Narodno veselje

U ovo (post) tranzicijsko vreme, čini mi se da je opšti trend da se sve komercijalizuje, pa tako i muzika. Znam da ovim nisam otkrio rupu u saksiji, odnosno da je toga bilo oduvek u većoj ili manjoj meri. Do skoro mi to nije smetalo jer sam na neki način imao izbor. Intelektualno-kulturna manjina ovog društva (tzv. underground) imala je mesta na kojima su bile žive svirke. Na drugoj strani slušali su se narodnjaci koji su, spram onih koji se danas slušaju, mogli da se svrstaju u muzičku umetnost.

Sada su se izdvojila 2 pravca koji prete da potisnu sve ostale. Oba su se pokazala kao vrlo isplativa u odnosu na ciljni tržišni segment.

Prvi je DJ kultura, elektronika. To je instant muzika jer nije potrebno ulagati mnogo u muzičko obrazovanje kad postoji winamp. Zašto bi plaćali 5 muzičara kad umesto njih komšijin mali ima kompjuter i zna da pušta muziku? Pogledajmo samo Exit koji dokazuje da je ova vrsta muzike i te kako isplativa, da ne pominjem gomilu klubova koji niču kao pečurke posle kiše.

Drugi pravac je simbioza sela i grada, fabrike i njive, planine i nizije, vudstoka i prela. Doživeo je svoj bum pojavom midi karaoke klavijatura koje su primale diskete sa pesmama. Dotle niko nije bio svestan koliko imamo virtuoza koji skidaju sve pesme na klavijaturama u originalu. Međutim, ubrzo je postalo uočljivo da taj jedan što svira i peva nije dovoljan da zavara toliku raju da je na koncertu pa se ipak vratilo na stari oprobani oblik benda. Samo što ovaj novi oblik benda podrazumeva isti repertoar koji je imao solo klavijaturista koji je (je li) pevao i svirao sve. To znači red roka, red zabavne muzike, red narodnjaka. Pravo narodno veselje. U svakom kafiću isto. Sad, ako ne podnosiš narodnjake, odeš u bilo koji kafić u kome čuješ dobru muziku, kad se muzika promeni, odeš u sledeći u kome je trenutno ok muzika. Tako redom.

BluesRocker's Public House

Narodno veselje