ono sto imam da kazem o njoj

Tudji bal

, 31 2011 21:44:51 +0100

-„Pa šta je sad bilo?“

„Ma,brate...nećeš verovati. Toliko je glupo da me skoro i blam da ti pričam.“

-“Ok.“

„Ali...mislim,reći ću ti, nije da ne želim da ti kažem.“

-„Da. Dobro.“

„Mislim,nema šta da ti pričam, znaš sve i sam.“

-„Ok.“

„Ona je to što je i ja sam to što sam.I nema šta dalje da se priča.“

-„Ok.“

-„Da ti ne dužim sad. Opet oko onog njenog glupavog peder-bala što ga prave ovi idioti.“

-„Opet?“

„Opet. I više to neću da slušam. Je l me čuješ?“

-„Da.“

„Opet ista priča... počne kako se sprema da krene u nedelju na to, kao, samo da me obavesti, to je amin, i da se ne budnim. U slučaju da budem hteo da je zovem, da znam da se neće javljati. Toliko će joj biti teško da kaže rođenom dečku da li je živa i zdrava,kad je nazove na mobilni. A tako?- kažem ja. Misliš da mene briga gde si? Pa nisam ni mislila da te briga, kaže ona, uostalom i mene nikad ne zanima gde si ti, mada nije da bi mi ti rekao i kad bi me zanimalo.“

-„Au.“

„E,JA NJOJ neću da kažem gde idem. Zamisli? To što bih CRKAO od brige dok je tamo, to – nikom ništa. Ali da me proverava gde sam ja kad sam sa vama, to zna. ’Pa da imaš malo vremena da me dočekaš kući kao što devojka dočekuje muškarca, kažem ja, možda bi i zaslužila da znaš gde idem, a i krenula sa mnom.’ Ali to je njen fazon, ta negativnost prema svemu što nije kako je ona u svom svetu skrojila. Ona ne podnosi nikoga...nikoga od vas, ni tebe, ni Coksija, ni Miloša, Steva joj je propali pokušaj umetnika, kaže...“

-„Stvarno je to rekla za Stevu?“

„Da, i da mu je najbolje da ode iz Beograda, kao, svi ovde vide koliko je patetičan. Kaže, nađi nekog da ti sredi da odeš iz ove zemlje. Ej, Stevi frajeru, koga juri pola Beograda, ribe se lome, radi projekte, piči čovek svoju priču. Ona će mom drugu tako.

Ja dođem u tu kuću i samo gledam kada ću da odem. Nemam ništa, samo priču. Zamisli kad ti neko stalno nabija na nos da si loš jer nisi kao ona? Kad te neko dočekuje samo sa podgrejanim progresivnim idejama za večeru, a ti jurcaš po ceo dan da taj svoj život sa njom obezbediš? A ona? – TI si zaostao jer nećeš sa mnom da se šetkaš po gradu sa gomilom pedera koji paradiraju za svoja prava, i TEBE baš briga što JA imam prijatelje kojima su uskraćena osnovna ljudska prava, znaš ti kako je kada celo društvo upire prstom u tebe... ’Ma ko upire prstom’ –kažem joj ja! Neka rade šta hoće u svoja četiri zida, jesam li rekao nešto! Neka se trpaju, kad su bolesni,nek uživaju u svojoj bolesti! Mene briga? A TI bi da ja idem sa tobom na peder-bal po ULICAMA Beograda, kao da sam jedan od njih, šta? Treba neko da me vidi? Treba kamera da me snimi? Treba da dobijem posle batine na poslu ili da me sačeka 5 tipova sa kapuljačama ispred zgrade? Hoćeš još i da nabacim roze gaće i tvoj brus, da se bolje uklopim?! Hoćeš da ponesem ovog našeg pacova kod frizera, da mu nabaci mini-val, pa da ga nosam okolo u Luj Viton torbici?! Jesi li ti normalna, bre, ženo, ejjj!!!“

-„Haha. Smiri se, smiri se.“

„Ma je l bi ti ostao miran? Pa je l to normalno?! Ej,ne mogu da dođem sebi. Kažem sebi, stani, preskače ti srce, stani.“

Noć se tiho spustila nad gradom. Nisu je primetili oni uskraćenih prava na držanje ruku na ulicama Beograda, ni oni koji nisu imali koga više da drže. Po parkovima je otpočela ona jesenja memla da se oseća, kao da zemlja pruža poslednje duboke izdisaje pre nego zaspe. Kip tužnom dečaku negde u žbunju iza skupštine i dalje je gledao u prazno.

-„Šta ćeš s hrčkom,kad smo već kod nje?“

„Njega. Ubeđen sam da je ta stvar muško. Imao je stav, i zato to kažem. Glupava pacovčina, vezao sam se za njega još prvog dana kad nam ga je Steva poklonio. Kad sam video kako se sklupčao u njenoj ruci, odmah sam znao da ću obožavati tog stvora. Bio je tako nejak i mali, kao i ona. Držala ga je u ruci na terasi i igrala se sa njim. Nisam mogao da skrenem pogled kako mi je bila lepa. Setio sam se kad sam je prvi put video uplakanu na tramvajskoj stanici kod Kalemegdana. Hteo sam da polomim tog koji joj je oteo tašnu, da se bacim, da ga zgromim, da se raširim oko nje da joj se ništa ne desi, da je zaštitim od svega. I samo joj mazim nosić, ko što je ona hrčku. Samo sam hteo da je zaštitim...“

Prijatelj je prijatelja neprimetno stegao za rame, sa svom težinom koju nosi neizgovoreno dečačko saosećanje.

„Plakali oboje. Ali, nema dalje. Rekao sam joj da ne mogu da podnesem koliko se promenila. Otakako je našla posao u tom svom prokletom udruženju, i počela da se druži sa NJIMA, postala je druga osoba. Nije imala nikakvu potrebu za mnom. U početku, mislio sam, hajde, neka bude nezavisna, treba tako, meni ne treba neka nesposobna... ionako da možemo zajedno da otplaćujemo onaj stan... Ali, te ideje... i ja sam ovakav... da može onaj hrčak da priča, rekao bi ti šta sam ja sve čuo.“

-„I kako si otišao?“

„Spakovao sam se čim je otišla kod svojih za vikend. Samo to. Nasuo sam hrčku punu koficu hrane, da ima, jadan stvor. Ostavio sam mu i celu kutiju blizu kaveza, ako ogladni opet kasnije, da može da uzme sam. Njoj nisam ostavio poruku, nisam ništa uzimao što smo zajedno kupili. Neka nosi. Neka podeli pederima.Njima treba. Njima su ugrožena prava. Sa njima će da paradira, u znak podrške. Možda nađe novog dečka, nekog preobraćenog, nekog ko je dovoljno slobodouman, i ko će kad je neko opet opljačka, da pobegne ko sekica.“

-„Ne mogu da verujem u šta se pretvorila.“

Dan je svanuo kasno. Neki ljudi su bili davno budni u ono vreme koje se smatralo noću za devojku raščupane kike, koja je ustajala iz kreveta skrivajući bunovne oči od sunca. Mrzela je jutarnje cigarete u roditeljskom domu, pa opet ih je palila kad god je znala da se neće vratiti skoro sa posla, bilo je nečeg u tom činu što joj je davalo nagoveštaj buntovništva i samoodlučnosti.

„Halo? Ej. Da, ja sam. Šta radiš? Pa evo... da, kod mame i tate. Uzela sam slobodan ponedeljak, da malo dođem sebi... čula si sigurno već. Jeste, istina je. Sad je bio poslednji put. Nema više, sad je definitivno. Znaš kad je nešto kao slomljeno ogledalo... nema svrhe lepiti ga, jer slika ti se krivi, i sam sebi postaješ odbojan što se više gledaš kroz njega. Sačekaj... Ne, ne, samo da uzmem vode. Mogu da pričam. Dobro sam. Sad mi nije ništa, haha. Pa šta ću? Kada te neko dočekuje svako veče sa zaostalim idejama, moći ćeš samo da se prilagodiš tome i smatraš ih za ispravno, ili odeš. I opet je bilo Udruženje razlog, ili, bolje reći, činjenica da ja radim tamo. Počelo je tako što sam ga pozvala da ide sa mnom na onu podršku što je trebalo da bude u nedelju. Odmah sam videla kako se smrkao. Pomislila sam da ne želim da ga dodatno nerviram... znala sam da bi mogao da me zove taj dan i da pokuša da me odgovori od toga da idem da im se priključim. I znala sam da će se pojesti od brige ako ne uspem da se javim, a sećaš se kako je bilo prošle godine. Svuda obezbeđenje, frka. Pa sam mu samo rekla da ako se ne javim odmah... Molim? Ne, stvarno sam mu rekla smireno. A on je odmah skočio u stilu ’Idi gde hoćeš, ionako me ne zanima.Samo nemoj posle da mene pitaš kad izlazim gde sam, nemoj da ti je palo na um da probaš TI MENE da zoveš.’ Da, ti rečima. I onda, kako ja treba da sedim kući da njemu ugađam i kuvam večere.

Ja tog čoveka ne shvatam. Je l pomislio kako je uopšte onom njegovom drugu Stevi, kad mene spušta jer idem na ’nemoralne’ skupove podrške? Šta je sa Stevom, koji je ’jedan od NJIH’ došlo mi je da ga pitam! Toliko volim tog dečka, i tako mi je žao što ne može malo bolje da se snađe; da bar nešto radi, neke projekte. I ja mu stvarno želim da nađe nekoga, tako se vidi da je usamljen. I znam da bi kao umetnik bio negde na zapadu daleko priznatiji, ja sam i htela da mu pomognem da preko Udruženja ode negde na praksu preko...

Da ti ne dužim. Izvini. Nisam te ni pitala kako si ti. Pa kako to misliš, to sad nije bitno! Reci mi, hoću malo da skrenem misli. Nego, da ti nastavim. Krene on svoju staru priču – ’TI si zaostala jer hoćeš da se šetkaš po gradu sa gomilom pedera koji paradiraju za svoja prava, idi tamo i nađi sebi novog dečka, za ovog ovde te baš briga... i još hoćeš da ja idem sa tobom...’

Ma, nije u tome stvar da je on ograničen. On bi išao, samo njega je strah da ga neko ne vidi. Podržava on sve to, pa eto kaže da mu je to normalno sve dok je u kući. I to ti pokazuje koje je to licemerje. U kući mu je sve ok, ali ne bi i na ulicama; šta – deca će da vide možda nešto neprirodno?! Pa, izvini, hajde ti mi reci koja si živela preko – je l tebi luđe to da deca gledaju ljude istog pola kako se ljube ili drugu DECU da prose i gladuju? Kako nema veze jedno sa drugim! Sve ti je to socijalni nemir, nedostatak volje za promenom, to su ljudi kao on postavili svetski poredak, bez morala, bez prava i sloboda, u kome samo smeš da se ljubiš i vodiš ljubav s kim ti establišment dozvoli...a pogledaj životinje, pogledaj! ima li tamo takvih problema..? Jeste, pomogao mi je onda kad me je onaj manijak napao i oteo mi torbu kod Kališa, ne kažem, mada ja sam mogla da se brinem sama o sebi! Meni ne treba muškarac da me brani, a naročito ne neko ko će posle da mi naplaćuje usluge rent-a-viteza.

Ne mogu ni ja da verujem u šta se pretvorio. Da vidiš samo kad smo dobili Elizabetu. Šovinista je odmah rekao da je muško. Kao, ne može da bude devojčica čim je tako lep?! Samo je sedeo i gledao ga. A ja ga odmah uzela, igram se sa njim na terasi, držim ga u ruci, nisam mogla da ga pustim! On je samo palio cigaretu za cigaretom i blenuo u nas. Kao da ga to uopšte ne dotiče. Još jedna briga u njegovom životu. A najgore je što sam se vezala za glupog pacova... Halo? Šta? Ma, ne, ne mislim na njega. Za Elizabetu ti kažem. Najviše će mi nedostajati to malo ružno stvorenje. Pa...jeste, nedostajaće mi i on. Niko nije umeo tako da me nasmeje. A to veče smo oboje plakali. Da može onaj hrčak da priča, sve bi ti rekao. Mnogo mi je... ma, ok sam, nije mi...sačekaj...“

Žice su se istegle više. Impulsi su pretčavali kroz zemlju brže. Prijateljica je prijateljicu čula ušima i srcem, i slušala bi je doveka, bacivši se na njenu tugu svom silinom nagomilanih zajedničkih godina i životnih nedaća prebrođenih uz istinskog saborca.

„Pa kako misliš da sam otišla? Kad je bio na poslu u petak, samo sam ušla i pokupila par stvari. Ostavila sam mu sve što smo kupili zajedno, neka nosi. Pogledala sam Elizabetu i srce mi se cepalo. Nasula sam joj punu koficu one njene hrane. Da se prliva, da ima. Rekla sam ’Zbogom, mišu. Vol...’

Izvini...sačekaj...

Ej.Evo, vratila sam se. Ne,ok sam. Neću više. Uh. Eto to je to. Otkazano je sve. Sa Udruženjem se nastavlja po starom, volontiram tamo jer nemam nigde drugde posla, nadam se da će me primetiti neko kako se angažujem, pa mi ponuditi nešto negde. Nisam ni ja budala da izlažem život riziku za džabe...ko da je meni drago, treba kamera da me snimi, da me neko prati do kuće, da me prebije? A sad sam još i sama.“

Neki su ljudi obučeni u uniforme paradirali gradom u nedelju. Neki su se smejali u svoja četiri zida i bili srećni. Neki su gledali vesti i odmahivali glavom, a neki vrteli slike na Internetu i naslađivali se lascivnim pozama nekog drugog, zabranjenog i anonimnog sveta. Svi su jurili svoja zadovoljstva, a neki ih nalazili na najčudnijim mestima, u tuzi ili pijanstvu, u svađi ili ćutanju. Otkazani društveni događaji u Beogradu objašnejni su brigom za javnu bezbednost i živote. Ni jedna novinska kuća nije prenela vest o jedinom koji je taj dan platio glavom, brao-belom hrčku Elizabeti, neutvrđenog roda i seksualnog opredeljenja. Našao ju je vlasnik jedne novobeogradske garsonjere u utorak, samu, uginulu od žeđi.

Marina

29.10.2011.

Tudji bal

, 29 2011 21:44:46 +0200

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE MicrosoftInternetExplorer4

-„Pa šta je sad bilo?“

„Ma,brate...nećeš verovati. Toliko je glupo da me skoro i blam da ti pričam.“

-“Ok.“

„Ali...mislim,reći ću ti, nije da ne želim da ti kažem.“

-„Da. Dobro.“

„Mislim,nema šta da ti pričam, znaš sve i sam.“

-„Ok.“

„Ona je to što je i ja sam to što sam.I nema šta dalje da se priča.“

-„Ok.“

-„Da ti ne dužim sad. Opet oko onog njenog glupavog peder-bala što ga prave ovi idioti.“

-„Opet?“

„Opet. I više to neću da slušam. Je l me čuješ?“

-„Da.“

-„Au.“

-„Stvarno je to rekla za Stevu?“

-„Haha. Smiri se, smiri se.“

„Ma je l bi ti ostao miran? Pa je l to normalno?! Ej,ne mogu da dođem sebi. Kažem sebi, stani, preskače ti srce, stani.“

-„Šta ćeš s hrčkom,kad smo već kod nje?“

Prijatelj je prijatelja neprimetno stegao za rame, sa svom težinom koju nosi neizgovoreno dečačko saosećanje.

-„I kako si otišao?“

-„Ne mogu da verujem u šta se pretvorila.“

Izvini...sačekaj...

Marina

29.10.2011.

temperatura iskrenosti: -8c

, 31 2010 01:20:37 +0100

Ako cemo ovu kasnu noc u Beogradu meriti jedinicama kao sto su temperatura, centimetri snega, kasni sati koji grickaju vreme nemilosrdno, nemam izbora nego da i sebe i srce stavim na vagu - i po ustaljenim parametrima kazem:

Postovani citaoci, proslo je par cetvrtina sati od mog poslednjeg razgovora sa Urosem,a jedno 6 meseci otkako smo se upoznali; pala je obilna kolicina zavaravanja, a kako stvari stoje, najavljena je i oluja dodatnog laganja, da mozemo biti prijatelji. Temperatura se vestackim putem spusta na normalu, zbog opasnosti od eksplozije ako se prizna njena stvarna visina.

A meni se ruke ni malo ne lede od ovakvog scenarija, jer sam bila tamo vec i ranije - nauce te necemu nadolazece tridesete, ipak. I nemojmo lagati sebe, ako vec ne mogu njemu da izgovorim - gledam ga, slusam ga... ne volim ga, zelim ga. Prica mi, ne slusam. Zelim ga. Gledam njegove slike, dosadan mi je, predvidiv ceo njegov svet. Ne vidim sebe u tu. Zelim ga. Nije mi slatka njegova paznja i ne laska mi, ne budi u meni neznost. Samo ga zelim.

Nasli smo se par puta dok smo jos analizirali taj famozni pojam prijateljstva, kada je poceo delovati zaljubljeno u mene. Ja se nisam pitala, samo sam pustila masti na volju da odluta sa njim iza nekog plasta sena u izgubljenom selu, u sobu nicijeg stana na apsolutnom kraju grada, u haustor zgrade koja nakon sto cu ga ispiti do kraja, nece vise postojati. Ali u Beogradu nema zgrada koje nestanu preko noci. I zato nisam posegla za njim.

"Ne zelim da te povredim." -Prva velika elementarna nepogoda glupih izjava. Da sam sebe videla sa njim,naravno da ga ne bih povredila.KO je uopste smislio ovaj idiotizam?! Da li bi postoji ekvivalent u svetu,koji ce reci "E,fin/a si uzasno,bio bih s tobom,majke mi,ali ne znam sta mi je, prosto zelim da te povredim!"-?! Ali kada ste ovo govno lepo upakovali u iskreno sjajan papir vere da je mozda bolje za drugog da mu servirate ovu verziju, tolerise se - pod uslovom da makr deo istine, onaj veliki, ipak bupnete na kraju - "Pojavio se neko drugi."

Onda prodje par meseci i u veceri kao ovoj, kada je drugi vec postao naveliko prvi, Uros zove, da se vidimo kao stari prijatelji. Kad je nase nepostojece prijateljstvo stiglo jos i da ostari? Sve sto smo imali je pretvaranje dase ta mala nakaza mozda nekad u buducnosti moze roditi. Ali, kako ga cujem, shvatam da su se uloge promenile - sad je Uros "onaj drugi". I jos uvek - zelim ga. Gledacu ga sutra u lose odglumljenoj predstavi, za koj cu kartu mozda platiti i previse. Htecu da ga vidim opet, ne zbog njega, vec zbog neke pohlepe za njegovom kosuljom, potkosuljom,pantalonama...htecu kao i uvek da ih rastrgnem, da ih zbacim sa njega i izgazim kao ljutog neprijatelja. I dok god taj balvan neizrecene zelje stoji na mojim plecima, moj decko nece biti cak ni "on". Nece postojati u razgovoru sa Urosem, bice kao duh cije se prisustvo oseca ali se ne prica o njemu jer uzivamo u kratkoj izolaciji iz sveta duhova.

I nije bilo druge nego da bacim ultimativnu bombu - "Nisi ti kriv...do mene je." Naravno da je kriv.Kriv je sto je rekao istinu- da mi nikada necemo moci da budemo prijatelji. Kriv je jer me i dalje onako gleda, i cini da ga zelim. Kriv je jer ne priznaje sebi to, i laze na sav glas, od kojeg ne stizem da kazem da sam se u medjuvremenu zaljubila u svog decka. Ali sada je lakse meni da se izborim sa iskusenjem, jer to je moj cilj - i da kazem "JA sam u pitanju.JA se ne osecam dobro da se vidjam sa tobom, jer nisi mi prijatelj. Ne mozes biti." Nisam mu dodala najveci deo istine - ne mozes mi biti prijatelj jer zelim jednostavno da se potucam sa tobom, ne mozes mi biti decko jer me ne privlacis sustinski, i jer postoji neko drugi ko mi vise znaci od tebe.

Naravo da se naljutio. Sta god rekao. A vi shvatite kako vam drago - kao filantropiju? kao sust egoizam? kao borbu sa iskusenjem? kao kukavicluk? kao hrabrost?

Ali ja veoma snazno osecam u sebi da sam ucinila pravu stvar. Nemojmo preterivati - kakvo bre prijateljstvo? Znam ja vrlo dobro ko su mi prijatelji, a novi mi ne trebaju. Narocito ne takvi. Ja svojim prijateljima ne zelim da zavucem ruku u pantalone. Sa bivsim ili potencijalnim objektima pozude ne pijem kafe. Nisam u fazonu "ne pusim,samo puckam...dobro,ajde-pusim...ali ne zadrzavam dugo dim!!!" Ako sam prestala da pusim, ici cu u nepusacke zone. Od dima cigareta ne mozes pobeci...ali zasto ici za njim, kad si svoju borbu, pre svega sa sobom, vec objavio na drugoj strani?

Ivana

ono sto zelim da joj poklonim

, 19 2009 22:23:01 +0200

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Daj da ti dam hladne jezerske zore

I tišinu mora dok zaboravljeno sni,

U ljubavnom gnezdu zabravljene prozore,

Tragove stopala na asfaltu koji vri.

Daj da ti dam pismo od srca

Ruke što se tresu i znoje,

Obraz na kom se suza muči i grca

Daj da ti dam jer želim da bude sve tvoje.

Daj da ti dam sveta

Reku koja me nosi brzo - da se puši,

I svaku ludost deteta,

Sva je lepota pod noge tvojoj duši.

Dimitar

poslednja sansa da nesto osetim

, 20 2008 23:11:01 +0200

autobuski mentalitet,povratak cetnika,ustaski forumi,rat koji traje virtuelno,mrznja koja se ne zaustavlja,delta city,izbori,burek sa vise soje nego mesa,trazenje identiteta..

nema kraja kad navedem sve cime moram da se bavim,i u sta sam se sve upleo kao sociolog. sve sto pogledam oko sebe je kandidat za doktorsku disertaciju,i bicu prvi i originalan, siguran sam, o bilo cemu da pisem. i dok sebe svakodnevno optuzujem da sam slabic i placipicka, i pitam se kako se nisam u toliko gorih situacije,jos uvek navikao na salterske radnice, pomamljenost glupostima kao sto je veliki brat, ili na gole 12godisnajkinje na ulicama, u jednom ukradenom momentu dok sam se drzao za sipku busa preplavilo me je osecanje koje vama sto citate poeziju nije strano.

Da te negde odvedem odavde,

na Goc ili Jelicu,ili Olimp,ili Mont Everest,ili Etnu,

gde cu se zasititi zivotne pravde,

i budjen pre tebe okom nakupiti zoru vrletnu.

Da te odvedem negde gde dusi laju,

da se nocu plasis i uz mene blize pribijas,

kad te grlim da nestaju,

i gledam kako mi se iznova snom opijas.

Da te odvedem gde je somot zemlja ,

da ti zovem vetrom ime ,

da si za moje ruke spremnija,

da te usrecujem svime.

Da ne spoznam opet onaj pogled tvoj,

i umesto naslutim na telefonu saputanje ,

dan mi ide uz drva, sekiru i znoj,

cekas me mirisna kad se svetla stanje,

u moje grudi sklupcas se uz saznanje

da je uz tebe tvoj heroj.

Dimitar

ubedjenja

, 06 2008 11:56:02 +0200

Ne moram da trazim razlog da ne volim,

prodju sati a da se nje ni ne setim,

ne drhti telo, ne vape oci.

Izmisljam sulude price i ne sitnicarim

kad zanjem horde obozavateljki,

na sred sunca na kom se ona izlezavala.

Ponosan sam muski

na sve pari grudi koje staju u ovo oko.

Kad mi ona zarezi u slusalicu,

spalio bih sve sto sam joj ikada napisao,

zivot je nedovoljan za nju,

i jos i njeno breme.

Udisacu novu zoru pijan i obesvescen,

jer sam nad njom svemocan,

dok ne padnem sa stolice ukocenih vilica

necu da priznam da sebe samog ismevam.

Ona je,vidite,meni nepodobna,

isekao bih je hirurski iz sebe,

ona je uvek jednim komadicem strana,ne mogu je stegnuti toliko da u meni pukne.

Kad uspem da zaspem jednom bar

bez nje ovde unutra,

znacu da je uspelo da nadjaca sve sto ne seca na nju.

Otrcacu najdublje, najdalje od nje,

da samo ostanem sam i prekinem da razmisljam

kada nisam sa njom sta ja uopste mogu da osecam.

ono sto imam da kazem o njoj danas

, 06 2008 11:45:20 +0200

Da nema mene u ovom hodniku,

bio bih u zaboravu ostrva,

bio bih u vlaznoj tisini pod planinom,

ruke se od grudi siroko bacaju - da me nema ovde,

sada bi planinu grlile.

Da me nema ovde,

macke bi se na pragu umivale,

ljudi cipelama razbacivali prasinu,

i sve bi se drugo nebitno ovde dogodilo.

Da oci ovo ne vide,

sad bi skiljile od bljeska snega,

da usne ovde ne cute,jurile bi poljubac Eho sa neke litice,

da me nema ovde,

bio bih svugde drugde.

Da nje nema tamo na ulazu,niko ne bi zaobilazio da je ne gurne ramenom,

i ljudi bi slobodno isli svojim poslom.

Da ne stoji i ne ceka,

ni ja se ne bih pitao sta mi je danas sve zgresila.

Da nje nema tamo,ja bih bio ovde neplanirano i nervozno bih zeleo da odem.

Ali bi zastao,

i gledao prazan prag,

zamisljao da bas ovako stoji, da sam ja njen kao sto jesam,

i da me ovim pogledom ogrce.