Obično neobična mama
http://vitacha.blog.rs/blog/vitacha
vitacha2026-06-17T10:45:44ZLuksuz zvani deca
http://vitacha.blog.rs/blog/vitacha/generalna/2016/02/04/luksuz-zvani-deca
<p>Uzimam danas sina iz vrtića, kad tamo me sačeka obračun a na njemu prilično iznenađenje. umesto cifre od 2600 rsd koju plaćamo kao korisnici dečijeg dodatka, stoji skoro dupla cifra od 4500 rsd. Ja malo u šoku, reko greška neka, pa pravo u računovodstvo. Tamo mi jedna doterana teta objasni da nema greške i da su sve beneficije za korisnike dečijeg dodatka, samohrane roditelje i sličnu socijalu ukinute i da svi plaćaju pun iznos. Na moje pitanje zašto nas nisu obavestili o tome, teta pomalo drsko odgovori da je obaveštenje bilo na televiziji. Htedoh da je upitam šta da radimo mi koji ne gledamo televiziju ali mi njen sve nervozniji pogled nije ulivao poverenje pa ljubazno zahvlih i odoh. </p><p>Nije mi svejedno. Sa jednom plato se jedva krpimo. Da se razumemo, moja deca imaju sve. Sita su, obučena, imaju krov nad glavom i brižne roditelje koji ih vole najviše na svetu, čak i luksuz da imaju i kućnog ljubimca ali ipak mislim da nam sistem uskraćuje mnogo toga. Sa svih strana nam trune o beloj kugi i da treba da nas bude više ali deca ne žive od vazduha i ne možete ih nahraniti ljubavlju, za decu treba novca, kojeg je sve manje i manje. Trudnice plaćaju solidarni porez, povraćaj PDV-a je postao cirkus a olakšica nema ni u šali. Kao da sve ovo nije ni bilo dovoljno, kad na radiju čujem vest da je naša zemlja rešila da pokloni Siriji neku priličnu sumu evra i ne bude mi baš svejedno. Nemojte me pogrešno shvatiti, volim svu decu sveta i žao mi je te dece ali mi je mnogo više žao naše, srpske, dece. Dovoljno je da otvorite bilo koje novine, ili elektronske medije pa da vidite izgladnela i izmučena dečja lica. Deca zbog siromaštva gube dom, roditelje, nadu. Možda ja nisam u trendu ali zar nije potrebno pobrinuti se prvo za svoju decu pa tek kada ste sigurni da ona ne oskudevaju ni u čemu, okrenuti se pomaganju drugoj deci.</p>Generalna2016-02-04T21:12:27ZvitachaDijagnoza
http://vitacha.blog.rs/blog/vitacha/generalna/2016/02/04/dijagnoza
<span style="font-size: 1pt; font-family: Calibri, sans-serif"></span>
<p class="Publishwithline">Dijagnoza</p>
<div style="border-style: none none solid; border-bottom-color: #c6c6c6; border-bottom-width: 1pt; padding: 0cm 0cm 2pt">
<p class="underline"> </p>
</div>
<p class="PadderBetweenControlandBody"> </p>
<p class="MsoNormal"> </p>
<p class="MsoNormal">Sezona je boginja i naravno da je bilo za očekivati da će ih
iz vrtića doneti moj sin, zato se nisam mnogo ni iznenadila kada sam jedne
večeri videla da je ceo osut. Ostalo je klasika: lekar, terapija, mazanje,
nervoza, svrab, temperatura, nespavanje.... Posle par dana već je bilo lakše,
temperatura je spala, apetit se vratio, jedino što smo morali svaki čas da se
mackamo i nismo mogli napolje ali to je bilo podnošljivo. Prošlo je dve
nedelje, osip se skoro skroz povukao, planiramo povratak u vrić. Ja se danima
loše osećam, simptome pripisujem umoru i neispavanosti. Ustajem jedno juro i
ima šta da vidim: lice i telo u ospi, sa zaprepašćenjem shvatam da je moja mama
pogrešila kada mi je rekla da sam varičele preležala. Pa dobro, šta je tu je,
pomislim, ismejem se na svoj računa zajedno sa mužem i porodicom i krećem opet
u krug, mazanje, temperatura, karantin. Posle par dana već je bolje, terapija
ima efekta ali usleđuje još jedan šok. Spremam ćerku za školu i dok joj oblačim
majcu ugledam ospu i sa užasom shvatam da i ona im varičelu. Sve to i ne bi
bilo tako neobično da dete pre četeri godine već nije PRELEŽALO VARIČELU.
Naime, sa njenih dve godine, primetim krupne ospe po telu i odvedem je lekaru.
Mlada, samouverena doktorka, odlučno kaže da je to varičela i da nam uobičajenu
terapiju. Na moje zapažanje da meni to zaista ne liči na varičelu, ona dosta
drsko odgovara da ja nisam doktor, i da nemam pravo na mišljenje i mi ko
pokisli odemo kući. Sad je ovde neko izgleda lud jer dete opet ima varičelu.
Pošaljem muža da odvede dete izabranom lekaru i naglasim da upita doktorku
kakav je medicinski fenomen moje dete da joj se desi tako nešto. Oni odoše. Ja
cupkam kod kuće, besna što sam u karantinu pa ne mogu ja da prozborim reč dve
sa dr. Vraćaju se oni. Dijagnoza: varičela. Na pitanje mog muža kako je sve to
uopšte moguće, doktorka je prvo bila u šoku, pa kad je posle traženja u kartonu
pronašla da je stvarno pisalo varičela pre četiri godine, ležerno je objasnila
da se njena koleginica možda zbunila i pomešala alergijsku reakciju ili ubod
insekta sa varičelama.</p>
<p class="MsoNormal">Malo je reći da sam pobesnela. Kako odreagovati u takvoj
situaciji. Dobro, možda varičela i jeste koliko toliko bezazlena a pogrešna
dijagnoza i nije nešto strašno ali šta da se radilo o nečemu ozbilnjijem, i da
je pogrešna dijagnoza nekoga koštala života, šta ako je nekoj porodici
upropašten život zbog nečije pogrešne dijagnoze. Shvatam ja da smo svi mi ljudi
i da je ljudski grešiti ali isto tako shvtam da postoje visokoodgovorna radna
mesta gde je mesta za greške jako malo i da se mora obratiti mlo više pažnje,
ako ne na odrasle onda bar na decu. Isto tako shvatam i da dok se ne desi nešto
krajnje tragično niko ništa neće preduzeti i ništa se na bolje neće promeniti,
i da će opet biti pogrešnih dijagnoza.</p>Generalna2016-02-04T20:57:59ZvitachaZa početak
http://vitacha.blog.rs/blog/vitacha/porodica/2016/02/04/za-pocetak
<p>Za početak da se predstavim. Ja sam jedna obična mama, jedna od onih mama koje svakodnevno srećete u prodavnici, na pijaci, na ulici, u čekaonici dečijeg doma zdravlja. Redovno uniformisana u farmerice i malo širu majcu, prečesto sa neurednom frizurom, jako retko našminkana a o manikiru da i ne govorim. Obična mama, redovno natovarena sa najmanje dve kese, torbom i makar jednim dečijim rancem. Mama koja levom rukom drži ručicu devojčice od šest a desnom ručicu dečaka od tri godine. Mama koja razgovara sa decom, ponekad podvikne na njih u sred grada i koja večito negde žuri i stalno se žali kako joj fali bar još jedna ruka da bi mogla da ponese sve sitnice. </p><p>Ipak, ja sam jedna neobična mama. Imam malo drugačiju frizuru, malo drugačiji ukus u muzici i mnogo drugačije stavove i principe od drugih mama. Ja sam mama koja svoju decu vaspitava na potpuno drugačiji način od njenih komšinica, drugarica, rodjaka i mada taj način samo čini dobro mojoj deci, gotovo svi iz moje okoline me kritikuju i prigovraju jer moj način nije uobičajen način. Ja sam neobična mama i želim da izrazim svoje mišljenje, pa ko zna, možda se neko i složi sa mnom. </p>Generalnaporodica2016-02-04T20:39:23ZvitachaČestitamo
http://vitacha.blog.rs/blog/vitacha/generalna/2016/02/04/cestitamo2
Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.Generalna2016-02-04T20:33:07Zvitacha