BONA FIDE

O PODRŠCI

sanantoniovida — Fri, 11 Nov 2016 13:55:14 +0100

Uz veliku zahvalnost Ani Bučević, za inspiraciju da, sada, ovo, napišem; kao i za putokaze; kojima me je, na mom putu razvoja; usmeravala i usmerava, i dalje, zajedno sa još mnogo divnih učitelja.

Ja sam uvek govorila da nemam podršku. Moj lajt motiv bio je: " Mene niko ne voli".

I..pa...teško je bilo voleti me..

Toliko teško da su mnogi odustajali..što bih ja, spremno, iskoristila kao dokaz, da je moja tvrdnja istina..

I tako..

u krug..

Sve dok i sama sebe nisam prestala voleti.

U trenutku, kada sam već toliko duboko počela da tonem, da više nisam mogla videti nebo, a sve oko mene postajalo je tamnije..i kada je taj mrak, već gutao i mene..još su, samo..ponekad..ponegde; kroz vodu; bljesnule mrve treperavog svetla..i ja bih pružala ruke ka njima..znajući da su put ka životu..

Jedno takvo svetlo, bila je Anina meditacija..izazov od 30 dana..

U trenutku kada sam je započela, više nisam imala šta da izgubim..Bila sam toliko nesrećna, da sam imala samo svoj život; a sa njim nisam znala šta bih..bila sam izgubljena u mraku, u nepodnošljivosti svega što jesam..i ..prvi put u životu..bila sam spremna da rizikujem..

Stvari ne mogu biti gore, mislila sam..

i eto..

obukla sam najraskošniju haljinu, stavila najskuplji parfem..sela za sto sa zelenom čojom..i rukom, koja je, zadrhtala, malo, stavila svoj ulog.

Nije prošlo 30 dana.

Prošlo je nekoliko dana sumnje. Dijagnoza. Kancer.

Otvaram bolovanje, telefoniram direktorki - osim te plate ja bukvalno nemam drugih sredstava za život, ni kuću, ni partnera, a sada ni zdravlje..- ona mi govori kako je bolovanje u redu, i posle sat vremena me zove, i kaže:

" Izvini, ali, već smo predali papire..ne možemo sada ništa da uradimo.."

Firma u kojoj sam radla 12 godina, otpušta me, ne zbog nekog mog greha, nego zbog racionalizacije mreže i ušteda troškova.. Započeteo bolovanje ne menja stvar. Ni dijagnoza. Čak ni empatija, na koju se korporacije, tako suvereno pozivaju.

ali..to je druga priča neka..

U ovoj ..želim da se zahvalim na podršci onima koji su pokazali dokazali da me vole. Mojoj mami i mojoj sestri.

i retkim , retkim prijateljima, koji su ostali uz mene.

Oni, koji su provodili samnom noći i noći, u kojima sam se gušila od bolova, onima koji su bdeli nada mnom, onima koji su, bez reči, podnosili moje uvrede, bes, tugu, patnju..

Oni, koji su me držali za ruku..Mami, koja je sedela uz mene, u trenutku kada nisam imala snage da dišem, i kada mi je svet izgledao dalek...dalek kao život..Mami, koja mi je milovala ruku i govorila: " Ne daj se"

Oni su dali mnogo.

U trenucima, kada se boriš da ne umreš, i kada ti neko i malo da, tebi je veliko..Jako veliko..jer, u svakom tom, jebenom trenutku, najlakše je umreti.

i zato se zahvaljujem, na podršci, i čistačici sa Instituta, na kom sam primala terapiju, jer mi je samo njen osmeh, u tim trenucima, bio dovoljan da je vidim kao andjela..i svom doktoru..koji me je, posle operacije, zagrlio, na hodniku, kao da smo najbolji ortaci, rekao: " Idemo sad da se previjamo"

Znate..ta svetla..

koja lebde, kroz vodu..znala sam da ih moram pratiti..ako ne želim da umrem..

I, pratila sam ih.

Sada znam i odakle dolaze..

To su svetla svetionika, koji, mudro stoje na liticama i ostvetljavaju put.

To su svetla i putokazi, svih onih divnih ljudi, koje na svom putu sretneš.Oni su putokazi. Njihova energija.

Postoje i oni drugi..Oni, koji će vas napustiti, ili vam se rugati, ili, čak, likovati...

Ili vas, samo, iskoristiti da se iskazanom brižnošću promovišu..

Postoje i oni, da.

Znate, stvarno deluje suludo..ali za mene je, čak, bolnije od dijagnoze, bilo upravo to saznanje.

To, da niko iz firme nije našao za shodno da me pozove, poželi oporavak, pošalje cveće..Neee...samo su, sporadično, želeli, tu i tamo, neku bizarnu informaciju o bolesti, da bi imali o čemu da pričaju uz jutarnju kafu, kada ih, sav ostali, virtuelni senzacionalizam zasiti.

A to nije podrška.

Kako god..Vremenom sam naučila da budem zahvalna i njima..

Oni su tama.

Mrak, bez kojeg, ne bih mogla tako jasno videti svoj put.

Kao što su i sve to što se desilo, samo boje, kojima slikam sebe, onakvom kakva zapravo jesam, onakvu kakvom sam se oduvek zamišljala, onakvom kakva zaslužujem svu svoju ljubav, i ljubav onih, koji me vole baš ovakvom kakva jesam.

BONA FIDE

sanantoniovida — Thu, 10 Nov 2016 13:22:06 +0100

Ovo je priča o mom putu razvoja. Priča o isceljenju. Priča o prosvetljenju. Povezivanju, i opraštanju. Moj put je podrazumevao rast i privlačenje, manifestovanje, svedočenje..stvaranje obilja. stvaranje duhovnog i stvaranje materijalnog obilja. moj put je podrazumevao kreiranje savršenog partnera, mojeg drugog Ja. Kreiranje posla koji volim i ostvarenje mojih najlepših snova.

Na tom putu mnogo sam učila. I dalje učim.

Upoznala sam mnoge učitelje, čula mnoga mišljenja..pročitala mnogo knjiga.

Prihvatila sam samo ono što mi je odgovaralo, ono što je bilo u skladu sa mojim ciljem, ono sa čim sam bila potpuno uskladjena. Lako je..samo zamislite da ste Pepeljuga..i isprobajte neku odluku, zamišljajući se u njoj, kao da položite nogu u cipelicu..isprobajte je...da biste osetili da li je ta cipelica vaša.

Ovo je primenjivo u svim oblastima.

Od toga, da li ćete za svoje lečenje odabrati konvencionalne metode, ili alternativu. Do toga, da li ćete poslušati savet svog autoriteta, ko god on bio..učitelj..roditelj..life coach..ili savet svog srca..glas svog srca..

Ono što sam ja naučila, na svom putu, je da je uvek najbolje odabrati ono učenje koje je

POTPUNO

APSOLUTNO

100%

u skladu sa vašom namerom, vašim ciljem i sa kojim ste apsolutno uskladjeni.

I zapamtite, ne uzimajte nikada osrednja i nepotpuna rešenja..Nikada i nigde. Jer znajte da uvek za vas postoji najbolje rešenje. najbolji scenario.

i cipelica, koja je prava, samo na vašoj nozi..

Odlučila sam da ispričam svoju priču, u znak zahvalnosti svim onim učiteljima, koje sam, na svom putu, sretala, i čije priče sam ja čula..i naravno..u nadi, da će i ova moja priča, isto tako pomoći nekome, na njegovom putu.

i odlučila sam da to bude ovako, najjednostavnije, bez posebnih kanala, filmova, muzike i specijalnih efekata, jer je, smatram, najvažnije upravo ono što imam da vam kažem.

Ja verujem da su duše skrivene iza maski. da kriju svoje oči, iza mnogih različitih lica..kroz mnoge živote..ali uvek su iste njihove oči..duša je uvek jedna.

Na mom putu..ja sam otkrila jednu baštu..

u toj bašti, možda je sada, puno korova, možda otrovnog bršljena, možda i neka štetočina..i možda su najlepše biljke, uvenule.. možda plodovi padaju sa drveta, i nema ko da ih sakupi..možda, bašta, sada već deluje zastrašujuće, i možda vam neće biti prijatno da u nju zakoračite.

ali..znate šta?

ta bašta je tu, u vama..

ja je zovem Vrt duše moje.

a taj vrt..kada ga upoznate..shvatićete da je najčudnovatije mesto na kom ste ikada bili..

i svaki napor koji učinite..kada se sagnete da podignete suve grane sa zemlje, i ruke isprljate blatom, i prašinom..a znoj vam se skupi na čelu..preporodiće u vama jednu novu energiju..i kada se razvedri dim vatre spaljenih grana..pred vama će zablistati crna, rodna zemlja.

Vi ćete odabrati seme.

I položiti ga u zemlju...spustiti oba dlana na nju...i čekati..

a nežna biljčica...koja se stidljivo promoli iz zemlje...biće vaša najradosnija suza...ponosna..

i svaka kap znoja...sada će biti novi cvet, novi miris, nova blagost.

jer, ovde, u ovom vrtu je lekovita trava koju tražite..u njemu je ljubav, za kojom čeznete..u njemu je i lavirint..beskrajni hodnici zimzelenih živica..trn poneki..

Put...i puno pogrešnih skretanja..

ali, ne bojte se..

to je vaš lavirint..vi znate kako kroz njega proći..i znate kako da u njemu ne zalutate..

ali, ako se,ipak, izgubite..samo bez panike...

vi znate pravi put..

dodjite, pokazaću vam..

Čestitamo

sanantoniovida — Thu, 10 Nov 2016 13:18:53 +0100

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.