Papir trpi sve

Uspavanka za devojčicu

Zatvori slobodno svoje oči
i bezbrižno sanjaj satensek snove.
Budan ja provodim besane noći
na straži tvoje nebo čuvam.

Držim tvoje snove na dlanu,
kao malu preplašenu pticu.
Negujem ih i hranim da rastu
da jednom kao planina budu.

Sanjaj slobodno velike kule
sanjaj sreću i zagrljaje
Čudnu magiju u srcu nosim
od koje snovi postaju java.

Ne brini noćas šta će biti
ne brini za padove i odrana kolena
ruka moja uvek te čeka
zemlju ti nećeš niakda ni taći.

Sanjaj obake i slobodu
sanjaj plavo nebo nad glavom
sa sobom čudesan osmeh nosim
i njime rasterujem oluju.

Zatvori oči i sanjaj
mirna, bezbrižna i spokojna
ja uvek čuvaću te snove
duboko u grudima svojim.

Jedino zato postojim
da snove donesem ti u javu
da dozvolim ti da sanjaš
najlepše snove što postoje.

Unapred izgubljen rat

Već odavno sam mrtav
a još uvek sam među vama.
U meni živi mrak
koji izjeda me iznutra.

Bijem uludu bitku,
znam već dasam izgubio.
Noktima grebem za svaku sekundu
ne pitam uopšte šta ona nosi.

Moj protivnik je silan
do sad je srušio mnoge.
Mali sam ja zalogaj,
za tako ogromnu zver.

Masku neustrašivu nosim,
i grudi vazduhom pumpam,
dok srce u njima drhti,
k'o prestrašeno dete.

Al' pravi razlog za strah nemam
jer moj je put neminovan,
Kazaljka na satu kuca,
i uporno odbrojava vreme.

Zmaj koji pred nogama mi stoji
nikad ne priznaje poraz.
Na jednu odsečenu glavu,
nove mu dve izrastu.

Od bitke umoran sam već,
rane su svuda po meni.
Ali ni jedna rana ne boli,
kao te oči vaše.

U njima ne vidim čoveka
koji sam nekada bio
Već sažaljenje na senku
koja od mene osta.

Na kraju kraja

Kad jednom odem daleko
za mnom će ostati ljudi.
Ostaće sećanje na moje reči
i po koja suza u oku.

Svaka daska koju sam ukucao
jednom će postati trulež.
Svaka cigla koju sam uzidao
jednom će postati prah.

Kad jednom odem daleko,
za mnom će ostati moji osmesi.
Ostaće sećanje na zarljaj
i tup bol u grudima.

Sva zemlja koju imam
jednom obrašće u korov.
Svako drvo koje sam zasadio
na kraju poješće insekti

U meni neće biti ničega
moj znoj će odavno usahnuti,
krv će u venama stati
moja kost postaće pepeo.

Kad jednom odem daleko
za mnom će ostaće njeni koraci.
Ostaće njen put.
Ostaće ona kao ogledalo mene.

Sloboda

Slušam korake kako odzavnjaju o pločnik.
Gazim lagano nogu pred nogu.
Brojim svaki napravljen korak,
vreme sam odavno prestao da brojim.

Stojim neustrašivo i čekam sledeći trenutak.
Strah sam zboravio negde u prošlosti
Kada sam prestao da imam šta izgubiti.
Kada sam skinuo lance sa sebe.

Ljudi me gledaju s prezirom svojim
jer nisam nimalo kao oni.
u tom preziru kriju zavist,
jer sloboda je moje ime.

Ne razumeju oni to što ja jesam,
u ćeliji trče od zida do zida.
Slušaju slepo naredbe u strahu
da iz zatvora ne budu izbačeni.

Sve što znaju plod je mašt
nekog sasvim drugog čoveka.
Kutija je uvek zatvorena
i od zidova ne vide dalje.

Moj dom je veoma daleko
za mene oni su tačka.
Za njih ja sam odpadnik,
prljavština što živi u ćošku.

Moje granice ne postavlja čovek,
već ih ja biram za sebe.
Sopstvena pravila ja pišem
i nosim ih sa sobom u džepu.

Okovi njihovi njima su dragi
sa ponosom svuda ih nose i
njima se međusobno hvala
dok mrze svakog ko bez njih postoji.

Sloboda , to je moje ime.
Tu reč ni razaznati ne mogu
ti zatvorenici sopstvenih umova.
Ona je za njih samo pojam.

Možda sam gladan i umoran
možda sam prljav i promrznut.
Možda sam čudan i izopšten,
Ali sam zauvek slobodan.

Parče Ljubavi

Ne želim ljubav na komad,
mrvice što ostanu na ćosku stola.

Ne želim samo jedno parče.
Želim je pravu i celu.

Ljubav je samo jedna,
ona ne može da se deli.
Ako je na parčiće,
onda to i nije ljubav

Ljubav ne zavisi od raspoloženja,
i ne dođe na trenutke.
Ona je uvek tu,
ili je uopšte nema.

Vrlo lako nešto drugo
navuče masku ljubavi,
pa onda misliš da voliš
a od ljubavi ni traga.

Ne želim ljubav na komad
deliće nečega što je bilo.
Želim je u punom sjaju
Želim da bridi po koži

Ljubavi ne treba uslov
da u tebi postoji.
Ljubavi ne treba razlog
sama je sebi dovoljna.

Al' samo trošim reči,
jer kada osetiš ljubav,
shvatićeš šta je u stvari,
to reči ne mogu reći.

Pustinja

Okružen mnoštvom ljudi,
u pustinji stojim sam.
Njihov dodir je hladan,
njihove reči su krici.

Oni se motaju žurno,
dok čekaju da prođe vreme.
Svako svoj kofer vuče sa sobom,
za ruku zavezan lancem.

Nekad me neko očeše u prolazu
zastane tako na sekund.
I pre nego što išta kažem
on brzo nastavi dalje.

Ja stojim u živom blatu,
ne mogu napred ni korak.
Otavram usta k'o riba,
al' u grudima ostaje glas.

Dok lice mi se menja,
ruke mi gube snagu.
Nestajem u daljini,
a da ni postojao nisam.

Masa se i dalje mota,
jureći napred nazad.
Gaze po mestu gde sam bio,
kao da nije bilo nikog.

Oči

Moja snaga ne leži u meni samom,
moja snaga leži u tim očima.
Nisam veliko onoliki koliki stoijim pred vama,
već sam veliki koliki sam u tom odrazu

Hodam lagano kroz mrak.
Svoje slabosti krijem pod jaknu,
jer oni koji hodaju za mnom,
ne smeju znati da ne znam gde idem.

Jer oni koji hodaju za mnom,
moraju misliti da sam velik i jak.
A ja ću biti velik i jak,
dokle god oni hodaju za mnom.

Te oči što snagu mi daju,
one put pred nogama osvetle.
One govore kuda ići,
bez njih bih bio sam u mraku

Ponekad stojim potpuno miran,
osluškujem reči što o oklop zvone.
Svestan sam da mi ne mogu ništa,
one ne bole u mom svetu.

Sve što imam držim na dlanu,
i uvek sa sobom nosim u srcu.
Jedino tako ostajem imun,
jedino tako ostajem živ