heart_of_honesty

SRCE MOJE MALO

Pokri se snom srce moje malo i ne sluti ništa...

Ugasiće se dan a iza nas će ostati more plača.
Pokrij se trnjem oštrim i zaceli,
jer što je ubilo može da te ojača.
Uvij se tugom moja dušo malena,
i ne pati ni za livadama, ni za letnjim pesmama...
Legni na dnu očajanja i nemoj da jećaš.
U krilu večne noći koja se u tebi prelama,
pokrij se ruševinama srce moje malo i oprosti...
U sebi imaj sve lepo što nam život nosi.
Pokrij se svojim bolom neprežaljeno moje što vrišta,
i ne daj da te kao cvet vetar oštri pokosi...
Preporodi se jutrom srce moje malo i ne sluti ništa...

Ovo je početak novi...

Carpe diem

Postani leptir i uhvati dan.

Zrake koji se odbijaju od satelitskih antena.

Telefonske žice koje na vetru klopoću.

Ako bliže slušaš, svako istu priča priču;

a možda si ti u njoj. A ako te nema,

napisaćeš novu jezdeći tako slobodan.

Tamo u lišću prekritom parku

puštaju ljudi pseta sa povodca...

Svu tu radost upi što dublje u pore.

Ispod tog lišća još milion takvih mrmore

i bojažljivo čekaju velikog srca

da se vrlinom otrgnu mraku.

Možda van vidika, na horizontu,

gde zagonetna plava masa preti;

otključa se, kad poželiš, veliko jezero meda.

Sa te strane možda sada neko gleda.

Možda neko ko će kao ti leteti,

i možda te nađe i pokaže lepotu.

Čudno je kako se u običnom danu

potpuno isti u polen sakriju...

Tu priču ne izmišlja nikakva dečija mašta.

Ti razapni krila. Nek ovaj svet bude tvoja bašta,

a njene lepote želju ti uliju

da božansku vodu držiš na svom dlanu.

Nocu dok spavas

Utišala bih sve ptice sveta
Noću dok spavaš
Da ti ni jedan zvuk ne smeta.
Da dugo slušam tvoje disanje
I upijam što sanjaš
Sve dok te ne probudi svitanje.

U tišini toj Bogovetnoj
Ja pokrivam te mili
I budna ležim u postelji cvetnoj.
Kroz tu tišinu nerastrzanu
Ljubav smo usnili
I sakrili je u tmurnom danu.

Kad samo ne bi pevale ptice
Čuo bi sve što ćutim
Dok ti milujem prelepo lice.
Prozore zatvaram tiho
Da ti san ne razljutim
I tako čuvam te i ne dam nikom.

Iznova

Imala sam jedinog tebe kraj sebe
i volela telom svim,
premda je duša spavala u paučini.
Jedino ti si umeo kad telo zebe
da zagrliš me i da se ne smirim
već da te iznova imam i tepam ti u tišini.

Puštao si me da letim do neba
mada sam se bojala visine,
i u rukama tvojim ja sam bila glina.
Mogao si da me udariš, opsuješ ako treba
a ti si mi crtao mutne planine
i iznova me pronalazio u čaši crvenog vina.

Imala sam jedinog tebe kraj sebe
i ti si me voleo dušom svom,
mada sam ja tebe zavolela tek na završetku.
Jedino ti si umeo kad tuga grebe
da primiš me u krilu toplom,
i iznova me voliš kao na početku.

Kad pišem

Volim da pišem...
Da gledam svoj rukopis kako se razvlači u tvoje lice
i osmeh u tvojim nemilosrdnim crnim očima.
Da te kroz svako slovo oživljavam u sebi,
i da ti tepam onako kako nikada nisam mogla;
da te mazim u svim svojim stihovima.

Ostavljam svet da me čeka dok pišem,
zaboravljam na ljude i ne čujem čak ni svoje disanje
dok pišem; i samo tada sam zaista cela.
Volim da gledam svoje rime,
Da kada otvorim svesku na svakoj stranici vidim tvoje lice
i da ti se divim kroz svoja dela.

Tada kad pišem predajem se samo tome;
ja tada letim u svetove nepoznate običnim smrtnicima
i kroz njih ja ponovo se sjedinjujem sa tobom tamo.
Volim da pišem...
I kada pišem da slobodna sam kroz tvoj lik
do trena kada pisanje prestane samo.

Iskrena pesma

Ćuti.
Pusti tišinu da oko nas stvori
Začarani krug.
U mašti ovoj od cveća
Predugo bila sam verni pas
Slugama sramote.
Ne bih ni ja pala tako lako
No beše taj uzdah
I te dve reči sa mednih polja.
Zaboravih već
Kako ime je slepim lutkama
I svetovima iz moje kolekcije.
Ne želim da iko ikad na me se naljuti,
Niti da bezočnim rečima govori
A bude moj drug.
Ni plamen ovaj od sveća
Ne oblikuje se kao tvoj stas
Već kao grumen strahote.
I ja tako slepa naopako
Što svima oduzmem dah
Očima iskopanih od bola
I telom uvelim kao stara peć
Ne nalazim put u svilama
Niti krv moja svetu vodu pije.
I zato molim te-ćuti.
Jer ćutanje tvoje ogavno ne govori
Već nežno je kao plavi lug.
Bez tebe daleko je moja sreća
A bliži je glas
Što proganja moje satnice lepote.

DAJEM, A NOĆ MI VRAĆA SVE

Ti si moja jednina neispisana pesma
Kad mastilo se nasumično troši.
U mom vrtu ljubavi pozlaćena česma
A na njoj kap što se nikad ne istroši.

Ti si moja orhideja u polju belih lala,
Ja znam to, jer tu mi počiva dom.
Često i previše porculana ja bih dala
Za tu lutku što prosuje nit po srcu mom.

Ti si moja jednina nepozlaćena rima;
Neokupan smislom stojiš sam nadomak sna.
I sve što je telu nekad vredelo da ima
Oka su tvoja prosta, biserna i dva.

Ti si moja nasilno prekinuta proza
Kad noć naplati svoje dugove i greške.
Čudo nije da i duša ponekad se sroza
I plače kao dete kraj drvene vrteške.

Ti si moja medom ukrašena školjka,
No reči tvoje postaše mi proste.
A ni trn ne leči to što lečila bi boljka
Kad mi tamna noć navrati u goste.

Tvoje oči

Hodat po paklu isto je trnje
Ko tvoje oči ne ljubit
Kad noći postanu hladnije i crnje.
I te tvoje oči ko da samo moj su greh,
Ja ne znam gubit,
I posle tebe ne znam za smeh.

I kratak ovaj sonet moj je,
Pa ga uobliči
To tvoje lepo oko biserne boje.
Vidim pred sebe osobu neku
Koja na me ne liči
I bolni uzdasi kožu mi peku.

Subotnje jutro ko da je zadnje
Kad tvojih očiu nema
Da mi sjaj njin na um padne.
Samo da mogu ćutat ko pre
I da se kiša ne sprema...
Ne misli duša moja da gotovo je sve.

Nije svak pesnik što odraste
Kad ga more tuge
Ili kad na jug odlete mu laste.
Nisam više takva ni ja
Ni noći mi nisu duge
Kad u san svrate oka tvoja dva.

Gledam ga dok spava

...Posmatrati dete. Ništa lepše nego posmatrati dete dok spava. Tako mirno sklupčano na krevetu rukama nežno sklopljenih ispod plavog jastuka, sa očima punim snova o dalekim šarenim carstvima i devičanskim svilenim haljinama; kako sa svakim uzdahom tone u lepotu i svojom lepotom osvetljava mračnu sobu... Gledam ga dok spava. Tako je miran u svom savršenstvu, tako nesnosno nežan i nevin u polju trnja! Ljubomorna sam zbog svakog njegovog trzaja tela, zbog suznih očiju željnih mraka, zbog sebe na ivici njegovog kreveta! On sanja... Sanja nepoznate ljude ni malo slične nama i ne sluti koliko mi nedostaje da u ovaj dosadni tren noći lupi neku svoju glupost i nasmeje me. Njegov sam čuvar ove noći. Svake noći... Ja volim to dete.

Najlepsem coveku na svetu

.....Izgubila sam se u prostranstvima nistavila dok beznadezno sanjarila sam o tvojim prelepim ocima... Svet je pored mene proleteo i smenila su se godisnja doba, a ja se i dalje nisam promenila.

.....Stojis sam na svom plasticnom tronu satkanom od uzdaha zena i jauka muskaraca; pogledom prelazis iznad glava ljudi i sveta, ostajuci samo na jednoj tacki. O cemu razmisljas u trenutku tom dok tvoj bozanski glas utisava masu opcinjenih? O zivotu? O daljini zvezda? O cvetanju ljubavi? O duzini vecnosti? Tvojoj slobodi?

.....U tvojim crnim ocima radja se prolece, i sve sto njihovim polenom dotaknes za tren prolista i probudi se kroz jednu mladost. Tvoja kosa ispletena je andjeoskom rukom od perja sa njihovih krila, i obojena velicinom tebe u ocima sve dece svete. Tvoje su ruke bozanskom molitvom okupane u izvoru vecne slobode, i samo jednim dodirom milujes srca miliona. Tvoje lice sam je Bog isklesao po svojoj zelji i molitvama bezgresnih; oblicenje si sveg lepog sto nam je miloscu darovano, pa tako si isto najlepsi muskarac na svetu. Tvoje je srce veliko i ne moze se meriti ni rukama, niti zrnima peska, pa ni svetlosnim godinama; blagosloveno je da bude vece od celog Kosmosa.

.....Ti si savrsen! I ti to znas.

.....Cesto zalutas stopama milosrdja i u moj san, u kome je tesko odoleti nazvati te svojim (jer duboko u dusi bih volela da to i jesi), i ja to ucinim kad-kad ali ti nestanes pa se probudim. Pomislili bi ljudi da luda sam kada bih im priznala da ponekad u tami vidim tvoju kosu na mom jastuku.

.....A onda nestane sve i sruse se moje nade; i mostove ka tebi neko namerno srusi; i ja ostajem samo jedna u gomili, a ti kralj na svom tronu od koga je samo Bog veci; i zaboli me jako; I shvatam-ovde sam da bih te takvog volela zauvek!