Такав блог, ће да Бог

Битисање

dzepnavenera — Sun, 29 Oct 2017 13:22:57 +0100

Битисање

Ти тамо, а ја нигде,
тескобу убија рад,
само су очи у мени велике,
за скок је потребан и безбедан пад.
Живети живот без себе,
у углу срца ту ми је дом,
па зашто онда, све реке што овде хуче,
никада неће, пливању да ме науче?!
Природа нествар од лепоте ствара,
јесен бремену и плод у њој,
зиму раскошну, Аурору веселу,
пролеће пчела рој, али не,
не видим, мене у њој.
Гегаће дани,
поглед ка југу тупо се оштри,
само пој птица у шуми,
потврдиће,
да сам, од меса и кости.

Велика Томић

Ноћ као бољка

dzepnavenera — Sun, 29 Oct 2017 13:09:19 +0100

Ноћ као бољка

Ноћ мркла,
погасле звезда свит,
у Теб` лампе загасите жмире,
сенке по зиду, памте моју бит.
Дал` ти љубав сад мрчи свест,
па ти светлост одагна мене,
тражећ` таму угледа обзор,
прогоњене жене.
У пренос мога неспокоја,
оживе сенка,
прстом ти клати,
час насрне груд'ма белим,
час плачним оком невеселим.
Зид је само,
шарен од превијања сена,
ноћ је само,
крвава бољка њена.

Велика Томић

Бојно поље

dzepnavenera — Fri, 28 Jul 2017 00:53:06 +0200

Бојно поље

Дан буран, вече тихо,
свашта би, свега,
смех, сузе, песме, таблић....
Кроз отворен прозор,
чујем како гласно добује киша,
начас ме свеж талас,
запљусне свежином
и пожелим нешто лепо да напишем...
Мисли се упола стиха прекидају,
коме, зашто, чему...?!
О неком? Празна сам...
О мени? Досадна сам...
Патриотске? Народу коме до живота није?!
И тако...
Одлучих се
за тупо добовање кише
и осећај као после боја
русвај испреплетених мисли
као код рањених и мртвих
рука и нога, где год која.

Велика Томић

Не дам снове

dzepnavenera — Fri, 28 Jul 2017 00:50:34 +0200

Не дам снове

Не дам снове,

за камење драго и безличне сене,

што ме у глуво доба прате,

за топлином ћилима где те у ноћима има,

и бисере просуте да те врате.

Не дам снове,

знаш ли колико сам пређе уткала,

и шаре прстима шарала,

меслећи на тебе,

грешила и поново парала?

Не дам снове,

за игру мирну уз музику тиху,

ко ће ми коло по ћилиму играти,

док ти около бацам цвеће,

и осмехом од срца сочним, сијам од среће?!

Не дам снове,

док ми у сну долазе да ме просе,

стргају ћилим са мене.

Не дам! Вратите га!

Да покријем груди обнажене.

Не дам снове,

за то мало среће и постељу од сатена,

знам, да на додир њена мекоћа стресе,

не дам ћилим, на под да ставиш

да ми снове партфиш разнесе.

Велика Томић

Марама

dzepnavenera — Sun, 09 Jul 2017 23:04:07 +0200

Марама

Ромињам
као киша јесења
ситно, уједначено
зар је све речено?
Не, није!
У теби се крије,
кључ од Раја,
и мојих
замишљених загрљаја,
и оне монсунске кише,
да све на влагу мирише,
испод мојих ноздрва,
та поплава твоја.
Зар је то тај Рај,
обична бљузга и крај?!
Што шљапках,
као деца мала,
упрљах стопала,
лепу хаљиницу
и кренух низ улицу.
Погледом ме испрати
са жељом да се вратим,
само језик да скратим.
И нека се само мисли море,
за добробит теби створе.
Језик зубима скратих,
мојој кући се вратих,
зидану од чежње
у разне боје
још један сувенир,
ставих око врата,
цветну мараму, као дар
да ме дави њен господар.

Велика Томић

Божур плаче

dzepnavenera — Sun, 09 Jul 2017 22:45:50 +0200

Велика Томић: Божур плаче

1 Vote

Сунце се за облаком сакрило
подвирује над пољаном Божурова
зрачком малим главе да му греје.
Божур плаче за Сунцем целим.

Полумесец шоту игра са Даницом,
игру српску где се шотке са кораком боре,
од Дренице друге наше Свете горе.
Божур плаче за Месецом целим.

Божур у корове расте
зар се крв јунака у коров претвори?
Па не може главу да промоли.
Божур плаче, за чистотом својом.

Божур плаче, за куће наше
што се Крстом и Иконом,
Славом и Сабором кићаше.
Божур плаче, за знамењем својим.

Ивањдан

dzepnavenera — Fri, 07 Jul 2017 23:01:13 +0200

Ивањдан

Раном зором, на Ивана Купале,
сиђе Сунце Живој Води,
зарони се, да се бољке ослободи.
Живо, здраво нагло скочи,
да га виде људске очи,
сину јако, зраци бљеште,
ајте млади и невесте,
на купање што раније,
да вам вода болест смије.
Нађи момче, цвет папрати,
који никад не процвета,
да те води тајна снага,
до склоништа закопаног блага.
Исплети венац девојче,
погледај кроз њега момче,
да и теби светлост сине,
као дар жељене судбине.
Све велико и све мало тога дана,
ватру прескакало,
да их здравље свију прати
и злу болест, огњем протерати.
Шумадинка лепа вила,
на вр' брда, "Живу Ватру" запалила,
другарице њене миле у коло се ухватиле,
запевале, заиграле и ватри се обраћале,
да им даде те радости,
као Земљи све плодности.

Велика Томић

Жива ватра

dzepnavenera — Fri, 07 Jul 2017 22:58:08 +0200

Жива ватра

Нећу
више
кроз
венчиће
ја
гледати
момчиће
нит'
желити
с тобом
срећу
ал'
умрећу,
умрећу.
Што
сам
ватру
запалила
и
угараке
поделила
себи
нисам
ја
узела
зато
ми
је
душа
свела.

Велика Томић

Лето је било

dzepnavenera — Fri, 07 Jul 2017 22:55:35 +0200

Лето је било

Било је лето,
са мирисом чежње,
када дах лепоте слади
и једно путовање,
кроз небиски свод,
да облаке беле,
свије на груди.

Било је лето,
а ја летња трешња,
што одгризом сочним,
засладих усне,
суве к'о барут,
целивајући пустиње
на јастуцима црним.

Било је лето,
са сјајем у оку,
што сунце упери зрак,
у ту зеницу дубоку.
Свуче јој мрене,
разголи мреже,
отвори поглед, што до звезда сеже.

Било је лето,
ја звезда мала,
загледах се у извор,
да обзир видим,
а тамо лепоте порочне,
одвукоше ме,
у дубине моћне.

Било је лето,
и ја са њим,
горела и прегорела
сунчајући стопала.
Ходајући по врелом камену
тој трешњи укусној
да нађем замену.

Било је лето,
као нека давна лета,
и спарина клета,
поквари оморином,
тај диван хлад,
под нашом боровином.

Велика Томић

Моја Љубав

dzepnavenera — Mon, 03 Jul 2017 23:46:47 +0200

Моја љубав

Снаге још увек у мени има,
тера ме да скочим немирима,
и загазим у воде дубоке,
расула се љубав у моје потоке.
И по стрњикама оштрим,
што ранише ми стопала,
ту је и добрим делом остала.

Да је тражим, да је скупим,
да ми тече у слаповима,
сваки слап да ми име има.
У балама да је заденем,
крај поточаре старе,
високо под небом,
у велике камаре.

Да се брчкам и пастрмке ловим,
да силније песмом од њих жуборим.
Око бала игру заиграла и ране крвавих стопала,
на њима видала.
Скупићу је!
На једном ће месту бити,
спавати, јести и као воду је пити.

Велика Томић