E N T E R

Onima koji nam mnogo znace

, 31 2013 00:15:39 +0200

Ovo je jedna od onih tuznih noci. Noc kada se secam. Pre nekoliko godina, u ovim trenucima, ostao sam bez majke. Znam, reci cete, to je veoma licno. Jeste, najlicnije sto moze. I najtuznije. Zato bih i voleo da procitate ovaj tekst, koji sam i ja pre dve godine procitao na jednom blogu.
U to vreme ne samo da nisam imao svoj blog, vec sam o blogovima i inace vrlo malo znao. Zato i nisam odgovorio osobi koja je, nekim sasvim slicnim povodom kao sto je bio moj, tekst napisala. Ali, zato sam ga sacuvao. Dirnuo me je i voleo bih da ga podelim sa vama.

    "Svako od nas ima u svom zivotu neku osobu ili vise njih koji su deo naseg zivota u svakom trenutku naseg postojanja. To su one osobe na koje mislimo 20 milisekundi pre nego sto utonemo u san i cija je slika prva pred nasim ocima 20 milisekundi pre nego sto smo definitivno budni. Oni se uvek nalaze u tim nedefinisanim prostorima izmedju jave i sna. To su oni ljudi koji nas vole bezuslovno i koji su tuzni i srecni zajedno sa nama. Oni su svedoci svih nasih uspona i padova i cuvari nasih uspomena. Vrlo cesto poseduju fotografije iz nase daleke proslosti za koje ste zaboravili da su ikada napravljene. Vrlo brzo i lako zaboravljate sve svadje i nesporazume i pamtite samo lepe trenutke sa njima. Njihova ljubav je vase tajno oruzje za kojim posezete kada vam je najteze. Oni su vase ogledalo i vasi navigatori kada treba.
    Cesto smo nepravedni prema njima i zaboravljamo ih jer znamo da njihova ljubav prema nama nikada nece izbledeti dok mi pokusavamo da zadobijemo jos neciju ljubav. Oni samo sede po strani i cekaju da im se vratomo, jer to uvek cinimo. Obicno im se vracamo potroseni, izranavljeni i iscrpljeni od kojekakvih zivotnih bitaka a oni nas lece toplim supama i toplim recima. Kada nas tako poprave, osveze i osnaze, mi opet odlutamo u svet da dalje bijemo svoje bitke. A oni....i dalje strpljivo cekaju da im se vratimo.
    Nikada ne znamo kada ce biti poslednji put da ih vidimo jer zivot je tako tanka nit i prekida se vrlo lako. I onda, jednog dana, u pola koraka dobijete vest da te osobe vise nema. Vasa sigurna baza vise ne postoji. Mozete sebe na razlicite nacine pripremiti na takvu vest, ali nista na ovom sveti vas ne moze pripremiti na emociju koja sledi. To je nivo bola koji vas totalno otupljuje i prekida racionalno razmisljanje. Nivo vaseg delovanja se svodi na instinktivne radnje. Ne mozete sebi da nadjete mesto jer navigatora vise nema. Tesko vam je da zamislite svoj zivot u buducnosti jer ste upravo izgubili znacajan sastojak svog zivota za koji ste mislili da je neophodan....ali gle...zivot ide dalje! Zbunjujuca situacija. Ali najgore od svega je sto se tek onda setite da je ostalo jos mnogo stvari koje ste zeleli da im kazete ali niste iz kojekakvih bezveznih razloga. Setite se da ste planirali mnogo lepih iznenadjenja za njih ali ih nikada niste realizovali zbog isto tako bezveznih razloga. Svatate da ce te im vecito ostati duzni!!!
    Kada vam se jadanput taj bol uvuce u srce nikada vas nece ostaviti. Postace deo vas i vi cete morati da naucite da zivite sa njim.
    Cuvajte vase drage osobe jer nikada ne znate koliko ce vam trajati. Ovo je pokusaj da u vama probudim svest o vasim mamama, bakama, dekama, ocevima, stricevima, sestrama, braci, deci i svima onima koji vam toliko znace u zivotu a niste im to kazali i pokazali. Ucinite to zbog sebe a ne zbog njih.
    Meni to niko nije rekao. Zato i pisem ovaj blog u nadi da ce to moja mama tamo gore razumeti....mada znam da je kasno....prekasno...."
   Izvinjavam se autorki ako sam je na bilo koji nacin povredio prenosenjem ovog teksta. Prosto, zeleo sam da ga i vi procitate. Ove noci to mi je, razumecete, bilo bitno. Ovaj post posvecujem svima onima koji nam mnogo znace. Posebno, ako vise nisu sa nama... Nadam se da cete me razumeti.

Ovaj tekst prvobitno je objavljen 1. avgusta 2008. godine

Olimpijske igre zavrsene

, 24 2008 21:26:29 +0200

U Pekingu su svecano zatvorene 29. Olimpijske igre - spektakularnim gasenjem olimpijske vatre i, naravno, vatrometom * Domacin jubilarnih Olimpijskih igara kroz cetiri godine bice London

„Prošli smo dug put od odluke iz jula 20001. godine da Olimpijske igre dovedemo u Kinu, ali nema nikaakve sumnje da smo doneli pravu odluku", rekao je predsednik Međunarodnog olimpijskog komiteta Žak Rog.
Vatromet, lampioni, svetleći bicikli, još jedan defile sportista, te na kraju ovacije oko 90.000 gledalaca predstavniku Londona Dejvidu Bekamu, označili su kraj Igara, koje su prema svim ocenama organizovane „fantastično", obzirom da je organizator potrošio do sada nezamislivih 40 milijardi dolara u, u raznim fazama, angažovao bezmalo milion volontera.
Zatvaranje je pratio i senzacionalan vatromet, ispaljivan sa više od 1.800 lokacija u kineskoj prestonici.
Medalje na Igrama u Pekingu osvojili su sportisti iz rekordnih 87 zemalja. Oboreno je više od 40 svetskih i 120 olimpijskih rekorda, a glavne zvezde bili su američki plivač Majkl Felps koji je osvojio osam zlatnih medalja i fenomenalni sprinter sa Jamajke Usain Bolt sa tri zlata uz jednako toliko svetskih rekorda.
Sportisti iz Srbije osvojili su tri medalje, plivač Milorad Čavić srebrnu na 100 metara delfin te teniser Novak Đoković i vaterpolisti bronze.
Najuspešnija nacija bili su domaćini Kinezi, koji su osvojili ukupno 100 medalja, od čega čak 51 zlatnu, Amerikanci sa 110 medalja, ali i „svega" 36 zlatnih i Rusi sa 72 odličja, uz 23 zlata.
Grčka, posle punih 20 godina, nije uspela da se dokopa ni jedne zlatne medalje, a „podbacili" su Mađari, Rumuni i Bugari. Slovenci osvojili rekordnih pet medalja. Hrvati bez zlata, ali kući donose pet medalja.
Takmičilo se ukupno 10.708 sportista.
Olimpijske igre u Pekingu oborile su sijaset rekorda, tako je sportska nadmetanja širom sveta posmatralo oko 4,4 milijarde gledalaca, prodato je oko sedam miliona karata, sportiste i posetioce obezbeđivalo je ukupno 100.000 vojnika i policajaca.

Tri medalje za Srbiju

Sportisti Srbije osvojili su tri medalje na Olimpijskim igrama u Pekingu, prvim na kojima nastupaju samostalno još od 1912.

Srebrnu medalju za našu selekciju izborio je plivač Milorad Čavić u disciplini 100 metara delfin. Bronzane medalje pripale su teniseru Novaku Đokoviću u muškom singlu i vaterpolo reprezentaciji. Po broju medalja Srbija deli 62. mesto sa Austrijom i Irskom. Naša selekcija je tako ponovila učinak iz Barselone 1992, kada pravo nastupa nismo imali u ekipnim sportovima, a sve tri medalje su doneli strelci. Poslednji put slabiji učinak u medaljama neka od naših reprezentacija ostvarila je 1936, kada su sportisti Kraljevine Jugoslavije osvojili samo jedno srebro.
U odnosu na Atinu 2004, kada je Srbija nastupala zajedno sa Crnom Gorom, povećan je broj medalja, ali su obe osvojene pre četiri godine bile srebrne.

Sportisti Kine daleko najuspešniji

Sportisti iz Kine učešće na Olimpijskim igrama u Pekingu završili su sa najviše zlatnih medalja. Kinezi su u 25 sportova osvojili 51 zlato, što je najviše od 1988. godine kada ih je tadašnji Sovjetski Savez u Seulu sakupio 55. Prve zlatne olimpijske medalje Kina je dobila u jedrenju, odbojci na pesku i hokeju na travi.

Olimpijske igre u Pekingu takodje su i prve posle 1936. godine na kojima najviše zlatnih medalja nisu osvojili američki ili ruski, odnosno sportisti Sojvetskog saveza.
Prethodni put, 1936. godine, u Berlinu, sportisti tada nacističke Nemačkete nadmašili su te dve sportske velesile. Takmičari iz SAD osvojili su u Pekingu 36 zlatnih medalja i prvi put od 1992. godine nisu bili najuspešniji na Olimpijskim igrama.

Amerikanci, ipak, imaju razloga za slavlje, pošto su ukupno osvojili 110 medalje, dve više nego 1992. godine, kada su postavili sopstveni rekord.

Kina je u Pekingu osvojila ukupno 100 medalja.

Treće mesto u obe konkurencije - po broju zlatnih i ukupnom broju medalja, zauzeli su ruski sportisti, koji su osvojili 23 zlatne medalje, a ukupno 72 medalje. Pre četiri godine u Atini Rusi su osvojili 27 zlatnih i ukupno 92 medalje. Olimpijske igre u Pekingu, takodje, za Ruse će ostati upamćene i po diskvalifikaciji 10 sportista zbog dopinga.

Vrlo uspešni bili su reprezentativci Velike Britanije, domaćina sledećih Olimpijskih igara u Londonu, 2012. godine. Britanci su osvojili 19 zlatnih medalja.

Medalje je u Pekingu osvojilo ukupno 87 zemalja, sedam više nego 2000. godine u Sidneju gde je postavljen prethodni rekord.

Igre u Pekingu obeležio je i rekord od osam zlatnih medalja koje je osvojio jedan sportista: plivač Majkl Felps iz SAD.

Velike rezultate postigle su i mnoge manje zemlje. Jamajka je, zahvaljujući sprinterima, osvojila 11 medalja, od čega šest zlatnih što je veliki uspeh za zemlju sa 2,7 miliona stanovnika.

Australija je sa 21,4 miliona stanovnika uspela da osvoji 46 medalja, a Kuba, sa 11,3 miliona stanovnika, 24 odličja. Neke mnogoljudne zemlje, poput Pakistana, Filipina i Bagladeša, nisu osvojile medalje.

Napredak su zabeležile i afričke zemlje, koje su zajedno osvojile 40 medalja, od kojih je 14 pripalo Keniji, zemlji čiji su se sportisti za Igre pripremali u ratnim uslovima. Atletičari iz Etiopije Kenenisa Bekele i Tiruneš Dibaba, takodje, zabeležili su nesvakidašnje uspehe i okitili se sa po dve zlatne medalje u trkama na 5.000 i 10.000 metara.

Pojedine zemlje osvojile su prve olimpijske medalje. Togo bronzu u kanuu, Mauricijus u boksu, a Sudan srebro u trci na 800 metara. Tadžikistan je osvojio srebro i bronzu, Avganistan samo bronzu, dok je Rahid Ramzi u trci na 1.500 metara doneo zlato Bahreinu. Prve zlatne olimpijske medalje osvojile su i Panama, zahvaljujući atletičaru Irvingu Saladinu, i Mongolija, koju je obradovao džudista Naidangin Tuvšinbajar.

Srbija je Olimpijske igre u Pekingu završila sa tri osvojene medalje, jednom više nego u Atini. Plivač Milorad Čavić osvojio je srebrnu medalju u trci na 100 metara delfin, teniser Novak Đoković okitio se bronzom koja je pripala i vaterpolo reprezentaciji Srbije.

RRA: Smena Cekica i Vasica

, 29 2008 13:29:05 +0200

Docekasmo i to! Savet Republičke radiodifuzne agencije smenio je predsednika Nenada Cekića i njegovog zamenika Aleksandra Vasića, i na njihova mesta izabrao vladiku Porfirija i Gorana Karadžića, prenosi RTS.

Oglasima u listu ''Politika'', predsednik Saveta Republičke radiodifuzne agencije dr Nenad Cekić prvo je uputio a zatim poništio je javni poziv za predlaganje kandidata za članove Upravnog odbora RTS-a.

Pritisak pravnih stručanjaka i medija, javno neslaganje članova RRA, otpor novinara i sindikata RTS-a, doveo je do poništavanja javnog poziva.
Fantomski oglas, takođe sa potpisom Cekića, pojavio se mimo zakona, protivno predviđenoj proceduri odlučivanja u Savetu i tri godine pre nego što je istekao mandat postojećem UO RTS-a.
U međuvremenu, stručne službe RTS-a zatražile su od najviših sudskih instanci ocenu ustavnosti i zakonitosti postupka predsednika Saveta RRA.

Trista cuda

Na vest o hapsenju Karadzica

, 21 2008 23:57:46 +0200

Akcijom srpskih sluzbi bezbednosti lociran i uhapsen Radova Karadzic * Prema nezvaničnim informacijama, Karadžić je uhapšen u centralnoj Beogradskoj opštini Vračaru * MUP je saopstio da nije ucestvovao u hapsenju * Karadzic ce biti saslusan tokom noci * Slavlje na ulicama Sarajeva, Srbija jos uvek u soku * Supruga Ljiljana: Sad bar znam da je ziv! * Uhapsena grupa mladica okupljenih na Trgu republike u Beogradu, 30-50 pripadnika Obraza trenutno je ispred Specijalnog suda, situacija pod kontrolom

Integralni tekst saopštenja iz Pres službe predesednika Srbije glasi:
"Savet za nacionalnu bezbednost Republike Srbije saopštio je da je večeras akcijom srpskih službi bezbednosti lociran i lišen slobode haški optuženik Radovan Karadžić. Karadžić je priveden istražnom sudiji Veća za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu, u skladu sa Zakonom o saradnji sa Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju".
Karadžić se od 1996. krije, a poslednji put je viđen i fotografisan u Han-Pijesku jula 1996. godine. Potom je za Karadžićem raspisana međunarodna poternica.
Haški tribunal je u više navrata navodi da ima podatke da je Karadžić u Srbiji bar povremeno, a da je 2004. bio i u Beogradu.
Iz Haškog tribunala takođe su stizale naznake da hapšenje Radovana Karadžića nije direktna obaveza Srbije, već da je to pre svega Ratko Mladić, za koga se pouzdano tvrdi da je u Srbiji.

Najnovije informacije

Zgradu Suda obezbeđuje veliki broj pripadnika Žandarmerije. Prisutni su i brojni novinari, ali im nije dozvoljeno da stoje na strani ulice gde je zgrada Suda već prekoputa.
Ulicama povremeno prolaze automobili iz kojih se čuju četničke pesme i mladići koji se u njima nalaže dobacuju novinarima. U jednom trenutku je čak situacija bila na ivici incidenta, ali je prošlo bez problema.
Na Trgu Republike u Beogradu nešto je povećan broj policajaca. Oni su priveli manju grupu muškaraca, koji, prema nepotvrđenim informacijama, pripadaju "Obrazu". Oni su ih legitimisali. Osim toga, primećen je veći broj policajaca svuda po centru grada, kao i ispred ambasada.

Brojni novinari okupili su se večeras, nakon vesti o hapšenju haškog begunca Radovana Karadžića, pred zgradom Specijalnog suda, koju obezbeđuju pojačane snage policije Pripadnici policije, pod punom opremom, ne dozvoljavaju pristup sudu, a novinari se nalaze sa druge strane ulice. Luka Karadžić, brat uhapšenog bivšeg vođe bosanskih Srba, koji je nedugo bio u zgradi specijalnog suda, rekao je po izlasku novinarima da "koliko zna Radovana Karadžića nisu doveli u zgradu Specijalnog suda". On je kazao da je o hapšenju Radovana Karadžića saznao iz vesti na medijima.

Supruga bivšeg lidera bosanskih Srba Radovana Karadžića Liljana izjavila je večeras da je šokirana vešću da je njen muž večeras uhapšen."Čim je telefon večeras zazvonio, znala sam da nešto nije u redu. Šokirana sam i zbunjena. Sada bar znamo da je živ", kratko je za Asošijeted pres (AP) izjavila Ljiljana Karadžić. On je dodala da je o hapšenju supruga obaveštena od njihove ćerke Sonje.

Na ulicama Sarajeva se slavi - automibili kruze gradom sa nacionalnim zastavama i trubeci.
Beogradski mediji prenose i prve reakcije iz Srbije.

Istražni sudija Veća za ratne zločine u Beogradu Milan Dilparić izjavio je da će Radovan Karadžić biti saslušan tokom noći. Dilparić kaže da su u toku pripreme za saslušanje haškog begunca.

Prema proceduri, Radovan Karadžić će biti izveden pred istražnog sudiju Veća za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu koji će mu, nakon utvrđivanja identiteta, uručiti optužnicu Haškog tribunala.Prema proceduri, Karadžić se neće izjašnjavati o krivici pred domaćim sudstvom već pred Tribunalom u Hagu.Istražni sudija ima rok od tri dana da donese rešenje o ispunjenosti prepostavki za predaju optuženika Tribunalu, a protiv tog rešenja može se izjaviti žalba u roku od tri dana.O žalbi odlučuje Vanraspravno veće u roku od tri dana.Prema zakonu, ne postoji pravo žalbe na odluku vanraspravnog veća, a konačnu odluku o izručenju donosi Ministarstvo pravde.

Glavni tužilac Haškog tribunala Serž Bramerc pozdravio je hapšenje Radovana Karadžića.
Američka TV stanica Si-En-En (CNN) javila je da je u Haškom tribunalu potvrđeno hapšenje Karadžića, a ovu vest, pod naznakom "HITNO!" prenele su sve svetke agencije.

U bekstvu od 1996.
Nakon proglašenja nezavisne Republike srpskog naroda u BiH 9. januara 1992, koja je kasnije preimenovana u Republiku Srpsku, Karadžić je postao njen prvi predsednik.
U aprilu 1992. Karadžić odlazi na Pale, a vlada RS počinje 7. maja 1992, mesec dana uoči prvih sukoba, da realizuje svoju odluku o formiranju sopstvenih oružanih snaga preuzimanjem srpskog vojnog kadra JNA iz BiH.
Sve vreme rata u BiH bio je lider bosanskih Srba i zajedno sa ratnim komandantom Ratkom Mladićem, kreator ratnih operacija.
Haški tribunal je 25. jula 1995. godine podigao prvu optužnicu protiv Karadžića i Mladića, koja je imala 16 tačaka, od kojih je jedna optužene teretila za genocid, a tri za zločine protiv čovečnosti.
Druga optužnica, koja se odnosila na zločine u Srebrenici, podignuta je 16. novembra 1995. i imala je 20 tačaka, od kojih ih je jedna teretila za genocid, a devet za zločine protiv čovečnosti.
Pod pritiskom međunarodne zajednice i na insistiranje Slobodana Miloševića i ostalih lidera bosanskih Srba, 30. juna 1996.
Karadžić je preneo predsednička ovlašćenja na tadašnju potpredsednicu RS Biljanu Plavšić, povukao se sa mesta predsednika SDS i iz javnog života. Od tada se krije. Poslednji put je viđen i fotografisan u Han-Pijesku jula 1996. godine.
Potom je za Karadžićem raspisana međunarodna poternica.
Članstvo u SDS-u mu je prestalo kada je Skupština SDS RS 24. decembra 2001. usvojila izmene i dopune Statuta stranke među kojima je i odredba da licima protiv kojih je podignuta haška optužnica prestaje članstvo u toj partiji.
U novembru 1998. SAD su ponudile novčanu nagradu od pet miliona dolara licima koja pomognu da se pred sud izvedu optuženi za ratne zločine, a četiri godine kasnije (januar 2002) na ulicama Sarajeva pojavile su se poternice za Karadžićem i Mladićem.
Haški tribunal je 14. oktobra 2002. otpečatio izmenjenu i dopunjenu optužnicu protiv Karadžića (optužnica je potvrđena 31. maja 2000. ali je ostala zapečaćena), koja je objedinjavala prethodne dve i razdvojena je od optužnice protiv Mladića. Nova optužnica ima 11 tačaka, kojima se Karadžiću stavlja na teret genocid i saučestništvo u genocidu, zločini protiv čovečnosti, kršenje zakona i običaja ratovanja.
Posle pojačanog pritiska međunarodnih bezbednosnih snaga u BiH na Karadžićevu porodicu i hapšenja njegovog sina Saše na Palama u julu 2005. (bio u desetodnevnom pritvoru), Karadžićeva supruga Ljiljana pozvala je Radovana Karadžića da se preda Haškom tribunalu. Tu poruku mu je poslala u ekskluzivnom intervjuu za televiziju Asošijeted pres, 28. jula 2005.

Ko je Radovan Karadžić
Radovan Karadžić rođen je 19. juna 1944. godine u selu Petnica nedaleko od Šavnika, na Durmitoru, u Crnoj Gori, gde je proveo detinjstvo.
U Sarajevo je došao 1960. godine, gde je završio srednju medicinsku školu i 1971. diplomirao na Medicinskom fakultetu, na kome je specijalizirao psihijatriju. Deo školovanja proveo je u Sjedinjenim Američkim Državama, gde je proučavao psihoterapiju i američku poeziju.
U vreme studentskih demonstracija u junu 1968. isticao se vatrenim govorima sa krova sarajevskog Filozofskog fakulteta.
Do marta 1977. radio je u Centru za obrazovanje odraslih "Đuro Đaković", a potom na Psihijatrijskoj klinici na Koševu u Sarajevu.
Krajem 1983. i početkom 1984. radio je u Zdravstvenom centru na Voždovcu u Beogradu. U isto vreme bio je i psihijatar FK Crvena zvezda. Porodica mu je ostala u Sarajevu, gde je i on provodio vikende.
Zbog optužbi da je državnim novcem sagradio vikendicu na Palama, 1. novembra 1984. godine je otišao u sarajevski istražni zatvor, ali je, u nedostatku dokaza, pušten nakon 11 meseci.
U Sarajevu je 26. septembra 1985. osuđen na tri godine zatvora zbog pronevere i prevare, ali kaznu nije odslužio.
U Domu zdravlja na Voždovcu u Beogradu nastavio je da radi do 1987. kada se pridružio porodici u Sarajevu i ponovo počeo da radi na Psihijatrijskoj klinici.
Prethodno su propali njegovi pokušaji da dovede porodicu u Beograd. Supruga Ljiljana, koja je takođe neuropsihijatar, konkurisala je u istom Domu zdravlja u Beogradu, ali nije primljena.
Zvanično je počeo da se bavi politikom 1989. godine kada je osnovao Srpsku demokratsku stranku. U julu 1990. izabran je za prvog predsednika stranke. Od ukupno 222 glasa, on je dobio 221. Bio je član Predsedništva BiH.
Karadžić je napisao je četiri knjige pesama: "Ludo koplje" (1968.), "Pamtivek" (1971.), "Ima čuda, nema čuda" i "Crna bajka" (1990.). Za treću knjigu dobio je nagradu "Staze detinjstva".
I u bekstvu je nastavio da piše. Sredinom januara 2002. u Novom Sadu je predstavljenja njegova knjiga poezije "Od ludog koplja do crne bajke", u martu 2004. u Beogradu knjiga "Ratna pisma", u oktobru 2004. na beogradskom sajmu "Čudesna hronika noći", čiji je izdavač Miroslav Toholj, nekadašnji ministar za informacije RS i 17. oktobra 2005. u Požarevcu zbirka pesama "Pod levu sisu veka".
U aprilu 2006. u beogradskom Međunarodnom pres centru predstavljeni su njegovi "Intervjui i govori" čime je Međunarodni odbor za istinu o Radovanu Karadžiću (predsednik Kosta Čavoški) zaokružio šestotomno izdanje Karadžićevih "Odabranih dela".
Od Saveza pisaca Ruske federacije dobio je književnu nagradu Mihail Šolohov za doprinos slovenskoj kulturi i slovenskom nacionalnom interesu. Dobitnik je i književne nagrade "Risto Ratković", koju dodeljuje opština Bijelo Polje, za zbirku pesama "Slovenski gost".
Časopis "Zbilja" dodelio mu je 24. marta 2006. godine u beogradskom Medija centru "Nagradu za životno delo", koju je preuzeo njegov brat Luka Karadžić.
Karadžić govori engleski jezik, oženjen je Ljiljanom Zelen sa kojom ima kćerku Sonju i sina Sašu. (B92)

МУП саопштио да није учествовао у хапшењу Караџића

Министарство унутрашњих послова Србије саопштило је да припадници МУП-а нису учествовали у лоцирању и хапшењу хашког оптуженика Радована Караџића. МУП је то саопштио „поводом саопштења Савета за националну безбедност Републике Србије о хапшењу Радована Караџића”.