Novi Svet

Jedan

Jedan dan koji prođe sačinjen je od mnogo sudbina, mnogo odluka, mnogo izgovorenih reči, mnogo prećutanih misli, mnogo mudrosti, mnogo kajanja, mnogo suza, mnogo smeha. Kroz jedan vek nastane mnogo novih života, nestane isto toliko, prespava se mnogo noći i dana, prezimi mnogo zima i dočeka mnogo letnjih zora.

Jedna godina dovoljna je da se rodi dete, pročita jedna knjiga, nađe novi posao, napravi novo prijateljstvo, pronađe srodna duša, napiše neki tekst, zasadi jedna biljka ili udomi jedna životinja. Jedna godina dovoljna je za pomirenje sa najbližima, pozovu baka i deka i pitaju kako su, ode kod roditelja i pokloniti im jedan dan osmeha i ljubavi. Jedna godina dovoljna je da se pomisli na onog ko ti znači ili ti je značio, da se sa prijateljem kojeg nisi dugo video popije kafa, ode na izlet sa njim uz jedan sok sa slamčicom ili pojede po koji orah. Jedna godina dovoljna je da se kupe na ulici vunene čarape od bakuta koje sa ljubavlju ih pletu i prodaju jer im penzija nije dovoljna da plate račune. Jedna godina dovoljna je da nekome čestitamo rođendan iako nama niko nije, da napravimo tortu ili kolačić za majku jer nam je ona pravila sve kada smo bili deca, da sa ocem odemo na sladoled jer nas je on kao dete vodio u poslastičaru i izdvajao i ono malo para samo da deca budu srećna.

Jedan dan dovoljan je da namestimo krevet, počistimo kuću ili spremimo ručak. Jedan dan dovoljan je da odspavamo makar sat vremena, da odradimo smenu na poslu ili saslušamo nečije brige. Jedan dan dovoljan je da se promeni mišljenje, donese nova odluka ili napusti grad. Jedan dan dovoljan je da se završi jedno prijateljstvo, jedan brak, jedan život. Jedan dan dovoljan je da se kaže molim te, hvala i izvini. Jedan dan dovoljan je da se uzdržimo od teških reči, zaboravimo na juče i oprostimo. Jedan dan dovoljan je počnemo novi život, napravimo novo mesto u srcu, pronađemo novo jato ptica.

Jedan dan dovoljan je da razumemo, prihvatimo i pomirimo se. I zato je jedan dan dovoljan da nastane nova nada, novi pogled, novi plamičak života.

Jedan život prolazi kraj nas. Ako je jedan dan dovoljan da jednom zađe Sunce, treba biti i svestan njegovog zalaska. Treba biti svestan života.

Sledeća odluka

Dođu vremena kada duša zaćuti, srce uspori i telo izgubi svoja čula. To nisu bilo koja vremena, niti bilo koji dani. Daleko od prvih trenutaka kada smo prohodali, od najvećih dečijih osmeha, od bezbrižnih igara i mirno prospavanih noći... Daleko od svega što nam um hrani srećom, verom i nadom i daleko od slika zbog kojih se naše oči smeše.

Uglavnom se ne sećamo godina koje su ostale u davno prošlom vremenu, zaboravljamo izgovorene reči za koje smo mislili da su prave, ostavljamo za sobom svaki minut i svaki čas ispunjeni mnoštvom misli koje prolaze kroz naše glave ne razmišljajući kuda vode. U želji da donesemo prave odluke pravimo alternative i opet nismo sigurni da li je odabrano ispravno. Posmatramo ovaj svet površnim očima, a sve nam je dato. Data nam je mogućnost stvaranja, istraživanja i kreiranja novih svetova, novih dela, nove sadašnjosti.

Leon Uris kaže da: " ne postoji sadašnjost niti budućnost, nego prošlost koja se iznova ponavlja." Često se osvrćemo na prošlost kada rezimiramo naša iskustva, pa zbog negativnih ipak odlučujemo da drugačije isplaniramo sledeći dan od onoga kako smo zaista hteli. Pa onda je Leon možda i u pravu. Stalno povezujemo loše da bismo učinili bolje... ili možda gore? A povrh svega toga, gomilaju se emocije koje dalje određuju našu budućnost.

Imamo jedno od najvećih prava veta koje nam niko ne može oduzeti. Imamo pravo veta kada usmeravamo naš život, sami odlučujemo hoćemo li tražiti bolje od boljeg i obrnuto. A opet, trebamo hrabrosti da se usudimo. A kuda nas na kraju svega hrabrost može odvesti, u ponor ili visine?

Priznanje

Ja nemam tačan podatak o broju ljudi na planeti Zemlji. I nemam tačan podatak da li postoji svet izvan ovog našeg sveta. I ne poznajem granice Svemira, niti koliko godišnje litara kiše padne. Ne znam kolika je ljubav među ljudima, koliko je mržnje, i da li se to zaista može izmeriti? Ne znam da li je bitno političko ili versko opredeljenje, niti znam razlog zbog kojeg ljudi ratuju. Ne znam koliko je nafta zaista značajna, ni koliko se para provlači na svetskim bankovnim računima, da li su neki izbori namešteni ili nisu, da li su neprofitne organizacije zaista neprofitne?

Ja ne znam koja je zemlja najbogatija, niti poznajem svetske standarde, i da li je novac zaista mera boljitka? Ne znam ko uopšte postavlja standarde i ko postavlja ljude iza tih standarda i da li je iko kompetentan za postavljanje bilo čega? Ne znam da li se raspitivanje o pojedinostima smatra radoznalošću ili opterećivanjem? Ne znam zašto je pitanje "kako si?" postalo danas čudno i ne znam šta danas predstavlja pojam moralnosti i tolerancije. Ne znam koja su pravila pristojnog ponašanja, ko postavlja ta pravila i zašto. Ne znam kako je svet izgledao pre mog detinjstva i zašto su ljudi skloni mržnji? Ne znam šta me u budućnosti čeka, niti datum moje smrti. Ne znam koliko mogu da volim, da ostanem ravnodušna ili budem neko drugi. Ne poznajem svoje granice izdržljivosti, granice stvaralaštva ili granice domašaja.

Ne znam koliko "ne znam" i ne znam da li postoji neko ko zna sve.

A šta znam?

Znam svoje ime i prezime, datum rođenja, porodicu, svoja dosadašnja dostignuća i još par stvari. Znam za neke uspomene, neke ljude koji su ih napravili i otišli, znam za neke životinje koje su mi pružile iskrenije poglede nego svi ti ljudi i znam da je nebo uvek plavo ali svaki put graciozno na drugačiji način.

Znam da istina može imati više strana, znam da ljudi mogu imati više emocija u isto vreme... i znam da postojim.

Kada bi svi ljudi na ovom svetu vagali svoje znanje, koliko kilograma bi bilo teško to neznanje onda?

Čestitamo

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.