test
http://rodoljublje.blog.rs/blog/rodoljublje
rodoljublje2026-05-14T14:02:27ZНеиспричана прича о Косову
http://rodoljublje.blog.rs/blog/rodoljublje/generalna/2008/05/24/neispricana-prica-o-kosovu
<div class="t-tekst">
<div class="t-tekst-uvod">
<p>Ми нисмо чули Фабрисову мученичку, подвижничку, патриотску, умну, једном речју косовску причу.
Говорећи о Србима римокатолицима, о Српском Дубровнику, о српском језичком корпусу, Антун Фабрис је говорио о Косову!</p>
</div>
<p><img src="http://www.dverisrpske.com/media/2008-05/1042-dubrovnik-0.jpg" border="0" alt="dubrovnik" title="dubrovnik" align="right" /></p>
<p><em><strong>Поље као ниједно</strong></em><br />
<em><strong>Над њим небо</strong></em><br />
<em><strong>Под њим небо…</strong></em></p>
<p>На трагу ове Попине мисли која разбија просторно ограничење Косова и Метохије, загребимо мало по културној историји Срба.</p>
<p>Пре 106 година, у Дубровнику је почео да се печата један занимљив
лист за књижевност и науку. Његов уредник, угледни Антун Фабрис, иначе
Србин римокатоличке вероисповести, у једном броју одговара на
памфлетску књижицу неког анонимуса под називом „Дубровчани јесу ли
Хрвати“. Не спорећи да у Дубровнику заиста има и хрватског живља, писац
ових заборављених редова наводи на десетине извора, са прецизно
навођеним изворима и научном апаратуром, којима потврђује, како у
прошлости тако и у његово време, дакле с почетка 20. века, велики
утицај и присуство Срба и српске културе у Дубровнику.</p>
<p> </p>
<h1>Којим језиком говоре Дубровчани?</h1>
<p><br />
Констатујући уз велики број наведене грађе да Дубровчани већ вековима
уназад у највећој мери говоре штокавским наречјем, и потврђујући да је
корпус српског језика штокавско наречје екавског и јекавског изговора,
а да је хрватски језик онај део где се говори чакавски, Антун Фабрис
оставља читаоцима да сами закључке изведу наглашавајући: „По
стечевинама праве знаности може се констатовати:</p>
<ol><li><p>да је екавски говор најстарији;</p></li><li><p>да су се из екавскога говора развијали у различитијем крајевима икавски и јекавски;</p></li><li><p>да се у Дубровнику може специално констатовати јекавски говор у
најстаријим његовијем ћирилскијем листинама 13. вијека и касније у
прози 15. и 16. вијека латинскијем словима. Кад је опће призната
чињеница да гдје су Хрвати говор се развио икавски, а где су Срби
јекавски, логична сила нам је заглавити да и по томе - Дубровчани су
Срби.“</p></li></ol>
<p>Наводећи речи Вука Караџића: „Да сам све пјесме напечатао
Херцеговачки (тј. штокавско-јекавски) онда би рекли Сремци: па што овај
нама сад намеће ховатскиј језик“, Фабрис одговара: „Ако Сријемци,
заљубљени у своју екавштину, нијесу видели даље од носа, и мислили да
изван екавштине српскога језика нема, ако је Сријемцима било тако узано
обзорје, зар одатле еџ цатхедра јавит свијету да јекавштина није српска
него хрватска? А нијесу ли и данас Сријемци, а и Биограђани, и то учени
људи, ради практичности у писању и од љубави према домаћем дијалекту,
упити тако у своју екавштину, да све новине и политичке и књижевне, па
сва књижевна и учена дјела печатају екавски? И за то казат да нема Срба
изван екавштине? Има незналица и лицумјераца који кажу да нема Срба
изван Православља. Али ко ће паметан по томе истиснути остале вјере из
Српства? Као да је вјера народно обилежје, а не језик и остало?“</p>
<p> </p>
<h1>Пионирско Слово</h1>
<p><br />
На крају овог пионирског <em>Слова о српском језику</em>,
Фабрис каже: „О Гундулићевој слави у Дубровнику је дошло политичара из
Загреба који су казали да су дошли освојит и отет Дубровник. Отимље се
и осваја само оно што се нема и што је туђе.“</p>
<p>Фабрис је био представник великог броја Срба римокатолика у
Дубровнику с почетка 20. века. Касније је био хапшен, мучен и у тамницу
бачен. После мучења убрзо је уснуо у Господу. Хрвати и њихови
налогодавци су га мучили и убили, а ми, Срби, не само из Србије него из
свих крајева где Срби живе, ми смо га заборавили.</p>
<p>Ми нисмо чули, нисмо хтели да чујемо Фабрисову мученичку,
подвижничку, патриотску, умну, једном речју косовску причу. Говорећи о
Србима римокатолицима, о Српском Дубровнику, о српском језичком
корпусу, Антун Фабрис је говорио о Косову! И погинуо је због Косова,
погинуо је због Српства. Ми смо га заборавили и ни једна институција у
Србији није му помогла и није га чула.</p>
<p>Да јесте, имали бисмо с почетка 20. века српску језичку политику
која би, између осталог, чувала националну свест оних Срба који су
отишли из Православља у друге вероисповести али су остали Срби. Да
јесмо, не би квазисрпски лингвисти у последњој деценији прошлога века
предлагали Србима с леве стране Дрине да говоре екавицом, чинећи тако
да се одричу јекавског говорног подручја. Занимљиво је да они данас
представљају и позицију и опозицију у српској лингвистици. То је прича
о Косову која није испричана.
Ова национална некосовска небрига према језику показује и све друге
небриге по питању националне културе. Олако смо се одрекли шест векова
старе српске књижевности, прихватили смо и бистро и мутно западно као
најбистрији извор а коснули се источника са свих других страна света. У
великом националном заносу ослободили смо Косово али нисмо научили све
његове пројавне облике: и у језику, и у књижевности, и у науци
природној, и у науци друштвеној…</p>
<p>Уместо да кроз косовски филтер пропустимо искуство и науку других
народа и да постанемо зрео и одговоран народ, како Вук рече „народ три
закона“, немајући национално-културолошки систем који би спровео у дело
сваку добру идеју, ми смо се утопили у југословенску идеју коју смо у
највећој мери сами изродили као плодотворно јединство свих
јужнословенских народа. Не треба се тога стидети, ради се о једној
ретко вредној визији правог јединства народа, визији коју може изродити
и у њу једини веровати само ретко квалитетан народ. Не би требало да се
стидимо те идеје, али се треба стидети чињенице да смо због ње
заборавили - косовску идеју.</p>
<p>Заборавили смо косовске светиње, косовске јунаке, Косовски завет.</p>
<p>Тачно је да је комунистичка диктатура у Србији била страшна, али не
толико да нас у тој мери одвоји од Православља и црквено-народног,
литургијског искуства.</p>
<p>Ево једног податка који сведочи да се из једне небриге, овом
приликом навели смо језичку, ланчано развијају све друге небриге,
између осталог и небрига за Косово и његове светиње. Наиме, 70 и неке
године <em>Православље</em>, новине Српске патријаршије, ће објавити
један краћи текст о прослави манастирске славе Грачанице. Наводећи
мученичку и велику прошлост и улогу православних светиња за очување
националног и духовног идентитета српског народа кроз векове, аутор ове
вести завршиће текст речима: „Светој Литургији присуствовали су
свештеник, једна стара бака и аутор ових редака.“</p><p> </p><span class="t-autor">
Аутор: Бранимир Нешић</span></div>Најаве2008-05-24T23:25:44ZrodoljubljeМозаици узидани у темеље
http://rodoljublje.blog.rs/blog/rodoljublje/generalna/2008/05/11/mozaici-uzidani-u-temelje
<p>
У зна
сећања на дан када су 1594. године Турци, желећи да казне српски народ
што је против њих подигао устанак, на Врачару спалили Савине мошти,
спомен-храм Светог Саве и истоимена црква у суботу ће прославити своју
славу.
</p>
<p>Чин спаљивања моштију Светог Саве код Срба није угасио наду и веру,
већ створио култ светитеља који је постао "извор српског државног
легитимитета". Храм, који носи његово име, 10. мај као своју славу
молитвено обележава од 1986. године, а протонеимар ове највеће српске
светиње, која још није завршена "до перфекције", проф. др Војислав
Миловановић каже:
</p>
<p>- Један део композиција у мозаику биће посвећен Светом Сави, и то
већ на самом улазу, тема живота и дела светитеља биће комеморисана на
неколико нивоа, а посебан циклус чиниће мозаици који приказују Саву и
Стефана Немању.
</p>
<p>Подсећајући да ће се мозаик на зидовима наоса простирати на површини
од 15.000 квадратних метара, а у подземној етажи на 2.000 квадрата,
главни архитекта ентеријера храма Светог Саве, Драгомир Ацовић открива:
</p>
<p>- Места на којима се комеморишу посебни светитељски ликови
представљају темељ наше цркве. Посебан украс храма биће Синаксар Светог
Саве. Само у делу наоса - брода храма, биће 570 појединачних светачких
и историјских ликова, а на нивоу целог храма око 1.500. То само говори
колико ће живописна бити унутрашњост ове светиње.
</p>
<p>Циљ је, како напомиње Ацовић, да храм Светог Саве постане једна
врста ерминије - упутства за све потоње светиње које ће се градити у
Србији. Он подсећа да ће на конкурсу, који ће ускоро расписати Комисија
Светог синода СПЦ, бити изабрано 90 уметника, који ће живописати
мозаике у храму, како се очекује, у наредних осам година. </p>
<p>
ХОДОЧАШЋЕ
</p>
<p>
ХРАМ Светог Саве дневно прими око 1.000 посетилаца, међу којима је
доста и страних туриста. Поједини у књизи утисака забележе да је то
"било једно право културно, верско и историјско ходочашће". У фебруару
ову светињу посетио је и садашњи председник Русије Дмитриј Медведев.
Иначе, највеће заслуге за подизање храма припадају тројици српских
патријарха: Варнави, Герману и Павлу. Подсетимо, прва храмовна слава
после Другог светског рата обележена је 1986. године, годину дана од
наставка радова на храму.
</p>
<p>
Д. КЉАЈИЋ, 09.05.2008 <br />
<br />
(Новости)
</p>Најаве2008-05-11T11:18:29ZrodoljubljeСВАКИ ПРОЗОР ЗАСТАВА - МОЈА КУЋА, МОЈА ЗАСТАВА
http://rodoljublje.blog.rs/blog/rodoljublje/generalna/2008/05/09/svaki-prozor-zastava-moja-kuca-moja-zastava-svaki-prozor-zastava-moja-kuca-moja-zastava
<h2></h2>
<h3 style="font-weight: bold; color: #ffec8b"><span style="color: #000000">У
суботу 10. маја, удружење грађана "Активни центар" делиће српске
заставе у Кнез Михајловој улици (код Руског цара) с почетком у 13
часова.</span></h3><p> <img src="http://aktivnicentar.org/img/zastave.jpg" border="0" width="560" height="320" /></p><p><a href="http://aktivnicentar.org/AC_zastobranimo.pdf"><img src="http://aktivnicentar.org/img/zasto.jpg" border="0" /></a> </p>Најаве2008-05-09T21:34:26ZrodoljubljePatrik postao Stefan
http://rodoljublje.blog.rs/blog/rodoljublje/generalna/2008/01/29/patrik-postao-stefan
<h4>rancuski pukovnik primio pravoslavlje u manastiru Visoki Dečani</h4> <h2 class="main-title">Patrik postao Stefan</h2> <span class="clear"></span>
<h5>Prve
kontakte sa Srbima imao sam 1993. godine kada sam kao lekar francuske
vojske u sastavu Unprofora stigao u Krajinu. Pred bombardovanje došao
sam kao dobrovoljac na Kosmet i radio u pećkoj bolnici, kada sam i
odlučio da se pokrstim</h5>
<div class="node" id="node-13638">
<div class="content">
<div class="field field-type-image field-field-image-for-teaser" style="float: right">
<div class="field-item"><img src="http://www.glas-javnosti.co.yu:8080//files/image_for_teaser/Thumb_001francuz.jpg" border="0" width="350" height="313" /></div>
</div>
<p>Francuz Patrik Bario stajao je gotovo ne dišući u porti Dečana u
predvečerje uoči Svetog Save, dok je glas monaha Ilariona odzvanjao
manastirom. Bosonog, u tankoj lanenoj beloj košulji, ovaj bivši
pukovnik francuske vojske izgledao je gotovo nestvarno dok je na
maternjem jeziku za ocem Ilarionom izgovarao reči svete tajne krštenja
koje su ga zauvek vezale za Srbe i Srbiju. Ove svete reči ispunile su
ovom Francuzu želju koja ga je vodila od prvog dana kada je ušao u
pravoslavni manastir - da postane pravoslavac.</p>
<p>Tridesetak Srba iz srpskih enklava sa Kosmeta tiskalo se oko njega
da mu čestitaju. Senke ljudi, od plamena sveća, čudno su se poigravale
po freskama na zidovima manastira.<br />
- Hvala... - prošaputala mu je na uvo starica ljubeći ga.</p>
<p>- Živ mi bio - rekao mu je čovek iz Velike Hoče, stiskajući mu ruku.<br />
- Hvala vam što ste bili uz mene u ovom, u mom životu, najradosnijem
danu, što ste bili svedoci ispunjenja moje najveće želje - odgovarao im
je Patrik na francuskom, kome je kum Branko Rakić, profesor Pravnog
fakulteta u Beogradu, za kršteno ime izabrao ime Stefan. Čudno, ali to
što on ne zna srpski dobro, a Srbi ne znaju francuski, nimalo nije
smetalo da se razumeju.<br />
Noć se već naveliko spustila nad Kosmetom kada se svečana večera njemu
u čast završila u Dečanima. Celivajući ruku vladici lipljanskom
Teodosiju i ostalim monasima Dečana, krenuo je put srpske enklave
Velike Hoče, nadomak Orahovca. Tamo, u mrklom mraku čekalo ga je gotovo
celo selo okupljeno ispred parohijskog doma. Pripadnici Kfora pentrali
su se na krovove svojih vozilima pokušavajući da tamu razbiju jakim
svetlima baterijskih lampi. Kao domaćin dočekao ga je otac Milenko. U
trpezariji parohije, Patrika su meštani tapšali po ramenu, ljubili,
čestitali... Otimali se u čijoj kući će da prespava. U nadmetanju,
valjda što je bio najglasniji, pobedio je Boža, koji je srećan otrčao
da javi ženi da raspremi krevet i ugreje sobu za Patrika. Otac Milenko
posle večere očita molitvu. Francuz Stefan se, kao i ostali, prekrsti.<br />
- Za mene je Srbija prva zemlja pored moje nacije. Zaista se osećam kao
da pripadam srpskom narodu - priča Patrik, priznajući da ne zna napamet
francusku himnu, ali da zna odlično sve reči pesme „Tamo daleko“...</p>
<p>- Mislim da su Srbi ljudi koje je nemoguće porobiti. LJudi koji vole
slobodu i koji se za nju bore. Mislim da ako je Evropa danas slobodna
to je zahvaljujući srpskom narodu, jer su se uvek borili protiv svakog
oblika fašizma - objašnjavao je on dalje zašto se zaljubio u Srbe.<br />
Za Dečane je, priča on, posebno vezan zato što se tu prvi put u životu osetio kao pravi hrišćanin.</p>
<p>- Prve kontakte sa Srbima imao sam 1993. godine kada sam kao lekar
francuske vojske u sastavu Unprofora stigao u Krajinu, tačnije na
Baniju. Tamo sam video istinu o srpskom narodu. Tako je i nastala moja
potreba da im pomognem - objašnjava on.</p>
<p>Patrik kaže da nije mogao da zaboravi Srbe ni kada mu je istekao
mandat u međunarodnoj misiji. Godine 1998. došao je kao dobrovoljac na
Kosmet i radio u pećkoj bolnici kao lekar. Ono što je video, samo je,
kaže, dodatno pojačalo njegovu odluku da primim pravoslavnu veru, i to
upravo u Dečanima na Kosmetu.<br />
U Dečanima je na Svetog Savu primi i prvu pričest. Rođen u malom gradu
na jugu Francuske, u blizini Monteljea, ovaj čovek, lekar, toksikolog
po struci, kaže da će nastaviti da se bori da istina o srpskom narodu
izađe na videlo, a jedan od tih načina biće i knjiga o Kosmetu koju bi
uskoro trebalo da izda.</p>
<p>Na rastanku, dodao je da se nada da ćemo se iduće godine, kada bude
slavio slavu koju je na krštenju prihvatio za svoju, Sveti kralj Stefan
Dečanski, ponovo videti na Kosmetu.</p>
</div></div>Најаве2008-01-29T23:53:28Zrodoljublje