Strah od pripadanja.

Kada su strahovi u pitanju. Moja lista strahova je izuzetno kratka. I strah od pripadanja se ne nalazi na njoj.

Od svoje petnaeste godine sam u vezama. Mada su mi u tom periodu izgledale prilično benigno i nisu ostavljale nikakve veće posledice po moju dobro poljuljanu psihu. Ali... sa emotivnim sazrevanje dolazi i ona druga strana medalje. Neću reći maligna, ali često se pokazala kao takva.

Sada bih trebao da krenem sa onim tipičnim klišeom ,,Muka mi je više od propalih veza,,. Ne, nije mi muka. Muka mi je od ljudi i njihovih problema koji leže u nekom zapećku ličnosti i uvek, ali uvek isplivaju kada se dvoje ,,kliknu,, na prvu.

A taj problem se pretvori u strah. I onda zatim kreće. ,, Mene su povređivali. Varali. Lagali. Ja to više ne želim,,. Vidi srećo, ne želim ni ja. Da se ne lažemo i mene su sve to, i ja sam ponekad. Ali nisam zatvorio oči kada sam video da će ovo što možemo da imamo biti nešto lepo. Nismo svi isti, niti isti ostajemo posle svih ljudi koji prođu kroz naš život. Ja tačno znam koliko sam sebe izgubio u nekoj vezi i koliko sam se našao.

Zašto onda, kada vidite da se nekome uvlačite pod kožu, lepo stanete i kažete sebi. ,, Da li ja ovo želim?,,

E, ako ne želiš, zahvali se na utrošenom vremenu i nastavi. Tvoj strah u mračnom zapećku biće i posle mene. Ja jednostavno volim da budem voljen. Ja volim da znam da nekome pripadam ovakav kakav sam. Ja volim da znam da sam se predao najbolje što sam mogao, i da mi je to isto uzvraćeno.

Nije tačno ja jedan uvek voli više. Za sve je potrebno dvoje. A ako jedan voli ,,manje,, to se uvek oseti, a drugi će se ugasiti i sve će doći na istu ravan.

Ako se volimo. Volećemo se kako treba. A kako treba?

Sedam godina.

Već sedam godina se sam sa sobom borim, da ponovo krenem u neku blog avanturu.

Sajt na kome sam pisao je odavno ugašen. I od tada, nisam ni jednu online reč napisao.

Valjda mi je dosadilo da objašnjavam svaku reč svima oko mene. Šta znači, na koga se odnosila šta sam mislio... Jednostavno nisam mogao da se pravdam za stvari koje nisu razumeli.

Šta se promeilo za sedam godina?

Osim očiglednog fizičkog izgleda, postao sam anksiozan. Samostalan. Uplašen. Zvuči haotično i po malo strašno. Ali nije toliko.

Jače napade anksioznosti imam jednom godišnje (tada mislim da umirem)

Samostalnost u smislu, života u stanu od 21 metar kvadratni, u provinciji Beograda ume da bude i cool. (Ponekad)

Uplašen zato što ne umem da rizikujem. Osim u ljubavi. A tada već odlazim u drugu krajnost.

Sedam godina sam čekao da skupim hrabrost za ponovno online rođenje. Možda je vreme da najzad probudim i heroja u sebi.

Dobrodošao ja meni opet.

Aleksej

Strah od pripadanja.

Sedam godina.