Zoran Škiljević

Ko je vandal

“Nedavno sam gledao jedan film koji se zove Bele rade (Sedmikrásky) i govori o dvema čudesno prostim gospođicama, vrlo ponosnim na svoju ljupku ograničenost, koje radosno i raspoloženo uništavaju sve što nadmašuje njihove vidike. Učinilo mi se da sam tu video alegoriju izvesnog vandalizma veoma široko rasprostranjenog i goruće aktuelnog. Ko je vandal? Ne, to nije nepismeni seljak koji, u nastupu besa, pali kuću bogatog zemljoposednika. Vandali s kojima se ja srećem svi su obrazovani, zadovoljni sobom, imaju dosta dobar društveni status i ne osećaju posebnu netrpeljivost ni prema kome. Vandal, to je ponosita duhovna ograničenost koja je samoj sebi dovoljna, i spremna je da u svakom času zahteva svoja prava. Ova ponosna uskogrudost veruje da je moé prilagođavanja sveta svojoj slici deo njenih neotuđivih prava, a kako je svet uglavnom stvoren od svega što nju prevazilazi, ona svet prilagođava sebi uništavajuéi ga. Tako neki adolescent odrubljuje glavu statui u parku jer ta statua uvredljivo nadmašuje njegovu ličnu ljudsku suštinu, a kako svaki čin samopotvrđivanja donosi coveku zadovoljstvo, on to čini likujući. Ljudi koji žive svoju nekontekstualizovanu sadasnjost, koji ne poznaju istorijski kontinuitet i kojima nedostaje kultura kadri su da svoju domovinu pretvore u pustinju bez istorije, bez paméenja, bez odjeka, lišenu svake lepote.”

Iz govora Milana Kundere na kongresu čehoslovačkih pisaca 1967.

Prevod: Mira Vuković

Izvor: Milan Kundera “OTETI ZAPAD ILI TRAGEDIJA SRDNJE EVROPE”, Laguna, 2024.

Pobrkani lončići, zavera ili nešto treće

Pre dva dana, u ponedeljak, mediji su objavili da je roman Danice Vukićević "Unutrašnje more" dobio NIN-ovu nagradu, i ja odmah sutradan požurim da kupim nagrađenu knjigu. Obigram desetak knjižara u centru Beograda, prodavci, a još više prodavačice, belo me gledaju kao da sam im tražio kamen sa meseca. I onda, šta ću, opsujem onako po srpski pa kažem: nisam pristalica teorija zavere ali ovde nisu čista posila. Ili je NIN-ov žiri pobrkao lončiće (da se ne lažemo, ne bi im bilo prvi put, ali ne mogu ništa da kažem pošto nisam pročitao knjigu, a kako da je pročitam kad nje nema pa mema kao da je u zemlju propala)? Ili se neko (moćan očigledno) poigrava s nama, ljubiteljima lepe reči, i iskušava nas – smejulji se negde i kaže: baš da vidim šta ćete da čitate kad sakrijemo od vas sve nove (u književnom smislu) vredne knjige? Trećeg nema. A od ova dva ne zna se šta je gore!

Iznenađence

– Danas je na tebe red, mili – reče Ivana, pokupivši sudove od ručka i spustivši ih u sudoperu.

– Ako ti tako kažeš – uzvratio sam i odgegao se do kuhinje da pristavim kafu. Kako se nikad ne zabroji, zavrteo sam glavom.

Potom smo, kao i obično, zauzeli svako svoju beržeru, dva najdragocenija komada nameštaja koji krase naš životni prostor (kasna secesija, poklon od moje baba-tetke Kristine), i čekali da na TV-u počne kviz Slagalica.

I dok je napolјu padao prvi sumrak i lenjo se uvlačio u naš dom, mene bi zasigurno uhvatio dremež da se ona nije vrpolјila na svom mestu lagano odevena, u letnjoj providnoj halјinici.

Ona je spremna za intimnosti u svako doba dana, dok oganj u meni počinje da klјuča tek oko ponoći. Ali, ona bi noću da spava. Treba živeti u skladu s prirodom, to je preduslov za dug i srećan život i najbolјa odbrana od stresa – tako ona misli pošto joj to usadio u glavu jedan od njenih učitelјa joge.

Šta sve nisam pokušao. Ubeđivao je da mi prepusti inicijativu u tim stvarima, ponavlјao joj da razmenu nežnosti bar jednom odložimo za kasne večernje sate, citirao eminentne seksologe... Nije vredelo. Svaki put bi se ponovilo isto:

– Šta ja to čujem, opet mi predlažeš seks pred spavanje, penzioneru jedan? Nemaš još ni trideset. Šta će biti kroz deset, dvadeset godina...

– Ali, mila, da pokušamo bar jednom, šta te košta...

– Kako ne shvataš, neću da nam se ono najlepše pretvori u rutinu, kao nešto što se podrazumeva čim uskočimo u krevet. Pre bih na terasi ili u garaži, ili na klupi u parku, nego u spavaćoj sobi, koliko puta treba to da ti ponovim?

U drugim okolnostima prihvatio bih njene argumente, ali ovako oboje smo na gubitku, a ja nisam u stanju da joj to dokažem. Kao što ne mogu ni da se pomirim s tim.

U međuvremenu, ostalo je još nekoliko minuta do početka Slagalice, a njoj nije padalo na pamet da odustane. Mili, možemo i da propustimo neku epizodu, zar ne? – govorio je svaki njen pokret.

Smišlјao sam šta da radim. Najednom, sa malog ekrana oglasio se spiker:

– Dragi gledaoci, zbog vanrednih političkih događaja prinuđeni smo da promenimo programsku šemu. Večerašnju epizodu vašeg omilјenog kviza Slagalica emitovaćemo sutra u uobičajenom terminu!

Ma nosite se i vi i vaša programska šema!

Nastavila je da se proteže, zevnula nekoliko puta, sve vreme motreći da li primećujem kako joj se halјina mreška po oblinama. Garantovano smišlјa koju fotelјu da upotrebimo. Nјena je nešto manje rasklimatana, tipujem da će njoj dati prednost.

– Šta misliš, lјubavi, kad već nema Slagalice da odemo negde u šetnju? – rekao sam.

Odmahnula je glavom.

– A da odgledamo neki film?

Namrštila se i upitno me pogledala.

– A da rešavamo sudoku?

Sad me je već gledala kao da sam sišao s pameti.

Vist? Šah? Domine? Ne lјuti se čoveče? Mice? Poker?

Pogled joj je lutao po sobi kao da je tražila čime će da me gađa.

– A partija jamba?

Zakolutala je očima. Mora da sam konačno pogodio – ponadao sam se i pojačao ulog.

– U svlačenje? A, šta misliš?

– Bolјe da ti ne kažem šta mislim. Nego umesto što naprežeš mozak, a vidim da ti to danas ne ide baš najbolјe, skoči do frižidera i donesi nam iznenađence.

– Kakvo sad iznenađence?

– Skoči pa vidi.

Otišao sam u kuhinju i otvorio frižider. Krempite! Moja omilјena poslastica. U trenutku mi se popravilo raspoloženje. Dograbio sam poslužavnik i umarširao u dnevnu sobu. Moja draga je stvarno šampion, nema šta, pomislio sam spustivši iznenađence na stočić.

– Otkud se ovo ovde stvorilo? – upitao sam je pokazujući glavom na krempite. – Kojom to magijom?

Sačekala je da sednem, onda mi se nasmešila.

– Pa srećna nam godišnjica, dragi!

Poželeo sam da me mrak pojede.

Ona se toliko smejala pokazujući prstom na mene.

– Kakav si ti kralј! Kakav si ti kralј! – ponavlјala je kikoćući se.

Kad je shvatila da je preterala, skočila mi je u krilo, zagrlila me i zalepila mi nekoliko polјubaca po kosi i vratu.

Smazala je samo jednu krempitu, a ja sve ostale. I nije teško pogoditi šta je potom usledilo. Opet je bilo po njenom. Na podu. I, što je najvažnije, potrajalo je.

Bila je blizu ponoć kada smo otišli pod tuš i potom se ušuškali u krevet. Ali prevario nas je polјubac za „laku noć“, pa smo nastavili lјubavni maraton.

Nije mi silazio osmeh s lica, a bogme ni njoj.

Medena

Prvog jula moja Medena je poranila, kupila kartu, ušla u voz i zbrisala na more. Bez mene. Šta ću joj ja tamo, rekla je, samo da joj budem teret. Ide tamo da rinta, a ne u provod. Lako je meni, završio sam višu poslovnu, imam i ujaka u opštinskom veću, zaposliće me u komunalnom ili u inspekciji čim se ukaže prvo slobodno mesto, a ona sa završenom gimnazijom nema mnogo mogućnosti da bira. Rođaka joj je našla lep sezonski posao, konobarisaće u nekom hotelu u Sutomoru. Glupo bi bilo da propusti takvu priliku i nešto zaradi.

U pravu je, ali šta sa mnom? Gde sam tu ja? Već deset meseci se zabavlјamo, čas bi ona osvanula kod mene, čas ja kod nje; nema ko nas još nije pitao što se ne uzmemo kad se toliko volimo. A i njeni roditelјi nas pritiskaju: šta će svet da kaže što mi to tako živimo nevenčani? A sad, cmok, cmok, i vidimo se početkom septembra. Pa ne može tako, Medena. Zagledaće te barabe i smutlјivci, dobacivaće ti, ko zna šta sve mogu da ti ponude, obećaju... Sutra idem kod tvoje rođake da je pitam ima li i za mene neki poslić na moru.

Otišao sam, ali rođaka se već spustila na primorje. I ona se snašla za letnju šlјaku.

Očajavao sam destak dana ne mogavši da odagnam sliku iz glave: moja devojka sipa piće, a pijane njuške zevaju u njene grudi. Bilo je to pravo mučenje. Pozvao sam kuma Draška, profesora psihologije u ovdašnjoj gimnaziji, i rekao mu kakav imam problem.

– Sa frustracije pređi na fokus! – više puta mi je ponovio.

Poslušao sam ga i fokusirao se na problem: kako i ja da odem u Sutomore? Ovde ionako nemam šta da radim. Jedan dan razmišlјanja bio je dovolјan. Dvesta evra sam izvukao od keve, sto evra pozajmio od ortaka iz kraja, i dvanaestog jula uveče ukrcao se u voz i rano ujutru stigao u Sutomore.

Uzalud sam tražio smeštaj, sve sobe bile su izdate. Medena verovatno radi pa sam odlučio da sačekam da završi smenu. Posle sat hoda po ulicama krcatim turistima i zakrčenim vozilima došao sam do zaklјučka da bi možda bilo dobro da krenem sa zarađivanjem novca. Pre dve godine, kada sam sa društvom letovao u Herceg Novom, zarađivao sam i po pedeset evra za popodne crtajući portrete. Umeo sam to dobro da radim odmalena.

Pronašao sam knjižaru, ušao i pazario skicen-blok velikog formata i flomastere u raznim bojama. Otpešačio sam do plaže, našao slobodno mesto na klupi, u hladu masline i tu seo. Za nepun sat iscrtao sam pola bloka kombinujući plavetnilo mora i iluminacije neba sa prizorima palmi, suncobrana i lepotica u toplesu, čekajući prvu mušteriju.

Privučena znatiželјom šta to crtam, prišla mi je otmena, preplanula žena u ranim četrdesetim. Držala je za ruku pegavu devojčicu predškolskog uzrasta. Slobodnom rukom pokazivala je na mene i smejala se. Bile su strankinje, sa germanskog govornog područja.

Plavuša i ja cenkali smo se oko jednog mog crteža koji je malenoj zapao za oko; uzburkano more prikazao sam kao malo zamućeno ogledalo u kom su i sunce i mesec i zvezde našli svoje mesto. Na kraju smo se složili za odgovarajuću cenu, pristojnu za slikara-početnika. Slatka mala, bog te blagoslovio! Kad porasteš bićeš kustos, garantovano.

Prošlo je vreme ručka, spakovao sam stvari i pošao da potražim moju Medenu, imaću čime da joj se pohvalim. Uz malo sreće, možda ću uspeti da zaradim toliko da ostanem i do kraja leta. U neku ruku to može biti naš medeni mesec, razmišlјao sam zaneseno.

Uz malo raspitivanja lako sam našao hotel „Maestral“, i na recepciji pitao gde je smeštena posluga.

Kad izađete napolјe idite samo levo i nećete pogrešiti, rekla mi je recepcionarka.

Ubrzo sam u prizemlјu dvospratnog pavilјona natrčao na dve devojke u radnim uniformama i upitao za Draganu Mijač, da li je poznaju, gde bih mogao da je nađem. Ovde ima nekoliko Dragana, pa ne znaju na koju mislim. Morao sam da opišem moju Medenu: visoka, zgodna, ima dugu smeđu kosu, lepo lice, krupne oči, prćast nos, poveće grudi, malo vrcka kad hoda.

Slatko su se nasmejale, potom i zakikotale. Molim? Šta je smešno? Idite u sobu 202. na drugom spratu, rekle su i nastavile svojim putem. Mora da sam im izgledao neobično sa slamnatim šeširom na glavi, rancem u jednoj i skicen-blokom u drugoj ruci.

U dva skoka bio sam ispred sobe 202. i zakucao na vrata tako jako da su se sama otvorila. Ugledao sam krevet na kom su se grčila dva gola oznojena tela.

– Medenaaa!!! – zagrmeo sam.

Zacrnelo mi se pred očima. Čuo sam njen vrisak, to je poslednje čega se sećam.

Kada sam došao svesti, bio sam u sanitetskom vozilu. Objasnili su mi da se ono dvoje lјubavnika nalazi u drugom sanitetskom vozilu. Dobro si ih udesio, rekao mi je medicinski tehničar koji je sedeo na klupici pored mog nosila. A ni ja nisam prošao ništa bolјe, pošto se na mene bio stuštio bezmalo čitav hotelski personal. Jedno oko skroz zatvoreno, masnica ispod drugog, rebra verovatno otišla, hilјadu trnaca me probode pri svakom udahu. Nakon bolnice vode me kod istražnog sudije, rekao mi je medicinski brat. Zar baš morate? Moramo, bio je neumolјiv golobradi policajac koji je sedeo pored njega. A zapravo bez njih nisam mogao ni da se pokrenem. Nјima sam istresao svu svoju muku.

– Em sam ostao bez devojke, em ću još i da završim u zatvoru.

– Ali čekaj – brecnuo se policajac. – Meni su rekli da je došlo do greške!

– Kakve greške?

Nije mi odgovorio pošto smo upravo bili stigli do bolnice.

Kad su se otvorila vrata saniteta, sve mi je bilo jasno. Dočekalo me je uplakano lice moje Medene, na kome ne beše tragova od udaraca.

Nije mi bilo žao batina, otoci će da prođu, rebra da srastu. Muka mi je bila zbog moje Medene. Šta će biti s njom dok ja ne izađem sa robije.

Iz zbirke kratkih priča „U svom Svetu” (Liberland, 2021)

Primati i devojke

Kad se navikneš na vožnju autom, vožnja autobusom čini ti se kao povratak u davno zaboravljenu civilizaciju, mudrovao sam dok je kolega Boban dremao na sedištu do mene. Išli smo na službeni put u Šabac.

Boban Glišić bio je desetak godina mlađi od mene, proletos uzeo četrdesetu; sitne građe, proćelav, lenonke na šiljatom nosu; u našoj firmi važio je za oličenje tolerancije i razboritosti. Kad god bi neko od nas komercijalista imao problem sa klijentom, on bi se umešao i izgladio stvar, zato je i dobio nadimak Korektiv. Da nam nije Bobana, davno bismo zatvorili sektor veleprodaje, često je isticao direktor Šljivić.

Nas dvojica smo imali obavezu da jednom u dva meseca obiđemo neredovne platiše. Obično bismo samo razgovarali sa vlasnicima trgovina sa kojima smo poslovali, ali ako bi se pojavio i najmanji tračak sumnje da neko od njih namerno izbegava da izmiri račune dospele za naplatu, stupali bismo u akciju; to je obično značilo popisivanje zaliha robe koju je klijent dobio na odloženo plaćanje. Boban je bio pravi maher za takve situacije i zato mi nije teško padalo da sa njim idem na teren.

Ovaj put smo imali zadatak da posetimo novog klijenta u Šapcu. Gastarbajter povratnik, otvara robnu kuću na tri sprata. Dobra mušterija u najavi.

Bilo je oblačno, ali toplo jutro, pravo septembarsko. U firmi smo popili kafu, od sekretarice uzeli putne naloge, spakovali se i otišli kod direktora Šljivića, inače i suvlasnika našeg „Tehno-komerca“, da mu se javimo i dobijemo finalne instrukcije.

– Vidite šta mu sve treba, ponudite mu i ono što nemamo, najvažnije je da ostavimo dobar utisak. I ne zaboravite da mu prenesete moje pozdrave – rekao je trljajući ruke i osmehujući se.

Kada smo nekoliko minuta kasnije s torbama u rukama sišli na parking, shvatili smo da nema ni jednog slobodnog vozila firme. Portir Milutin, od koga je trebalo da uzmemo ključeve, nemoćno je širio ruke. Svoju dotrajalu fiestu prodao sam prošlog meseca. Boban je svoju korsu u petak ostavio kod majstora, neće biti gotova pre srede, a danas je ponedeljak. Pogledali smo se, slegnuli ramenima i vratili se kod direktora s pitanjem da odložimo posetu za sutra, a on nas je ispratio rečima:

– Kakvo crno sutra, šta vam pada na pamet? Idite autobusom!

U Šabac smo stigli oko podne. Posao smo završili relativno brzo, domaćin je bio predusretljiv i sa zahvalnošću je prihvatio sve naše sugestije. Šljivić će biti veoma zadovoljan kad vidi popunjene porudžbenice.

– Vidiš šta znači reputacija firme – mudrovao je Boban dok smo hitali ka autobuskoj stanici.

Nebom su se gomilali gusti, tamni oblaci, mirisalo je na kišu.

U sedamnaest časova, seli smo u stari razdrndani autobus za razliku od novog mercedesa sa klima uređajem kojim smo došli. Uz to, autobus je bio dupke pun pa smo morali da stojimo do Beograda. Bilo je sparno i zagušljivo uprkos otvorenim prozorima, opor i bljutav vonj uvlačilo se u nozdrve i štipao za oči.

Danas je vreme novac – Bobanu i meni nije bilo teško da se složimo, računajući kako je bolje da stojimo ovih stotinu kilometara, nego da smo ostali da čekamo sledeći bus.

U vozilu je najviše bilo starijih osoba. Putovali su ćutke, oborenih pogleda, kao poražena vojska.

Iza vozača sedeo je mlad bračni par sa dve zlatokose bliznakinje predškolskog uzrasta, s druge strane četiri krupna, kratko ošišana momka. Pričali su viceve, naginjali se preko sedišta i cerekali se. Nedaleko od njih stajale su dve lepuškaste devojke. Bile su skromno odevene i gotovo bez šminke, verovatno studentkinje. Pričale su nešto jedna drugoj, tiho, gotovo šapatom. Zašto im oni momci džentlmenski ne ustupe mesto, pitao sam se. U moje vreme ovako nešto ne bi se desilo.

Pogled mi je skliznuo ka štrkljastoj plavuši bademastih očiju koja se vrpoljila na sedištu ispred mene. Šuškala je novinama. U njenim rukama sevnula je naslovnica tabloida sa pobednicom popularnog rijaliti programa u gro-planu, čije je lice, doterano fotošopom i hirurškim zahvatima, napadno pozivalo na seks. Licem su dominirale napućene, silikonom napumpane usne, prave majmunske. Da, to nedostaje onim curama i zato verovatno onoj četvorici primata ne privlače pažnju.

Vozač je iznenada prikočio i njih dve su poletele napred; da Boban i ja nismo hitro reagovali i zadržali ih, pale bi jedna preko druge. Vozač je psovao divlje svinje, a devojke su nam se zahvalile.

A onoj četvorici je sve to bilo smešno.

Laktom sam gurnuo Bobana. Zašto im nas dvojica, kao stariji koji znaju šta je red, ne skrenemo pažnju na bon-ton? Možda kroz šalu? Ili ih jednostavno zamolimo da ustupe mesto onim curama?

Boban se nasmejao:

– Ha-ha-ha, da li si ti lud? Njih četvorica divljih protiv nas dvojice pitomih, baš bi bilo veselo.

– Misliš da bi se potukli s nama?

– Znam sigurno. Pogledaj im face.

I zaista, prazne i gladne oči; jednom tetovaža na vratu, drugom na rukama. Nisu krimosi, oni se voze u blindiranim džipovima, a ne u raspalim autobusima. Mlađi su, jači, ima ih više. Ali, opet, to ne opravdava naš oportunizam! Pomalo me je bilo stid od sebe, pa sam utonuo u misli sve do dolaska u Beograd.

Padao je prvi sumrak. Izašavši iz busa, pozdravio sam se sa Bobanom. Okretao sam se levo-desno, razmišljajući šta je bolje, da produžim do železničke stanice pa tamo uhvatim četrdesetšesticu, ili da samo pređem ulicu i tu uhvatim tramvaj sedmicu. Ipak tramvaj.

U međuvremenu, one lepuškaste devojke sačekali su njihovi momci i pomogli im oko prtljaga. A onim mlađanim primatima izgubio se svaki trag. Sigurno im se žurilo. U gradu ima toliko mesta gde mogu bezbrižno da žuljaju svoja mlada dupeta.

Iz zbirke kratkih priča „U svom Svetu” (Liberland, 2021)

Madera

Jedne avgustovske večeri poznati glumac, Mile Skakavac, sedeo je sa dvojicom kolega u Maderi. Sedeo i šljokao, prisećajući se ne tako davnih vremena, s početka karijere, kada je bio slavljen i hvaljen, a sad se svakim danom sve više primicao sudbini zvezde na zalasku.

Prirodna stvar, posle nekog vremena morao je da poseti nus prostorije.

Kada ga je ugledala Baba Sera, jako mu se obradovala, pa mu reče kao starom poznaniku:

– Slušaj, nesrećo, ona krakata plavuša što si je pokupio pre neko veče i, najverovatnije, povalio, ta ti je lepotica prošle godine bila muško!

– Muško?! – začudio se Skakavac tražeći pogledom najbliži pisoar.

– Muško? – čudio se i dalje otkopčavajući šlic, a i kasnije, dok je uz uzdah olakšanja ciljao u označenu tačku.

– Muško! Nego šta! Imao je patku ne pitaj, kao tvoje tri!

Pošto je obavio šta je imao, Skakavac priđe Baba Seri i zagleda se u nju pitajući se da i ona nije popila koju više.

– Sigurna si da je bila muško? Da je nisi možda pomešala s s nekom drugom?

– Kuronja kad ti kažem.

– Ne mogu da verujem. Da se ipak nisi prevarila?

– Prevarila? Videla svojim očima! Taj ti je noću vilenio ovde po parku i spopadao sve redom, ne pitajući ko je žensko ko je muško. Ko zna šta mu se posle desilo pa su mu odfikarili onu stvar.

– Jebiga, dok mi je sve išlo od ruke, mogao sam da biram, a sad mi sve okrenulo naglavačke kao da me je neko urekao. A kad me spopadne ono, znaš, odozdo, što ne pušta dok ne obavi svoje, natrtio bih i magaricu.

Skakavac se potom zagledao u ogledalo, ne baš oduševljen likom koji mu je namignuo s druge strane, pa mahnuo Baba Seri i zaputio se nazad uza stepenice, mrmljajući nešto sebi u bradu.

A Baba Sera mu brže-bolje dobaci:

– Možeš da natrtiš i magarca što se mene tiče! Uostalom, ne bi ti bilo prvi put!

Pa ga isprati tužnim pogledom.

Kreativna kriza

– Glupo je to što radiš, gospodine književniče. Napravićeš sebi nepopravljivu štetu.

– A šta ja to radim, zapitam se.

– Kako šta radiš? Smucaš se okolo i lelečeš, te nisi dovoljno uvažen od književne kritike, te nisi dovoljno hvaljen od čitalačke publike, te postao si žrtva intriga i spletki u književnim kuloarima, bla, bla, bla... te pao si u nemilost bratije koja vedri i oblači našom književnom scenom, bla, bla, bla... A, zapravo, ni samom sebi nećeš da priznaš kakav imaš problem.

A kakav to imam problem?

– Kad si objavio poslednju knjigu? Pre više od pet godina, i od tada ni slovca; ona dva-tri pesmičurka koje si objavio u časopisima, bolje da ne pominjemo. Osvesti se, čoveče, pre nego što bude prekasno!

To upravo i pokušavam...

Tako sam onomad razgovarao sa svojom slikom u ogledalu, poslušavši preporuku mog tarapeuta. Bilo je to nakon još jedne uludo probdevene noći za pisaćom mašinom.

Ubedio me je, naime, taj moj tarapeut, Dr Bistroum, da je poželjno prozboriti reč-dve sa svojim likom u ogledalu pre nego što se posvetimo dnevnim aktivnostima; oči u oči, kao sa najboljim prijateljem. Ali iskreno, ne bubati koješta šta je tebi milo, nego ogoliti se do srži pred tim što te gleda iz ogledala, i reći mu sve što te tišti, ili bar ono što te najviše tišti. To je, kaže Dr Bistroum, najbolja preventiva od mentalnih tegoba i duhovnih inhibicija svojstvenih današnjem čoveku.

– Kažeš ne znaš o čemu da pišeš!... Piši šta ti prvo padne na pamet, pa onda sledeće na šta pomisliš, i sve tako, stranicu za stranicom... Bezmalo o svakom drugom u tvojoj zgradi mogao bi se napisati roman, a ti kukaš kako nemaš o čemu da pišeš! Sve je sranje, gde god se okreneš. Tuga i ništavilo, na šta god pomisliš. Ma nemoj mi reći!... – zapenio je taj tip iz ogledala i gledao me namršteno pokazujući mi rukom na pisaći sto.

Krenuh najpre da se preznojavam a potom, razmislivši malo, i da mu se zahvaljujem. Dao mi je sjajnu ideju; moj komšiluk je zbilja pravi rasadnik koloritnih tipova, o nekima bi se stvarno mogao napisati čitav jedan „Rat i mir”. Kako se toga pre nisam setio, pitao sam se dok sam uvlačio papir u mašinu. Ali kako sam ga uvukao tako je i osvano, beo kao sneg, i izgužavan, pritisnut mojom glavudžom usnulom na pisaćoj. Taj što stanuje u mom ogledalu nije precizirao od koga da počnem, i ja šta ću, priberem se pa opet stanem pred njega i upitam ga, a on mi kaže:

– Glupane glupi, kreni od prizemlja pa idi redom!

Dobro de, ne žesti se, pomislim, a onda mi dopre do pameti – pa ja živim u prizemlju!

Gledam ja njega, gleda on mene, ne trepće on, ne trepćem ni ja, i onda u jednom trenutku posumnjam da sam možda nešto krivo spojio, a on se nasmeši pa reče:

– Stavi se u ulogu sveznajućeg pripovedača pa se najpre pozabavi sopstvenum likom i delom – materijala za solidnu pitoresku imaš na pretek. I nakon nekog vremena, kad osetiš da je tvoj stvaralački zanos dobio vetar u leđa, zaređaj od stana do stana, ti kao da ne znaš da pisci naprosto eksplodiraju kad navale da olajavaju komšiluk!

– Pogotovo kad olajavaju kolege – kažem ja.

Primedba je na mestu – kaže on.

– Nismo mi pisci zabadava na glasu da smo najveće alapače – dodam, a mislim u sebi: važno je da smo se nas dvojica konačno razumeli.

I onda brže-bolje opet sednem za pisaću, da mi ta spasonosna ideja ne pobegne iz glave.

PS: U međuvremenu sam stigao do trećeg sprata i krenuo da pišem treći tom moje komšijske sage. A budući da živim u zgradi od jedanaest spratova, taj moj komšijski „Rat i mir”, sva je prilika, svojim gabaritom će nadmašiti i Prustovo „Traganje za izgubljenim vremenom”. Ali ne mari, važno je da sam ja prebrodio kreativnu krizu.

Alef i smrt

Ona stoji na uglu ulice koja deli Studentski grad od ostatka sveta, čudno zamišlјena, mlada i anđeoski lepa.

On, kao kobac koji je ugledao plen, skoro joj pritrčava i započinje razgovor.

– Čekaš nekoga?

– Ne, ne čekam. Stojim onako.

– Ja sam Alef, kralј ovdašnji, a ti si verovatno ona nova o kojoj svi pričaju?

– Kralјica u svakom slučaju nisam, a da pričaju, lјudi uvek nešto pričaju.

– Ali ne pričaju neke obične stvari. Na glasu si kao nekakva fatalna zavodnica i zato bi bio red da se nas dvoje upoznamo, ipak je ovo moj reon, moje kralјevstvo.

– U redu, pristajem. Možemo da odemo negde, ali...

– Srce si, stvarno.

– Ali pre nego što pođemo, moram da te upozorim: nisam od onih koje troše vreme uludo!

– Biće ovo tvoj srećan dan, videćeš.

– Samo te upozoravam. A što te više gledam, sve mi se više čini da si neka maza mamina. Kad su muškarci u pitanju, oko me nikad nije prevarilo.

– Varaš se. Ja sam kralј ovdašnji, na mene ne možeš da baciš svoje čini i pokoriš me!

– Mogu, ali neću! Nisi moj slučaj.

– Ali!...

– Nema „ali”. Ništa od našeg upoznavanja!

– Ali, zašto? Pogledaj me malo bolјe! Moje su sve ribe od prvog do trideset drugog pavilјona, mogu svaki dan da imam drugu...

– Utoliko bolјe.

– Daj, budi razumna. Ludost je ne dati šansu jednom kralјu, zar ne?

– Pričaj mi nešto o tome. Ja sam smrt za muškarce! A ti si, kralјu, kao spreman da rizikuješ?

– Ha-ha-ha... Još pitaš da li sam spreman? Nikad spremniji!

– Smeješ se, a srce ti je već sišlo u pete. Bolјe briši odavde dok si još u komadu!

– Ma, daj, reci da se šališ. Hajde stvarno da odemo negde...

– Da si neki kralј, već bih bila tvoja robinja!

– Šta time hoćeš da kažeš?

– Sa mnom seks nije seks već borba na život i smrt u kojoj uvek ja pobeđujem – to hoću da kažem. Zato i tražim sebi ravnog, srčanog, nepobedivog...

I tu se naša priča završava. Dok je kralј smišlјao šta da joj odgovori, a da to ne bude glupo i neubedlјivo – te fam fatal više nije bilo u njegovom vidokrugu!

Ali legenda o tom anđeoskom biću koje muškarce obara s nogu bez pardona i milosti i danas živi u Studenjaku. Nema noći da se nekom kralјu ne prikrade u san, bilo da je iz prvog, drugog..., ili iz trideset drugog pavilјona.

Iz Zbirke kratkih priča “U svom svetu” (Liberland, 2021)

Rezime

Najbolje priče još nisu napisane, najbolji romani još nisu objavljeni, rečeno je na jednoj književoj večeri kojoj sam nedavno prisustvovao. Tom prilikom i Markesa je neko pomenuo, i ja se stresoh istog trena; naime, onomad sa pročitao obiman tekst o Gabijevim mukama i peripetijama oko objavljivanja one genijalne sage o Buendijama i njegovom mitskom Makondu, nakon čega mi nije bilo dobro. Te mi onda pade na um kako nema izdavača koji ne sanja da na njegovu adresu stigne delo vredno Nobelove nagrade; to im je u neku ruku u opisu posla. Ali, kao što znamo, ne jednom se desilo da u hrpi pristiglih rukopisa ostane neprimećeno i nešto genijalno, kao što je bio slučaj i sa Markesovih “Sto godina samoće”, čak i da bude uredno vraćeno pošiljaocu, a dotični izdavač nastavi da sanja onaj san o velikom uspehu i pita se kad će i njega suce ogrejati. Hmm, ogrejaće ga kad ogreje i nekoga od njegovih autora (po mogućstvu nekog od onih vezanih čvrstim ugovorom), pomislio sam. Stoga, gospodo izdavači, otvorite četvore oči, triputu merite a jednom secite, kako veli narodna mudrost. I imajte na umu da se istorija obično ponavlja kao farsa, ili u još skaradnijoj odori. Slučajno ili ne, isto to, samo drugim rečima, izgovorio je moderator, zgodnjikava, rečita brineta, pre nego što će nam, do sledećeg susreta, poželeti sve najbolje. I ispratiti nas kratkim rezimeom te književne večeri, za koji bih, ako je to ikako moguće, zamolio Svevišnjeg da bude pripisan meni. A ona mudrica neka izvine, evo šaljem joj poljubac pošto mi je, netrpnuvši, uzela reč iz usta, i sapštila nam svojim milozvučnim glasom radio voditelja: Pisaca je sve više, izdavača nedovoljno, red za Nobela sve duži, a dobrih knjiga sve manje!

Izabranik

Neko veruje u sudbinu, neko u svoju životnu misiju, a neko u Božiji plan. Pisci, obično, veruju u svoj talenat. Za grofa Tolstoja, recimo, kažu da je, osim što je bio veliki pisac, bio i veliki vernik, ali, ako je verovati kazivanju njegovih prijatelja i biografa, ipak je napustio ovaj svet ne izmirivši svoje račune sa Bogom. Gorostasu iz Jasne Poljane ne samo da nije nedostajalo udobnosti i komocije, već mu je još što-šta u životu s lakoćom polazilo za rukom, premda se ne treba zavaravati da je bio lišen briga i problema svojstvenih svakom živom stvoru. Tako se potkraj svog života požalio jednom svom kolegi piscu, rekavši mu rezignirano kako ga Svevišnji nije pozvao da odaje Njegove tajne već da opisuje svet, a da je mogao da bira on bi svakako izabrao ono prvo, i smatrao bi to svojom svetom obavezom. Međutim, ako smemo da primetimo, za jednog drugog „heroja duha“ Svevišnji kao da je imao na umu baš onakav plan kakav je za sebe želeo Tolstoj! Reč je o Beli Hamvašu, koji je, kao što znamo, veći deo života bio pogođen usudom anonimnosti i nemaštine. Mnogi njegovi poštovaoci veruju kako su njegova otuđenost od društva i izostanak i prednosti i mana uobičajenog građanskog života znatno doprineli da se njegova erudicija i prozrenje uzdignu do tako kolosalnih visina, do poniranja u samu srž bivstva i bivstvovanja. Stoga, mislim, ako nije prevelik greh poslužiti se Tolstojevim rečima, za njega bismo onda, možda jedinog u dvadesetom veku, s punim pravom mogli reći i time mu odati dužno priznanje – da je on taj izabranik koga je Svevišnji pozvao da odaje Njegove tajne, umesto da opisuje svet!