Misli jedne devojke iz provincije

Volim da ga volim

Stojim u parku, slušam cvrkut ptica, sveže pokošena trava miriše, moj pas je pored mene, trčkara okolo, jer je oslobodjen povodca, a sve okolo je pusto, čuje se samo cvrkut ptica, poneki automobil prolazi... sanjam da je i On tu. Crn, visok, meni prelep. Gledam ga i on gleda mene, reči nam nisu potrebne, pričamo pogledima.
On je muskarac koji se ne stidi da opere sudje ako sam ja umorna od posla, da uzme usisivač ako ja radim do kasno, da me iznenadi večerom i trpi "grdnje" od mene jer je napravio palačinke a ja sam na dijeti. :) Volim način na koji me gleda, volim kako se ophodi prema meni u društvu i kad smo sami, volim da sam njegova a najviše od svega volim da ga volim, svim srcem i bezuslovno.

Ne, on nije savršen, ali nisam ni ja. Mi smo dvoje savršeno nesavršene osobe koje se vole, koje se svaki dan zaljubljuju jedna u drugu i zalivaju svoj cvet Ljubavi iznenadjenjima, poštovanjem, poklonima i medjusobnim razumevanjem, nekad on, nekad ja.

Volim da mu mazim kosu, da prodjem prstima kroz nju dok ga gledam u oči koje liče na kristalnu vodu, vodu u koju bih se udavila (jer ne znam da plivam ;) ) ali me on uvek vadi na površinu... Volim da šetamo s rukom u ruci, pokraj keja, a najviše od svega volim da ga volim... ali... to je za sad samo san jedne sanjalice...

Dama pod velom

Pre neki dan mi je bio rodjendan i pored svih čestitki koje sam dobijala, najdraže su mi bile one u kojima mi drugarice žele da ostanem ista (pod ista - misle da ne odrastem još uvek), pozitivna, detinjasta i vesela devojka koju one mnogo vole. Ali… Da li sam uvek pozitivna? Priznajem, ne. Imam i ja uspone i padove, nekad više padova nego uspona, ali to je život, zar ne? Samo što ja nikad nikome ne pokazujem svoje pravo stanje. Uvek sam vesela, nasmejana, duhovita, volim da se šalim sa ljudima koji prihvataju šalu, najviše na moj račun, ali… Da li je to dovoljno? Da li ja lažem sebe time?

Neretko mi se dešava da razmišljam šta bi svi ljudi koji me poznaju pomislili kad bih skinula taj „pozitivan veo“ koji me krasi? Šta bi moje drugarice pomislile kad bi me videle sa izgubljenim pogledom kako posmatram prolaznike na klupici u parku? Kako u svojoj glavi sastavljam i rastavljam rečenice koje želim da napišem u sledećem tekstu!? Toliko sam navikla da glumim kako je sve u redu i kako nemam nijedan problem, da je to postalo deo mene. Sad se pitam, da li sam pogrešila što ponekad nisam otkrila da sam i ja tužna i neraspoložena, da moja 4 zida sobe kriju mnoge tajne, da kad udjem na vrata moje sobe skidam svoje dobro uglancano odelo i masku u koju svi veruju i kojoj se svi dive rečima: „Blago tebi, ti nemaš nikad nijedan problem.“ Dodje mi da viknem tad, „imam ih, ali im tražim rešenje umesto da pričam o njima.“. Umesto toga smešim se, jer uvek kad izadjem na vrata svoje sobe, obučem svoje dobro uglancano i ispeglano odelo i kapicu sa velom pozitive preko lica koje se ne menja dok se ne vratim kući i niko ne zna da i ja još uvek tražim recept za istinsku sreću.

Na kraju duge

Život je jedna velika škola, daleko teža od fakulteta. Život je ustvari jedan veliki fakultet koji se studira iz sekunde u sekundu, iz minute u minutu, iz sata u sat, iz dana u dan, iz nedelje u nedelju, iz meseca u mesec, iz godine u godinu i tako svaki dan bez odmora... ali da li svi položimo taj fakultet zvani život? I šta uopšte treba da naučimo? Da li naše znanje nešto vredi ako pravimo iste greške svaki put kad nam se ukaže šansa da možda budemo srećni... Kako da definišemo tu sreću ako je nikad nismo osetili? Kako da idemo ka vrhu, ka toj sreći koja nas čeka ako ne znamo da je definišemo?

Puno pitanja... ali mi težimo za njom, ja težim za srećom iako ne znam više ni da li da verujem u nju jer kažu, sreća je precenjena!

Ponekad pomislim da stariji, mudriji znaju više, i znaju, ali ne svi, godine su ih naučile u mnogo čemu, ali posle se zapitam, šta će biti kad ja budem imala 30 godina, da li ću i ja biti starija, mudrija, pametnija da ne ponavljam iste greške!? Shvatila sam da nije važno koliko godina čovek ima, ako ne uči na sopstvenim greškama i ako ne radi na sebi, on neće biti ni mudriji ni pametniji, samo će imati više godina, samo je prošao više od nas, samo će mu se život možda brže ugasiti.

Šta nas čeka na kraju duge? Da li je sreća u pitanju? Da li je ceo život - nekima pustolovina po najtrnovitijim predelima, nekima setnja po najlepšim plažama Majamija, a nekima gusta šuma iz koje se jedva nazire svetlost? Na ova i mnoga pitanja ja konstantno nemam odgovor!

Niko nije rekao da je putovanje životom lako, ali niko nam nije rekao ni da je tako teško (ili možda jeste pa zato mi plačemo kad se rodimo)? Ali uvek se nadam da ma koliko mi se sreća činila daleko ili blizu sad, iako nisam sigurna da znam pravo stanje tog osećaja (mada verujem da sam u nekim trenucima zaista bila istinski srećna i da nije sve bila gluma "dame pod velom pozitive"), da ću ga na kraju duge osećati, da ću osećati tu sreću i mir koju priželjkujem svim srcem, da će i mene onaj gore dodirnuti nekim čudnim čarobnim štapićem i reći "zaslužuješ i ti trenutak sreće"...

Živim za taj trenutak sreće i mira.

Negde sam pročitala da je sreća osećaj da živite onako kako sanjate i pre nego što krenemo da tražimo sreću treba da proverimo, možda smo već srećni.

A ja bih dodala da se možda ipak sve krije u zahvalnosti, i u tome koliko smo zahvalni na malim i velikim stvarima u našem životu!

Postaknuta brojnim životnim pitanjima odlučila sam da počnem da pišem svoj online dnevnik i da delim svoje misli sa vama, možda se na neka od njih u medjuvremenu i nadje odgovor.