tamo i nazad

безименом

, 12 2009 16:41:57 +0100

Пастелне боје ме увек разнеже. Чим их угледам почне нека хемија да се мути унутар мене, па све кува, пишти, навире пара и кроз ваздух се шири претња позитивне експлозије. Пастелне боје су тако умирујуће за мој его, тако зацељујуће за натегнуте нерве и сасвим, сасвим освежавајуће за ток мојих мисли. Све што је пастелно се некако растаче, растеже, обавијајуће се понаша у једном снежном дану. Морам се питати: Откуда? Снег је минуо, хладноћа остала, предстоји време ишчекивања пролећа али његових весника још нема. Јесен је давно била, зима царује, зашто сам тако нежно расположена? Нагађам само - могло би бити да сам добила потребну дневну дозу лепих речи, па ми се срце отворило. Сви који су за то криви заслужују похвале. И коју нотицу!

ветар у леђа

, 10 2009 15:39:37 +0100

Добро, нисам без мане. Нико није. Не постоји такав. Прихватам понекад умем бити врло тврдоглава, својеглава, луда и инатна. Могла бих даље редати особине које ми најближа околина ставља на терет (јавно или тихим мрмљањем иза леђа), али мени самој у последње време почиње сметати тренд кога примећујем, мада се тихо инфилтрира и устаљује у мојој посебности. О чему ја то труним?

У најкраћем - одувек сам се добровољно сврставала у ред оних са слоновским памћењем и никаквим смислом за праштање, на потез спремна исуканим копљем устремити се на ветрењачу. Сад ми је свеједно. Увце ме боли! Ветрењача нека се окреће, нека клопара, тако ме брига. Нека их, тих ветрењача, шта ће, друго не умеју.

Управо је у том квака! Фалим себи онаква, загрижена и љута, тај адреналин што доводи до врења ми је дефицитаран. Понекад искрено зажелим да се врати жеља за осветом, тек да замутим воду из резервоара понекој камили.

Сунце

, 05 2009 15:59:42 +0100

После кише стиже Сунце. Увек! Тада се кишобрани претварају у сунцобране, песимисти омекшају, а оптимисти полете. Порасту крила свима. Нека потраје!

само за твоје очи

, 02 2009 12:26:33 +0100

Видим ја, однео враг шалу, свима нам хитно треба бег од набујалих прича о светској кризи, од размишљања о томе шта ћемо и како ћемо јадни на овој ветрометини живота, са економијом која се стрмоглављује у пропаст (као, до сада је била О.К.). Хајде да бар мало побегнемо, да седнемо на травицу зелену, дубоко удахнемо озон и дуго гледамо у плаво небо. Спашавајмо се сами, нико нас други спасити неће. Укрцавајте се, ко жели! Травчицу међу зубе и опуштенција.

КАЛЕНДАР НОВИ

, 29 2009 13:31:10 +0100

Нешто сам времена потрошила, крајње себично, на преиспитивања и подвлачење црта (да, било их је више, прилично чак). Уморена од обимног посла, а с друге стране смирена и помирена са новим мерилима и критеријумима, растерећена и мање брижна, улазим у нови животни период. Слично осећање сам имала на планинарењу, кад задихана подигнем главу и раширим поглед на предивни видик. Испод мене је толико тога, лепог и оптерећујућег, оваквог и онаквог... Може се рећи и да је иза мене. Дефинитивно сам рекла НЕ, јасна и гласна у одлуци (подстакнутој снажним осећајем). НЕ значи заиста то, није нећкање несигурне жене него искрен и прав пут, цеста којом се ређе иде...

Због мене, због такове победе, због тријумфа огромног, неописаног, због свих бораца против лоше карме и усуда, зарад залуталих и дезоријентисаних, ја данас отворено пишем колико је добро и важно инвентарисати, бити детаљан и без болећивости...

Човек постаје здравији. Шта те не убије, то те ојача!

Пробала на сопственој кожи, остала читава, ништа ми не недостаје. Могу и да запевам. Хајдемо заједно, сви ручице горе! И главе!

СРЕДИНА СРЕДЕ

, 21 2009 12:59:34 +0100

Небитна чињеница да је данас среда не указује ни на шта, сем да се и даље бавимо бизарним стварима са маргине сопственог постојања. Некако нам се не отвара кутија смутњи, мрзимо повишене гласове и претње неизговорених реченица, па шарамо поломљеним штапићем на наизглед мирој површини дана. Зашто то не кажемо једноставно: правимо се блесави пред празнином, пред непознавањем, односно непрепознавањем себе својих? Ово нисмо ми, прави ми, отворило се издање које нам се не допада, зато поричемо. Мада, кад размислимо, све је ово наше и можемо се колико хоћемо бавити трпањем под тепих, ради се ту о најобичнијем заташкавању.

Не могу упрети прстом на тренутак и место где је почело раздвајање. Али, дијагноза је ту, таква каву читам, јасна исписана крупним словима на намрешканом челу. Душа, која је чедо бела и невина осванула једне земљотресне године, рашченула се између два света. Вијори као застава на ветру, удара поцепаним рубовима о зидове, на којима остају танке дуге шарене нити, без крви и суза, тек невољни случајни сведоци пропасти. Крза се тако и боли. Расположење варира у неописивим аплитудама, од очаја до узнесења, од болне туге до болне безразложне радости која на лицу црта онај необјашњиви, неутемељени бледи осмех дочекане правде. Недостаје још да глава почне кретање у круг, а усне заусте неразумљиве речи архаичног, неживог језика што цврчи као жеравица на голој кожи.

Једнако не схватам, не хватам те почупане конце које сејемо уоколо, блејим, кукам изнутра, смешкајући се кисело.

Нема то баш нимало везе са ноторном чињеницом да је среда, кишни дан, тужно време и тешки камен на ово мало што је преостало.

Уморним очицама

, 18 2009 22:03:56 +0100

Са жељом да сва деца ноћас лепо сањају, да одморе и расту у својим топлим креветићима, ушушкани родитељском љубављу, да ниједном малом створу нико и ништа не недостаје, да се маме и тате опамете и спусте на земљу, преузму одговорност и предају љубав више и боље него што су је примали.

За мирне и лапе дечје сање.

Молим ове ноћи.

море

, 14 2009 12:56:17 +0100

У овом времену хладноће, поледице и многих лоших расположења мој је лек селидба у топлије крајеве. Путујем без пртљага, директном линијом. И - ево ме, испод нивоа мора, не чујем ништа, видим само распевани шарени свет. Лепо ми! Моја машта може свашта. Шта бих без ње, у времену ограничених, болних, тужних...? Не дам се заразити.
Ја ћу да певам! Хај`мо сви, ручице горе!

пераја до раја

, 08 2009 12:49:44 +0100

За празнике и читаву ову годину дајем вам свој чаробни рецепт - ЗЛАТНУ РИБИЦУ.

Помазиш је погледом, три пута благо протрљаш руку драге особе, плус три нежна осмеха за првог кога сретнеш ујутро и потпуни опрост онима који су били зли према теби, без обзира на разлоге, историју болести и дебљину наслаге неправде. Онда кроз главу пропустиш искрену жељу, махнеш јој за срећан пут и - чекаш испуњење. Певушиш у себи у времену чекања неке лагане и никако не тужне мелодије. Видећеш, решења ће те опседати и све ће бити лепо, блиставо и јасно - као ово снежно јутро другог Божићног дана. Мир Божји, нек' је са срећом!

Ај ем хепи

, 06 2009 11:43:03 +0100

Ево, нисам више анонимус. На сличици лево сам лично, главом и брадом, отворено и без кринке. Нисте ме тако замишљали? Изненађени?

Ако нисте одушевљени, онда ме можете замислити и у овом издању: