Od svega po malo

Ja hoću, ti nećeš

Ja hoću ti nećeš

Ti hoćeš ja neću

Ja bih da sačekamo,

Ti bi hteo sada

Ja bih sad htela,

A ti bi polako

Ja volim, ti se čudiš

Ti želiš, ja se opirem

Ja kažem da trebamo biti

A ti kako je dobro još neko vreme sačekati

Možda

I šta sada mogu ja

Osim da zaćutim

I da ne govorim šta smo sve mogli biti mi

Onakvi, nekada, baš davni, pređašnji

Tvoj neko...Tvoja nekada davna ja

Moj nekada davni ti... tvoj neko

Nekad, nikad i suviše ''možda''

Nikada mi, a bili su oni drugi

Da nam primer daju

A ipak, ispalo je

Tvoj nekad ''možda''

I jedino to je i bilo između nas

''Možda'', možda smo se i voleli

Mada, čini mi se, stidljivo...

Ipak možda samo u pokušajima ljubavi

Ti i ja,ja i ti...

Zar nije zgodno kada se tako kaže

Možda...To je naša reč...

A zaista, da li bismo nas dvoje i bili

A da nismo imali to ''možda''

Ima jedna ljubav stara

Ima jedna ljubavna priča...

Opet bih je kroz kosti i ceo organizam osetila

Ima jedna zvezda sjajna

Koja mi je oči tvoje pred san prikazivala

Ima jedna knjiga stara

Koju sam ti, jer te volim, poklonila

Ima jedna stara, stara, priča

Koja me i danas vodi

Da ne posrnem i ka neljubavi provocira

Ja ipak kažem:,,Ej, ja volim, i ipak, posle svega''

A ona mi mira ne da pa me tera da sve o tebi ružno govorim

Ima jedn ljubav stara, koja me danas srećnijom i lepšom čini

Pa joj ne dam da u besmisao ode

I govorim kako mi je lepo sada i ovde.

Zaboraviću

Zaboraviću sve naše laži

I obojiti ih u ljubav

Koliko mogu

Nemoj mi zameriti na mojim neistinama

Samo se katkad

Pomoli za mene

Zaboraviću sve te ludosti

I obojiti ih u Božanski belu

Koliko snage imam

Nemoj se ljutiti

Na moje odvratnosti

Samo se katkad

Seti moje ljubavi

Zaboraviću sve te gadosti

I obojiti ih u sunce

Koliko mi Iskon snage da

Nemoj mi zameriti

Na mojim slabostima

Samo se katkad suštine bića seti

zaboravi sve naše

Nisam ja za tvoje oči detata,

Ja sam samo obličje monstruma,

Koji pojede svaki momenat sreće.

Imali smo hod koji niko ne razume,

Ali sam ja bežala u lutanja,

Nisam mogla da tebi budem jaka,

jer sam samo pogrešno volela.

Sedam godina,

toliko mi treba do duhovne zrelosti,

da bih te pronašla, u smiraj noći,

jer ne umem da volim,

i ne znam ko sam,

i nisam se pronašla.

Zato idi, raduj se,

I zaboravi sve naše.

Traženja

Stvarali smo se u svojim ćutanjima,

Dok je ples po vodi

bio nemoguć.

Otišla sam da nađem iskon

A on je oduvek bio tu

U središtu duše

Nisam te mogla naći,

jer me je iskon opijao.

Zapravo sam lutajući,

Iskon tražila,

Nesvesno povređujući nas.

Želela sam da ga zadobijem

I tebi se vratim čista.

Krijem te

Krijem te u recima dalekim

Stavljam te na klice srece

Dok pretvaram glinu u delo

Ostavljam perlice nesrece

Negde daleko da pobegnu

Dozvoljavam ti da me uzmes

Onda kada je zelja jaka

I rekla sam ti, volim te

Ali to nije mala rec

I ti to znas

I zato me trazis

U stanicama samoce

Ali volis kad si sam

I kad si sam, ti znas

To mi se i dopada kod tebe

Krijem te od izgubljenih reci

Ne volim da se igram neistine

Jer je laz sve sto nas razdvaja

Kriem te od drugih ljudi

Od onih koji bi da te ogole

Jer ljudi su zli i ne dam na tebe

Cuvam te u samoci svoje duse

Dok spiram otrov sa tela

Da bi tebi postala cista emocija

Krijem te od drugih ljudi

I od laznih osmeha

Krijem te tako dugo

Da te ne bi odneli

Oni tamo, ljudi lazi

Krijem te od demona

Cuvam te od neistine

Koliko mogu

A zelim puno toga da ti dam

Da ti dam sve one perelice srece

I sve one istine koje te cuvaju

Krijem te od drugih ljudi

Krijem te od lazi

Krijem te od samoce

Krijem te od bola

I ne dam nikome da te ogoli.

Zelim da odemo

Stvarnosti nepoimanja istine od skrivanja u mraku. Koliko puta cu da te trazim i da ti odlazim lagano, dok peremo oziljke onih prethodnih dana? Jel idemo u igru plastelina ili cemo uzeti otopljeni secer, da nam bude sladje? Lagano se opirem svetlosti suncevih zraka i palim jos jednu svecu istine. Necu da te trazim, ne volim to da radim. To me umara. Kada zelis da das, onda ces svakako vise i dobiti. NE umem da se igram neistine, sa tobom. Volim sve iskrene tajne koje nas spajaju. Volim da se pretvorim u nepotpuni osecaj da nekad nisam tu, jer ne umem da se pretvaram.Zelim da idemo lagano do izvora srece, gde se necemo ubijati recima, vec cemo skupljati kamencice ljubavi.Zelim da izadjemo iz pecine udobnosti i putujemo po svetu. Zelim da odes daleko, od mene, od nje i njega od svih, ali sa sobom, i onda zelim da me nadjes. A ja cu se skrivati po putanjama dalekih istina, i zelim da se oboje tako sakrijemo daleko, da ides, da idem, da odemo. I onda, mozda jednom tamo, negde, da se nadjemo, opet.

Dozvolicu ti da me nadjes

Koliko cu puta reci sebi

da to ne treba da radim.

Volim kada ti skliznem lagano,

tako nekad.

Osetiti staklene perlice

u stomaku

sa azurno plavom bojom.

Olovka od plastelina,

nas razdvaja,

lagamo bez nas.

Od nas,

ka nama

prema sebi

i tebi.

Odande i odavde,

tamo negde da odemo

da se ne bismo trazili.

Jedna mirisljava sveca

i nesto slatko, da imamo.

Lagani koraci u mraku,

ma teraju daleko.

idem sama,

ali dozvolicu ti,

da me nadjes.

Biti srecan

Moras da odtrasetes. Koliko godina ti imas? A eto, ja sam odrasla tek toliko da mogu da pusim cigarete i popijem po koje pivo. Sve ostalo, nije se promenilo. Ali ti moras da odrastes. I da li mi svi ikada zaista odrastemo. Ili smo u stvari vec bili odrasli, i onakvi kakvi treba da budemo kada smo bili deca. Moras da odrastes. Ej, ali sta ce reci ljudi? Gubis ugled. Sta je uopste ugled, kada si dete ti ni ne znas sta je to. Ugled su izmislili odrasli ljudi,a dostojanstvo je za decu. Za coveka. Za sve nas. Dostojanstvo, ne ugled. I da li je odrastanje u stvari stvaranje ugleda. Ili je odrastanje samo stvaranje odgovornosti prema sebi i drugima.Odgovornost pre svega. To te cini jakim, ne i odraslim. Jer, zar nismo bili kao deca odgovorni prema svojoj samoci, i prema svojim potrebama. Zar nismo bili svesni delovanja ljubavi, one prave, na pravi nacin. Kao deca, voleli smo, preboleli i opet voleli. A sad, kada smo veliki, sve se nesto plasimo. Strah od ostavljanja, strah od povredjivanja, strah od izgubljenje ljubavi, strah da necemo imati dovoljno ljubavi. Kao deca mi uvek mislimo da dobijamo bas onoliko koliko smo zasluzili. Tako mislimo. I tako obicno i biva. U zivotu uvek dobijes sve ono sto ti je potrebno, bas tada u tom trenutku. Uvek, nema izuzetka. Nekad mi to ne mozemo da razumemo. Pa kazemo:,,Zasto ja?" ili ,,Zasto bas meni ovo da se desi? "Ali bas ti, bas sada dozivljavas sve ono sto ti je potrebno da budes jedno odraslo dete. Bas ti si ono bice koje se rodilo. I takav kakav si rodjen, e od toga nikad ne smes da pobegnes. To si ti. Tada si nesebican, tada bi da dajes. Naravno i da dobijas. Ali sve ono nauceno, sve iz porodice iz drustva i sistemma te unisti. Ono kakav si kad si beba, kad si dete od 5 godina, to si ti. Covek nikada ne moze da pobegne od svoje sustine, i kada je udaljen od toga, on je onda nesrecan. Herman Hese je rekao:,, Jedina covekova duznost u zivotu je da bude srecan". . Pa da, vrlo je jednostavno. Ne pobeci od svoje sustine i svoga bica. E tada ces biti srecan.