engleski ali joj je Kineski vrlo razgovetan) ponudila nam je da nas njen prijatelj ili rođak ili tako nešto, nismo baš razumeli (toliko o našem Kineskom) odbaci kolima do hostela u kojem smo rezervisali sobu. Pre toga sam namerio da kupim kartu iz Kunminga za Hangdžou, pošto neću da se zakucam opet u jednom gradu 4 dana duže i da dam brdo para za avion. Problem je što je kartu moguće kupiti samo za 5 dana unapred... uh! To znači da će ovo biti ekspres tura... ja nisam pravio maltene nikakve planove dok ne kupim kartu natrag kući, ali ovo nisam očekivao. Dobro... ostaću jedan dan u Kunmingu sa Ismaelom i sutra sabajle dolazim da kupim kartu za pet dana unapred. Da nam čekanje u redu ne propadne, kupili smo karte za Kamenu Šumu (Shi Lin) koje su nas koštale 64 dinara u jednom pravcu... maltene kao noćni u BG-u (ako nije poskupeo u međuvremenu, dok sam ja ovde). Ali voz je označen kao "spor" i treba mu 3 sata da pregura 90 km... poznato? BG-NS može to i sporije mislim, ali kada je voz pun polu-pijanih mentola koji se dernjaju i vesele što idu na EXIT mnogo je zabavnije, nego kada vam društvo prave Kineske dede i babe.

Odbace nas ona devojka i njen prijatelj (ili šta već) do vrata hostela "Kunming Youth Hostel", a mi se budale nismo setili ni jednu zajedničku fotku da uradimo... da ne spominjem neku sitnicu da joj damo da se odužimo. I tako oni odoše a mi pravac recepcija, kad tamo... neki Englez se odjavljuje... šta je bilo? Idi pogledaj WC pa će ti biti jasno... Ma za noć-dve će biti OK valjda! Dobro, srećno ljudi! I tako mi ostavimo stvari, ja platio 160 dinara za jednu noć i odosmo u šetnju. Daj prvo da sednemo da popijemo neko pivo, sok ili nešto treće, da smislimo plan, pa u akciju! Ispred hostela je neko mnogo fino uređeno jezero sa nekim paviljonom i parkićem, što je bilo idealno mesto za odmaranje kičme i mozga od drndanja po vozu i smaranja u redu za kartu. Vreme teško da može biti bolje... oko 25, tu i tamo neki oblak... kao na razglednici. Odmah sam zaboravio onu dosadnu kišu kakva nas mori u Hangdžou i prepustio se čarima Kunminga! Posle pola sata blejanja, smislili smo šta ćemo... sutradan uveče ja idem vozom u Dali (raspitao sam se za kartu na stanici jutros i ovo je provereno), tamo provodim jedan dan i onda se pakujem i idem u Lijiang, gde odvajam dva dana. Posle se vraćam u Kunming i odoh natrag u Hangdžou.

E sada.... zašto Katia nije pošla sa mnom i Ismaelom? Pa, u kompaniji su joj rekli da za petak mora da pripremi prezentaciju i preda je svom šefu, a u ponedeljak da je održi... koja glupost! Zašto ne može odmah u petak da drži prezentaciju? Pa zato što njeno odeljenje ima neko pravilo da obavezno mora proći bar jedan dan od završetka (kada se pusti mail svima o tačnom datumu i vremenu držanja prezentacije). Kada je pitala jednu našu dobru drugaricu sa posla (iz istog odeljenja), ona je dobro izribala i održala joj predavanje o tome kako mi stranci ovde nikad ništa ne radimo i da nemamo pravo da se ljutimo kada kompanija od nas traži da se pridržavamo bar nekog pravila... bez obzira koliko je glupo. Poenta je da ona kreće u ponedeljak (dva dana posle nas) i nalazi se sa Ismaelom u Kunmingu (ja sam tada već u Daliju), posle čega bismo trebali da se svo troje sastanemo u Lijiangu u petak (pre mog povratka u Kunming i Hangdžou). Ovo je bitno jer je ona pokupila moj punjač i daće mi ga kada se (i ako se) nađemo. U međuvremenu se štekam za bateriju i uključujem mobilni na svakih 2-3 sata samo da vidim jel ima neki SMS ili sl. Uh... komplikovano, ali poenta je da ću većinu puta biti sam i sa mobilnim koji uključujem samo u krajnjoj potrebi.... zabavno.

I tako rešili Ismael i ja da odemo do Xi Shan planine (Zapadna Planina) i da tamo provedemo popodne. Kaže u nekom vodiču koji Ismael ima (čuveni "lonely planet") da se odatle vidi ceo Kunming i veliki deo obližnjeg jezera. Po ovako lepom danu ne treba nam ništa više da nas ubedi da odemo tamo. Raspitamo se na recepciji i krenemo sporijom (i naravano, jeftinijom) varijantom, a to je menjanje autobusa dok ne stignemo gde treba. Pošto smo ubili sat-dva nalazeći odgovarajuću stanicu uvideli smo da nam ponestaje vremena, pa smo uzeli taksi do tamo... nije jeftino, ali smo stigli za 20ak minuta. Mene cela ta planina dosta podseća na Košutnjak, samo što je mnogo viša i pogled baca na grad i jezero pored njega. Tu nas saleću prodavci drangulija i neke hrane, pa pošto smo ogladneli malo probamo neke hladne rezance sa nekim začinima... to je bilo dobro! Uputili smo se na Zmajevu Kapiju (Long Men) sa koje pomenuti vodič kaže da se pruža najbolji vidik. Još je dobro i to što odatle možemo da uhvatimo žičaru i da se spustimo do dna planine ili čak do druge strane jezera! I tako posle nekog vremena penjanja po stazicama usečenim u liticu planine, stigli smo do pomenute kapije. Stvarno super! Po ovako lepom vremenu nema boljeg mesta od ovog. Pa još šetnja kroz šumu, pa uske staze, pa hladovina... mnogo dobro!

Uputismo se prema pomenutoj žičari, međutim ispostavi se da je kasno i da su za danas zatvorili. Malo smo se smorili, jer smo hteli da vidimo kako izgleda sve ovo iz ptičje perspektive, ali nema veze... spustili smko se dole i vratili se do hostela. Tu smo imali bliski susret sa WC-om koji je onaj Englez toliko napljuvao. Tri pregrađena dela... podseća na ono što smo videli u onim lavirint-ulicama u Pekingu. Smrad se oseća čim se izađe u dvorište, a kada se zaviri u pregrađene čučavce vidi se i odakle dolazi. Prve dve pregrade zu zagađene fekalijama do neupotrebljivosti, a u trećoj (upotrebljivoj) kada se pusti voda dobije se neka vrsta mešavine fontane, vodoskoka i poplave. Dobro... preživeli smo to i odosmo da blejimo po gradu i da usput nađemo nešto da jedemo. Posle duže šetnje, vidimo da je ovaj Kunming noću simpatičan grad... podseća na Hangdžou: mešavina srednje-visokih osvetljenih poslovnih zgrada sa reklamama i lepo uređenih parkova i poneka rečica. Samo što ovde ima više palmi i sličnog tropskog drveća zbog toplije klime.

Tu smo na jednom fensi trgu sa lepom fontanom, okružen nekim reklamama, itd. videli masu ljudi okupljenu oko nečega. Odemo da vidimo šta se dešava... sredovečni i stariji ljudi, lokalci, vidi se definitivno da baš ne pucaju od para, okupili se oko dvoje. Čovek i žena pevaju jedno drugom nešto. Kao neki duel... naizmenično jedno drugom recituju neke stihove, ali sa melodijom. Čin nam se da svaki put po malo promene tekst. Sve sam to lepo snimio u film, pa ćete da vidite kad se vratim. Zablesali smo se u ovaj neobični ritual (u sred velikog grada videli smo nešto što nam se činilo kao stari običaj). Blizu ovo dvoje, videli smo još neke grupe ljudi. Odemo da vidimo šta ima.... neki lik peva, a dvojica ga prate na gitari. I tako otpeva čovek 3-4 pesme, pa kad neki njegov asistent krene sa šeširom da zatraži koju kintu, Kinezi se naglo prorede... Ismael i ja smo ubacili neku sitninu. Posle ovoga smo se uputili negde da nađemo nešto da jedemo i dok smo šetali naletimo na neki trg na obali nekog kanala. Sve fino uređeno, maksimalno kulturno. A tamo... brdo ljudi! Šta rade? Pa imaju neki mali CD plejer ili sl. i sa njega puštaju muziku, a onda svi grupno igraju. Kao škola plesa, samo što se ljudi okupljaju spontano i ima ih najrazličitijih godišta: od klinaca do baba i deda. Malo dalje od ove grupe, stariji ljudi vežbaju Tai Ji (Ismaelove kolege... he he), ali imaju različite rekvizite, kojima mašu po vazduhu... mislim da im to predstavlja kao neke mačeve mislim. Lepa navika, ali ja nisam navikao na ovo pa mi izgleda po malo smešno. Ovo nam nije zabavno kao "plesna škola na otvorenom" jer smo slične stvari viđali i ranije. Blizu ovog mesta naleteli smo na neki kineski fast-food gde prave prženi krompir! Srce mi je zaigralo kada sam video ovo... daj odmah duplu porciju! Pa na to sve onda nabace malo nekog ljutog začina i bude mnogo dobro!

Posle "večere" krenuli smo u hostel, jer sam rešio sutra da ustanem u pola šest, da se odjavim iz hostela i da odem na železničku stanicu i kupim kartu za voz od Kunminga do Hangdžoua. Onda se nalazim sa Ismaelom (oko pola osam) na preonu sa kojeg polazi voz za Kamenu Šumu. WC su u međuvremenu malo upristojili, pa je sada umesto pretežno za životinje i ljudima postao upotrebljiv. To me je obradovalo, pa sam se tako raspoložen istuširao pa odoh da spavam.

Utorak, 24. april - Kunming: Shi Lin (Kamena Šuma)

Nije bilo teško ustati rano... verovatno sam se za života naspavao u onom vozu dok smo dolazili ovde. Uprtio sam svoje stvari, izbudio nekog nesrećnika koji je rasklopio neki krevet na recepciji (pa spava u istom), i odjavio se. Sačekao sam kratko vreme autobus do stanice i stao u red... nije bilo problema za kartu (posle početnog Kineskog, službenica se prešaltala na Engleski, pa mi je olakšala posao). U devet uveče idem za Dali, uzeo sam mekani ležaj (engl. soft sleeper) i naspavan ću da stignem tamo ujutro, spreman da šipčim ceo dan!

Ismael me čekao ispred voza za Kamenu Šumu kao što smo se i dogovorili. Šta je to uopšte kamena šuma? Erozijom kamena nastale su tvorevine interesantnog oblika, različitih veličina na crvenoj zemlji, sa ponekim jezerima, itd. Kažu da to treba videti. U vozu je preko puta nas sedeo par starijih ljudi, pa sam sa njima nešto, kao, zborio. Mada nije bilo loše... zabavno je u svakom slučaju, jer se svaki put kada razumeju šta im kažem ili obrnuto beš oduševim. Tu mi je Ismale odao priznanje da mi je Kineski mnogo bolji nego njegov, na šta sam ga ja podsetio da sam za razliku od njega odlušao 40ak polučasovnih lekcija, prešao 5-6 lekcija iz udžbenika sa našim "učiteljicama" na univerzitetu i odslušao 2-3 podkasta za učenje Kineskog. Ipak nije to sve za džabe i sada mi je baš drago što sam toliko vremena u ovo uložio. Da se razumemo... dijalog se svodi na NAJOSNOVNIJE razgovore na temu: "Šta ste jeli za doručak?", "Koliko dece imate?" ili "Koliko dugo živite u Kunmingu?", ali kada bih ja sreo nekog stranca koji posle tri meseca ovde sa mnom može na istu temu da razgovara, ja bih mu iskreno čestitao. Dosta s tim... poenta je da se ponosim mojim bednim Kineskim i da mi je bez obzira koliko loš, učinio ovo putovanje lakšim i zanimljivijim.

Posle 3 sata ljuljanja u vozu i stajanja u svakom mogućem selu, stižemo u Shi Lin. Sa stanice raskrsnica vodi na dve strane: "Nai Gu Shi Lin" i samo "Shi Lin". Pošto smo u Ismaelovom vodiču pročitali da je ovo prvo ustvari manje iskomercijalizovano i manje poplavljeno turistima, nije nam dugo trebalo da se odlučimo gde ćemo. Malo me je smorilo što moram već u pola četiri popodne da se vratim na stanicu, jer naredni voz ne stiže u Kunming na vreme da uhvatim onaj moj za Dali. I tako krenuli peške nekom praznom ulicom... samo tu i tamo prođe neki kamion. Ljudi nigde... sve u svemu atmosfera kao u filmu: podne, nigde nikog oko nas dvojice, samo crvena ispucala zemlja i kamenje neobičnog, neprirodnog oblika.

Tu i tamo se vidi po neka kuća ili njiva... sve u svemu neka post-apokaliptična atmosfera. Izgleda kao veštački napravljena scenografija. Posle jedno sat vremena stižemo do neke kapije... levo ili desno... nemamo pojma gde sad. Probamo desno, tamo neke gluposti neko jezero i neki most... ne vidimo nigde neko konkretno kamnenje, pa se odlučujemo za drugu varijantu koja nas dovodi na neviđeno mesto!! Ispred nas put, sa desne strane njive na crvenoj zemlji, iza njih jezero iz kojeg vire neki kameni oblici, pored jezera, uz njive pruža se neko malo brdo istog nepravilnog oblika, sa nekim žbunovima i drvećem. Sa leve strane puta su takođe njive, ali se u daljini vidi veliko brdo totalno nepravilnog oblika, ispod kojeg ide neka stazica. Uh... da sam se tada setio da napravim jednu panoramsku fotku, ne bih sada morao ovoliko da naklapam, a mnogo bi lakše bilo da se prenese doživljaj ovog mesta.

I tako se uputismo prema tom jezeru. Penjemo se po kamenju i pazimo da ne upadnemo u vodu čudne boje, kad ono... odjednom iza nekog kamena naletimo na nekog nesrećnika koji čuči. Šta će... priteralo čoveka, a u nuždi se sredstva ne biraju, a i verovatno je za njega ovo mesto normalna stvar, kao kod nas, recimo, neka šuma na planinini. Kamenje njemu ne služi za penjanje kao nama, već za neke druge stvari. On ovde radi na nekom polju i od toga živi, a nas dvojica mentola se tu penjemo po stenama ko neki majmuni... kakve veze to ima sa njim i šta ga to interesuje. On je nastavio da radi svoj posao, a mi odosmo dalje. Interesantno mi je bilo kako ovi ljudi uspevaju da kultivišu ovu zemlju, kada izgleda kao da vodu nije videla od postanka.

Tu smo se popeli na neko omanje brdo, svo načičkano tim čudnim kamenjem i nekim žbunovima. Onda smo između neke dve njive krenuli ka glavnom putu. Tu smo imali bliski susret sa nekim ogromnim volom, ali je ova životinja bila krajnje nezainteresovana za nas (baš kao i onaj lik što čuči), pa smo opušteno produžili dalje. Onda smo napravili krug oko njiva, ali sa druge strane, u podnožju nekog većeg brda, kroz neku malu šumu. Tu smo malo ogladneli pa se valjalo pojesti nešto, a to znači keks, jabuke i voda. E tada smo se osećali, a i izgledali smo, kao pravi turisti i jedan seljak koji je terao nekog vola pored nas, nije nam uzvratio pozdrav. Polako je vreme bilo da krenem nazad na stanicu da kupim kartu i da čekam svoj voz nazad za Kunming. Ismael je nastavio u onu drugu, kako u vodiču kaže, više iskomercijalizovanu šumu. Tu smo se na stanici rastali u nadi da ćemo nekako uspeti da se nađemo u Lijiangu za par dana.

Dok sam kupovao kartu, neki lik pored se smejao ko nezdrav. Bog zna koliko mu bilo smešno i neobično što sam na Kineskom kupio kartu za voz. Pošto se toliko oduševio, naravno, prišao je da se upoznamo, tako da sam imao društvo u naredna 3 sata ljuljanja u sporom vozu za Kunming. Kada smo stigli na stanicu pitao sam ga da li negde ima internet kafe (ovo je bilo dobro... pošto ne znam kako se kaže na Kineskom, a na Engleskom nije razumeo, onda sam mu napisao dva Kineska slova koja nije teško zapamtiti jer se inače viđaju na svakom ćošku maltene). Bilo je smešno kada me pitao koliko imam braće i sestara, pa kada sam mu odgovorio, on klimne glavom i kaže "I know"... lik je izgleda i vidovit! Onda se ponudio da odemo do njega kući, tj. kod njegovog brata i žene mu na gajbu. Tu sam imao priliku da vidim kako izgleda "moderna" Kineska gajba. Spušteni plafon sa nekim šarenim (ali suptilnim) osvetljenjem. Ogromni TV, fensi stub, fensi laptop... sve Kineske marke za koje prvi put čujem u životu. To je ovde normalna stvar i ljudi zaista veruju i često kupuju Kineske robne marke kada je elektronska oprema u pitanju. Izgleda da za njih pojam "kineski laptop" ili "kineski TV" ne zvuči tako gadno kao za nas... da li možete da zamislite kakav bi bio uspeh na našem tržištu televizora marke "Kankun" ili tako nešto (inače font i logo kao "nokia")? Sigurno ne bi bilo tako slavno kao ovde.

Vreme je bilo da krenem na stanicu, pa sam se uslikao sa domaćinima koji su me bog zna kako srdačno ispratili (tako je to uvcek kod Kineza), a ja sam im ostavio jedno pakovanje keksa, jer drugo nisam imao. Na stanici nisam ništa kupio da jedem, jer ću ionako spavati u vozu ceo put. Kada sam ušao u kupe, video sam da mi društvo prave neki sredovečni čovek i njegova majka. Predstavio se ka Džek (Kinesko ime nisam uspeo da zapamtim), pa smo na finom engleskom popričali o Daliju i Lijiangu koji su moje sledeće odredište. Tu mi je ostavio broj mobilnog i rekao da bi se uvredio ako bi mi nešto trebalo a da ga ne zovem za pomoć. Tako ti je to ovde. Oko pola šest sabajle voz stiže u Dali, tj. Xiaguan koji se nalazi na 15 km od starog grada Dalija...

Sreda, 25. april - Dali: Stari grad, Tri Pagode i stari Bai narod

Dali

Kada sam sišao sa voza, saletelo me brdo taksista... jedva sam se odbrani da me ne ubace u neka kola! Onda malo razmislim... dok ja sačekam javne buseve da krenu da voze... ipak je tek pola šest. Kad se mora nije teško, pa sam nekog pitao koliko je otprilike taksi do hostela na koji sam bacio oko, pa kad smo se pogodili ubacio sam svoje stvari u gepek i odosmo. Posle 15ak minuta vožnje stižemo do "Hosteling International" znaka gde se zaustavljamo. Na recepciji neki pijani lik, da li je Englez, Australijanac, Kanađanin... nemam pojma... samo znam da je pijan ko letva. Nešto priča... klati se, kaže mislio sam da si iz Slovenije po tvom naglasku Engleskog... hm... nije bio daleko. Tu sam platio isto 160 din. krevet u četvorokrevetnoj sobi, raspakovao se... i već je svanulo potpuno. U hostelu sam odmah rezervisao neku jeftinu kartu u minibusu za Lijiang za sutra u 7 ujutro. Iznajmio sam bicikl za 80 dinara ceo dan i odoh...

Simpatičan gradić... unutar zidina su stare ulice, ali ipak po većim idu autobusi javnog prevoza i automobili pa to malo kvari utisak. Bez obzira... male radnjice i sitni restorani prave atmosferu nekog ranijeg vremena. Žao mi je što ne znam kako se zovu neka tradicionalna jela provincije Junnan (pošto svaka provincija ima svoju kuhinju, koja se bar po nečemu razlikuje od ostalih). Ali dobro... tu su stara dobra jela koja smo doktorirali u Hangdžou. U nekom malom fast-food restorančiću sam se najeo i popričao sa neka dva Kineza koji su isto iz Hangdžoua došli da obiđu Lijiang. Pošto sam u hostelu pazario neku lepu mapu (stvarno lepo izgleda... lep suvenir) rešio sam da se uputim u park "Tri Pagode". To je najpoznatije turističko odredište u Daliju i tu se po sunčanom danu tri pagode ogledaju u nekom jezercetu... fino, nema šta! Kada sam ostavio bajs na nekom parkingu, malo sam se zblanuo kada sam čuo da je ulaznica za ovaj kompleks hramova i parkova oko 1000 dinara!! To je otprilike duplo više nego za Kineski Zid, a skuplje i od Zabranjenog Grada... baš su ga razvalili sa cenom.... ali šta sad? Ko zna kada ću i da li ću opet da se vratim ovde... daj tu kartu pa da vidimo te pagode i to jezero dok se ovi oblaci nisu navukli.

Inače... Dali se nalazi između Erhai jezere sa jedne i Zelene Planine (Cang Shan) sa druge, tako da stvarno lepo izgleda kada se okreneš u krug pa pogledaš oko sebe. Park sa tri pagode i još nekim hramovima nalazi se na padini Cang Shan planine i penjući se uzbrdo, polako se otkriva sve bolji i bolji pogled na gradić i jezero, sve dok se ne popne na najviši toranj (na Kineskom: Toranj Za Gledanje Grada i Jezera) odakle se stvarno najbolje vidi cela ova dolina sa jezerom, zatvorena planinskim vencima na sve strane.

I tako... proguram se kroz 5-6 grupa turista (ovo je mnogo smešno... imaju vodiča koji je obučen u tradicionalnu odeću Bai naroda koji živi na ovim predelima i imaju neki spikerfon ili tako nešto da ih ljudi iz grupe jasno čuju. A ovi... svi nose kačkete u istoj boji ili neke zastavice jednako obojene... cirkus. Sredovečni i stariji ljudi organizovani kao deca u obdaništu!) Uputio sam se ka ta tri spomenika (koji su inače... rekonstruisani 1980 i neke godine, tako da ovo što se danas vidi i nije bog zna koliko staro... ali barem izgleda autentično. Bar tako tvrde Kinezi). Tamo me sačekalo "malo" iznenađenje... na fotkama koje sam video vidi se neko jezero, a između njih tri pagode, pa sve to izgleda kao na nekom filmu... međutim. Turizam je čudo! Ispostavilo se da jezera nema NIGDE i da tri pagode samo stoje u sred nekog parka, a najbliže jezero je verovatno ono veliko Erhai na kilometar odavde... uh!! Marketing je majka uspeha danas i ne zaobilazi turizam! Bez obzira... fino to sve izgleda i nekako ti puno srce kad znaš da se šetaš po nekom mestu koje si gledao samo na slikama i o kome si slušao toliko priča.

I kada sam se na kraju popeo na tu najvišu tačku u ovom parku, vreme je bilo da se krene dalje... jedan dan je malo vremena i nemoguće je videti sve što čoveka zanima ovde, ali ajde barem da vidim ono što mi se čini najinteresantnije. Odvezao sam se do jezera u nadi da ću tamo moći da sednem u neku hladovinu i da se odmorim pored vode. Umesto toga, naleteo sam na neko pristanište brodića i čamaca koji voze ljude po jezeru... hm... nešto mi je to skupo delovalo, a i oduzeće mi mnogo vremena, pa sam batalio ovu ideju. Onda sam se uputio u hostel da se raspitam kako mogu da dođem do kulturnog centra Bai naroda u malom mestu Xizhou nedaleko od Dalija. Tu su me uputili na neki javni minibus koji za 40 dinara vozi tamo. Usput... dok sam išao na stanicu sam video na ulici neku ženu koja pravi neki fastfood koji do sada nisam video, a ne mogu da izvalim šta je to? Da li je sir... nije. Da li je neka vrsta tofua... možda, ali nisam siguran. U svakom slučaju je bilo dobro, pa začinjeno kikirikijem i nekim ljutim začinom. A za dezert neke čudne bobice... kao pasulj, samo malo drugačije. Kuvano, pa zaslađeno nekim sirupom! Jao ala sam se dobro najeo ovoga! Na kraju sam je zamolio da mi napiše kako se zovu ova jela... a pošto žena ne zna da piše pinyin Kineski (ranije sam ovo pomenuo: pisanje kineskih reči latinicom), ona mi napisa na Kineskom. Mnogo sam joj se zahvalio i nahvalio joj klopu, a ona me ispratila sa uobičajenim pozdravom "Man czou!", što mu dođe bukvalno "Idi sporo!", a znači neka ti je bezbedan i siguran put.

I tako se raspitam gde je stanica za taj minibus... eskiviram nekog koji je hteo da me navata da me vozi tamo za 250 dinara... hehe. Interesantno je kako čim im se na "Hello!" odgovori na Kineskom, odmah se menja pristup i odjednom nisu više toliko dosadni. Verovatno kada nalete na stranca koji priča nešto Kineskog, vide da nije neka standardna turistička ovca i onda ne dave toliko. Nahvatam na kraju taj jeftini kombi i odoh! Posle 20ak minuta vožnje vozač me ostavio na sred nekog puta u nekom malom selu... koja pustara! Ali tu se odmah našao neki lik sa nekim motornim triciklom ili tako nekom sličnom kantom koji me za 8 dinara odvezao do ispred ulaza u taj kulturni centar.

Tu sam za 400 dinara imao kompletan program i vredeo je mislim i mnogo više od ovoga. Dobio sam ličnog vodiča (koji priča ok engleski), pa me je provela po tradicionalnoj kući Bai naroda i objasnila neke običaje i verovanja, onda me odvela da pijem čaj iz tri dela (engl. three courses tea) Sednem naspram nekog lika za mali stočić, on ima neki posebni escajg za čaj pa dok pravi i služi mi taj čaj ovaj vodič mi priča o svakom ponešto. Mnogo mi je bilo interesantno... cela ta ceremonija: prvo ide gorak čaj koji ostavlja malo slatkog ukusa u grlu. To je, kao, za osveženje. Onda ide cvetni čaj... neki cvetovi se kuvaju. To je malo slatko (iako se ni pod razno ne stavlja šećer) i stvarno je odličnog ukusa! Onda ide "mesečev čaj" koji po meni ima najbolji ukus i on je ako sam razumeo poenta cele ceremonije. Na kraju su mi servirali nešto što se priprema kao čaj, ali je u stvari lek. To pomaže kod stomačnih tegoba, a Bai narod to konzumira posle "čaja iz tri dela".

Onda me moj vodič odveo u neku veću sobu sa niskim stolicama. Tu sam prisustvovao nekoj, kao, svadbenoj ceremonij Bai naroda i video neke plesove i čuo malo te stare muzike. Naravno... celo vreme iznose različite čajeve! Mnogo mi je fino bilo ovde i baš sam bio srećan što sam ovde došao umesto što bih se ljuljao u nekom čamcu po jezeru. Onda sam se malo prošetao sam po ovoj kući... zavirio u sve žive sobe i polako krenuo nazad u hostel. Ista ruta... motorni krš na tri točka, pa onda minibus i eto me u hostelu. Iz hostela u hostel se kvalitet WC-a poboljšava... dok sam se vozi jutros po gradu pitao sam se čemu služe onoliki ogromni ćupovi koje prodaju na svakom ćošku.

Rešio sam da pre spavanja malo obiđem peške ovaj stari grad, mada je centar iskomercijalizovan i ima radnjica i restorana na sve strane (mada ne toliko kao u Lijiangu) lepo je bilo šetati se po ovako lepom vremenu. Kada sam se vratio kasnije u hostel, saznao sam da sam dobio cimerke u sobi... tri devojke iz Izraela. Nisam ranije čuo ovaj čudan jezik... kao da im se nešto zaglavljuje u grlu s vremena na vreme... neobično. Sve tri su odslužile vojni rok koji je u Izraelu obavezan za žene i imaju neke oficirske činove!! Boga mi... moram da pazim šta radim... nema zezanja sa Izraelskom vojskom! Naravno... maksimalno su bile prijateljski raspoložene pa smo se fino ispričali. Spakovao sam stvari, istuširao se i odoh da spavam. Sutra se u pola sedam ustaje i ide za Lijiang!

Četvrtak, 26. april - Lijiang: Bazen Crnog Zmaja i stari grad

Lijiang

Nije mi bilo teško da ustanem... kombi je bio ok i posle tri sata vožnje po brdima i dolinama Junana stižemo u Lijiang. Inače, do ovog grada još uvek nije izgrađena pruga, pa ću nazad u Kunming ići autobusom. Tri Izraelke iz Dalija su mi preporučile neki hostel i dale mi vizit kartu. Čim sam našao neki javni telefon, okrenuo sam broj i zamolio Kineza koji je radio tu pred nešto da mi pomogne, pa je on lepo objasnio ovoj ženi gde da dođe po mene. Posle deset minuta eto neke devojčice... ubaci moje stvari u neki kombi i brzo smo bili u hostelu. Hm... mogu reći da mi se mnogo sviđa ovo mesto! Izgleda kao porodična kuća, sa dvorištem, a oko njega su u prizemlju i na prvom spratu sobe. Domaćini su jedna porodica: Mama, Tata i deca... tako se i zove mesto "Mama Naxi Guesthouse". Inače, Naxi je narod koji živi na ovim prostorima i kao i Bai ima bogatu kulturu i tradiciju. Pišem SMS Ismaelu i šaljem mu telefon ovog mesta... nema odgovora od njega, a ja moram da držim ugašen telefon jer se baterija polako prazni.

Prvo sam se rešio da odem do Yuquan Gong Yuan (Yuquan javni park) poznatog kao Bazen Crnog Zmaja, u kojem se između nekog paviljona i mostića na jezercetu u daljini ogleda velika Snežna planina. Ovo je prizor u kojem su još pre 300 godina uživali Kinezi u ovom parku... stvarno bi red bio da vidim to čudo. Mada... znao sam da će teško biti danas, jer su se navukli neki oblaci, pa se planina i nevidi dobro, a jezero nije savršeno mirno, pa se odraz ne vidi dobro. Na ulazu sam pokazao neku cedulju koju su mi u firmi napisali kao potvrdu da sam student. Iako me je kasirka nešto mrko pogledala, ipak mi je dala popust na kartu. Sve u svemu mnogo sam bio srećan... iz istog razloga kao u Daliju: opet sam na nekom mestu o kojem sam slušao priče i koje sam na desetinama fotki gledao... mnogo mi dobro ide ovo putešestvije za sada!!

Posle ovoga sam se mislio da li je moguće možda dati neku grdnu kintu za taksi ili minibus i provesti poslepodne na Jangce reci, tj. Hu Tiao Xia (Klisura Tigrovog Skoka) gde se reka stisla u 4 km duboku klisuru, jednu od najubljih na svetu. Na dva mesta nalaze se kamene tvorevine koje kinezi zovu Hu Tiao Shi, tj. Kamenje Tigrovog Skoka. Tu je po legendi tigar koji je bežao od lovaca preskočio reku i pobegao na drugu stranu. Namerio sam da vidim i prvu krivinu reke Jangce u selu Shi Gu (Kameni Bubanj) - ako bacite pogled na bilo koju mapu sveta i reku Jangce, pa vidite kako na početku ide pravo, pravo, pravo na jug, sve dok na jednom mestu ne savije za 180 stepeni na sever. E to je to mesto!! Moram to sve da vidim, ali ne znam da li je moguće za tako kratko vreme. Kada sam se vratio u hostel da se kod porodice raspitam kako bi mi bilo najbolje da za tako kratko vreme vidim sve ovo, oni mi rekoše da sutra za 1200 din. mogu da obiđem sve to za jedan dan kombijem... uh... nije malo, ali vreme je ekstra kratko, pa nema baš šta puno da se razmišlja. Ok... onda sutra to obilazim. Tu sam iskoristio priliku da razervišem kartu za bus natrag u Kunming. Malo sam se smorio jer nisam mogao da spavam dve noći ovde pa da preko dana putujem nazad, jer treba 10ak sati busom. Pošto meni voz kreće u 3:40 popodne, moram da krenem uveče dan ranije busom sa ležajevima (bar ću da se naspavam pošteno). Mnogo su fini ovi ljudi... tata Naxi zove autobusku stanicu i kaže mi cenu, a onda ode do stanice i kupi mi kartu i ne uzima nikakvu proviziju za ovo!! Stvarno se osećaš kao da si gost, a ne mušterija.

Odoh da se prošetam po starom gradu malo. Od hostela sam skrenuo u prvu uličicu i njome krenuo dalje. Iako kućice lepo izgledaju, skoro svaka je pretvorena u neku prodavnicu suvenira ili restoran.Tada sam video nešto što mi je bilo mnogo smešno... sada me barem neće čuditi ako na uličnim tezgama i napijaci budem video kartonsku Cecu, Karleušu ili neke manekenke i sportiste kako "nose" neke jeftine haljine ili majice.

Utisak dodatno kvari gomila turista koja se gura po uskim ulicama. Na nekom brdu iznad krovova video sam neku pagodu koja jizgleda kao idealno mesto da se baci pogled sa visine na ovaj stari grad. Krenem ja u pravcu brda, ali pošto su sve ulice krivudave i sve liči na neki lavirint, vrlo je teško naći put. Naleteo sam tako sasvim slučajno na neki veliki trg na kome se masa turista gurala da se slika sa devojkama obučenim u tradicionalnu nošnju Naxi naroda.

Na kraju se popenjem na neko drugo brdo pored, odatle se lepo videlo sve, ali me je i dalje interesovala pagoda. Tu sam krenuo iza neke zgrade i izbio na neku kapiju na kojoj je neki čiča spavao. Pogledam malo bolje i vidim da je to ustvari ulaz u neki park u kojem se nalazi i ta pagoda. Iako je park bio lep, požurio sam da bacim pogled na stari grad pre nego što zađe sunce. Pogled sa vrha pagode ispunio je sva moja očekivanja i tu sam proveo nekih pola sata samo gledajući u krug.

Kada se sunce spustilo iza brda, a senke pokrile krovove kućica nije bilo svrhe više stajati ovde, pa sam krenuo nazad. Dok sam se spustio nazad u stari grad već je pao mrak. Sve kuće imaju lepo osvetljenje, a brdo i pagoda su fino osvetljeni pa sve zajedno izgleda neviđeno. Međutim, svuda se gurala masa turista pa sam se od šetnje brzo umorio, mada sam uzeo dosta malih poklona koji su interesantniji i jeftiniji nego u Hangdžouu.

Pre spavanja sam skoknuo do banke da podignem još malo para sa Kineske kartice (pošto sam se toliko nakupovao). Nisam kasno legao jer sutra ujutro dolazi vozač po mene da me vozi na reku Jangce.

Petak, 27. april - Lijiang: reka Jangce

Oko pola osam sam ustao da doručkujem pre nego što krenem na putešestvije oko Lijanga. Za doručak Mama mi je napravila neku prženu mekiku od kukuruznog brašna, pa odozgo omlet sa mladim lukom i kriške paradajza... sve to za 24 dinara! I tako dok sam uživao u svakom zalogaju u dvorište je ušao moj vozač, tj. neka starija žena, slobodno ću reći baba. Požurio sam sa doručkom iako mi je Mama par puta ponovila "Man č!" što znači "Jedi polako!", a u principu to mu je kao naše "Prijatno!". Baba je na engleskom znala samo da kaže "money", tako da sam naredna 3 sata u kombiju uglavnom ćutao i gledao kako se smenjuju zelena brda i crvene visoravni. Kada smo stigli do Klisure Tigrovog Skoka, baba me je ostavila na parkingu. Kaže čekaće me da se vratim, koliko god bude trebalo. To je bilo dobro, jer sam se malo zabrinuo da ova tura ne bude kao ona u Xianu kada nas je vodič u muzeju terakota armije stalno nešto požurivao. Na početku klisure reka je prilično tiha i nikad ne bih rekao da će da podivlja samo pola sata peške nizvodno. Posle nekog vremena klisura je postala vrlo strma, a staza usečena u liticu ukrašena natpisima "hodaj uz liticu zbog opasnosti od odrona". Pored ovoga, bilo je još nekih tabli, a ova se izdvajala svojom porukom napisanom na nekom jeziku na pola puta između Kineskog i Engleskog... nemoj ni slučajno da bacaš vatromet u sred klisure!

Tada sam ugledao ogromnu stenu tačno na sred klisure, tj. Kamen Tigrovog Skoka, kao da ga je neko dizalicom tu namerno spustio! Cela reka je stisnuta na 15ak metara širine na ovom mestu, pa onda još naleti na ovu kamenčugu... sve to pravi veliku buku, a lomljenje reke oko kamena mnogo moćno izgleda! Na ovom mestu klisura je duboka skoro 4 km i time se ubraja među najdublje na svetu.

Polako sam krenuo nazad babi. Strpljivo me je čekala u svom mini-vanu. Uputili smo se u grad Kamenog Bubnja, gde smo stigli posle sat vremena vožnje. Na nekoj karti sveta nađite gde Jangce prvi put, nakon spuštanja ka jugu od izvora, zavija za 180 stepeni i nastavlja da teče ka severu... e to je ovo mesto! Taj Kameni Bubanj nije nešto zanimljiv... kamena ploča valjkastog oblika sa nekim uklesanim pisanijem na Kineskom. Odatle sam snimio neki spomenik sa crvenom petokrakom malo iznad i uputio se tamo da malo bolje poledam kako se izvija ova velika reka. Impresivno... oko neke planine se uvija, a sa unutrašnje strane krivine za sobom je ostavila plodnu ravnicu koja je sada kultivisana i po njoj se mogu videti crne tačke u daljini koje su u stvari ljudi koji rade na polju. Odavde sam video i neki potok koji ide pravo prema reci... uh što bi bilo dobro da se tuda provučem i izađem pravo na obalu! Maltene sam se trčeći sjurio do potoka i posle kraćeg hoda našao na šljunkovitoj obali treće po dužini reke na svetu (6300km).

Onda sam sav srećan pokvasio ruke u ovoj žućkastoj vodi koja hrani toliki narod, a na kojoj se nalazi i najveća brana na svetu - Brana Tri Klisure.

Posedeo sam ovde jedno pola sata i pitao se da li sam zaista svestan gde se nalazim i gde je sada Beograd, a gde ovo zabito mesto u kojem sam sada. Polako sam krenuo na parking gde je baba dremala u kombiju. U putu nazad u hostel i ja sam odspavao jednu partiju. U hostel sam stigao taman na večeru o kojoj su mi svi gosti ovog hostela toliko pričali. Pošto sam ranije stigao u hostel nego što sam mislio, taman sam imao vremena da se opušteno istuširam i spakujem stvari. Onda sam mogao da čekam večeru sa ostalim gostima. Polako se dvorište punilo ljudima, a iz priče sam čuo da "Mama Naxi" ima TRI hostela u Lijiangu. Nije uopšte čudno da im posao dobro ide, ako se uzme u obzir koliko se oko svojih gostiju trudi ova simpatična Naxi porodica. Iz sva tri hostela ljudi dolaze baš u ovaj moj na večeru. Dok čekam, ubijam vreme pričajući sa šarenim društvom: Francuz (koji fino priča Kineski) sa svojom devojkom, pa Englez kojeg sam upoznao u Kunmingu u hostelu sa raspalim WC-om, neki Irac, pa onda Kolumbijac koji živi u Australiji, Amerikanac sa ženom Kineskinjom i klincem, neki Japanci, Švaba sa devojkom azijatkinjom (ne znam da li je Kineskinja ili nešto drugo), neizbežni Izraelci, itd. Upravo ovakve prilike da tolike ljude upoznaš i čuješ priče sa svih strana sveta čine putovanja još zanimljivijim. Stiže večera! Ukućani nam iznose tanjir po tanjir... povrće, pirinač, meso... nema da fali! Sve to 80 dinara! Nažalost, morao sam da prekinem večeru na pola, jer me je Mama upozorila da moram da krenem da mi ne bi pobegao autobus. Na brzinu mi ispostavlja račun i jedva je ubeđujem da ne treba da mi vrati neki sitni kusur... tako je to ovde. Ovaj običaj da se svađaju kao i mi oko toga ko će da časti ili ko će da plati taksi mi je mnogo gotivan... bravo Kinezi! Autobus je bio sa ležajevima, pa sam mogao da prespavam ceo put, a da mi se vrat ne ukoči kao u klasičnom busu sa sedištima. Ipak... nije mi se sviđao koncept da mi nečije noge stoje na 20 cm od glave. To je zato što Kinezi vole da nose neke jeftine tanke čarape, izrađene od 150% plastike, poliestera i sl. pa im se u njima noge dobro ukisele. Imao sam sreću sa komšijama, pa na kraju nije bilo problema. Fino sam spavao celu noć.

Subota, 28. april - Put za Hangdžou: čovek koji je plakao

Već oko pola šest bus je stigao u Kunming. Kada se parkirao na stanici, neki ljudi su izašli ali su neki produžili da spavaju. Meni je bilo dosta, pa sam rešio da pokupim stvari i odem. Pošto mi voz kreće tek u 3:40 popodne, rešio sam da se prošetam po gradu malo. Pošto sam svo vreme vukao svoj ranac, torbu i dve kese, malo mi je presela ova ideja. Sedeo sam u pet-šest parkova i pojeo pet-šest nekih gluposti... onda mi je bilo toliko dosadno da sam rešio da ipak krenem na stanicu i tamo sačekam voz. Imao sam sreće jer kada sam bio na pet minuta od stanice počela je da pada neka kiša. Brzo sam u nekoj radnji nakupovao instant-rezance, neke keksove i vodu, pa požurio da ne pokisnem. Svega 15ak minuta pre polaska voza otvorila su se vrata krcate čekaonice, ali je masa putnika velikom brzinom napunila voz i krenuli smo tačno na vreme. Moram reći da dosadašnja iskustva sa kineskim vozovima odlična i da su uvek poštovali red vožnje maltene u minut. Našao sam svoj kupe i smestio se... onda sam bacio pogled na ostale ljude koji će biti sa mnom u istom kupeu. Tu je neki sredovečni par, pa neki par starijih ljudi i neka devojka. Sredovečni lik je ispostavilo se neki gušač... ispao sam budala što sam se na njegovo "Do you speak English?" napravio pametan pa mu odgovorio na Kineskom. Pošto je od Engleskog znao samo pomenutu rečenicu, bio sam osuđena na konstantno bombardovanje Kineskim i moje beskrajno ponavljanje "nisam razumeo šta kažeš". Ne bi bilo to toliko dosadno, čak je bilo i smešno, da me nije pitao po 20 puta jedne te iste stvari tipa da li sam bio u Japanu ili Americi i da li volim Tita!? Devojka koja je bila u istom kupeu je sa severa Kine i govori savršeni Putonghua Kineski... to mi je bilo kao pesma za uši. Par puta ni ona nije mogla da razume gušača, jer je govorio nekim iskrivljenim dijalektom. Stariji čovek je odmah po polasku voza izvadio neku flašu sa providnom tečnošću, a kada je i nategao istu tečnost po mirisu sam prepoznao (više puta do sada pominjanu) Kinesku pirinčanu rakiju. Onda ga je gušač uzeo pod svoje, pa kada god deda ustane da se protegli ili ode da nešto jede ovaj ga pita "h đou ma?" iliti "jel piješ alkohol?". Međutim dedi ovo nije ni malo smetalo i bilo mu je zabavno... branio se (koliko sam razumeo) da ceo život pije po malo i da je to dobro za zdravlje. I tako sa ovim interesantim društvom vreme je brzo prolazilo. U jednom momentu kaže mi gušač da deda nikad u životu nije video stranca i da ga je to posebno ganulo, pa je pustio čak i dve-tri suze na konto toga!! Ja pitam dedu jel to tačno, on kaže jeste! Prvi stranac kojeg je lično upoznao sam ja! To mi je bilo mnogo simpatično, pa sam iskoristio prvu sledeću priliku kada je nategao flajku i ponudio ostatak kupea da operem neku moju konzervu i sipam malo rakije da se kucnem sa njim. On je ovom prilikom opet pustio neku suzu, a na moj komentar da je rakija dobra kaže da je odležala šest godina.

I tako su se ređale stanice, popijene supe i pojedeni keksovi... oko tri ujutro u ponedeljak (posle oko 35 sati putovanja) stižemo u Hangdžou. Pozdravljam ostatak društva iz kupea i upadam u taksi koji me čas posla bacio kući. Pošto sam se u vozu naspavao, nisam bio toliko umoran i sutra ujutro sam otišao na posao bez problema... ipak dnevnica od 800 dinara ovde nije mala kinta. Prebacujem slike i setim se povratka vozom... deda se zove Džang Š Čen (Zhang Shi Chen). Gušitelju nisam zapamtio ime iako ga je sav srećan dvadeset puta ponovio.

Sasvim obična nedelja jednog Kineza

bolekinez — Mon, 26 Mar 2007 02:57:35 +0200

Mnogo sam se bre ulenjio!! Sada ću da vam ispričam kako je izgledala poslednja žurka sa Rakel i Alfonsom pre njihovog povratka u Španiju. Usput ćete i videti moja dva "pacova" koji mi prave društvo u sobi i kako izgledaju moji časovi Kineskog. Videćete i zašto je žongliranje kablovima neophodna veština na putu do Interneta.

Nedelja, 11. mart - "Ja ću cvikam žicu"

Pošto je Julia otišla, a Rakel i Alfonso će svratiti samo po svoje stvari, vreme je bilo da Imael i ja uvedemo internet na gajbu. Neki Brazilac Leonardo (ili tako nešto) koji je za stalno zaposlen ovde (ali duže vreme radi u kancelariji Huaxina u Brazilu) ima na gajbi kablovski ili sl. intenet. Onda je jedan kabl izvučen iz njegovog stana i nakačen na ruter (tako delimo jednu vezu ka internetu na više ljudi), a odatle idu kablovi do svakog od naših stanova. Sve je to lepo da Leonardo ne živi na drugom spratu a Ismael i ja na šestom, pa još treba dovući i kablove do drugih stanova. Pošto je tako lakše, kablovi se razvlače spolja. Primenjuju se metodi "ti baci a ja hvatam" i "ljuljaj daleko dok ne preskoči onaj %!#$! erkondišn". Evo kako to ide...

Petak, 16. mart - Kako smo ispratili Raquel & Alfonsa

Sve je počelo uveče posle posla, kada smo se okupili u jednom restoranu blizu stana. Osim naše ekipe, društvo su nam pravile naša koleginica Lou Jin i neka devojka po imenu Wanda koju ja ne poznajem baš dobro, ali ostatak ekipe je bolje zna. Ona nam je ispričala kako joj je bilo u Norveškoj na nekoj razmeni ili tako nešto, kako se smrzla i na kraju svega... izvadi veliku razglednicu Beograda!! Jao... ala sam se oduševio! Noćna fotka pobednika sa delom Kalemegdana oko njega, tu sam joj u par reči objasnio šta je to na slici i gde je to itd. Tamo smo večerali manje-više standardne stvari i onda smo se premestili kod Ismaela i mene na gajbu. Pošto sutradan ujutro Raquel i Alfonso odlaze, red je bio da ih ispratimo kako su zaslužili (kao što sam ranije rekao, mislim da su mi oni ovde bili najbolje društvo). Marek je izvadio neku poljsku vodku "Zybrowka", ili tako nešto, ja sam otvorio poslednju čokoladu, a pomenuta Wanda je donela 5-6 čokolada. Uz to smo imali i ranije pominjanu Kinesku rakiju, koja nam je pretekla od neke ranije blejanke.

Kada smo se tu razveselili, vreme je bilo da se krene na staro mesto...."Reggae Bar". Posle nekog vremena... na stolu se pojavila flaša tekile. Onda smo se malo igrali sa solju i limunom i obrni-okreni... već je bilo četiri. Vreme da se ide... Marek i Ismael nisu bili u upotrebljivom stanju, Rakel je sutra ceo dan provela u krevetu, ali ostatak ekipe je odlično podneo sve izazove koji te petkom uveče čekaju.

Subota, 17. mart - Kineski za blejače

Nije baš bilo lako probuditi se sutra. Ovo je bila već druga nedelja kako odlazimo na Zhe Jiang univerzitet i tamo imamo neke "časove" Kineskog sa nekim studentkinjama koje Marek i Katia poznaju. Pre prvog puta, ozbiljno su nas ispreskakale nekim pitanjima "koliko ozbiljno hoćete da učite? Koliko reči znate? Da li umete da čitate Pin Yin (kineske reči napisane latinicom sa označenim tonovima na samoglasnicima)?" Katia i Marek već duže vreme vežbaju sa jednom devojkom, pa smo Ismael i ja dobili svoje "učiteljice". Iako su devojke nastupile ozbiljno, časovi su se posle nekog vremena razlabavili i pretvorili u neku neobaveznu priču sa povremenim epizodama na Kineskom. Ipak, one imaju veliku želju da nam pomognu i dale su nam slobodu da organizujemo sadržaj naših časova kako god nama odgovara. Tako smo prošle nedelje kupili dva udžbenika i sada ćemo da idemo po tim lekcijama. Jedino sam se ispalio što nisam video da uz udžbenik ide i MP3 cd. Sve bi bilo ok da nisam bacio račun čim sam izašao iz knjižare (hm... odakle ta navika?). Ali sam se setio! Sada na časove nosim moj MP3 fleš, pa onda zamolim devojke da pročitaju dijalog, da bih ja kući mogao da vežbam izgovor. Evo nas sa našim profesoricama...

Ovog vikenda smo se bili dogovorili da pre časova neko vreme pikamo odbojku ili nešto slično. Pošto smo zakasnili, već je bilo vreme za ručak (od našeg stana do univerziteta menjamo dva autobusa i sve zajedno treba oko sat i četvrt). Onda su devojke predložile da odemo do jezera i tamo pikamo nešto sa loptom, a da posle u nekom McDonaldsu ili KFCu imamo čas. Da... najbitnija stvar je da je ovo BESPLATNO, tj. one to rade jer im je zanimljivo. Naravno, odužićemo im se nekim "prigodnim" poklonom na kraju. I tako smo seli u neki taksi, jer bi autobusom trebalo više od sat vremena. Ispostavilo se da ceo Hangdžou nedelju popodne (naročito ako je lepo vreme i kada cele prethodne nedelje pada kiša) provodi u JEDNOM parku pored jezera. Imaju toliko neverovatno uređenih i picnutih parkova, šetališta, staza... a oni svi nagrnuli u jedan isti. Nama je trebao baš ovaj jer tu imaju velike livade koje su dobre za planirane sportske aktivnosti. Mi došli tamo... a ono... na ulazu gužva kao pre deset godina u redu za ulje i šećer. Naravno, od odbojke ili nečeg sličnog nije bilo ništa jer nisi mogao da se pomeriš nigde od gužve. Tu sam video jedno 50ak parova koji poziraju pored nekog cveća i slikaju se. Ovde je običaj da mladenci pre (ili neposredno posle venčanjka, nisam siguran) naprave jednu fensi sliku. To su neke poze, najčešće pored neke vode ili pored nekog rascvetalog žbunja i drveća, pa se sve to posle ispegla u Photoshopu i eto uspomene za ceo život! Meni je ovo bilo malo smešno... vidiš među gomilom ljudi, koji se šetaju parkom, parove koji čekaju na red kod fotografa pored nekog potoka, pa onda 10m dalje kod nekog cveća, pa 20m dalje kod nekog drveta, itd. Evo kako to izgleda...

Na kraju smo batalili park i uputili se ka centru grada da tamo zasednemo negde da konačno održimo taj čas. Mogu reči da je bilo fino... izvadim udžbenik, pa malo one čitaju, malo ja (Ismael je morao da ide ranije kući jer pomaže drugaru koji radi na nekom projektu), pa ih onda nešto pitam... pa da li se ovo kaže ovako, onako... jel može ovo ili ono... i prođe vreme. Onda sam krenuo kući i trebalo mi je dva sata (inače treba 45 minuta) da se vratim!! Mnogo sam se iznervirao... na stanici piše da poslednji autobus kreće u pola7, pa ja mislim od ovoga nema leba i krenem da nalazim neka alternativna rešenja. Posle vidim taj isti autobus koji mi treba! Šta je bre ovo?! Kaže nema posle pola7, a vidi ga sada! Siđem na sledću stanicu i mislim da će i pomenuti bus tu da stane. Međutim... to što idu istom ulicom ovde ne znači da staju na iste stanice. Sva sreća pa umem da pročitam koji bus ide na "U Lin" trg, pa sam skontao kako da se dovučem tamo. Onda nije bio problem ali sam se već iznervirao. Najviše sam bio besan na sebe jer razmišljam: "Šta ti vredi što možeš da zakazuješ večeru i praviš neke tamo rečenice, kada ne umeš da pitaš koji bus ide tamo-i-tamo". To ispadne kao da gradiš kuću, pa ostaviš neke rupe u temelju. Tu sam obećao sebi da ću sledeću (tj. ovu) nedelju provesti u popunjavanu rupa. Pre svega mislim na snalaženje u gradu i neke rečenice koje mi mogu trebati, npr. u teretani ili sl. (da ne bi kao do sada lupetao neke gluposti, npr. pre neki dan sam umesto "da li ti treba" pitao lika "da li imaš ove tegove")

Nedelja, 18. mart - Pacovi i slične zveri

Danas smo Katia i ja rešili da oplemenimo naš ovdašnji život nekim životinjama. U tu svrhu ona je rešila da se opskrbi jednim zecom, a ja sam bacio oko na neka dva mini-hrčka. Bili su mi zanimljivi zato što koriste prednje noge kao ruke (da se penju, čiste, jedu, itd.) a što je vrlo bitno zahtevaju maltene nikakvu negu (osim sipanja hrane jednom dnevno i čišćenja kutije od fekalija jednom nedeljno). Uz to mogu i da se uzmu u ruke, mada čim su negde van kutije krenu da trče i beže po stanu. Jednom zamalo da zgazim jednog od ovih nesrećnika. I tako krenusmo sa Lou Đin (ovako se čita Lou Jin) na neku pijacu gde prodaju ukrasne elemente kao što su biljke i životinje. Posle kraćeg razgledanja kupili smo zveri koje smo hteli i nadenuli im imena. Imam muškog i ženskog (moram reći da je ovaj muški manji) hrčka i kada spavaju skupe se u lopticu veličine one za ping-pong. Dogovorili smo se da muški bude "Rou Rou" a ženski "Čou Čou", što mu kada se zajedno izgovori znači ćufta na Kineskom. (Rou = meso; Čou = lopta).

Prošle nedelje zec koga je Katia uzela nije baš briljirao. Nešto se patio sa stomakom, slabo je jeo, ali je na kraju počeo da se vraća u normalu. Nažalost, kada se ove subote uveče vratila kući, nesrećnik nije davao znake života. Rešila je da ga sahrani u nekom parku blizu stana, jer smo odbacili (zaista zanimljivu) ideju da ga zakopamo u dvorištu kompanije. Moji mali pacovi su živi i zdravi (da kucnem u drvo), svaki dan se nešto grizu, ujedaju i cvile, a noću me bude jer uporno pokušavaju da otvore plastični poklopac i pobegnu iz kutije.

Stigle fotke...

bolekinez — Sun, 18 Mar 2007 04:34:21 +0100

Red je bio već jednom da okačim fotke pa da svi mogu da gledaju kao ljudi...

http://picasaweb.google.com/popeskov

Peking

bolekinez — Thu, 08 Mar 2007 03:26:45 +0100

17-22. februar

I tako... Alehita, Ismael i ja krenusmo put Pekinga! Jedini "problem" je što smo se polomili da budemo tamo u noći nove godine (17og uveče), očekujući feštu na ulicama, ludnicu itd. ali Kinezi svoju novu godinu dočekuju u krugu porodice, bacajući perarde i vatromete da bi uplašili i oterali čudovišta. Zbog ovoga, Peking je u noći nove godine bio prazan!! Na ulici samo panduri. Ajde da probam da ispričam kako je to sve izgledalo iz moje perspektive...

17. februar - Srećna kineska Nova Godina!!!

Negde rano popodne sleteli smo na Pekinški aerodrom. Pokazivali nekim ljudima mapu Pekinga i pitamo ih kako da dođemo do našeg hostela, a oni manje-više svi nam pokažu nešto različito. Na kraju smo se ipak razumeli i upali u neki autobus koji vozi u centar grada. Hostel se zove "Jade Youth Hostel" i nalazi se na 15 minuta peške od Tijenanmena i Zabranjenog Grada. Ispostavilo se da stanica na kojoj smo sišli nije baš najbliža i morali smo da šipčimo nekih sat ipo vremena dok nismo stigli do hostela. Stvarno lepo izgleda... po mom mišljenju više liči na hotel sa tri zvezdice. Sve je čisto, uredno, lepo... osoblje sve hoće da pomogne, a i Engleski im nije loš. Uzeli smo tri kreveta u četvorokrevetnoj spavaonici i to nas je izašlo oko 6e za noć, što mislim da je jeftino ako se uzme u obzir kako izgleda ovaj hostel-hotel. Nadali smo se da ćemo nas troje biti sami, ali se ispostavilo da za cimera imamo lika po imenu Ašiš (Indijac, trenutno živi u Singapuru, ali je odrastao u Australiji), kulturan neki momak, putuje malo sam po Kini. Sa njim smo se brzo zgotivili, pa nam uopšte nije smetao i bio nam je dobar cimer. U ovom istom hostelu su i Rakel i Alfonso, ali su oni negde sa svojim drugarima Orlandom i Ćemom koji žive u Pekingu (likovi koji su nas posetili u Hangdžou par nedelja pre ovoga).

Prošetali smo se poslepodne malo oko Tijenanmena... stvarno sam iznenađen. Nisam očekivao da trg ovako izgleda. Sve zgrade i spomenici imaju ekstra osvetljenje. Sam trg je oooogroman, a kasnije smo od jedne drugarice čuli da, teoretski, na njega može da stane 6 miliona ljudi. Stvarno je monumentalno. Na jednom kraju je Zabranjeni Grad, a na samom trgu se, pored ostalih spomenika i građevina nalazi mauzolej Mao Ce Tunga (na slici skroz desno). Evo kako je to sve izgledalo...

Naravno, već sada je dosta stvari širom Kine u znaku predstojeće Olimpijade. U Pekingu je to naročito vidljivo, a na Tijenanmenu je postavljen sat koji polako odbrojava...

Uputili smo se na železničku stanicu da kupimo karte za voz za Xian. Nije bilo problema, jer putujemo usred praznika. Ali... za vraćanje kuči u Hangdžou nije bilo šanse naći kartu, jer se tada svi vraćaju sa odmora. Kada smo se vratili u hostel na večeru, ispostavilo se da osoblje hostela ima neku svoju proslavu nove godine (jer oni nisu sa svojim porodicama da tamo slave). Tu smo za neke pare, ne preterano velike, mogli da prisustvujemo svemu tome (deljenje poklona, neizbežne karaoke, itd.), ali dobijamo i beskonačnu klopu i piće, što nam je dobro leglo jer smo od obilaska Tijenanmena dobro ogladneli. Kasnije u toku večeri u hostel su stigli Rakel, Alfonso, Alfonsov brat Rodrigo sa devojkom Anom i njihovi drugari Ćema i Orlando. Auu... sve sami Španci (tu računam i Alehitu, jer je i njen jezik Španski) ali to je dobro! Kada su bili u Hangdžuu sa njima je bila ludnica! Negde pre ponoći popeli smo se na spratove. Videli smo da Kinezi trče na krov, pa i mi za njima... svuda oko nas Peking. Kao na dlanu! Dok smo se penjali, videli smo da neke od devojaka koje rade u hostelu krišom plaču. Mora da im je mnogo teško kada za novu godinu em što nisu sa svojim porodicama, em moraju da stoje na recepciji. Stvarno mi ih je bilo žao... 3,2,1, nulaaaaaaaaa! Oko nas ludnica! Vatrometi, petarde i sto različitih vrsta pirotehnike sevaju na sve strane! Ovo nije normalno... sa narednih slika se ne može dobiti pravi utisak, ali ću samo reći da su vatromete iz svakog dvorišta i svake ulice jednako bacali u dva naredna sata posle nove godine i da je nebo svetlelo na sve strane, iako se ne vidi vatromet, što se vidi na drugoj slici. Napravili smo neke filmove, pa se tu bolje vidi, ali to kada se vratim u BG.

Kada su malo smanjili tempo sa vatrometima (nisu se istrošili, što smo uvideli u narednih par dana ovde) rešili smo da banemo u neki klub. Pošto su Ćema i Orlando ovde lokalni, znaju dobra (između ostalog i jeftina) mesta. Tako smo otišli u neki "Kai" (ili nešto sl.) bar. Tamo sam samog sebe iznenadio. Zbog dočeka Nove godine, Kinezi su bili deficitarni, pa je klub bio krcat strancima. Kada sam video sve te iskrivljene kreature sa hermafroditnim frizurama i pro-intelektualnim imidžom... nije mi bilo dobro. Otkud sad to? Nemam pojma! Možda bih trebao da se zamislim nad samim sobom. Ma koliko ono što Kinezi rade meni (i verovatno većini ljudi koja ovo čita) izgleda smešno, barem je iskreno. Kada sam video ove folirante kako se krive i uvijaju izgledali su mi kao neka bolest. Istog trenutka sam pomislio: "Neće valjda Kinezi jednog dana da postanu kao ovi bolidi?" I karaoke ludnica i smešna muzika i sve, sve što je kod Kineza karakteristično, u poređenju sa ovim ljudima koji su se ovde nakupili izgledalo mi je mnogo bolje. Barem, gledam to po sebi. Pre bih išao u karaoke bar, nego izgledao kao ovi intelektualci sa "alternativnim" imidžom. Možda sam i ja bolid, ali ja ovakve ljude nisam video u Srbiji. Ne znam kako to da objasnim... Recimo: odete negde van zemlje i vidite tu i tamo nekog smešnog stranca i kažete "jao vidi što je ovaj smešan ko cirkus!". E sada zamislite klub pun ovakvih ljudi. Eto, možda je to problem... Ako se među vama neko prepoznaje kao psihijatar/doktor, svaka pomoć i reč utehe (ako je ima?) je dobrodošla.

Dobro... dosta sa tim. Poenta je da sam ja ovde došao sa ekstra ekipom i da će mi sa njima biti super, tako da me posle 2 minuta nije zanimalo ništa o ostalim ljudima u klubu. Tu smo upoznali devojku po imenu Nieves (pogodite odakle je). Ona živi u jednom gradu severno od Pekinga, a došla je ovde da iskoristi odmor, baš kao i mi. Ona je Orlandova drugarica i spava kod njih na gajbi. Dogovorili smo se da idemo zajedno sa njom u obilaske zanimljivih stvari po Pekingu. Inače, ona se profesionalno bavi plesom, nastupa svako veče u nekom pozorištu ili sl. sa svojom trupom (koju čine uglavnom Rusi, još neki Španci i po neko iz neke treće zemlje). Bilo nam je dobro u klubu, za 80 dinara je bila neka kao rum-kola, ali ti ne sipaju rum nego nešto drugo, ne sećam se šta. Ipak, bilo je pitko i jeftino, muzika je valjala i bilo nam je ekstra. Ne znamo koliko je bilo sati kada smo se natrpali u taksi i otišli u hostel da odspavamo malo pre sutrašnjeg obilaska Zabranjenog Grada.

18. februar - Zabranjeni Grad i Hram Neba

Probudili smo se manje-više bez problema iako je bilo nešto oko 8. Mislim da smo nešto jeli u hostelu. U to vreme me zove Nieves, jer sam samo ja imao kredita na mobilnom. Pre puta sam uplatio dosta kinte, jer za roaming u Kini deru. To znači da kada su sagovornici u različitim provincijama unutar Kine, računa se kao roaming. To znači da kada ja zovem npr. Ismaela, to je kao da dva čoveka sede u nekoj drugoj zemlji, a obojica imaju Srpske kartice i razgovaraju... tako ti je to ovde. Mada mi neko reče da je i u Americi nešto sl. Pošto smo zajedno trošili moj kredit, posle su mi Alehita i Ismael dali kintu. Nieves se dogovarala sa Ismaelom nešto, ja sam znao samo otprilike šta se dešava, pa nisam baš razumeo gde je ona, a gde mi treba da dođemo. Nije bilo problema na kraju i našli smo se sa njom ispod slike gospodina Predsednika, na ulazu u zabranjeni grad... pošto je po danu sve krcato turistima, evo jedne noćne fotke glavne kapije (to je na kraju Tijenanmena)...

Unutra... turisti kao mravi. Mene je baš interesovalo kako ovo sve izgleda, jer sam neposredno pre dolaska u Kinu gledao film "Poslednji Kineski car". Hteo sam da vidim kako sve to izgleda uživo... da stanem i ja na te stepenice i prošetam se baštom u kojoj su se nekada davno odmarali kineski carevi. Par stvari mi je pokvarilo utisak: Prvo, gomila turista. Na filmu nije bilo toga. Šta god da slikaš, nema šanse da ne uslikaš barem još dva tri čoveka sa strane. Drugo, glavna palata (prva posle ulaska kroz glavnu kapiju) se renovira jer se priprema za Olimpijadu. Ipak, ostale su bile zanimljive, kao i mali muzeji u kojima drže oružje, posuđe, alatke, ukrase, poklone i ostale stvari koje su nekada bile deo svakodnevnog života. Treća stvar, u većinu palata nije bilo moguće ući, već samo gledati kroz ulazna vrata i (ako postoje) prozore. Baš sam se ponadao da ću moći malo da se prošetam! I tako... veliko ovo mesto. Sve su imali ovde. Hramove, sobe, vrtove, biblioteke... Na kraju, kada smo već izašli iz Zabranjenog Grada, primetio sam jednog lika koji me podseća na gospodina Šerifa (jedino što ovaj sa slike fura mustaće i malo je zadrigao) i mnogo sam se oduševio. Pozdrav za Šerifa!

Posle zabranjenog grada, otišli smo svo četvoro na ručak u hostel. Nije bio loš, ali je bio nešto tanak. Posle ovoga, u planu je bio obilazak "Hrama Neba" (ne znam kako da prevedem Temple of Heaven). To je jedan veliki park unutar kojeg su raspoređeni neki hramovi, spomenici, građevine i sve to mnogo lepo izgleda. Najimpresivnija građevina jeste "Hol molitve za dobru žetvu" u kojem su se posebnim ceremonijama molili za dobru žetvu. Šta će... tada nije bilo vremenske prognoze, traktora, pesticida i kombajna, pa je ovo predstavljalo događaj od prvorazrednog značaja za opstanak Kineskog carstva. Cela građevina je izgrađena od drveta, i nekada je predstavlja najveću putpuno drvenu građevinu u Kini. Hram Neba je veći od Zabranjenog Grada, jer su kineske careve zvali "sin neba", zato što ne može sin da bude veći od oca. Osim Hola molitve za dobru žetvu, ovde se nalaze još neke građevine, kao što su "Eho kamenovi" stanete na jedan kamen i kažete nešto - čuje se samo jedan eho. Sa drugog kamena čuju se dva eha, a sa trećeg tri. Takođe postoji okrugli plato, oivičen zidom, koji se zove "Eho zid". Ako stanete na jedan kraj zida, a vaš sagovornik na potpuno suprotnom (preko puta, na liniji prečnika platoa), možete razgovarati iako ste daleko jedan od drugog. I tako... tu je prošlo vreme brzo, jer je park veliki i treba obići sve građevine pre zatvaranja (obično je to u 4 sata popodne). Na izlazu su nas opkolili prodavci Rolexa, Parkera, Guccia, itd.... "Halo! Roleks! Luk! Halo! Mister! Tu Dola! Van Dola! Ok?" I tako Ismael iz zeazncije kupio Rolex za dva dolara (možda malo više, oko 20 juana) a Alehiti je trebao sat, pa se odlučila za Guccija od jednog dolara. Meni su trebale razglednice, pa sam našao neke dobre. I tako privedemo ovaj dan kraju... Uveče smo se našli sa ostatkom španske ekipe i otišli smo na večeru u neki "restoran" blizu mesta gde žive Ćema i Orlando. Mesto je bilo možda za nijansu bolje od naših omiljenih fast-food radnjica preko puta naših stanova. Hrana je bila odlična. Barem za mene je bila super, jer smo jeli meso na ražnjićima (jagnjetina, belo meso i pileća krilca), nešto sa krompirom i po prvi put umesto pirinča jeo sam... da da... hleb!! Nije naravno ni blizu ongo što mi zovemo hleb, ali je bilo mnogo dobro uz meso. Posle ovoga smo otišli u neki klub gde i nije bilo mnogo ljudi. Nova Godina je kriva za sve! Planirali smo obilazak Kineskog Zida za dva dana, ali pošto Nieves tada odlazi, pomerili smo to za sutradan. Pošto nam je rekla da se raspitala i da možemo autobusom gradskog prevoza (naravno, karta je skuplja, ali ne kao u aranžmanu koji nude agencije i hosteli) otići do Zida. Dogovorili smo se gde se nalazimo i odosmo na spavanje.

19. februar - Kineski Zid

Naspavali smo se pošteno, a u hostelu smo za 200 dinara imali švedski sto za doručak i bio je baš dobar: salate, jaja, tost, prženi krompir, neke salame, kobasice, džemovi, kafa, čaj, mleko, sok... najeo sam se pošteno! Posle ovoga smo se našli sa Nieves i nekako našli taj naš autobus koji vozi na Kineski Zid. Rešili smo se da obiđemo jedan ne toliko poznati deo, kako bismo izbegli horde turista i prodavaca. Kada se ide od Pekinga, to je bio prvi deo Zida (ako se dobro sećam, oko sat vremena vožnje, možda i manje) i zove se, "Juyonguan" (ako nisam omašio neko slovo) prolaz. Tu teče neka reka između dve planine, u podnožju je tvrđava, a od nje se u z planinu pruža zid na obe strane. Kineski zid je dugačak nekoliko desetina hiljada kilomtara (ako se uračunaju svi parčići zida). Neverovatno! Izgleda kao na slikama. Jel sam ja stvarno ovde? Svi smo bili nestrpljivi da se što pre popnemo uz tvrđavu i izađemo na sam zid. U početku je bilo relativno dosta turista, ali oko podneva se proredili, pa je bilo skroz dobro. Evo kako to izgleda...

Neki delovi su bili baš strmi i naporni za penjanje. Naš cimer Ašiš nam je rekao da je ovde hladno, pa sam ispod džempera imao i duks i majicu (što inače ne nosim ni po najvećoj zimi). Nije bilo toliko hladno, sve u svemu fino vreme. Kada smo se popeli na najvišu kulu, malo smo se razočarali, jer smo očekivali da vidimo nastavak zida, preko sledeće i sledeće i sledeće planine, itd. Međutim, ovaj deo velikog zida po kojem smo se mi pentrali je izolovan od ostatka zida. Možda nekada nije bio, ali danas je to zid koji polazi iz tvrđave, ide preko brda, vraća se do nje i onda isto to samo sa druge strane reke (ovaj drugi deo se vidi iza mojih leđa na slici iznad). Da se razumemo, ovo je ogromno i da bi se napravio krug po celom zidu možda ceo jedan dan od ujutro do uveče ne bi bio dovoljan. Ali ipak je to malo u poređenju sa ukupnom dužinom Zida. Dok smo se od najviše kule spuštali prema tvrđavi u podnožju zastali smo da pojedemo naše čipsove, krekere i sokove, pa u to ime evo jedna slike naše četvoročlane ekspedicije: Ismael, Nieves, ja i Alehita.

Kada smo se spustili do tvrđave, već je bilo kasno popodne i padao je mrak. Imali smo problema da nađemo autobus natrag za Peking, pa smo upali u neki mini-bus koji nas je odvezao do Tijenanmena za neku normalnu cenu. Sve u svemu naša svojeručno organizovana ekspedicija na Kineski Zid nas je dosta jeftinije izašla nego da smo išli preko hotela. Možda nismo videli Zid u njegovoj fascinantnoj veličini, ali barem nismo bili stisnuti između turista i prodavaca Roleksa, nekih suvenira, majica, razglednica, itd. Ja sam se osećao ispunjeno i što se mene tiče video sam ono što mi je bilo prvo na listi prioriteta da posetim kada sam došao ovde. Posebno prvi utisak bio je interesantan, jer dok je autobus vozio, stalno smo buljili u planine oko nas, kako bismo negde videli parče Zida. Kada se konačno kroz prozor autobusa video Zid, svi smo se oduševili. Pogotovu se sećam trenutka kada smo izašli na stanici i pogledali u krug oko nas i videli koiko visoko i kako strmo se uspinje ovo čudo!

Kada smo stigli na Tijenanmen, rastali smo se sa Nieves, poželeli joj sve najlepše, kao i ona nama i otišli umorni u Hostel. Prošetali smo se malo oko hostela (Ismael je tražio bankomat banke čije platne kartice imamo, da bi podigao keš). Na 10 minuta peške od hostela naleteli smo na red nekih radnjica koje prodaju najrazličitiju hranu. Od dobro poznatih knedli, rezanaca i slatkiša pa do nekih insekata, zmija i buba. Nisam se odlučio za zmiju, ostavio sam to za sutra, pa su morali da stradaju 2-3 ražnjića jagnjetine i piletine. Ismael i ja smo kupili po jedan stalak za fotoaparat i sada možemo da se igramo i pravimo neke bolje fotke, naročito noću. Siti i umorni odosmo u hostel da spavamo.

21. februar - Letnja Palata i fensi hutong

Danas smo planirali obilazak "Letnje palate". Ovo je izgrađeno u 12. veku i u kasnijem srednjem veku postaje luksuzno mesto u kom su se odmarali i zabavljali kraljevi. Dva puta je ovo mesto bilo rušeno od strane zapadnih sila, ali je na kraju renovirano. Sastoji se od tri brda i pet bašta u kojima su uživali carevi dinastije Ćing. Meni je ovo mesto bilo mnogo interesantnije od Zabranjenog Grada, iz prostog razloga što je sve uređeno kao veliki park i moguće je ući i prošetati se kroz većinu građevina. Na ovaj način stiče se bolji utisak o tome kako su nekada živeli i uživali kineski carevi. Mogu reći da im nije bilo ni malo loše... Sve je bogato ukrašeno i dekorisano. Šare sa donje slike mogu se videti manje-više na svim starim zgradama i hramovima.

Posle ovoga smo rešili da se prošetamo po jednom od mnogobrojnih Pekinških hutonga. To je stari tip naselja sa zbijenim kućama, izgleda kao lavirint. Ulice široke možda dva metra, neke ni toliko. Ako može auto da prođe, to mu dođe kao bulevar. Postoje neki uređeniji (gde vode turiste da razgledaju) i neki socijalniji hutonzi. Mi smo uzeli mapu, dobili smo neke preporuke, gde su ovi socijalniji. I tako sa neke glavne ulice zađemo u neki sokak... već počeo da pada mrak. Objašnjavam drugarima da u Beogradu ne volim da se šetam po ovakvim krajevima i da nisam baš oduševljen. Ismael me ubeđuje da ovde žive normalni ljudi i posle par koraka susrećemo zaista običan svet: ljudi u odelima, devojke ulaze u taksi, ljudi voze fina kola... jedino što žive u ovim čudnim naseobinama. Ali prednost je što je familija na okupu i žive svi zajedno. I tako se šetamo... polako primećujemo da ovaj naš hutong prerasta u "fensi" hutong (fine radnje, široke i ne toliko prljave ulice). Ovde je najpopularnije prevozno sredstvo neka vrsta bickl-rikše, zato što se treba provući kroz ove uske ulice i prolaze. Evo kako izgleda kada "majstori" prave pauzu...

I tako smo polako zašli u fensi hutong. Lutamo tako ovim krivudavim ulicama... i odjednom... ispred nas neko jezero! I to fensi uređeno. U poređenju sa hutongom iz kojeg smo došli, izgleda kao oaza. Oko obale šetalište, restorani, kafići... ali kada smo videli natpise na engleskom skontali smo da je ovo na neki način turistička atrakcija. Čak smo kasnije videli i restoran koji ima "American Express Selects" tablu. To nisam do sada video u Kini. I tako smo napravili krug oko jezera, i krenuli prema hostelu. Kada smo bili blizu, rešili smo da produžimo do radnjica sa bubama i gmizavcima...

jedna zmija će morati da strada! Za večeru sam pojeo jednu, što bi rekao Nele Karajlić "Zmiu ga loma" . I beše dobra "Zmiuga"... oljuštena, iseckana na kolutiće, ispržena, pa na ražnjić i udri! Sve sama krtina, nema masti. Prste da poližeš! I tako, dok se zmija odmara u stomaku, mi smo rešili da se takođe odmorimo, pa smo otišli u hostel na spavanje.

22. februar - Predsednik Mao i Hram Lama Budista

Doručkovali smo švedski sto u hostelu, pa tako najedeni Ismael i ja (Alehita je imala nekog posla u gradu, i videla je već mauzolej) odosmo da posetimo dugo konačište Predsednika (sa velikim "P" odnosi se na Mao Ce Tunga). Ulaz je džabe, ali nema zadržavanja, samo prođeš pored gospodina i to je to. Red... jedno 500-600 metara! Neki stariju ljudi su se elegantno obukli za ovu priliku. Neki izgledaju kao da jedva imaju šta da pojedu. Predsednik je položen u nekom staklenom sarkofagu i glava mu je osvetljena, tako da izgleda kao da je živ i samo je malo prilegao da odmori. Ne znam da li je to stvarno on ili njegov voštani dvojnik. Dok smo prolazili pored ulaza u Zabranjeni Grad, tj. kroz sam centar grada videli smo nešto iz čega smo zaključili da Kinezi moraju da ubrzaju učenje Engleskog ako misle tokom Olimpijade da ne zabavljaju turiste ovakvim obaveštenjima...

Posle ovoga, rešili smo da posetimo "Lamin Hram". Iako je bilo krcato turistima, ipak je atmosfera bila drugačija nego na ostalim mestima. Ljudi na ulazu kupe gomilu mirišljavih štapića i onda ih pale i držeći nekoliko u ruci klanjaju se različitim božanstvima. Kineski hramovi se sastoje od više zgrada u zajedničkom dvorištu. Nekada se studiralo u hramovima, pa postoje posebni delovi u kojima se izučavala matematika ili medicina. U jednom delu nalazi se oko 20 metara visoka statua, izrađena iz jednog jedinog debla drveta. Videli smo da neki ljudi okreću neki doboš i dodiruju ga rukama. Ajde da i mi probamo! Stali mi u red, ljudi nas malo čudno gledaju. Kada smo mi došli na red, malo su se smejali. Ne znam šta predstavlja ovo okretanje doboša, ali možda ima veze sa krugom života ili tako nešto... nemam pojma. Svuda po hramu mogla se videti manje-više slična slika ljudi koji se klanjaju svojim bogovima...

Posle ovoga smo se našli sa Alehitom ispred Bei Hai parka. On se nalazi sa zadnje strane zabranjenog grada. Pošto je na padini brda, lepo izgledaju sve te izuvijane stazice, drveća, žbunovi, itd. Posebno noću je lepo, jer je postavljeno osvetljenje ispod drveća, pa kada se gleda sa strane na ovo brdo-park izgleda mnogo dobro. Na vrhu se nalaze tri građevine, sa kojih se pruža pogled na sve strane Pekinga, a naročito lepo se vidi Zabranjeni Grad...

I tako smo polako krenuli nazad u hostel. Pošto su Rakel i Alfonso već otišli (nekoliko nedelja putuju po Kini, između ostalog idu i na Tibet!) znamo da su krenuli prema stanici možda sat ipo pre polaska voza. I tako mi samo opušteno... pokažemo kartu recepcionarki i ona se malo unervozila. Ispada da naš voz za Xian polazi sa neke druge železničke stanice koja je malo dalje od hostela. Napisala je na papiru šta da pokažemo taksisti i onda nam je ljubazno rekla da moramo maaaaalo da požurimo. Utrčali smo u neki taksi, i posle pola sata stigli na stanicu. Kad ono... izgleda veće od Surčinskog aerodroma! Ljudi ulaze na donjem nivou, a za automobile je izgrađena rampa, pa se automobili penju na prvi sprat zgrade i tu ispred velikog ulaza ostavljaju svoje putnike. Kada smo utrčali unutra, nije bilo teško naći gde treba da idemo, jedino što smo malo bili u stisci sa vremenom. Stvarno je veliko kao aerodrom! Kada smo našli naš red, taman su krenuli da puštaju ljude na peron. Išli smo nekim dugačkim hodnikom i tražili kapiju sa našim brojem... kada smo našli, nije bilo više problema. Vozovi su jako bitni za ispravno funkcionisanje ove velike zemlje. Postoji ministarstvo železnica, a pored vojnog i civilnog imaju sud za železnicu! Smestili smo se u voz i oduševili se kako izgleda. Za mene je voz pojam nečeg prljavog i jeftinog i asocijacija je na nešto dobro samo ako putuješ sa dobrom ekipom ljudi. Međutim... ovo više liči na hotel. Sve je čisto, belo, utegnuto. Kupe je imao četiri kreveta, a svaki je imao svoj LCD ekran na kome je bilo moguće gledati 10ak kanala (naravno, svi na Kineskom). Svako dobija slušalice za TV i papuče za jednokratnu upotrebu kao u hotelu. Pored WC-a postoji posebna prostorija za umivanje i presvlačenje. Posle ovoga, putovati 24 sata vozom od Xiana do Hangdžoua izgleda kao pesma. Ma ja bih mogao da se preselim u ovakav kupe! Umio sam se, ubacio u papuče, i uskočio u krevet. Imamo fore da spavamo oko 8 sati, pre nego što sutradan rano ujutro stignemou Xian... a o tome sam vam već pisao.

Možda je zbog garderobe?

bolekinez — Wed, 07 Mar 2007 02:30:42 +0100

3. i 4. mart

Ovaj vikend su nam u poseti bila dva drugara iz Xiana - Miguel i Angel. U Subotu smo pravilina gajbi neku kao sedeljku, jer nam jedan dobar Kineski drugar odlazi na službeni put, i nećemo ga tako često viđati. Posle toga smo išli u "Reggae Bar", gde sam se zezao sa nekom Kineskom ekipom. U Nedelju Kinezi su slavili "Praznik Crvene Svetiljke", pa smo blejali po gradu i gledali brdo vatrometa sa Kineskim drugarima. Bili smo i na kastingu za neki EKSTRA posao, ali smo izvisili....

Subota

Danas sam spavao do kasno. Danas dolaze Miguel i Angel, dvojica Španaca koje smo upoznali u Xianu. Posle povratka sa odmora, stan nam je kompletni krtog, pa bi valjalo malo počistiti. Danas smo planirali da napravimo ispraćajnu sedeljku za našeg drugara zvanog Uan Đin Đan. Ako se sećate prvih stvari koje sam pisao, pominjao sam ovog lika jer je bio kao crtani film kada smo mu u nekom klubu objašnjavali kako da repuje. Maše rukama i kao preti utokom... bio je mnogo smešan! Ali je dobar ko lebac i svi ga mnogo volimo. Za ovu priliku Ismael je u kancelariji odštampao 5-6 njegovih fotki u A3 formatu, pa smo to polepili na zidove gajbe, a jedan smo natakli i na vrata. Ovaj planirani hepening bio je motiv više da pospremimo stan. Frižider smo pre polaska isključili, pa je sada oko njega bila neka vodurina, a unutra je neki limun mutirao u do sada nepoznatu životinjsku vrstu. U kuhinju smo stavili neke plastične ploče, kao što ponegde stavljaju u kupatilo. Taman kad smo završili, zovu nas drugari i kažu da su na aerodromu u Hangdžou. Ismael ide da ih pokupi, a ja ostajem da odmorim malo.

Negde poslepodne, dolaze njih trojica. Spavaće kod Mareka u sobi, jer on ima jednu praznu. Ismael ih vodi na večeru u čuvenu prčvarnicu preko puta, a Alehandra i ja idemo da kupimo neke stvari da, ipak, ljudi imaju nešto i da pojedu kada dođu večeras na taj "večera-parti-ispraćaj". Oko osam, dolaze prvi gosti. Osim moje ekipe, od Kineskih drugara tu su, osim slavljenika, njegov kolega (Alehandrin "mentor"), pa onda jedan simpatični par i na kraju naša drugarica Lou Jin koja svaki dan posle ručka bleji sa nama u kafeteriji. Dva Španca doneli neko suvo meso, sardine... uh! To je bilo dobro. Alehandrin tutor doneo neko Žuto vino. To je stvarno vino, malo jače arome i sa više alkohola i ima boju meda. Kažu... običaj je da kada se rodi dete (e sad sam zaboravio da li muško, žensko ili oba, ali nije bitno), oni zakopaju jednu flajku ovog vina, pa je otkopaju za svadbu! To je bilo fino. Kupili smo i pivo i ranije pominjanu Kinesku žestinu čudnog mirisa i ukusa. Kinezi nisu nešto puno cirkali, ali nama nije bilo loše...

Kinezi su oko 11 zapalili kući, a nas sedmoro ostadosmo kod nas na gajbi. Pošto ustaju u pet ujutro sutra... Katia i Marek su otišli da spavaju. Ismael, Alehita, Španci i ja rešili da odemo prvo u "Reggae Bar" pa ćemo posle da vidimo šta ćemo. Stigli mi tamo... gužva. Ima stranaca ima Kineza. Nije prošlo ni 15 minuta, kad odjednom došla neka devojka, namota mi šal na glavu i dovuče me do nekog stola gde je već sedela neka Kineska ekipa. Prvi put ih vidim. Sva sreća jedna je dobro pričala engleski, pa mi je objasnila šta se dešava. Poenta je da bacaju dve kockice i najmanji ili najveći zbir mora da uradi neki "blam". Između ostalog da se popije neki alkohol, da se poljube neki stranci (naravno suprotnog pola... to sam častio Ismaela, hehehe), jednom sam morao da se izujem i bacim cipele preko šanka, itd. Sve u svemu šou! Posle ovoga... šta bi drugo? Pet kockica i udri! Standardni drinking game. Igrali smo u troje, pa mi je bilo malo teže da ih pobedim (tj. lakše da popijem nešto od njihovog pića, tj. crno vino pomešano sa spriteom i ledom....hehehe). Posle sam igrao protiv nekog lika i odrao sam ga, a njegov drugar se oduševljavao kako se ovaj leši od alkohola. Mnogo mi je žao što im nisam pokupio bar neki broj mobilnog, jer mi je ovo veče sa njima bilo mnogo dobro! Već je bilo oko 3, pa smo zaključili da sada ne vredi ići nigde, jer se u klubovima društvo već raspada. I tako se natrpasmo u taksi i otišli da spavamo...

Nedelja

Buđenje nije bilo toliko komplikovano. Danas u 10do1 imamo sastanak sa nekom ženom koja je agent neke tamo agencije. Nnjena uloga je da obezbedi što više ljudi za neke tamo kastinge, reklame, filmove itd. Pošto su stranci ovde neka vrsta egzotike, poželjno je npr. u reklamama imati strance. Onda im valjda to bolje izgleda... nemam pojma. U svakom slučaju, preko naše drugarice Bao Bao (koja radi na recepciji firme i bila je u šemi sa Luisom iz španije koji je ovde bio pre mene), ta žena-agent je kontaktirala nas koji ovde radimo i s vremena na vreme uleti neki posao. Tipično je snimanje reklama, kada se dobije 30-50 evra za jedan dan. Kada se oduzme 10e zbog gubitka jednog dana na poslu, opet je dobra kinta! A i zezancija je... kao, glumiš neku stranu facu u reklami. Mora da je smejurija! Nama je ponuđen posao za 50e dnevno u trajanju od tri dana na nekom ostrvu blizu Hangdžua! Odvalili bismo se od para! Bili bismo, što Marek kaže, neka vrsta "belog roblja" u smislu da bismo bili posluga ili tako nešto na nekim prijemima, večerama, koktelima, itd. Svi troškovi (prevoz, smeštaj, hrana) plaćeni. I tako... sretnemo mi tu gospođu, odvede nas ona u neku zgradu, kad tamo... iz neke sobe se čuje glasna muzika, a ispred vrata čeka 10ak Kineskih manekenki!! Au... ovo mora da je nešto profi! Reče nam gospođa da smo trebali da nabacimo košulju, cipele, pantalone i tako to... ali nam naša drugarica iz kompanije nije rekla da je za kasting obavezno pojaviti se u picnutom izdanju. I tako. Poređali nas, neki ljudi nas gledaju. Mi se predstavili jedan po jedan i rekli odakle smo (naravno, sve na Kineskom). Hvala vam! Hvala vama i čućemo se! OK. Nadamo se da će biti kao i svaki put, a to znači bezuslovno dobijamo posao, a kasting je bio samo forme radi. Međutim... zove nas žena-agent... nešto se izvinjava. "Bu jao ren" ponavlja. Iako znam šta priča, ipak sam prepustio telefon Mareku u nadi da će njegovo bolje poznavanje Kineskog rastumačiti ove poruke u pozitivnom kontekstu... ali to nije pomoglo. Svi smo se malo razočarali kada smo saznali da nismo prošli na tom kastingu. Verovatno zbog odeće. Drugi kriterijum je bio visina 180+, a mi se tešimo da nismo valjda toliko ružni da su nas zbog toga preskočili. Jeste da nismo lepi kao Kineske manekenke, ali valjda ličimo na "normalne" strance. Ili možda ipak nije bio problem u garderobi? Eto tako... nismo se puno potresli, barem ja nisam, jer je sve zvučalo mnoooooogo dobro da bi sve baš bilo kako treba. Što bi rekao jedan čuveni lik iz čuvenog filma: "Takav je posao, ni ja ga ne volim!"

Poslepodne smo se sastali u centru Hangdžua sa istim Kineskim društvom koje je bilo juče kod nas na "partiju". Prvo smo posetili jedan tržni centar blizu "U Šan Guan Čan" (U Šan trg je početak najvažnije ulice u Hangdžou - "Jan An Lu"). Između ostalog tu postoji neki prodavnica kućnih ljubimaca, gde se može naći sve... od guštera do psa i od veverice do papagaja. Lou Đin je kupila zeca za 160 dinara, Katia je bacila oko isto na nekog zeca, a meni su bili gotivni neki minijaturni hrčci, koji mogu da se usprave na noge i onda liče na mini-kengura. Mislim da sam mogao da dobijem dva za 80 dinara. Prošle godine je Španac Luis kupio vevericu za 40 dinara. Ajde mala digresija... veverica je imala lep život, ali je njen kraj bio tragi-komičan. Pre nego što je otišao na neki put, pošto nije našao nikoga da pričuva vevericu, Luis je veverici nagurao 5 tona hrane u kavez i punu činiju vode i ostavio je tako. Nažalost... tek kada se vratio, shvatio je da mu ideja nije baš bila najbriljantnija. Nešto sam se mnogo razmišljao, pa na kraju nisam uzeo dva hrčka. Ko zna da li mogu da nađem nekog normalnog da ih čuva kada ja odem. Prošetali se pešačkom zonom (ne znam po koji put već), ali je bilo nekako tiho i mirno iako je bila gužva. Možda je to zbog današnjeg praznika, nemam pojma. Ručali smo u restoranu i uveče krenuli ka U Šan trgu. Oko nas na sve strane vatrometi, petarde... opšta ludnica. To me je podsetilo na novogodišnju ludnicu u Pekingu, kada smo sa krova hostela sat ipo vremena gledali vatromete svuda oko nas. Trg je bio lepo ukrašen, sa gomilom crvenih svetiljki i krcat ljudima...

Tu smo malo izblejali i otišli kući. Mislim da Migel i Angel nisu baš oduševljeni njihovim boravkom ovde, jer nisu videli baš puno od nekog noćnog života, a mislim da su to očekivali. Čini mi se da moje društvo nema neku preveliku inicijativu za izlaske noću, što mi vrlo nedostaje. Dok su Rakel i Alfonso bili ovde, oni su bili ti koji kažu večeras idemo ovde... sutra tamo... zovi ovog, zovi onog, itd. Moraću malo aktivnije da se postavim u ovim stvarima i da preuzmem na sebe "organizovanje" ovakvih stvari, jer kada bi neko predložio nešto konkretno, mislim da bi ostali prihvatili. Prva stvar koju sam uradio jeste dodavanje naših Kineskih drugara na mailing-listu naše ekipe. Tako ćemo olakšati međusobnu komunikaciju i dogovaranje izlazaka. Uh... malo sam se raspričao. Sve u svemu, jedan opušten vikend... sledeće nedelje otvorio sam novo poglavlje u mom Kineskom životu, koje je iz perspektive Kineza vrrrrrlo bitno. O tome sledeći put...

Seci malog!

bolekinez — Fri, 02 Mar 2007 07:13:51 +0100

12-16. februar - To su za nas igračke.

Dodao sam jednu fotku ovde! Sada ću da uradim jednu kratku retrospektivu na nedelju koja je prethodila našem putu u Peking i Xian. Kako se popravlja brava za bicikl? Čime se igraju deca u Pakistanu? Ispod sličice kliknite na "Dalje"

Ove nedelje smo na ručku u firmi videli jednog crnca i ponadali se da smo možda dobili novog drugara. Međutim, ispostavilo se da je on došao ovde iz Nigerije na obuku i vraća se za 10 dana kući. Istog dana, posle posla, probam da otključam bravu lanca na biciklu... neće. Dobro. Dešavalo se stalno. Malo se udari, malo nagne, malo drma i otvori se, skoro uvek. E pa večeras nijedan metod nije radio. A ja već umoran, namerio se da odem u teretanu a pola sata drndam bravu i ključ i neće stoka da se otvori! Ništa. Uprtim bicikl, pa krenem polako ka teretani, jer u blizini ima jedna radionica za sređivanje bicikala. Ljudi me čudno gledaju... možda misle da sam ukrao bicikl. Nemam pojma. Došao u radionicu, deda gleda bickl i posle 30 sekundi pokaže rukom! Seci malog! Uzme neku motornu testeru i prereže lanac. Tu sam odma kupio novi i sada radi kao blesav! Nema više cimanja, drndanja, udaranja. Otvara se iz prve. To se zove Kineska radost: kada je nešto jeftino, a uz to i dobro radi!

Sutradan smo pozvani na prezentaciju pomenutog Nigerijca o svojoj zemlji. Mi došli tamo, a ono još dva lika u sali. Upoznamo se sa njima: Pakistanci. I oni će da drže prezentaciju o Pakistanu. Nije baš bilo interesantno... maltene sam zaspao, jer je Pakistanac čitao desetine linija teksta sa svojih slajdova... ubi nas! Međutim... na jednoj slici deca se igraju sa puškama. Šta je ovo? Koje? Pa to je normalna stvar kod nas! Kao što vi imate autiće i igračke, mi se igramo puškama od malih nogu. Imati pušku (tj. mitraljez) je najnormalnija stvar u Pakistanu. Dobro... ok. Tu smo pozvali svo troje likova (Pakistance i Nigerijca) na večeru sutradan.

Pošto su imali problema sa taksistom, koji nije mogao da nađe naše "apartmane", morali smo da objasnimo taksisti da ih doveze do obližnjeg hotela (20m dalje). Pakistanci su prvo pitali da li ima neki KFC (Kentucky Fried Chicken - američki fast food) blizu, jer ne ljube baš Kinesku hranu. Pošto smo već zaseli u neki restoran (dok smo čekali da ih pogubljeni taksista doveze) tu smo i ostali. Malo riba, malo pečurke, neka čorba... sve u svemu bilo je fino. Tu smo diskutovali o politici u svetu i to je malo smorilo, ali je bilo zanimljivo čuti različita mišljenja. Jedno je bilo isto: #$!)"(#! Ameriku.

Veče pred polazak smo napravili večeru za nas troje (Alehita, Ismael i ja) koji putujemo. Ostali su već otišli. Rakel i Alfonso su već u Pekingu i njih ćemo tamo videti. Julia je otišla u Hong Kong, pa onda na Tajland i onda kući. Katia i Marek su pozvani u kuću jedne koleginice u nekom gradu nedaleko od Hangdžua i oni su u petak poslepodne otišli.

Šoping tura u Xianu

bolekinez — Fri, 02 Mar 2007 01:45:58 +0100

23-28. februar - Xian

A... evo nas u našem Hangdžou! Posle 5 dana u Pekingu i 2+3 dana u Xianu. U našoj ozbiljnoj firmi, koja se bavi konsaltingom u oblasti informacionih i komunikacionih tehnologija, teško je naći DVD čitač. Pošto smo na DVD spržili 2GB fotki iz Pekinga moraću malo da obrnem redosled i prvo ću pričati o 5 dana u Xianu. Kliknite ispod sličice na "Dalje"

23. Februar

Oko pola8 ujutro voz je stigao u Xian. Pošto je kupe više podsećao na hotelsku sobu nego na voz, pošteno smo se naspavali. Na stanici nas je čekao neki momak koji nas je spakovao u kombi i odvezao u hostel. "Han Tang Inn" (ili tako nešto) nalazi se na 10 minuta peške od samog centra grada. Nije tako čist i uglancan kao hostel u Pekingu (a bogami i skuplji je) ali imaju lepu prostoriju za blejanje. To je neka mešavina restorana, TV sale, kafića i štenare (zato što u ovoj sobi imaju kućicu za pse, sa dva mala retrivera koji mnogo vole da $%!&! po ovoj prostoriji, ali za njima redovno čiste pa nije strašno).

Inače, Xian je bio prva prestonica Kine i dom mnogih dinastija. Tokom srednjeg veka, Peking je postao prestonica Kine. Prvi kineski car iz dinastije Qin, koji je ujedinio (tj. pokorio) rascepkane Kineske državice ostavio je za sobom jedan, u najmanju ruku, neverovatan spomenik. Negde, 70ih godina 20og veka, seljaci koji su kopali bunar u polju, 40ak km od Xiana, bili su vrlo iznenađeni kada su iskopali jedan deo statue čoveka u prirodnoj veličini, izrađene od terakote. Dalja istraživanja pokazala su da se nedaleko od mauzoleja prvog Kineskog cara nalazi zakopana čitava armija terakota ratnika u prirodnoj veličini, koja broji 11.000 statua! Prema odeći i frizuri koju imaju (inače, za tadašnje Kineze kosa je bila svetinja i muškarci i žene češljali su se non-stop i vezivali različite punđe, kike, repove itd.) razlikuju se generali (samo 7 figura!), viši oficiri, obični vojnici (pešadija), strelci i konjanici. Neverovatno je koliko živo izgledaju ove figure. Dok sam ih gledao, imao sam utisak da je neko "puzirao" život ovih ljudi i da će se pokrenuti svakog trenutka. Vojnici su raspoređeni u borbene formacije, a nedaleko od njih nađene su oklopne kočije od bronze, u pola prirodne veličine. Da stvar bude genijalna, treba reći da je sve ovo napravljeno pre 2200 godina!

Naravno, odmah smo se u hostelu raspitali kada organizuju turu do ratnika od terakote i rekoše nam da možemo da idemo već danas. Spakovali nas u neki kombi, neki čika, kaže da ga zovemo Džeri, sa nadprosečnim (za kineske standarde) Engleskim i vozi. U istoj turi sa nama bili su i neki ljudi iz Meksika, Australije, Francuske i Holandije. Čika nam je objasnio da ćemo pre obilaska ratnika, prvo posetiti "jedinu kvalitetnu" fabriku replika terakota ratnika u Xianu. Da da... on verovatno nema nikakvu kombinaciju sa ovom "čuvenom" fabrikom. Figure su lepe, ali su bile dosta skupe. Sva sreća, pa nas nije tu držao duže od 20ak minuta. Nastavili smo put, a Meksikanka je bila srećna što je kupila "jedinu kvalitetnu" figuricu ratnika. Kada smo stigli u muzej terakota ratnika, prvi utisak je bio razočaravajući. Svuda oko nas neke zgrade... gde su bre ti ratnici, šta će mi ove zgradurine? Onda nam čikica objasnio da su to, u stvari, tri pokrivene jame. Jedna veeeeeelika, jedna malo manja i jedna mala jama. Plus, neki muzej iskopanih bronzanih figura, uključujući i spomenutu ratnu kočiju. Kada smo ušli u prvu halu, scena je bila neverovatna! Dugačka nekih 80ak i široka 40ak metara, jama je otkrivala 6.000 ratnika od terakote, raspoređenih u borbene formacije, baš onako kako su otkopani. Još par hiljada ratnika trebalo bi da bude u ovoj jami, ali su trenutno na restauraciji. Odavno se nisam oduševio nekim spomenikom ovoliko. Utisak je sličan kao nakon prvog pogleda na Kineski Zid, otprilike tako.

U drugoj zgradi, tj. jami, izložene su neke figure, dok je veliki broj polomljen i nabacan na gomile. To je delo vojske seljaka, koji su iz ljubomore na velikog cara, želeli da unište armiju koja čuva njegov grob. Kad i zašto se ovo desilo, nažalost ne znam. Pažljivo, svi delovi se skupljaju i analiziraju. Nakon ovoga od delova se, ukoliko je moguće, restauriraju originalne figure.

Džeri nas je manje-više ljubazno požurivao da idemo na ručak, koji nije bio uključen u cenu ove posete. Nije bio baš najjeftiniji, ali je bio dobar. Najeo sam se nekih začinjenih rezanaca... bili su baš dobri! Posle najedanja, uputio nas je u "muzej svile". Ajde dobro... mi došli tamo, kad ono pista za modnu reviju. Publiku je činilo samo nas 8-9. Muzika, svetla, neki "manekeni" i "manekenke" nose svilene pantalone, spavaćice, košulje, pidžame.... sve u svemu smejurija. Onda nam neka devojka ispričala i pokazala kako se dobija svila. Od svilene bube do tkanine, ceo proces. Ovo je bilo zanimljivo i stvarno je bilo lepo. Medjutim... kad ti se toliko svidelo, što ne bi kupio svilenu posteljinu? Kolika ti treba, "king size", "queen size"? Letnja ili zimska? Koliko slojeva? Ma samo ti kaži šta oćeš, mi imamo, samo kupi nešto! Kada sam ih pitao da li uz posteljinu ide i karta za voz za Hangdžou ubedio sam ih da ipak ne mogu ispuniti moje stroge finansijske kriterijume. Drugi deo "muzeja" je bila robna kuća svilene odeće. Pošto i tu nisu mogli da mi daju kartu za voz kući uz svilenu košulju, odustali su od ubeđivanja da kupim nešto. Pošto smo se zadržali ovde, nismo stigli da posetimo muzej mauzoleja prvog kineskog cara, ali nam je Džeri vratio kintu za ulaznicu. Nešto mnogo malo, ali ajde da mu verujemo da je toliko jeftino jer je grupna ulaznica. Ma nema veze... posle terakota armije, ništa drugo mi nije žao što sam propustio!

Vratili smo se u hostel oko 7 uveče. Pošto se približava kraj prolećnih praznika, biće problem kupiti kartu za voz. Zato smo požurili do stanice, a tamo..... ludnica! Na 20 šaltera redovi od po 20 metara! Pitamo neku gospođicu na šalteru, jel ima karta za Hangdžou za prekosutra, ona se smeje. Dobro. Jel ima za 3 dana? 4? 5? Možda za Šangaj? Svako pitanje - isti odgovor: "Mejo!" (nema). Super.... sada moramo da jurimo kartu za avion koja je 30 evra skuplja. U hostelu smo na internetu kupili avionske karte. Kada se uračuna cena noćenja u hostelu, cena karte, i izgubljen dan na poslu.... kraći smo za 60e! Ali zato ostajemo 3 dana duže u Xianu i sada ne moramo da ustajemo u 8 ujutro da bismo obišli sve što nas interesuje. Rezervisali smo sobu u hostelu i otišli da spavamo. Pre toga smo snimili neki "Salsa" klub, preko puta hostela. Izgleda kao fensi mesto, ali ulaz je džabe... eto nas tamo sutra uveče!

24. februar

Danas smo hteli da vidimo jednu od dve pagode. Izgledaju kao tornjevi, ali imaju spratove. Postoji jedna mala (starija) i velika (novija, koja nosi ime "Pagoda Velike Divlje Guske"?!). Pitali na recepciji, objsne oni nama koji autobus, ali ne rekoše stanicu, a mi pametni nismo se setili da pitamo. I tako... možda je ovde? Jel vidiš ti nešto? Ne ne... sigurno je sledeća stanica! Ili je bila prethodna? Ma izlazimo iz busa pa ćemo da vidimo! Pitali nekoga na ulici Engleski priča super, ali ne zna gde je ta pagoda (tj. nije nam dobro objasnila). Inače, mislim da Kinezi pre nego što znaju "hello" i "thank you" u školi prvo nauče da kažu "my English is very poor". Tako i ova devojka, iako smo se sa njom dobro razumeli ipak je na kraju dodala ovu čuvenu rečenicu. Krenemo mi niz neku veliku ulicu... vidimo po radnjama neke rasprodaje. Ušli u jednu, drugu, treću... U svakoj radnji našao sam bar 3 stvari koje mi se sviđaju. Nisu ni skupe, neke su čak besmisleno jeftine, ali šta će mi majica kratkih rukava, kad ih imam 10. Stvarno, ovde ko ima para da potroši na odeću, nema nikakvih problema da nađe nešto fino. Ovde u jednoj radnji vidim zanimljivih stvari, koliko u BG-u za ceo dan šipčenja (i to ako imam sreće). Na kraju se naš put do pagode završio kao obilazak radnji i pretresanje rafova sa popustom. Naleteo sam na neku tanku finu jaknu... nešto pola sako, pola jakna. Kinezi to često furaju, ali ja nikad nisam tako nešto probao. Lepo izgleda, fino stoji i kupim ja jaknu. Srećni se vratili u hostel. Nismo videli pagodu, ali nema veze. Sutra! Večeras idemo u "salsa" club. Pre toga večerali smo u Muslimanskoj ulici. U Xianu živi veliki broj Kineza Muslimana i meni to čudno izgleda kada vidim Kineze sa kapicama. U "salsa" klubu, očekivana scena. Devojke igraju, oko njih pretendenti na frajera skaču, cimaju se, kao crtani film. Na stolovima, podrazumevani Čivas i čaj, ponegde Konjak... da naručimo i mi nešto? Daj nam ono najjeftinije pivo! Nije bilo skupo. Tu smo se izskakali... igrali sa nekim Kineskinjama... klasika. Pa na spavanje!

25. februar

Kasnije smo ustali. Prebrojavam pare... "mejo!". Danas počinjem sa dijetom. Ova se zove finansijska i ogleda se u doručkovanju jedne banane i jogurta za 32 dinara umesto kompletnog musli obroka za 80 ili jaja, slanine i tosta za 160. Na ulici sam uzeo i kukuruz i bio sam srećan. U hostelu smo upoznali i neku dvojicu Španaca, Migel i Angel. Oni putuju po Kini i rekli smo im da, ako imaju vremena, svrate u Hangdžou, a mi ćemo ih smestiti kod nekog od nas na gajbu. Danas se nastavio šoping pohod. Pošto sam sa parama utanjio, nisam ništa više kupovao. Ismel i Alehita su kupili "nike" za 800 dinara, ali ne izgledaju loše. Pantalone 160, jakna 400, ženska jakna 160... šou program! Kada vidimo negde da se kinezi guraju kao krdo da uđu u radnju, to je jasan znak da iskoristimo naše fizičke predispozicije (visinu i dužinu ruku) i da se proguramo do rafova sa jeftinim stvarima. Jednu od ovakvih radnji smo sutradan videli opustošenu, a enterijer je izgledao kao da je unutra bačena bomba. Ipak, videli smo te dve pagode i srećni, punih ruku kesa, vratili se u hostel. Usput smo se slikali...

Ismael je bacio oko na neku Irkinju. Pričao je sa njom celo veče uz pivo. Mi smo malo cirkali pivo, malo visili na internetu, pričali sa pomenutim Špancima i dogovorili se da zajedno odemo opet u isti klub. Pre toga smo banuli u neki drugi. Ispostavilo se gej klub! Odatle smo pobegli čim smo skontali situaciju. Ma da mi idemo na staro, provereno mesto, a i blizu je hostel. Tamo je bilo standardno...posle nekog vremena, moja ekipa otišla već na spavanje. Vidim ja neke strance, priđem da popričam sa njima. Kanađani, rade kao učitelji Engleskog ovde u Xianu. Na stolu konjak!! Auuu! Hoću i ja da budem učitelj Engleskog u Kini! Tu sam dobio jedno direktno ubrizgavanje konjaka, a oni se polako pokupili i otišli, pa sam i ja otišao konačno u hostel da odspavam.

26. februar

Danas smo namerili da vidimo gradske zidine. Centar grada opasan je 20m visokim i 10ak metara širokim zidom, sa kulama, kapijama, itd. Sve u svemu, mnogo lepo izgleda. Kada ulaziš u centar, kao da ulaziš u neki srtednjovekovni grad - ogromni zid, oko njega kanal, a ti prolaziš kroz veliku kapiju. Jedino što te iza kapije čekaju soliteri, neonske reklame i tržni centri, ali zato je i zanimljivo. Pošto se ispred jedne od kapija nalazi železnička stanica, bacili smo pogled... auuuu! Koja ludnica! Ispred stanice gužva, kao ispred Marakane za derbi. Bukvalno tako, bez preterivanja. Ljudi se nabili da uđu, neki imaju ležaljke i spavaju pored kofera, neki čekaju u 50m dugačkim redovima ispred zgade stanice... ne mogu da zamislim kako izgleda unutra. Sada smo shvatili zašto nema karata za voz!!

Na ovoj slici se vidi samo deo cirkusa. Koji smo mi mentoli. A lepo nam rekli naši Kineski drugari da nema šanse da kupimo kartu za voz u ovo vreme. Tako ti je to. Vratili smo se u hostel, večerao sam kukuruz i neku mešavinu testa i mesa nataknutu na ražnjić. Sve u svemu nije loše a i jeftino je (što je sada jako bitno!). Uveče smo preskočili klub i otišli da spavamo, jer smo bili umorni od šipčenja po zidu oko centra grada.

27. februar

Poslednji dan u Xianu. Doručkovao sam moj standardni doručak (bananu i jogurt + kukuruz na ulici). Danas smo planirali da posetimo muzej istorije Xiana. To nas je zanimalo zato što cela provincija ima duuugačku istoriju i stvarno ima šta da se vidi. Tako je i bilo. Kroz predmete iz pojedinih razdoblja u glavi slikam život ovih ljudi pre mnogo, mnogo godina. NJihove posude, alati... ali i ploče kojima su ukrašavali ulice i građevine. Žao mi je što ne znam malo bolje Kinesku istoriju, ali poenta je da je (ako se ne varam) u ranom srednjem veku Xian bio na vrhuncu slave i tada je bio ekonomski i kulturni centar Kine. Nakon ovog perioda, težište se polako premešta na istok, prema Pekingu. Iako se ne oduševljavam muzejima, ovde mi je bilo zanimljivo i na kraju mi je glava bila puna utisaka. Uveče smo imali finu večeru za male pare u nekom restoranu pored hostela. U hostelu smo rešili da ubijemo i poslednje pare i naručili smo dve flaše vina (koje se zove "Great Wall") za 320din. svaka, što mislim da je OK cena. Ismael se bacio u priču sa Irkinjom... tu su bili i neki ljudi iz Amerike, Australije... fina bleja sve u svemu. Ajde za kraj da odemo još jednom u taj "Salsa" klub... nemam kinte ni sebi da kupim pivo! Računam.... kada uzmem sutra ujutro depozit koji sam dao za ključ, imaću pare za autobusku kartu do aerodroma u Xianu i od aerodroma u Hangdžuu do kuće. I možda da kupim nešto da jedem kada dodjemo u stan. Ovde se ljudi snalaze za pare na razne načine, npr. naplaćuju gledanje saturna kroz teleskop na biciklu! Šou!

28. februar

Ustali smo u 5. Ismael je legao da spava u 4... mislim da se "zbližio" sa Irkinjom. Jedva smo ga istresli iz kreveta... smeje se... hehe...Ismaelito! Kaže da je bilo fino. Nismo ga pitali za detalje :-) Spakovali smo se nekako i požurili do autobuske stanice na kojoj hvatamo autobus do aerodroma. Posle dva sata leta i fine klope u avionu (pored standardnog nalivanja kafom i sokovima) stigli smo u Hangdžu. Dovukli smo se do stana, kupili neku klopu u staroj dobroj masnoj prljavoj prčvarnici. Aaa... kako je dobro! Maltene sam zaboravio koliko su dobri ovi prženi rezanci sa jajima i mesom ("Ćao Mien", 40din.). Manje-više sve iz torbe sam stavio na pranje i otišao da spavam.

Elvis Bez Granica

bolekinez — Mon, 12 Feb 2007 03:42:18 +0100

9-11 februar

Kako moja kompanija obeležava Kinesku novu godinu? Kako izgleda kada zaposleni međusobno organizuju predstave, opere, i druge stvari i onda sve to upakuju u 4 sata programa u pozorištu. Od drugara sam čuo da svaki sektor kompanije pravi večeru posle predstave, a meni niko ništa nije rekao.... međutim! Umesto toga moj sektor ide na dvodnevni izlet u odmaralište izvan grada. A tamo...

Petak, 9. Februar - Mi volimo Huaxin i Huaxin voli nas!

Danas nam je kurir doneo avionske karte za Peking!!! Koštaju 59e (za jedan pravac) i to je dobra cena. Problem je što tamo stižemo u pola2 popodne 17og februara, na sam dan Kineske Nove Godine. Zašto je to problem? Pa, aerodrom je sat-dva vožnje daleko od centra (inače, Peking je ooooooogroman grad), pa dok se mi smestimo u hostel, pa ovo, pa ono... proćiće nam vreme brzo. U svakom slučaju bićemo tamo u "najluđoj noći" (nije bitno ko je najjači, nego ko je najluđi!! :-)). Rezervisali smo i hostel, neki u centru Pekinga, nas troje u četvorokrevetnoj spavaonici, izađe 5-6e za jedno veče. Ostajemo tamo do 22. i onda idemo u Xian, koji predstavlja jedan od najbitnijh gradova u Kineskoj istoriji. Tamo ostajemo 3 dana i vraćamo se u Hangdžu. Jedino će biti malo problematično za karte od Pekinga do Xiana i od Xiana za Hangdžou, jer je to u vreme praznika i u vozovima će biti velika gužva. Možda ćemo morati da uzmemo avionske karte, koje su duplo skuplje od onih za voz. Videćemo... evo još nekih fotki Hangdžua. Ima dosta lepo osvetljenih i modernih zgrada. To mnogo fino izgleda. A na drugoj sam slikao jednu tipičnu raskrsnicu na mom putu od stana do posla. Sve sam Lens Armstrong!

Petak je bio specijalan dan za kompaniju "Huaxin", inače to se (kao što sam ranije objasnio) čita "Huašin", sa mekim "š". Tužno je što neki od mojih drugara još uvek kažu "Huaksin", a ovde su brdo vremena. Inače, hvale me da mi je Kineski dobar :-) iako mi je fond reči dovoljan za neke glupave konverzacije tipa "ja sam iz Srbije, nisam Kinez" i "Ja slabo govorim Kineski, ali dobro govorim Engleski, a ti?" itd. Mislim da mi je izgovor tonova sve bolji, a to je jako bitno za razumljivost reči. Samoglasnici se izgovaraju sa četiri različita tona: srednje-visoki (ton jednake visine), uzlazlni (ton se postepeno povišuje), silazni (obrnuto) i silazno-uzlazni (prvo se snizi, pa se onda povisi). Ako se tonovi ne izgovaraju korektno, reč je potpuno nerazumljiva, iako su sva slova izgovorena na pravi način. Sada koristim neke audio lekcije u MP3 formatu, pola sata svaka lekcija. Tako vežbam izgovor i učim reči potrebne za neku osnovnu konverzaciju u prodavnici, na ulici, u taksiju, na autobuskoj ili železničkoj stanici, itd.

Pošto sam se raspričao o Kineskom, sada da nastavim gde sam stao. Svake godine u ovo vreme, znači pred Prolećne Praznike, kompanija organizuje neku vrstu proslave. Kompanija (više stotina ljudi) podeljeno je na institute. Svaki "institut" (ima ih šest ukupno: za 3G, za mreže, za bežične mreže, itd.) priprema neki skeč ili predstavu. To može biti neki balet, neka pesma, predstava ili čak neka mini-opera. U poslednje vreme ljudi u kompaniji dosta vremena posvećuju pripremanju ovih predstava (neki manje, neki više, što se primećuje nakon odgledane predstave). Kada sam došao u Huaxin, pitao sam kolege u mom institutu, da li mogu da i ja učestvujem u njihovoj predstavi, ali mi oni nisu ništa određeno rekli i imali su već neku koncepciju u kojoj bi se ja teško snašao - neka kao komična opera na Kineskom! Kada sam video njihovu predstavu bio sam malo razočaran jer je toliko glupa, a ipak nije bilo mesta za mene. Sa druge strane, drago mi je što nisam bio deo tog potpunog fijaska. U poređenju sa onim što su ostali instituti pripremili, naša predstava je bila bezveze. Tog popodneva u pozorištu moglo se videti dosta izuzetnih predstava, sa savršeim koreografijama, izuzetnom šminkom i kostimima... sve je izgledalo kao profesionalno pozorište, a igrali su ljudi, kolege, iz kompanije. Svaka im čast!! Na fotki se vidi kako to otprilike izgleda, a jedina ne-Kineskinja na slici je Rakel iz Španije. Većina ostalih kolega takođe su glumili u predstavama svojih instituta.

Posle ovog umetničkog dela, usledio je promotivno-ložački deo. Ovo mi je na momente bilo toliko smešno, da nisam mogao da verujem. izađu neko četvoro šefova na binu i krenu da na smenu drže neke energične ložačke govore u smislu koliko je Huaxin dobra firma i koliko mi svi volimo naš Huaxin!! Cirkus. Onda pustili promo video povodom nove godine na kojem svaki institut čestita novu godinu, ali imaju i snimke ljudi iz svojih ogranaka (kojih ima po celom svetu, od Pakistana do Brazila). Pošto je naredna godina u znaku svinje po kineskom horoskopu, sve je obilovalo prasićima različitih veličina, polova i oblika. Najsmešnije je bilo (tada stvarno nisam mogao da se obuzdam) kada kao prelaz između dva kadra stave nacrtanu svinju, a onda se čuje i pravo svinjsko skičanje. Šou program! Pa onda, da pokažu kako su velika firma, puste muziku iz Ratova Zvezda, onu naslovnu, najpoznatiju instrumentalnu numeru, a na filmu se vrti neki globus i lete neki svemirski brodovi!! To je stvarno bilo previše za mene i zakleo sam se da moram nabaviti ovaj promo film da vam pokažem kad dođem. Posle predstave većina instituta išla je na neku večeru, ali moj institut ima mnoooooogo bolji plan. Idemo na dvodnevni izlet u neko kulturno odmaralište nedaleko od Hangdžua (ajd kad sam već tu.... hangzhou se čita handžou, ali ću ga ja pisati isto kao i do sada).

Uveče sam otišao u teretanu malo (pošto nisam imao večeru kao ostatak ekipe sa svojim kolegama), pa ssmo se okupili u nekoj "G Club" diskoteci. To je najskuplji klub u gradu i flaša Čivasa košta 100e. A inače na svakom stolu stoji barem jedna ovakva! To je mesto gde se po oblačenju i ponašanju ljudi koji tamo dolaze vidi da su besni od para i da ne znaju šta će sa njima. Nismo dugo ostali, već oko 1 smo bili kući.

Subota i Nedelja, 10. i 11. Februar - Elvis na pikniku

U 9 sam bio u kancelariji. Ispred zgrade su čekali autobusi i za 1ipo sat smo bili u tom odmaralištu (ne znam mu ime, pitaću danas). Prvo smo imali ručak (koji je bio odličan, sa mnogo različitog mesa, povrća, salata, sokova... ala sam se najeo!!!). Posle ručka svi ljudi (4 autobusa) smo se skupili na nekoj poljani, ostavili stvari na neke prostirke, i naduvali neke balone, pa je sve izgledalo jako čudno. Obično kada se ljudi u Srbiji okupe u većem broju, bave se nekim konkretnim sprtom a ne nekim čudnim igrama...

Na osnovu nekih sektora unutar instituta, ili slično, ljudi su podeljeni na, mislim, šest grupa. Onda su počele "igre". Prvo, ispred svake grupe, stane jedna osoba koja "komanduje". Onda, krene jedna grupa, urade svi zajedno tri čučnja, pa onda "komandant" prozove neki drugi sektor, pa oni moraju da urade to isto, pa kada završe prozivaju neki drugi, itd. Na smenu grupe ljudi rade po 3 čučnja. I tako... onda uhvate dva sektora, pa stalno jedni druge prozivaju da rade te čučnjeve, a ostali ljudi umiru od smeha! Generalno, Kineze je čini mi se lako nasmejati, i često se na neke dečije fore smeju do neba! U sledećoj igri, svaka grupa radi sledeće: prvo se dva čoveka uhvate "za pod ruku" i onda sednu ("šljegnu" :-)). Onda treba da tako, sedeći leđa o leđa, ustanu. Cilj je napraviti krug od što više ljudi. Najveći broj ljudi koji uspe da ustane na ovaj način računa se kao rezultat za određenu grupu u ovoj igri. Evo kako to izgleda...

Posle ovoga, igrali su neku igru u kojoj se poređaju u vrstu, pa onda svaki broj predstavlja neku komandu. Npr. 2 = okret na levo, itd. Tu nisam učestvovao iako nije bio problem da skontam šta se dešava. Posle ovoga su klinci (pošto je dosta ljudi došlo sa svojom porodicom) dobili svojih 5 minuta, kada su ih jedva nagovorili da, nešto glume, tipa da pevaju nešto, ili igraju. Znam da ću zbog ovoga što ću reći biti zicer za raaaazne prozivke, ali njihovi klinci su mnogo slatki. Izgledaju kao neke lutke, jer svi imaju male oči, mali nos i mala usta i okruglu, loptastu glavu. Uvek se oduševim kad ih vidim. Na kraju, poslednja igra. Iz jedne kutije izvuku ime, pa onda iz druge šta taj neko treba da radi. Izvukli ime glavnog šefa, pa je morao da glumi onaj novozelandski ritualni ragbi ples. On čovek uradio svoje, svi umiru od smeha, pa onda prozvao mene! Bez izvlačenja. Ajde. Izvučem ja jedno ime (valjda mog sapatnika u ovom blamiranju), pa mi onda daju da izvučem neku kuglicu. Ja namerno ne uzmem prvu, nego drugu kuglicu koju su mi poturili i ispadne da sam se spasao i da ne moram ništa da izvodim. Svi su bili pomalo razočarani zbog ovoga, jer su se čini mi se, naoštrili da me vide kako se blamiram nešto. He he, kao deca!

Posle ovih "igrica", imali smo slobodno popodne. U pola6 je počela večera, jednako preobilna kao i ručak. Razlika je bila, ključna razlika, u tome što su, osim sokova, služili i vino i pivo. A Kinezi... primili se na vino ko mladi majmuni! Krenuli da piju neverovatnom brzinom. Kada se kucnu sa nekim, i kažu "gam bei", onda se pije na eks. I tako samo ređaju čašu za čašom... i u roku od sat-dva pola ljudi je promenilo boju lica iz žute u crvenu, dobar deo je prosipao vino po podu, po sebi ili po drugima. Neki su kuntali na stolovima, kao da ih je neko pokosio. Opet, kao deca. Jedan lik došao, pijan ko letva, seo pored mene, klati se i pokušava da mi kaže nešto na "engleskom", ali ja ga ništa ne razumem. Onda došao njegov drugar, pa se zajedno klate. Ovaj priča malo na Kineskom, pa njegov drugar prevede, itd. Dok nazdravljaju, prosipaju pola čaše oko sebe, pa se polako izmičem, kako bih sačuvao svoj džemper od ove dvojice. Ja polako odmaknem svoju stolicu, a oni primaknu svoju, pa sve ispočetka. Sva sreća, vino je završilo na stolu i na podu, ništa na džemperu!

Tokom večere, podeljeno je 50ak nagrada. Za najbolje radnike, pa su onda izvlačili imena iz neke kutije i delili neke drangulije. Nisam ništa dobio, ali sam tog dana već nagrađen za svoje učešće u Kineskoj varijanti "igre bez granica", a sutra su svi dobili neki tradicionalni kineski novogodišnji ukras, kojim sada ukrašavam moj stan. Poenta je da je na predstavi u petak i tokom ovog vikinda podeljeno MILION nagrada. Uglavnom ne toliko vrednih (najvrednija je mislim bio bicikl od 90e). Poenta je samo u poklonu. Nije bitno šta je, samo da se prozove neko ime i da mu se da neki poklon. Ovo mi se mnogo svidelo!

Posle večere žurka je trebalo da se nastavi oko velike logorske vatre, nedaleko od mesta gde smo večerali. Tu je već pola ljudi otpalo, što zbog alkohola, što zbog umora i 50ak ljudi se okupilo oko veeelike logorske vatre. Onda pustili neku muziku i svi stali u krug i nešto, kao, đuskamo. Sve mi je ovo bilo mnogo interesantno, jer nikad u životu nisam video bilo šta slično. Pošto je zemlja oko vatre bila blatnjava ipak smo se vratili u mesto u kojem smo večerali i tamo zaseli. Do tada je ostalo 30ak ljudi. Jedan nesrećnik je bio lešen od alkohola, dvojica ga pridržavaju (maltene nose), a on pada u neki trans, i dernja se nešto kao nezdrav. Viče "gde je moj prijatelj?". Sve zajedno, delovao je kao neki teški umobolnik. I tako... okupili se svi oko projektora i onda Kineski specijalitet. KTV, tj. karaoke!! To se ovde može naći na svakom ćošku i oni se time oduševljavaju. Pošto su bili polu pijani, njihov performans je dobio na dramatičnosti. Dole ide titl, a gore se smenjuju neke romantične scene... tipa neke panorame gradova, neke devojke na plaži, neki automobili, ogromne zgrade, bazeni. Sve zajedno izgleda mnogo smešno. Onda hoće da ja nešto pevam! Ajde, šta me briga. Uzeo ja lepo onu Elvisovu čuvenu "I can't help falling in love", ipak mi je to lakše da pevam nego neki hit od Majkla Džeksona, jer ipak moj glas nije tako cvrkutav kao u prosečnih Kineza. I izađem ja na "podium", uzmem mikrofon "jedan, jedan....", sam sam sebi smešan, ali me nije bilo briga. Krene pesma i fino mi ide. Kada uleće neki Kinez polu-pijani i krene da se nešto teatralno baca po bini. Valjda ga pogodila pesma ili možda samo alkohol ili oba. Pošto mi se nesrećnik nacrtao tačno ispred platna, nisam mogao da vidim reči, pa sam morao da ga kulturno pomerim sa bine. To sve ovako nekako izgleda...

Nije bilo mnogo kasno, ali su se ljudi polako raspali i zaspali, pa sam i ja otišao da spavam. "Thank you ladies and gentlemen. The King has left the building!". U sobi mi je cimer moj tutor Džang Đanguo, pa pošto nije spavao, još neko vreme smo pričali o raznim stvarima. Kako je u Kini jako teško kupiti auto i kuću, kako ljude ne interesuje politika toliko nego gledaju samo sebe, kako kada se neko razboli i bogate porodice bankrotiraju, itd. Njegov engleski nije baš sjajan, ali se razumemo nekako.

U nedlju prepodne, posle doručka, imali smo slobodno vreme, mogli smo da se bavimo jahanjem, pecanjem, veslanjem. Pošto nisam u životu jahao konja, a pecanje mi je suviše dosadno delovalo u tom trenutku, opredelio sam se da ja i moj tutor malo zaveslamo...

Jedan kolega je pecao na istom ovom jezercetu, pa smo izbegavali da idemo blizu "da mu ne uplašimo ribe" pošto mu nije baš išlo. Ja kažem na kineskom "nema ribe" a oni se smeju. Tako ih s vremena na vreme zabavljam nekim rečenicama na Kineskom, ali još uvek ne mogu da vodim neku stvarnu konverzaciju. Posle, naravno odličnog i velikog ručka, krenuli smo natrag za Hangzhou. Večerao sam sa Alehandrom i Juliom u jednom finom restoranu u blizini stana. Raspao sam se od najedenosti, hrana nikad bolja, mesto mnogo lepo.... sve za 200 dinara. Dobrodošli u Kinu! Došao u stan, a tamo Marek, Katia i moj cimer Ismael pozvali na večeru jednog kolegu, za svog učitelja Tai Chi-a i njegovu devojku ili ženu (ne znam šta mu dođe).

Inače, njih troje (Katia, Marek i Ismael) imali su kombinaciju da za 100 evra po osobi SVAKI DAN vežbaju 4 (ČETIRI) sata Tai Chi. Posle par "treninga" čovek je objasnio da mu je jezička barijera veliki problem i da ne želi da ih uči ukoliko to nije na nivou kakav bi on želeo. Da mu se zahvale za sav trud (pošto mu ništa nisu platili, nema šanse da prihvati bilo kakve pare) napravili su večeru i pozvali ga. Malo sam se iznenadio kada sam video da čovek više liči na nekog trenera basketa za osnovnu školu, nego "mastera" Tai Chi veštine. Ipak, izgleda jako ozbiljno i deluje kao da zna posao, a i njih troje su bili oduševljeni njegovim lekcijama. Sve u svemu... taj čovek svakog dana vežba u nekom parku pored jezera. I oni sada prisustvuju tim njegovim "javnim" lekcijama. Jedino što to sve počinje u ŠEST UJUTRO SVAKI DAN!! Oni su bili već par puta. Prvo dođu u kompaniju, ostave laptop, pa odu na jezero, vežbaju i stignu na doručak, oko 8. Ustaju u 5 ujutro. Mnogo su se naložili na ovo i drago mi je zbog njih jer vidim da baš gotive sve to. Posle večere, ostavili smo svinjac na stolu, da nas čeka do sutra. Ipak se rano ustaje (neko u 5, a neko u 7, ko kako voli :-).