Na asteroidu B612

Ma, mogu ja to sam

I. je rođen u novembru 1995 godine, u Zrenjaninskoj bolnici. To je sve što se zna o njegovom poreklu. Odveden je u Dom K. gde je proveo svoje male i velike godine, u malim i velikim kolicima, dok nije došao u V. sa praznim dosijeom, jer „rođen je u Zrenjaninu“ je dovoljno. Da ga je donela roda, imao bi više informacija u dosijeu. Pisalo bi koja roda, kako ga je donela i gde ga je spustila. Kako je ta roda izgledala i da li se zadržala malo nakon što ga je spustila ili je otišla poslom dalje odmah. Možda bi čak i pisalo kakvo je vreme bilo taj dan, da li je padala kiša ili sneg i koliko je bilo hladno, ili ipak nije. U svakom slučaju, sa jedva dve rečenice u dosijeu došao je pričljiv, uvek nasmejan, uvek raspoložen dečak. „Dobro jutro! Kako ste?“ – uvek veseli pozdrav sa kraja stola u ćošku trpezarije. Kakav god odgovor dali njegov je uvek isti „O ja sam super, sve je super!“. Pomislili biste da laže, niko nije svaki dan super. Sem njega. Osmeh na licu, uvek prisutan čak i kad se sve drugo okolo raspada. On je dobro, njemu ne treba ništa, sve on može sam. Da namesti krevete, i opere sudove, prvi put, drugi put, treći put, da razmesti učionicu, da namesti igračke, da spakuje knjige, da složi jakne...

- „Jel ti treba pomoć I.? Pomogao bih ti, nije mi problem.“
- „Ne, ne, nikako. Nemoj ti da se mučiš, nije mi problem, mogu ja to sam!“

I onda spuca temperatura 40. I 41. I 42. I onda misliš da je kraj. I onda gledaš u taj osmeh, idalje prisutan, i pitaš se gde je ona roda sa početka priče. Siguran si da si poslao pismo tamo nekim odraslim ljudima koji se bave pismima i kojima je posao da to pismo daju drugim odraslim ljudima. Ili rodama. Ali rode nema. A nema ni odgovora. Ali ti sediš pored njega i već se nagađaš sa nekim od gore kako sad nije vreme, i nagađaš se i sa ženama u belom da ne želiš da izađeš iz sobe jer se nećeš razboleti, i nagađaš se sam sa sobom da nisi lud zbog prethodne rečenice. I onda se desi čudo. I I. ti ponovo otvara vrata kada dođeš, i ponovo viri iz poluotvorenog ormana dok viče „Ne treba mi pomoć, mogu ja to sam!“

E I. , ponekad mislim da si i sam sebe rodio, i to bi mogao sam. Znam.

Plavi sat

M. je rođen u aprilu 1994 godine. Rođen je kao drugo dete ponosne majke, hirurga. Ali M. u očima svoje majke nije bio savršen, ni blizu toga. Imao je jednu malu nesavršenost na dnu leđa koja bi se lako mogla sakriti, ako biste zažmurili na jedno oko. Ali ta mala nesavršenost nosila je sa sobom čitav niz nesavršenosti sa kojima jedna žena hirurg prosto nije mogla da živi. Ona koja je popravljala druge i činila ih savršenim, nije mogla da popravi svoje dete. Nije shvatala da jedina popravka koju je trebala da napravi jeste popravka u njenom pogledu na svoje dete. Njena majka ju je ubeđivala da zadrži svoje dete i da ga voli, takvog kakav jeste, i ona je to prihvatila- donekle. Volela ga je takvog kakav jeste, hiljadama kilometara udaljenog od nje. Nije želela da ga posećuje ili viđa, ponekad bi samo čula od svoje majke, koja ga je redovno zvala, da je dobro, da je napunio 5, 10, 15 godina. I da živi. Bez nje. Izgleda da neko ko ne razume, ima više razumevanja. Došao je i taj čuveni 18ti rođendan, i ona je odlučila da ga vidi, prvi put posle dugih 18 godina. Da li se računa da je tvoje dete tvoje ako je jedina uspomena koju imaš na njega ona kad si ga rodila? I kad si odlučila da ga ne povedeš sa sobom kući? Okej, zanemarimo te misli, on to ne zna. On zna da ima svoju majku i da ta majka sada dolazi da ga poseti. Moraš mu kupiti poklon, nešto, bilo šta. Na aerodromu je bila prodavnica, prodavali su satove. Uzela si prvi koji si videla, plavi, gumeni, digitalni sat. Plavi jer je muško, sigurna si da je muško, pa valjda ti znaš, ti si ga rodila. Došla si da ga vidiš i dala si mu sat. Šta si osetila? Da li te je sramota? Jesi li sigurna da je to tvoje dete? Možda su te slagali, možda su ti podmetnuli drugo dete, kako bi i znala koje je tvoje, jesi li ga ikad videla? Evo nedaleko od tebe sedi još jedan klinac, liči na tvog sina, kako znaš da on nije tvoj sin? Uglavnom, dala si mu plavi, gumeni digitalni sat. Jer će plavi gumeni digitalni sat da nadoknadi i zameni sve sekunde svih minuta u svakom satu, svakog dana u nedelji jednog meseca u nizu godina, koje je proveo bez tebe. I ti to ne znaš, ali nosio je sat. Nosio ga je dok je radio i dugo nakon što je prestao. Nosio ga je iako je uvek pokazivao 15:04, ali to nije bilo važno. Nosio ga je zato da bi mogao da ti kaže na telefon, kada ga nazoveš jednom, da nosi tvoj plavi gumeni digitalni sat, jer pored onog kako si, to je jedina zajednička tema koju ima sa tobom.

Čestitamo

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.