weblogs@bokela

kafanski profesori

, 25 2009 12:00:02 +0100

Ima nešto u profesorima kada je kafana u pitanju.

Često sam kao mali osnovac, pa i srednjoškolac slušao priče o profesorima boemima kako uživaju u svakom litru alkoholnog poroka raznih oblika i vrsta. Od skoro počinjem da shvatam mali deo te boemije, ali u nedostatku adekvatnog iskustva i kafanskog autoriteta, moje pisanje se može porediti sa huljenjem kafane kao institucije. Profesori su od vajkada uživali beneficije iste. Razni su povodi i motivi bili razlog njihove posete ovim hramovima veselja, sreće i tuge. Jedan od tih povoda je i diplomiranje na kojem sam imao zadovoljstvo da prisustvujem.

Moj fax saponosom je dao još jednog diplomiranog profesora tehnike i informatike.Ovoga puta to je bio kolega Kodžo, te koristim ovu priliku da mu jošjednom čestitam.

Kodžo, izvinjavam se što nisam došao na odbranu diplomskog. Nadam se da ćeš mi to nekada oprostiti :)

Ispratili smo Kodža u profesorski staž kako to i dolikuje budućem profesoru - uz dosta alkohola. Odplovio je u nepoznate životne vode kao novoizgrađeni brod, praćen flašom vina, koje mu u tom trenutku uliva sigurnost da će putovanje biti bezbedno i srećno. Klasično predkafansko okupljanje u stanu diplomiranog, dalo je adekvatan šlagort predstojećem provodu u kafani. Blaga alkoholska vakcina pripremila je organizam za ono što tek dolazi.

Kažu da ne valja u kafanu ići na suvo

Ambijent i okruženje restorana "Romansa" uvek je odavalo utisak ozbiljnosti u isto vreme praćeno dozom opuštenosti gde jaz generacija nikada nije problem, čak šta-više i prednost. Muški deo ekipe stigao je prvi za rezervisani sto na čelu sa prvodiplomiranim kolegom Dučićem, koji je to veče imao, može se reći, ulogu domaćina proslave.

Čar ovoga mesta leži u mnogim detaljima od kojih mene najviše fasciniraju zidovi od cigle izbledele crvene boje, koji celom objektu daju romantičnu notu. Njihova posebna lepota se ogleda u upijanju zvuka starogradske muzike. Tako smo i mi to veče dozvolili da nas ambijent i atmosfera ponesu. Izgledalo je kao da se rastajemo i da je pitanje vremena kada ćemo se opet sastati, a opet smo bili srećni i uživali.

Spontanim, delikatno orkestriranim dolascima, stigla je i lepša polovina našeg društva, koja je svakako ulepšala tu noć. Imali smo sve što je bilo potrebno za idealnu proslavu i veselje. Posle uobičajenih međusobnih sitnih razgovora, pesma je preuzela svoje i ubrzo smo svi bili na nogama. Pevalo se i kada je bilo muzike i kada je muzika pravila pauzu. Stekao se utisak da je to veče kafana bila naša i duga noć kao da je držala mrak prkoseći jutru samo za nas, mnogo posle.

Danas mi je rođendan :)

, 21 2008 05:00:56 +0100

Do malo pre sam imao goste i lepo smo se proveli. Bila je to fina sedeljka-žurka uz klopu i piće. Mnogo mi je drago što su mi došli dragi prijatelji. Žao mi je što neki veoma bliski prijatelji nisu mogli da budu tu kako bi još više ulepšali moj rođendan, ali je bitno da su se setili da mi čestitaju :)

Mnogo je lepo kada vam je rođendan zar ne? Nekako, taj dan postaje vaš i imate utisak da ste jedino vi bitni taj dan na celom svetu (koji egoizam). Uvuče vam se euforija pod kožu, i sve je nekako drugačije i lepše. Takođe, onaj facebook je dobra stvar, brdo ljudi vam čestita rođendan, tako da vas i to malo podigne :)

Pored društva, u posetu mi je došao i moj mlađi bratanac Matija, koji je bio prava zvezda večeri sa svojih 7 godina. Propratio je kompletno dešavanje u mojoj sobi i stigao malo i da zadirkuje društvo. Kulminacija je bila kada je oborio staklenu policu i sa tim završio svoj nastup. Nakon toga, otišao je u krevet kod babe i dede na spavanje. Naravno, kako bi rekao moj kolega Ikodinović, kakav bi to rođendan bio kada se ne bi nešto polomilo, i u pravu je :)

U moju skromnu sobicu uspeo sam da ugostim osmoro ljudi. Za sada, rekord za rođendanske žurke bio je 15 osoba, verovali ili ne :) Dobra je atmosfera kada rođendan napravim kod kuće. U pozadini ide dobra muzika, uz, kako gosti kažu, lepo posluženje. Nakon toga, organizovan je i rođendanski PES turnir. Ovo planiram da redovno upražnjavam kako bi postala tradicija :) Pobednik ovogodišnjeg turnira bio je Igor, koji je u finalu savladao Dućka:

Igor [Barcelona] 2:0 [Liverpool] Dućko

Što se poklona tiče, dobio sam fenomenalne poklone i moram vam priznati da su me ove godine oduševili! Pored PESa, bilo je zezanja po netu, tako da ste mogli da dobijete savete iz prve ruke od profesionalnog igrača Counter Strikea, Ikodina, koji nam je pokazivao CS profi partije na youtube-u. Takođe, tu je i nezaobilazni face :) Svako je po malo proveravao svoj profil i email.

Mnogo mi je drago što smo se ovako okupili. Koristim ovu priliku da se zahvalim mojoj najboljoj drugarici P_Ikači, koja je jedina bila od osoba lepšeg pola na ovom rođendanu. Nadam se da je nismo mnogo smorili :) Naravno, nismo nju terali da igra fudbal sa nama. To smo igrali kada je otišla, pre toga fino smo se družili. Kasnije je sedeljka poprimila pravi onaj geekovski šmek, što mi je posebno bilo drago. Shvatio sam da je lepo da ste u životu okruženi ljudima koji vam odgovaraju, koji su inteligentni, duhoviti, ljudi sa nekim normalnim pogledima na život i sa nekim principima, sa nekim stavovima, koji odgovaraju vašim. Bilo je lepo fotografisati ih i videti kako soba dobija nove dimenzije. Ljudi koji su razbacani po sobi, kao da svako ima neki svoj kutak. Komunikacija i zezanje na fenomenalnom nivou!

Što se nekih rođendanskih životnih rezolucija tiče, počastio sam sebe sa svežom instalacijom Ubuntua 8.10, sa koga vam i pišem ovaj blog post. Tako da sam rešio da malo više koristim linux u budućnosti. Takođe, ortaci su bili oduševljeni Ubuntuom. Nekoliko njih već planira da radi dual boot. Pored geek rezolucija, rešio sam da budem redovniji sa pisanjem bloga. Nekako sam imao utisak da ne bi trebalo pišem svašta. Padne meni dosta stvari na pamet, ali sve nekako mislim da je smor i ne uzmem da pišem. Sobzirom da mi je rođendan, u buduće, smaraću vas sa svim i svačim što mi padne na pamet, a pokušaću da učinim da vam bude interesantno :)

Pozdrav svima. Želim da vam današnji dan bude fenomenalan kao i meni. Nadam se da ću uspeti malo energije da prenesem na vas (ne bih da zvučim kao Milan Tarot :) ) putem ovog posta i da ću vam ulepšati dan, ili ga barem učiniti malo veselijim. Ipak, danas je raspored zvezda i kosmičke energije u mojim rukama, pa mislim da bih mogao malo da podelim sa vama. Uživajte, budite mi happy, može neki osmeh na lice i dočekajte srećno ovu magičnu zimu, koja stiže eto baš danas na moj rođendan!

full moon party

, 16 2008 08:01:45 +0200

Dok sam bio sa ekipom u gradu, saznao sam da se to veče u gradu održava Full Moon Party. Mesto održavanja, ni manje ni više, nego lokal u blizini mog fakulteta gde sa kolegama redovno boravim. Montana, nije u gradu na glasu po organizovanju žurki, a pogotovu ne tako profesionalnih kao što je bila ova.

Navodno bilo je potrebno nabaviti kartu koje su unapred rasprodate. Tako da sam se u tom trenutku pomirio sa činjenicom da neću posetiti party. U povratku iz grada svratio sam kod Igora. Polako smo se spremali da batalimo planove za provod i razmišljali da utonemo u neki od virtuelnih svetova. Pravi izbor za petak veče i kuliranje ortaka uz neku PC igru, pored grickalica i napitaka.

Međutim, stiže mi poruka od drugarice Ikače, koja je dobro obaveštena u vezi party-a. Imala je dve karte, ali smo bez problema ušli nas troje. Kako kažu, najbolje se provedeš kada najmanje planiraš i nadaš.

Kada smo stigli tamo, neverovatan prizor. Profi obezbeđenje, ograda ispred lokala. Unutra laseri, bimovi, plazme i minimal house, techno, psycho ili šta već. Lokal totalno izmenjen. Nastupalo je par DJeva i jedna devojka koja je bila MC. Navodno, nezvanično sam saznao da je na žurci bio i Marko Nastić, koji je došao kao gost. Nije nastupao, verovatno davao moralnu podršku. Na zidovima su bile okačene plazme i to desetak, sa fancy video sadržajem koji je pratio muziku. Sa strane dve igračice na platformama. Bilo je cool kada su igrale sa zapaljenim obručima. Stvarno jedna ne svakidašnja organizacija za Čačak. Važno je napomenuti da je žurka bila i mnogo dobro posećena. Lokal je bio pun. Videh i dota ljudi koje nisam video dugo. Pored njih tu je bila i moja Muza. Kao i svaka Muza samo se pozdravila i nestala negde u magli dim-mašine, dovoljno samo toliko kako bih znao da je tu negde i da brine o meni :)

Ikača, Igor i ja smo se super proveli. Nismo očekivali da će žurka biti na tom nivou. Posle toga smo puni pozitivnih utisaka otišli kući. E da, Igor i ja smo svratili u Ghetto. Malo da odmorimo. Sa Ognjenom smo se prisećali starih dobrih dana iz srednje škole i drugih provoda. Sve u svemu jedno kompletno veče.

Sutradan, subota veče, u Čačak su mi stigli ortaci (Bojana i Fućka) koji studiraju u BGu i KGu. Nisam ih video odavno, i bio sam oduševljen kada mi je stigla poruka. Stvarno su mi nedostajali. Našli smo se standardno na trgu, pa smo pravili plan gde dalje. Prošli put kada smo bili u istom sastavu, pitali su me ima li šta novo u ČAu. Tada sam ih odveo u jedan novi lokal sa cool klopom. Ovaj put su bili iznenađeni kada su videli kako je renoviran jedan stari i dobro poznati lokal u gradu. Ako ovako nastavimo za svaki njihov dolazak, Čačak ima da bude kao Las Vegas za par godina.

Posle je usledila poseta Velvetu i Zanzibaru. Ipak je u Zanziu bilo lepše, barem nama. Tamo je nastupao DJ koji je puštao latino house. Nešto kasnije priključio nam se i Igor. Moram priznati da smo to veče popili dosta i bili mnogo dobro raspoloženi. Razmenili smo novosti i dešavanja kod nas i njih i ima zanimljivih iznenađenja – nećete verovati. Ali na žalost to ne mogu da podelim sa vama, trenutno.

Definitivno piće večeri bio je koktel Bronx :)

Krivo mi je što nisam poneo fotoaparat, ni to veče u Zanziu, a pogotovu na žurku Full Moon.

Iznenađujuće dobar vikend!

tišina kiše | prirodni ambient chillout

, 12 2008 18:01:22 +0200

Šapat padajuće kiše probudio je njegovu inspiraciju. Dugo je ostao da leži u krevetu. Sa odškrinutim prozorom mogao je da čuje kapljice kiše kako se slivaju sa neba, sasvim lagano kao da pokušavaju da stvore neku melodiju. Osetio je potrebu da ustane, ali je ipak ostao da uživa u mirisu kiše i njenoj melodiji, koja se neprimetno i tiho probijala kroz prozor.

Tmurna boja oblaka, koju je uspeo da vidi kroz nisko podignute roletne, davala mu je opravdanje za njegovo izležavanje. Bio je siguran da je ovo jedan od onih trenutaka u životu gde je momenat namenjen za njega lično i da ne postoji ništa drugo zbog čega bi morao da napušta ovu predivnu kišnu harmoniju. Većina kišnih dana može da bude naporna i dosadna, ali ovaj je bio je drugačiji. Laganu melodiju bi povremeno cepao masivan zvuk groma negde tamo u daljini. Iako bi bio jak, elegantno se uklapao u atmosferu. Nastavio je da leži, prigrlivši svoj jastuk, koji je već počeo da prihvata miris kiše. Talas blagog vetra prošetao bi kroz sobu noseći sa sobom miris oblaka i kiše. Imao je utisak da je svratio samo da ga pozdravi. Priroda je tada spremila odličan izbor chillout muzike u pravom ambijentalnom stilu. Znao je da će o ovome morati da piše i da bi bilo sebično ovaj osećaj ostaviti samo za sebe. Sačeko bi još i uživao u predstavi, kako bi što bolje iskustvo podelio sa ostalima.

Zvuk automobila koji se probija kroz mokar asfalt, ostao mu je u sećanju još kada je bio mali i često noćio kod svoje bake. Iako je mehanička tvorevina čoveka, ta frekvencija automobila i žagor motora klizao je niz zvuke kiše. Stvarao je svoj jedinstven zvuk. Kreirani od strane prirode i naše kreacije poprimaju njenu melodiju koja, ma koliko loša bila, ne može mnogo odstupati od nje. Mokar asfalt pod dočkovima prskao je vodu stvarajući zvuk daira, dok bi ih u pozadini pratio bas gromova. Vokale u ovoj ambijentalnoj chillout kompoziciji davale bi ptice koje bi povremeno proletale ispred zgrade. Sve je delovalo kao odlično ukomponovana muzika, koju samo majka priroda ume da priredi. Jedini dodatak je bio taj, što ste ovu muziku mogli i da osetite. Imala je miris, dodir, pa čak i ukus.

Prigušeno svetlo koje se probijalo kroz oblake, davalo je vizuelni doživljaj. Ovoga puta nije uključivao TV kada se probudio. Ostao je da uživa i da se prepusti neverovatnom osećaju. Razmišljao je o tome, koliko se ljudi sada oseća slično kao on. Koliko njih je primetilo isto? U tom trenutku kapljice kiše su sporije propadale. Čuo je metalni zvuk nastrešnice ispred prozora koji se stvarao pri udaru kapljica o njenu površinu. Ritam je postao polako sporiji, ostavivši samo kapljice u zvuku. Osetio je da dolazi završnica ove melodije. Utihnuli grom čuo se podmuklo u daljini, kao bubanj koji polako izlazi iz pesme. Ova melodija ga nije terala da je sluša, jednostavno je njegov mozak uživao u svemu ovome. Imao je utisak da su mu čula pojačana i da čuje nešto na šta nije imao prilike da obrati pažnju do tada. Osećao se smireno i lepo.

Nadao se da će melodija nastaviti dok je iskoristio priliku da napiše ove redove teksta. Pisanje je bilo spontano i sa uživanjem. Melodija je polako nestajala, ostavivši mu samo sećanje na nju. Neuroni su užurbano radili kako bi pretočili kompletan osećaj u ove redove teksta. Imao je utisak da i ako jednostavna forma ovog teksta, ali ako je lepo ukomponovana kao melodija, uspeti da prenese osećaj svojim čitaocima. Nadao se da će i njihovi neuroni primiti epigrame osećanja i aktivirati slične osećaje i nadražaje.

Lepo je pisati u tišini kiše.

srpska sveta gora

, 04 2008 20:01:05 +0200

Ovčarsko-Kablarska klisura je poznata po svojoj lepoti, svojoj reci, banji i jezeru. Tu se nalazi i hidroelektrana, a pored tih tehnoloških čuda nalaze se i mnogobrojni manastiri, koji datiraju čak i pre 14 veka.

Jedan profesor sa fakulteta, Momčilo Vujičić organizovao je posetu Ovčar banji, hidroelektrani i manastirima. Tako smo se i mi, mala ekipa sa treće godine, pridružili drugacima koje je vodio profesor. Jeste da često odlazim do banje, ali još jedan izlet sa kolegama neće da škodi, pogotovu ako je zanimljiv.

Našli smo se oko 7č ujutru, čekajući voz na stanici. Bilo je lepo jutro, sunčano i toplo, odlično za slikanje. Ekipa je već počela da se okuplja, bilo je dosta ljudi. Voz je po starom srpskom običaju kasnio i 20ak minuta.

Brzo smo stigli do banje, praktično doleteli.

Rešili smo prvo da obiđemo hidrocentralu, koja je inače reverzibilna elektrana. Na jezeru Međuvršje se nalazi protočna elektrana. I pre sam imao prilike da posetim ovo postrojenje, to je bilo na praksi u tehničkoj školi. Zavučen tunelski ulaz u elektranu, podsećao je na neki top-secret projekat iz američkih filmova. Tu nas je sačekao jedan radnik i sa malom pričicom o istoriji elektrane i njene izgradnje uveo u kompleks. Sve je onako, klaustofobično. Ubrzo smo se našli kod turbina kroz koje protiče voda za pokretanje generatora, koji se nalazi na spratu iznad. Sa samo dve turbine, odnosno, generatora, ova elektrana je do pre 20ak godina napajala skoro celu zapadnu Srbiju. Iznad smo imali prilike da vidimo generatore i salu u kojoj se nalaze. Posle toga usledio je obilazak centralne sobe (command center) našeg čačanskog NORADa. Vidi se prisustvo dosta stare opreme, pored jednog računara i par instrumenata koji su novijeg datuma.

Imao sam jedan čudan osećaj nostalgije, to sam primetio i pre kada sam dolazio na praksu. U vazduhu se oseća onaj duh socijalizma i ono staro vreme hiper gradnje i radnih akcija. Čudno je to što ja nisam imao prilike da to proživim, ali imam osećaj, kao da sam prisustvovao svemu tome. Svi ti ljudi koji rade tu, ta oprema, sve je kao iz nekog prošlog vremena i doba.

Posle obilaska, uputili smo se za manastir Blagoveštenje, koji se nalazi u brdu iznad elektrane. On je jedan od najstarijih manastira u Srbiji. Turci su ga nekoliko puta palili, tako da je preživeo nekoliko renoviranja do sada. Freske su takođe, veoma stare i paljenje je uticalo na njihov izgled. Veoma mali manastir za razliku od ostalih koje smo imali prilike da posetimo.

Na putu, koji smo išli pešice, do sledećeg manastira uspeo sam da fotografišem, par zanimljivih stvari:

Posle napornog pešačenja, konačno smo pronašli oazu u sred vrele žege koja nas je okruživala. Manastir Nikolje, ženski manastir. Manastir koji je sakriven ispod puta u gustoj šumici. Monahinje su nam priredile neverovatan doček i osvežile nas u pravom trenutku sa vodom, šecerom i ratlukom. Kada smo ušli u manastir odmah sam osetio drugačiju atmosferu. Sve je delovalo mirno i veoma prijatno. Odmah sam osetio svežinu i ona vrućina je odjednom nestala. Na prvi pogled sve je izgledalo lepo i sređeno. Za razliku od predhodnog manastaria, ovaj je bio mnogo veći, poseduje više objekata i u njemu boravi dosta monahinja. Ubrzo posle ulaska, obišli smo crkvu u središtu manastira. Ima li smo prilike da čujemo istoriju manastira i duhovnu istoriju Ovčarsko-Kablarske klisure. Tada sam saznao da je postojalo preko 20 manastira u ovom kraju. Sada ih je oko 10. Zbog toga ovaj kraj nosi naziv srpska Sveta Gora. Mati nam je ispričala priču o životu i o tome kako treba biti čovek, kako treba voleti sebe i druge, podelila nekoliko mudrih saveta sa nama. Morali smo da krenemo, jer su oni bili u poslu oko spremanja slave manastira.

Sledeća stanica - Manastir Preobraženje. Put do tog manastira bio je veoma zanimljiv. Morali smo preći reku Moravu, što je podrazumevalo prelazak veće grupe ljudi preko visećeg mosta. Uspaničeni studenti, koji se nisu nadali da će ih njihov voljeni profesor, povesti u takvu avanturu, nisu ni sanjali o tome kakva ih muka tek čeka. Iako su bili ubeđeni, da je taj most jedina prepreka na putu do manastira, pojavio se njihov stariji kolega Ikodin, kome je bilo neverovatno zanimljivo da grupu preko 30 ljudi (na čelu sa prof. Vujičićem) koja se u tom trenutku nalazila negde na pola mosta, zaljulja još koji metar gore i dole, pa čak i levo i desno. Pola njih nije znalo šta ih je snašlo u tom trenutku. Neki su već počeli da se krste i mole, kako bi se što bolje pripremili za pad u reku. Pored toga što je most, kao most delovao totalno nesigurno, trule daske, korodirajuće sajle i pocepana ograda

Da se ja pitam, ja bih ovuda preterao autobus!

Ikodin je dolio malo ulja na vatru. Mislim da se prof. Vujičić prvi dokopao obale sa druge strane, ostali su jaukali i vikali na Ikodina. Naravno našem Ikodinu ni jauk fine koleginice nije dovoljan da bi prekinuo svoja zla dela. Kada je situacija postala dovoljno kritična, Ikodin je rešio da prestane, pod pretnjom da će biti bačen u vodu. Jadnom narodu, pored one vrućine, bio im je potreban i Ikodin da ih još malo preznoji. Ni mi koji smo bili u grupi sa njim, nismo bili pošteđeni zaljuljanog prelaska na drugu stranu.

U poređenju sa predhodnim manastirima, ovaj manastir je najmlađi. Skoro je i sagrađen. Koreni ovog manastira i njegova predhodna postojbina nalazila se na mestu gde se danas nalazi železnička pruga i planinarski dom. Komunisti su srušili taj manastir kako bi napravili prugu Požega-Čačak. Čuli smo razne priče vezano za nesreće koje su zatekle te ljude koji su radili na rušenju tog manastira. Bilo je malo jezivo i sujetno. I ovde smo imali priliku da dobijemo od oca, razne savete i sugestije za pravilan razvoj naše ličnosti i moralnog napretka naše budućnosti.

Posle obilaska svih ovih manastira, koji se nalaze na pristojnom rastojanju jedan od drugog, vratili smo se u Ovčar Banju gde smo se malo osvežili. Setio sam se da lokalni restoran ima odlične lepinje sa kajmakom. Direktor nije bio siguran da li ćemo stići na voz, ako odemo na lepinje, ali smo ipak otišli. Lepinje su bile odlične i pored one vrućine, uživali smo. Dučićev voz nije ni došao kada je trebalo. Tačnije, otkazan je. Ostali smo zatečeni na stanici u Ovčar Banji. Sledeći je bio tek za par sati. To nam nikako nije odgovaralo, jer je to veče bilo finale lige šampiona (Chelsea - Manchester). Krenuli smo peške u nadi da ćemo stopirati do Čačka. Bilo nam je čudno što nema saobraćaja. Tada smo se setili, da se izvršavaju radovi na putu i da je saobraćaj zatvoren. Nema ni autobusa. Hrabro smo pešačili, i stigli od Ovčar Banje do hidrocentrale Međuvršje. Gazili smo vreo asfalt, koji je skoro postavljen, bili izloženi direktno suncu sa samo jednom flašicom kisele vode. Sobzirom da smo već celo jutro na nogama, grčevi su nas stigli. Prešli smo nekih 10ak kilometara. Menjali smo vođu puta na svaki kilometar, kako bi umoreni leader bio zamenjen uvek kada više nije u mogućnosti da vodi. Ironija da bude veća, team leader uopšte nije ni krenuo sa nama. Kao da je znao, šta nas čeka. Videlo se da Direktor, ipak, nije u mogućnosti da vodi tim. Ipak mu mnogo bolje leže te manipulatorske sposobnosti. Sada kada je priroda udarila na njega i njegovu četu, počeo je da gubi razum i postajao sve nervozniji. Ikodin i ja smo čak mislili da je bolje zanimati se na putu do kuće, nego bledo pratiti asfalt. Rešili smo da svaki znak na putu koji je oboren ispravimo. Čistili kamenje sa puta, od odrona. Direktor je to video kao jedno veliko gubljenje vremena. Moral mu je drastično opao kada smo naišli na valjak i mašinu za postavljanje asfalta. Vrelina je tada dostigla beskonačne granice, a od radnika smo saznali da saobraćaj tek počinje od 18č i desetak kilometara niže. Srećom Alexa je nazvao oca i on je došao koliko je mogao kolima. Konačno je sve delovalo normalno.

To veče smo se našli u gradu i uz pivo i utakmicu proslavili naše putešestvije.

april vacation

, 07 2008 11:22:58 +0200

Proletelo, zar ne? Upitao je sebe. Blagi osmeh na lice izmamilo mu je podsećanje na dane koji su nestali tamo negde u daljini.

Dobro je bilo, nije loše. Ponovo se upustivši u mentalni monolog. Znao sam da će brzo da prođe. Dobro je da sam stigao da se vidim sa svim ljudima koje sam imao u planu. Priznajem, moglo je da bude više akcije, ali dobro je.

Uranak je ostao ne isplaniran i ne organizovan. U početku sam mislio da bi to moglo da bude super zezanje. Kablar, kampovanje, šator, ekipa sa faxa itd. Međutim, kako su počeli jedan po jedan uporedo sa jednom po jednom da odustaju, rešio sam i ja da presečem. Ne bih sad ulazio u detalje plana, kada je on već propao, tako da i nema smisla.

Ne možeš ljude terati na silu da se druže.

I tako dok je cela Srbija negde pijančila, i Dušica se lepo provodila na Paliću (nadam se), sa svojim allways-ready-geeky-chillout friendom, koji je uzgred i u blizini od nekih 50ak m, zaronio sam u magični svet World of Warcraft-a. Da da, I have joined the club of the ones that have no lifes ;) Ali to ćemo ostaviti za drugi post. Ono što je bitno sad jeste to da smo Iggy i ja bili elfovi. On hunter, moja malenkost druid. Uranili smo pored jezera u šumi Teldrassil. Tu smo imali jedan quest. Videli smo dobar šator, vatricu, dok, čamac i jezero. Verujem da većina nije imala slične uslove u real-life verziji proslave post-komunističkog Prvog Maja. Bilo je čak i drugih igrača u okolini, tako da smo se lepo zabavili.

Prvomajsku noć u Čačku posetila je grupa RitchBitch u poznatom lokalu Velvet. Posle popijenog espressa u Galiji u društvu team leadera, Ex Warlocka (level 56) i mog virtuelnog saputnika Igora (Now: Human, Worrior, level 9), prepričavajući događaje iz WoW-a, uputili smo se putem Velveta. To nam je bio quest. Da se dobro provedemo, naslušamo mnogo dobre muzike i napijemo. Dobro, nismo baš sve stavke questa ispunili, ali je bilo super.

Oduševljeni svirkom, uputili smo se u Zanzibar. Mislim da je Igor imao neki quest da odradi, :) Tamo je žurka već propala, tako da je Game Master Zanzibara puštao sikterušu mix, posredstvom svog miniona nekog rentovanog DJa. Pošto smo ustanovili da experience gain neće biti veliki, ubrzo smo napustili Zanzibar dungeon.

Warlock je imao transport, tako da nas je prvi napustio. Team leadera smo Igor i ja morali da odpratimo do Holy Temple gde je bio randezvouz point. Morali smo biti sigurni da team leader ostane živ uprkos napadima golišavih harfi, koje su šetale gradom i tražile svoju sledeću metu za zavođenje. Ne, ipak je on previše bitan za main quest, tako da bi svako odstupanje od njegovog rada na top-Micić-aproved projektu, od strane timesuckerica značilo propast main questa!

Uu međuvremenu ispred Zanzibar dungeona sreo sam svoju ex-girlicu. Deluje mi par levela zrelije, konverzacija je imala krajnje klasičan cliche-after-brakeup flow.

Na nastupu benda RitchBitch je primećeno nekoliko huntressica starijeg levela, interesantnog izgleda i intrigantnog pogleda. Ali moja stamina nije bila dovoljno velika kako bi izdržao duel sa njima i ako sam, kao druid, osetio da je na njih castovana last-critical-chance aura. Polako, ima vremena, još par questova i imaću priliku da im se suprostavim.

U svakom slučaju zadovoljan sam tadašnjim provodom u gradu.

Vikend pre toga blesio sam po gradu sa svojom sekretaricom. Vratila se sa porodiljskog bolovanja sa Sejšela. To veče sam upoznao, pazi ovo u istom lokalu: Velvetu, brdo nekih cica. Bilo ih je raznih: fancy, opasnih, nice i cool i plus različitih levela.

Bitno je napomenuti da sam stigao da se vidim i sa starom ekipom. Sve je počelo lepo:

sastanak sa Fućkom kod sandučeta.
Zatim je sledilo šmekersko-i-samo-u-njegovom-stilu pojavljivanje Neška.
Dušica je po običaju kasnila,
ali smo se konačno sastali u KukiČilu.

Primorani da ubrzamo naš boravak zbog Marije-Histerije (Muse), slatko smo se oduševili ponovnom okupljanju i pričanju novosti. Posle toga usledio je sastanak sa Histerijom, čiji je uobičajeni proces adaptacije večernjeg izlaska, prošao histerično. Posle dvoumljenja da li da se posvađamo i lepo odemo kod devojaka od milion dolara, u friendovskom maniru, i džentlmenski poneseni: Fućka, Neško i ja otišli smo u Ghetto i nastavili druženje. Tamo je histerija primila razumne granice tolerancije i sve je bilo kao pre.

Izgleda da Ghetto ima lekovitih dejstava na svoje posetitelje.

bešte vi sivi oblaci...

, 11 2008 16:15:26 +0200

Evo već pet dana veliki broj sivih oblaka nadvio se nad mojom zgradom. Meni samo nije jasno, kako ne provaljuju da mnogo smaraju. Mislim, kako i njima nije više dosadno? Ima još mnogo mesta na ovoj maloj planetarnoj kugli, gde bi mogli da kuliraju.

Ako uskoro ne odu, razmišljam da počnem da im naplaćujem kiriju!

Kosovo Crysis

, 19 2008 19:26:50 +0100

Bilo bi mnogo vedrije da je u pitanju nastavak za trenutno najpopularniju FPS igru na svetu: Crysis. Ovoga puta bi EU High-Tech Worrior iskako iz aviona iznad teritorije Kosova. Neprimetno sleteo među živalj sa cloak-engaged opcijom aktiviranom. Praćen sa još nekoliko High-Tech Worrior-a i Peacekeepera, sa opcijom maximum-speed uspostavio bi kontrolu i nadgledanje nezavisnosti. (Scenario nije baš daleko od stvarnosti, sobzirom da EU misija stiže). Kao i u svakoj pucačini, uskoro bi usledilo održanje mira, tako što bi se sprečio svako ko bi pokušao da taj isti mir uznemiri, ne bitno koja strana bila u pitanju. EU Hight-Tech Warrior je totalno neutralan, i njega jedino zanima peace, svako ko ga ruši biva neutralisan upotrebom maximum-strength ili maximum-armor.

Dok bi se misija razvijala, ustanovilo bi se da je neka alien rasa zaposela teritoriju Kosova i da ima mnogo veće planove koje prevazilaze trenutne granice država i mašte ljudi na ovome svetu. Ali tu su High-Tech worriori da nas spasu od Crysis-a, koji se razvija. Koristeći svoj nano-suit i kolekciju naoružanja, kao što je i specijalni TOC Gun, uspevaju da aliene održe pod kontrolom, ali je to bilo kratkog daha. Uticaj alien rase se širi i na druge zemlje i teritorije i dolazi do katastrofalne kataklizme. Na kraju kompletna civilizacija biva ugrožena i skoro sve je stavljeno na kocku. Posle dužeg perioda ponovo shvatamo da smo ujedinjeni -> jači, preuzimamo stvar u svoje ruke. Iako neće neki Carrier lansirati nuke-attack na alien infestation, uspevamo da se dokopamo njihovog mainframe-overmind centra. U kontaktu sa tom esencijom shvatamo da su oni došli da nas nauče da živimo together i da je ovo bila lekcija koju smo morali na hard way, da naučimo. Ali kako to biva kroz kompletan recordable human race history, važne lekcija volimo da učimo na teži način, specialy mi srbi.

Posle contacta sa alienima nastaje kompletno Globalno blagostanje, a nestaje Globalno zagrevanje. Naučene lekcije pamtiće se kroz mnoge buduće eone and human race lived happily everafter!

Nikako mi nije bila namera da trenutnu situaciju iskarikiram ili da joj se podsmevam. Samo mi je bila namera da na "opušteniji" način predstavim viziju kako je ipak bolje, sobzirom da posedujemo ovu tehnologiju danas, da sve konflikte rešavamo virtuelno, i da su ovakvi scenariji, na žalost - trenutno stvari, samo koncipirani i obrađeni u nekoj future Sci-Fi FPS igri.

Kada već postoje mnogi virtuelni online svetovi, kao što je WoW, GuildWars etc, bilo bi dobro da se pod pokroviteljstvom UN-a, kreira najveća MMO igra u kojoj bi svaka članica imala registrovan account i svoje predstavnike i upravnike. Pa se sve svetske krize rešavaju na taj način. Tako bi se mogli simulirati sukobi unapred, videti ishod i u realnom svetu preduzeti odgovarajuće poteze i dogovore. Takođe svaki građanin bi takođe mogao da ima svoj account i da doprinese online svetu, a u realnom životu bi imao peacefull life.

Ali na žalost ovako je glasio naslov: "Kosovo Crysis", u skoro svim svetskim TV kućama, koji je bio breaking news, kada je Kosovo proglasilo nezavisnost. Kao citizen ove zemlje, naravno da sam osetio osećaj crysis-a, možda više emotivno i psihički nego fizički, ali svakako je bilo teško, a i sada je. (Naslov me je naveo da ovako pišem o celoj situaciji i da koliko-toliko ne zvuči kao ovaj news horror ovih dana.Takođe sam, do skoro bio pod utiskom igre Crysis). Naravno, da mi nije bilo teško kao našima dole na Kosovu, kojima ne mogu ni da predpostavim kako je bilo i na šta li su sve mislili i od čega li su se sve plašili.

Drago mi je što nije bilo nekih ozbiljnijih incidenata dole, barem za sada, a nadam se da neće ni biti jer to baš ne bi išlo u korist trenutnoj samoproglašenoj vladi. Koliko je situacija dole bila mirna, toliko je u našoj predstonici bilo burno, a to mi se nije baš tako svidelo, iako je možda opravdano. Kao što sam ja predstavio trenutnu krizu na svoj način, tako će svetski bitne medijske kuće, čiju većinu čine američke TV kompanije, predstaviti nas, opet i opet u ružnom svetlu. To se već desilo na CNN-u. Lično mislim da onaj haos nije bio potreban. Svakako smo mogli mirno da demonstriramo i da stojimo pred ambasadama mirno celu noć. Znam da će neki reći: "Ma šta mirno, e čoveče da li si ti normalan! Ma ima da im...". Znam, i verujem da su neki teško pogođeni, iako je bilo onih koji su situaciju iskoristili da bi se "lepo proveli" u gradu to veče. Ali treba razmišljati na dalje implikacije naših postupaka. Svet nije baš tako pravedan, i naš svaki korak se prati, tako su već bile spremne sve TV ekipe da snime haos. U tom trenutku smo mogli malo da potisnemo emocije i da se dostojanstveno ponesemo i mirno prikažemo svetu naše nezadovoljstvo. Oni su ti koji će nas predstaviti u svetu, kako god im je volja, a video materijala su imali!

Takođe, tim postupcima i nasiljem ne postižemo ništa konkretno. To što bi se neko osećao lepo u tom trenutku dok lomi po nekoj ambasadi, ne može da se poredi sa globalnim efektom. Mislim, da ovo što se desilo neće imati neke velike posledice u javnosti belog sveta. Takođe se lomila i naša imovina i naši policajci, a ne "njihovi". Bezveze opet svoj-na-svoga. Iako, mislim da smo imali "opravdanje" i bili "isprovocirani", ali mogli smo da se suzdržimo.

Pored toga, na našim medijima non-stop govore kako bi trebali da se pomirimo sa istinom i realnošću. Ne bitno ko je ovde u pravu, ali moramo da shvatimo da velike sile kroje sudbinu ovog sveta, i da su njihovi interesi ti koji su važniji od bilo čega. Mi moramo, na žalost, ali je tako, moramo da se prilagodimo, ako mislimo da bi opstali. Ima mnogo primera zemalja u svetu koje su prkosile "svetskom poredku", ali su ostale izolovane i izmučene: Kuba, Severna Koreja, Irak, pa čak i sama Rusija u jednom periodu. Primera ima još, ali ne bih sad o tome. Naravno, da nije pravedno da trpimo tuđa nametanja, i meni je krivo zbog toga, ali samo tražim razumnu soluciju za neke probleme. Bitno je shvatiti okruženje i prilagoditi se, to je osnovno u prirodi, a ne samo u svetu.

Na primeru Severne Koreje se vidi kako je njihov sused napredan, Južna Koreja. Oni su progutali istinu i shvatili neke stvari, ali su rešili da je bolje za narod da živi u koliko-toliko normalnim uslovima nego u izolaciji. U severnom delu, sve je pusto i ljudi jedva krpe kraj sa krajem, dok u južnom delu, cveta privreda i ekonomija (mnogobrojne IT kompanije kao što su Samsung i LG i mnoge druge, pa i iz drugih oblasti industrije). Klinci u Južnoj Koreji se opterećuju oko trivijalnih stvari, kao što su igrice. Imaju vremena da veruju da je StarCraft alternativna religija u toj zemlji, dok za klince u severnom delu to je samo jedan neshvatljiv luksuz zbog toga što su opterećeni drugim stvarima.

Možda je časno boriti se za nešto svoje, ali se nekada treba zapitati da li je vredno toga. Poslednjih par puta kod nas kada smo se borili u pravom smislu te reči za nešto što je bilo i više nije naše, teško smo prošli. Shvatam situaciju i region koji nas okružeje, ali kao što neki pametan čovek reče, ne živimo mi pored Kine i Rusije, moramo da se prilagodimo našem okruženju. Mislim da su nam potrebni pametni i sposobni ljudi, koji će stvari shvatiti na mnogo bolji način i da takvi treba da nam vode ovu državu. Neke žabe moramo da progutamo, a najbolje je one najveće na početku.

evo par linkova koje preporučujem sa ovog blog servisa za danas:

Patriota

, 16 2007 17:07:47 +0200

Podstaknut jednom debatom od pre par nedelja, koju sam vodio sa nekoliko svojih prijatelja, rešio sam da napišem ovaj post, koji je totalno ne vezan sa temama o kojima uglavnom pišem. Ovaj post razmatra trenutno stanje u zemlji i veliku količinu licemerja koje postoji kod nas, a takođe i veliku ne obaveštenost naših građana. Takođe mislim da su neke vrednosti pogubljene, a koje mi SRBI ne bi trebalo da izgubimo.

Ovo je moje lično shvatanje i razmišljanje koje je podržano ne samo mojim ličnim filozofiranjem već i ličnim delima.

      Šta to danas znači biti Patriota? Da li to kod nas znači Nacionalista? Ili to pokušavaju da nam nametnu strani "špijuni".

     Lično mislim da je ovo "opasna" tema i da može da izazove dosta rasprave, pa sam zbog toga rešio da počnem od mog detinjstva, gde sam prvi put pokazao da sam patriota. Ili sam možda bio izmanipulisan od strane države i režima!? Ne znam, ali ono što sam osećao tad je bilo patriotski!

     Krajem osnovne škole počeo sam da treniram atletiku. Trenirao sam je skoro 3 godine. U početku je bilo rekreativno, ali je kasnije postalo mnogo ozbiljnije. U tom nekom periodu, počelo je ono istorijsko bombardovanje Srbije od strane NATO-a. Od mnogobrojnih manifestacija koje su se tada održavale po zemlji, branjenje mostova, koncerti, šetnje itd... u cilju da se pokaže agresoru da smo jaki i ludi, organizovana je jedna slična manifetacija i ovde u Čačku. Ovoga puta mi atletičari atletskog kluba Sloboda Čačak, smo imali čast da predvodimo nekoliko stotina ljudi i dece koji su zajedno sa nama tračali kroz ceo grad. Krenuli smo naravno sa našeg mosta na Moravi i onda obilazili grad trčeći. To je bilo propraćeno od strane velikog broja ljudi, a takođe i novinara i TV ekipa.

     Ta specifična trka počela je oko 18č kada su se oglasile čuvene sirene za vazdušnu opasnost! Da da, čekali smo njih. Čekali smo NATOvce da krenu, a mi da trčimo pod njihovim bombama. Nadam se da me je neki satelit snimio dok trčim, naravno, nisam ništa vulgarno pokazivao, kako mi to srbi umemo sa satelitima. Izašlo je pola grada da nas podržava i prati. Pretrčavali smo sve glavne ulice u gradu. Pod pratnjom policije. Narod je izlazio na svoje terase, ispred svojih zgrada i podržavao nas. Ali ne samo nas, već i njih same. Mi smo samo bili glas protesta, i oni su na taj način, bodreći nas izašli iz skloništa i pokazali da se ne bojimo njihovih bombi. Dobro, bilo je par penzionera koji nisu verovali šta to rade sa nama decom, ali šta je tu je.

     U Čačku se nalazi sedište jedne naše velike korporacije koja se zove "Sloboda", poznata po velikoj lepezi svojih proizvoda. Na žalost ona je pretrpela veliko razaranje kao i mnoge druge Čačanske firme. Naš atletski klub je u njenom vlasništvu pa smo iz tog razloga trčali do njenih postrojenja, ali ne samo zato što smo "njeni", već zato što je najviše bila pogodjena i ceo taj region oko nje.

     Kasnije smo trčali kroz gradski park, pa onda i do terena FK Borac Čačak. Na kraju smo završili na gradskom trgu. Naši treninzi nisu prestali kada je počelo bombardovanje. Trenirali smo redovno. Nekada smo i odlazili na treninge na Spomen Park koji je samo par kilometara od "Slobode", za vreme bombardovanja.

     Ovaj post nije imao za nameru da veliča lično mene kao patriote, već da ukaže da su nekad i deca od 15ak godina veće patriote, nego pojedinci koji su glumeli velike srpske patriote tamo negde daleko u inostranstvu, dok su bombe padale ovde, a iz njihovih zemalja avioni poletali! Ne bih da budem shvaćen pogrešno, lično mislim da je svako ko je mogao trebalo da ode i da izbegne tragediju. Ali se dobro sećamo "velikih srba" iz inostranstva koji su "branili" našu zemlju tamo. Zašto smo mi srbi takav narod? Zašto svoj na svoga? Da li je na primer odsluženje vojnog roka patriotski čin, pogotovu sada kada nam je vojska svedena na dobro poznati nivo?

     Sada je pogotovu naglašena ta situacija kada je u pitanju Kosovo. Svi smo mi delimično osetljivi na to Kosovo. Koliko me sećanje drži, pa mi smo već jednom bili bombardovani zbog Kosova!? Lično ne verujem da će se scenario iz 99. ponoviti i mislim da nema razloga za to.

     Da li je plaćanje poreza državi patriotski čin? Da li smo mi išta dužni ovoj zemlji ili ona nama? Da li ako odemo preko i "pobegnemo" od ovoga života, da li tada prestajemo da budemo patriote? Zašto mi srbi poslednjih 100 godina, ma kojih 100, zašto od kada postojimo imamo non-stop nekih problema? Da li je ova zemlja ukleta, da li je ono Kosovo prokleto? Ma ne verujem u sujetu, ali ovde ne miriše dobro! Zašto ne živimo ko Švajcarska? Ne trebaju mi njihove pare, samo da nas niko ne dira više? Da li je problem u nama? Dokle više tog srbovanja?

     Nadam se da će se stvari popraviti, ali ovde je non stop haos i više ne znamo od koga treba da se branimo niti možemo li uopšte da se branimo! Da li je rešenje u toj integraciji sa Evropom ili je to samo još jedna utopija!?

     Bilo kako bilo, ovde sam napisao. Sa svojih 15 sam bio veći patriota nego možda neko sa 50, naravno, čast izuzecima. Ali suština nije to, suština je da na milion načina možete biti patriota, samo meni deluje da je ovde naziv patriota malo izobličen u poslednje vreme kao i sve ostale moralne vrednosti.

Koliko vredimo?

, 01 2007 10:07:23 +0200

Godina 1961. 12. april. Juri Gagarin se sprema da postane prvi čovek koji je otišao u svemir. Nalazi se u kupoli rakete Vostok i čeka odbrojavanje. Koroljev se nalazi nekoliko stotina metara dalje u bunkeru ispod površine zemlje.

Koroljev pozdravlja Gagarina i daje znak za poletanje preko radio veze. Snažan potisak koji kreira Vostok 1, potresa sve okolne objekte, pa čak i sam bunker u kome se nalazio Sergej Koroljev. Gagarin leti ka svemiru i orbiti brzinom 300 m/s. Provodi skoro 2 sata u svemiru i vraća se nazad na Zemlju. Tako je Rusija postala prva zemlja koja je poslala čoveka u svemir. Gagarin je postao nacionalni heroj i neverovatna ceremonija mu je priređena u Moskvi.

Koroljev, nema vremena za proslavu već hitno mora da nastavi rad na narednom Ruskom svemirskom projektu.

Emisiju koju je emitovao History kanal pre par dana, a koju sam imao prilike da gledam, do detalja opisuje ovaj Ruski poduhvat. Međutim, ono što me je zaintrigiralo da napišem ovaj post, je izjava naratora dokumentarnog filma. Naime, dok je Gagarin ulazio u kabinu, Koroljeva su prebacili u bunker nekoliko stotina metara dalje od mesta poletanja. Inače, Sergej Koroljev, je ruski raketni inženjer, svojim pečatom koji je ostavio u Sovjetskom savezu, zvali su ga genije. Koroljev je sa sigurne daljine posmatrao poletanje, i davao komande. Ništa posebno, rekli bi ste, to je normalno i to svi rade, pa čak i amerikanci. Ali suština je sledeća: Dok je Koroljev odlazio u svoj bunker, narator je opisivao trenutnu situaciju, i izjavio sledeće:

Gagarin je potrošna "roba",

dok Koroljeva Rusija ne može da dozvoli da izgubi!

Emisija je nastavila dalje, a mene je ta izjava malo prodrmala. Zamislite, Gagarin, čovek astronaut, pardon, kosmonaut, ceo svoj život podredio karijeri, treninzima, karantinima, izučavanju, letenju. Bio jedan od najboljih ruskih pilota, i na kraju posta slavan, ali to Rusiji, odnosno, onim glavonjama, ne znači ništa, on je samo potrošna roba. I ako ta raketa pukne pri poletanju, što se dešavalo na mnogim misija, Gagarin će istog momenta biti mrtav, jedino ako nekim čudom stigne da se katapultira. Čovek koji svoj život stavlja na crtu svaki dan, on je potrošan!?

Sa druge strane Koroljev, glavni inženjer i vođa ruskog svemirskog projekta, je strogo čuvan, čak i od javnosti. Mozak cele operacije. Ne, njega ne mogu da dozvole da izgube. Taj mozak koji je u stanju da kreira raketu, svemirsku stanicu, i sve propratno što je potrebno, on je top priority majke Rusije. Ako se nešto desi Gagarinu, poslaćemo pismo porodici, napravićemo jedan spomenik i to je to. Ali Koroljeva ne možemo nikako da izgubimo. On je važniji i od same misije. Čovek koji je ceo svoj život posvetio nauci i izučavanju. I neka mi sad neko kaže, da se znanje ne ceni!

Ovo vas natera da pomislite koliko mi zaista vredimo? Šta smo zapravo mi? Da li želimo da budemo potrošna roba, ili pak neko koga ova zemlja ili neka druga ne sme da dozvoli da izgubi?

nostalgična pustinja

, 14 2007 21:41:17 +0200

Probudio sam se. Ali mi se ne ustaje. Nemam razloga, a i ne znam zašto bih? Oko mene sve je pusto. Ovaj grad se i ovog jutra probudio, ali ni on ne želi da ustane. Odavno je izgubio volju za tim, isto kao i ja. Obojica znamo da moramo ustati kad tad.

On je uspeo da probudi one koji moraju da ustanu, ali mene nije dirao. Ležim u svom mikrokosmosu i razmišljam... Razmišljam gde je svo ovo vreme nestalo? Zašto mi nešto nedostaje, a ne znam šta to. Osećam da se grad promenio. Više mi nije interesantan i On to oseća. Zato i mene čini ovako depresivnim. I dalje nastavljam da ležim i da sanjarim. Prisećam se svojih šetnji njegovim asfaltnim pustarama. Voleo sam često da ga obilazim, da razgovaram sa njim. Nisam morao ni reč da mu kažem, on je znao šta mislim. Pričali bi tako, nekada po danu, nekada u kasne noćne sate. Pitao bih ga šta mu se to desilo? Zašto se promenio? Odgovorio bi mi: "Nisam se ja promenio. Ljudi su se promenili, a to je uticalo i na mene." Kad god bih ga upitao zašto osećam nostalgiju prema nekom prošlom vremenu koje ja lično nisam ni proživeo, zašto uvek kada šetam sa njim, on me čini depresivnim. Nikada mi ne bi odgovorio. Ponekad bih osetio ljude koji su prolazili tim ulicama. Bilo je vedrije. Nikada mi nije bilo jasno kako može da mi nedostaje nešto što nisam proživeo, a opet u istom trenutku osećam kao da sam i bio tamo.

Gluvarajući tako tom nostalgičnom pustinjom svoga grada, imam osećaj kao da je preživeo nuklearni udar. U jednom trenutku sve se promenilo. Žive ulice postale su pustare. Vreme je stalo da teče, a On se polako oporavljao, samo sa katastrofalnim posledicama. Mada, i samo vreme se malo oporavilo, pa sada nekako usporeno prolazi ovim gradom. Ulicom vas udaraju talasi nostalgije na svakom ćošku. U jednom trenutku osetili bi ste se lepo, dok bi vas sledeća krivina učinila veoma tužnim. Ono što je nekada bio grad sada je postala pustinja. Ni sneg ne želi više da pada. U prolazu možete primetiti druge ljude, ali njihova lica više nisu ljudska. Izgubili su ono ljudsko u sebi. Skupljeni tako, prolaze ulicom pored vas, vi ih vidite ali ne osećate. Postali su emotivni zombiji. Udaljili smo se jedni od drugih. Kada bih sa nekim šetao, On se ne bi obraćao meni, ali bi me posmatrao i pomno pratio. Mogao bih svremena na vreme da mu vidim senku, koju polako počinje da krije iza obližnje zgrade. Upalio je svoja ulična svetla, ali ja osećam da mu je duša u tami.

Više ne znam da li sam se probudio ili i dalje sanjarim. Znam da bi trebalo da ustanem, ali ne želim. Više ništa nema smisla u ovom gradu. I On to zna. Znam da mu je žao zbog toga, u stvari osećam to, ali nije On kriv. Ljudi su krivi, oni su se promenili. Svi radimo nešto, okupiramo sebe raznim obavezama i dešavanjima. Pokušavamo da ovo vreme nateramo da nastavi da teče. Zarobljeni smo u usporenom vrtlogu vremena, koje je okupiralo ovaj grad. Preživljavamo iz dana u dan u nadi da će se nešto promeniti. Ali On ne pokušava ništa. Nekad i ja ustanem pre njega, dok on još uvek spava. Tada je najgore. Tek tada osetite koliko je on depresivan i kako utiče na nas ostale. Ljud su tu ali kao da ih nema. Vidite ih, ali ih ne osećate. Zašto smo se zatvorili svi u sebe? Čega se to plašimo?

U gradu bih nekad i čuo muziku, koja pokušava da mu prkosi, ali ni ona više nema smisla. Isto tako ni onaj pijanica od preko puta više nema zbog čega da pije. On to zna, ali ga je vreme zarobilo i stalno radi isto u krug. Muzika je uvek ista, ali kada prolazite pored nje, postaje prigušena i usporena. Umesto da vreme plovi brže, imam utisak da ide sve sporije i sporije.

Konačno bih se probudio. Okrenuo par ortaka i otišao da prošetam malo po ovom lepom vremenu. On bi me posmatrao, ali mi ništa ne bi govorio. Povremeno bi poslao po koji nostalgični talas ove pustinje da me udari dok šetam. U istom tom trenutku vreme bi se drastično usporilo i osetio bih emocije koje nikad nisam ni osetio. Nešto bi mi nedostajalo ali ne znam šta!? Zašto mi već jednom ne kaže šta hoće od mene? Potom bi me pustio i ja bih nastavio da šetam.

Sebičan je ovaj grad malo. Valjda će se promeniti. Neka se promeni barem On, ljudi će se prilagoditi. Znam da On to može, pitanje je samo zašto to ne želi?