Tudji bal

, 31 2011 21:44:51 +0100

-„Pa šta je sad bilo?“

„Ma,brate...nećeš verovati. Toliko je glupo da me skoro i blam da ti pričam.“

-“Ok.“

„Ali...mislim,reći ću ti, nije da ne želim da ti kažem.“

-„Da. Dobro.“

„Mislim,nema šta da ti pričam, znaš sve i sam.“

-„Ok.“

„Ona je to što je i ja sam to što sam.I nema šta dalje da se priča.“

-„Ok.“

-„Da ti ne dužim sad. Opet oko onog njenog glupavog peder-bala što ga prave ovi idioti.“

-„Opet?“

„Opet. I više to neću da slušam. Je l me čuješ?“

-„Da.“

„Opet ista priča... počne kako se sprema da krene u nedelju na to, kao, samo da me obavesti, to je amin, i da se ne budnim. U slučaju da budem hteo da je zovem, da znam da se neće javljati. Toliko će joj biti teško da kaže rođenom dečku da li je živa i zdrava,kad je nazove na mobilni. A tako?- kažem ja. Misliš da mene briga gde si? Pa nisam ni mislila da te briga, kaže ona, uostalom i mene nikad ne zanima gde si ti, mada nije da bi mi ti rekao i kad bi me zanimalo.“

-„Au.“

„E,JA NJOJ neću da kažem gde idem. Zamisli? To što bih CRKAO od brige dok je tamo, to – nikom ništa. Ali da me proverava gde sam ja kad sam sa vama, to zna. ’Pa da imaš malo vremena da me dočekaš kući kao što devojka dočekuje muškarca, kažem ja, možda bi i zaslužila da znaš gde idem, a i krenula sa mnom.’ Ali to je njen fazon, ta negativnost prema svemu što nije kako je ona u svom svetu skrojila. Ona ne podnosi nikoga...nikoga od vas, ni tebe, ni Coksija, ni Miloša, Steva joj je propali pokušaj umetnika, kaže...“

-„Stvarno je to rekla za Stevu?“

„Da, i da mu je najbolje da ode iz Beograda, kao, svi ovde vide koliko je patetičan. Kaže, nađi nekog da ti sredi da odeš iz ove zemlje. Ej, Stevi frajeru, koga juri pola Beograda, ribe se lome, radi projekte, piči čovek svoju priču. Ona će mom drugu tako.

Ja dođem u tu kuću i samo gledam kada ću da odem. Nemam ništa, samo priču. Zamisli kad ti neko stalno nabija na nos da si loš jer nisi kao ona? Kad te neko dočekuje samo sa podgrejanim progresivnim idejama za večeru, a ti jurcaš po ceo dan da taj svoj život sa njom obezbediš? A ona? – TI si zaostao jer nećeš sa mnom da se šetkaš po gradu sa gomilom pedera koji paradiraju za svoja prava, i TEBE baš briga što JA imam prijatelje kojima su uskraćena osnovna ljudska prava, znaš ti kako je kada celo društvo upire prstom u tebe... ’Ma ko upire prstom’ –kažem joj ja! Neka rade šta hoće u svoja četiri zida, jesam li rekao nešto! Neka se trpaju, kad su bolesni,nek uživaju u svojoj bolesti! Mene briga? A TI bi da ja idem sa tobom na peder-bal po ULICAMA Beograda, kao da sam jedan od njih, šta? Treba neko da me vidi? Treba kamera da me snimi? Treba da dobijem posle batine na poslu ili da me sačeka 5 tipova sa kapuljačama ispred zgrade? Hoćeš još i da nabacim roze gaće i tvoj brus, da se bolje uklopim?! Hoćeš da ponesem ovog našeg pacova kod frizera, da mu nabaci mini-val, pa da ga nosam okolo u Luj Viton torbici?! Jesi li ti normalna, bre, ženo, ejjj!!!“

-„Haha. Smiri se, smiri se.“

„Ma je l bi ti ostao miran? Pa je l to normalno?! Ej,ne mogu da dođem sebi. Kažem sebi, stani, preskače ti srce, stani.“

Noć se tiho spustila nad gradom. Nisu je primetili oni uskraćenih prava na držanje ruku na ulicama Beograda, ni oni koji nisu imali koga više da drže. Po parkovima je otpočela ona jesenja memla da se oseća, kao da zemlja pruža poslednje duboke izdisaje pre nego zaspe. Kip tužnom dečaku negde u žbunju iza skupštine i dalje je gledao u prazno.

-„Šta ćeš s hrčkom,kad smo već kod nje?“

„Njega. Ubeđen sam da je ta stvar muško. Imao je stav, i zato to kažem. Glupava pacovčina, vezao sam se za njega još prvog dana kad nam ga je Steva poklonio. Kad sam video kako se sklupčao u njenoj ruci, odmah sam znao da ću obožavati tog stvora. Bio je tako nejak i mali, kao i ona. Držala ga je u ruci na terasi i igrala se sa njim. Nisam mogao da skrenem pogled kako mi je bila lepa. Setio sam se kad sam je prvi put video uplakanu na tramvajskoj stanici kod Kalemegdana. Hteo sam da polomim tog koji joj je oteo tašnu, da se bacim, da ga zgromim, da se raširim oko nje da joj se ništa ne desi, da je zaštitim od svega. I samo joj mazim nosić, ko što je ona hrčku. Samo sam hteo da je zaštitim...“

Prijatelj je prijatelja neprimetno stegao za rame, sa svom težinom koju nosi neizgovoreno dečačko saosećanje.

„Plakali oboje. Ali, nema dalje. Rekao sam joj da ne mogu da podnesem koliko se promenila. Otakako je našla posao u tom svom prokletom udruženju, i počela da se druži sa NJIMA, postala je druga osoba. Nije imala nikakvu potrebu za mnom. U početku, mislio sam, hajde, neka bude nezavisna, treba tako, meni ne treba neka nesposobna... ionako da možemo zajedno da otplaćujemo onaj stan... Ali, te ideje... i ja sam ovakav... da može onaj hrčak da priča, rekao bi ti šta sam ja sve čuo.“

-„I kako si otišao?“

„Spakovao sam se čim je otišla kod svojih za vikend. Samo to. Nasuo sam hrčku punu koficu hrane, da ima, jadan stvor. Ostavio sam mu i celu kutiju blizu kaveza, ako ogladni opet kasnije, da može da uzme sam. Njoj nisam ostavio poruku, nisam ništa uzimao što smo zajedno kupili. Neka nosi. Neka podeli pederima.Njima treba. Njima su ugrožena prava. Sa njima će da paradira, u znak podrške. Možda nađe novog dečka, nekog preobraćenog, nekog ko je dovoljno slobodouman, i ko će kad je neko opet opljačka, da pobegne ko sekica.“

-„Ne mogu da verujem u šta se pretvorila.“

Dan je svanuo kasno. Neki ljudi su bili davno budni u ono vreme koje se smatralo noću za devojku raščupane kike, koja je ustajala iz kreveta skrivajući bunovne oči od sunca. Mrzela je jutarnje cigarete u roditeljskom domu, pa opet ih je palila kad god je znala da se neće vratiti skoro sa posla, bilo je nečeg u tom činu što joj je davalo nagoveštaj buntovništva i samoodlučnosti.

„Halo? Ej. Da, ja sam. Šta radiš? Pa evo... da, kod mame i tate. Uzela sam slobodan ponedeljak, da malo dođem sebi... čula si sigurno već. Jeste, istina je. Sad je bio poslednji put. Nema više, sad je definitivno. Znaš kad je nešto kao slomljeno ogledalo... nema svrhe lepiti ga, jer slika ti se krivi, i sam sebi postaješ odbojan što se više gledaš kroz njega. Sačekaj... Ne, ne, samo da uzmem vode. Mogu da pričam. Dobro sam. Sad mi nije ništa, haha. Pa šta ću? Kada te neko dočekuje svako veče sa zaostalim idejama, moći ćeš samo da se prilagodiš tome i smatraš ih za ispravno, ili odeš. I opet je bilo Udruženje razlog, ili, bolje reći, činjenica da ja radim tamo. Počelo je tako što sam ga pozvala da ide sa mnom na onu podršku što je trebalo da bude u nedelju. Odmah sam videla kako se smrkao. Pomislila sam da ne želim da ga dodatno nerviram... znala sam da bi mogao da me zove taj dan i da pokuša da me odgovori od toga da idem da im se priključim. I znala sam da će se pojesti od brige ako ne uspem da se javim, a sećaš se kako je bilo prošle godine. Svuda obezbeđenje, frka. Pa sam mu samo rekla da ako se ne javim odmah... Molim? Ne, stvarno sam mu rekla smireno. A on je odmah skočio u stilu ’Idi gde hoćeš, ionako me ne zanima.Samo nemoj posle da mene pitaš kad izlazim gde sam, nemoj da ti je palo na um da probaš TI MENE da zoveš.’ Da, ti rečima. I onda, kako ja treba da sedim kući da njemu ugađam i kuvam večere.

Ja tog čoveka ne shvatam. Je l pomislio kako je uopšte onom njegovom drugu Stevi, kad mene spušta jer idem na ’nemoralne’ skupove podrške? Šta je sa Stevom, koji je ’jedan od NJIH’ došlo mi je da ga pitam! Toliko volim tog dečka, i tako mi je žao što ne može malo bolje da se snađe; da bar nešto radi, neke projekte. I ja mu stvarno želim da nađe nekoga, tako se vidi da je usamljen. I znam da bi kao umetnik bio negde na zapadu daleko priznatiji, ja sam i htela da mu pomognem da preko Udruženja ode negde na praksu preko...

Da ti ne dužim. Izvini. Nisam te ni pitala kako si ti. Pa kako to misliš, to sad nije bitno! Reci mi, hoću malo da skrenem misli. Nego, da ti nastavim. Krene on svoju staru priču – ’TI si zaostala jer hoćeš da se šetkaš po gradu sa gomilom pedera koji paradiraju za svoja prava, idi tamo i nađi sebi novog dečka, za ovog ovde te baš briga... i još hoćeš da ja idem sa tobom...’

Ma, nije u tome stvar da je on ograničen. On bi išao, samo njega je strah da ga neko ne vidi. Podržava on sve to, pa eto kaže da mu je to normalno sve dok je u kući. I to ti pokazuje koje je to licemerje. U kući mu je sve ok, ali ne bi i na ulicama; šta – deca će da vide možda nešto neprirodno?! Pa, izvini, hajde ti mi reci koja si živela preko – je l tebi luđe to da deca gledaju ljude istog pola kako se ljube ili drugu DECU da prose i gladuju? Kako nema veze jedno sa drugim! Sve ti je to socijalni nemir, nedostatak volje za promenom, to su ljudi kao on postavili svetski poredak, bez morala, bez prava i sloboda, u kome samo smeš da se ljubiš i vodiš ljubav s kim ti establišment dozvoli...a pogledaj životinje, pogledaj! ima li tamo takvih problema..? Jeste, pomogao mi je onda kad me je onaj manijak napao i oteo mi torbu kod Kališa, ne kažem, mada ja sam mogla da se brinem sama o sebi! Meni ne treba muškarac da me brani, a naročito ne neko ko će posle da mi naplaćuje usluge rent-a-viteza.

Ne mogu ni ja da verujem u šta se pretvorio. Da vidiš samo kad smo dobili Elizabetu. Šovinista je odmah rekao da je muško. Kao, ne može da bude devojčica čim je tako lep?! Samo je sedeo i gledao ga. A ja ga odmah uzela, igram se sa njim na terasi, držim ga u ruci, nisam mogla da ga pustim! On je samo palio cigaretu za cigaretom i blenuo u nas. Kao da ga to uopšte ne dotiče. Još jedna briga u njegovom životu. A najgore je što sam se vezala za glupog pacova... Halo? Šta? Ma, ne, ne mislim na njega. Za Elizabetu ti kažem. Najviše će mi nedostajati to malo ružno stvorenje. Pa...jeste, nedostajaće mi i on. Niko nije umeo tako da me nasmeje. A to veče smo oboje plakali. Da može onaj hrčak da priča, sve bi ti rekao. Mnogo mi je... ma, ok sam, nije mi...sačekaj...“

Žice su se istegle više. Impulsi su pretčavali kroz zemlju brže. Prijateljica je prijateljicu čula ušima i srcem, i slušala bi je doveka, bacivši se na njenu tugu svom silinom nagomilanih zajedničkih godina i životnih nedaća prebrođenih uz istinskog saborca.

„Pa kako misliš da sam otišla? Kad je bio na poslu u petak, samo sam ušla i pokupila par stvari. Ostavila sam mu sve što smo kupili zajedno, neka nosi. Pogledala sam Elizabetu i srce mi se cepalo. Nasula sam joj punu koficu one njene hrane. Da se prliva, da ima. Rekla sam ’Zbogom, mišu. Vol...’

Izvini...sačekaj...

Ej.Evo, vratila sam se. Ne,ok sam. Neću više. Uh. Eto to je to. Otkazano je sve. Sa Udruženjem se nastavlja po starom, volontiram tamo jer nemam nigde drugde posla, nadam se da će me primetiti neko kako se angažujem, pa mi ponuditi nešto negde. Nisam ni ja budala da izlažem život riziku za džabe...ko da je meni drago, treba kamera da me snimi, da me neko prati do kuće, da me prebije? A sad sam još i sama.“

Neki su ljudi obučeni u uniforme paradirali gradom u nedelju. Neki su se smejali u svoja četiri zida i bili srećni. Neki su gledali vesti i odmahivali glavom, a neki vrteli slike na Internetu i naslađivali se lascivnim pozama nekog drugog, zabranjenog i anonimnog sveta. Svi su jurili svoja zadovoljstva, a neki ih nalazili na najčudnijim mestima, u tuzi ili pijanstvu, u svađi ili ćutanju. Otkazani društveni događaji u Beogradu objašnejni su brigom za javnu bezbednost i živote. Ni jedna novinska kuća nije prenela vest o jedinom koji je taj dan platio glavom, brao-belom hrčku Elizabeti, neutvrđenog roda i seksualnog opredeljenja. Našao ju je vlasnik jedne novobeogradske garsonjere u utorak, samu, uginulu od žeđi.

Marina

29.10.2011.

ono sto imam da kazem o njoj

Tudji bal