Kratki vodič kroz raskid

, 06 2018 17:33:27 +0200

Leto 2018. Nešto što verovatno neću nikad zaboraviti. Clean cut- što bi rekli englezi. Sve što sam mislila, sve što sam mislila da znam, sve što jesam je, sve što sam želela jepalo u vodu. Sigurno je svako od vas imao, ili će tek imati ovo „clean cut“ iskustvo. Bolno je da bolnije ne može biti, ali kako sam juče saznala na „webinaru“ ( reč za koju sam takođe juče saznala) ovakva iskustva imaju svoju svrhu. Kaže Sonal Ricotti „ Ne znam zašto mi se ovo dešava, ali posle ovoga mora doći nešto lepo, nisam kroz sve ovo prosla nizašta“. Ako vam je ovo psihologija života i koračanje kroz isiti, vi ste već napravili najteži korak od svih... dići se sa dna, koje ste dotakli.

Dići se sa dna je prvi od, bukvalno milion koraka. Nažalost je tako i tu okolišanja i ulepšavanja nema. Koraci mogu biti samo teži ili lakši, duži ili kraći, ali moraju se proći, every single one of them. Ono što sam primetila da se dešava u popularnoj psihologiji, u američkim romatničnim break-up filmovima, koraci se ne prikazuju, koraci se preskaču. U svakom filmu, momak ostavi devojku, devojka prevari muža, ova druga strana pati, onda ide krupan kadar sa jeseni na zimu, sa zime na proleće i onda/on su nastavili... ili nisu... kako već ide zaplet. Ali ono zbog čega je raskid težak su sitni koraci. Oni najsitniji, ono čega se svi bojimo. Kako preživeti a da nas svaka sitnica ne podseća na nekog. Možda ste primetili, kako neposredno posle raskida, prvih par dana, kao da te stvari namerno iskaču. Kako da na radiju namerno ide pesma koja vas podseca na voljenu osobu, kao da auto koji preođe je kao njihov, kao da je momak koji je prosao danas namerno obukao majcu kao vas bivsi, samo da vas nervira. I onda pomislite „ Bože oni su svuda“. Takođe ste verovatno primetili, da vremenom te stvari nestaju. Setite se bilo koje predhodne veze, ja lično, jedva i da se sećam veza a kamoli da me nešto podesća na nekog ( ali to je moj slektivni um, nisu svi tako okrutni). Znači stvar je „svežina raskida“ i naravno našeg dragog mozga. On je malo zao u ovim vremenima. Evolucija je tako napravila, zaista ne znam zbog čega, da nam osećaj nedostajanja određene osobe u mozgu aktivira iste receptore koji se aktiviraju kada osećamo fizički bol ili zavisnost od droge. To nam je 21 vek i MRI podario, to saznanje. Moje pitanje i dalje zašto? Mnogo bi bilo lakše da kažemo „aha, on/ona me je poverio/la, ne voli me više, ok ja idem svojim putem, doći će bolji/bolja, lepši/lepša“. Koliko puta ste to čuli i hteli da klepite nekog posle te izjave. To je nešto je apsolutn istina. Dogod vam je svaka sledeća veza za trunku bolja od predhodne, zamislite samo sta vas čeka na kraju. Ali avaj... Kada je kraj, kada kažemo on je taj/ona je ta?

Prijatelji i razpvpri pomažu, ali niko na kugli zemaljskoj ne može te korake proći umesto vas ili ih preuzeti na sebe... Prijatelji i familija će vas ojačati, davati uvek dobronamrene savete ali pazute se jako. Nije svaki savet za vas. Prvo koliko god da pričate šte je bilo u vezi, niko od tih ljudi nije bio sa vas dvoje i neće nikad imati sliku kakvu vi imate. Drugo, niko vas ne pozaje kao vi sami sebe. Saveta će biti raznih (i uglavnom iz iskustva savetodavca-to uvek imajte na umu). Od mani ga, zaboravi ga, nije onda jedina, takih ima sto, što pre zaboravis to bolje, izađi nadji nekog, kr****i se i tako dalje. Sve ste ovo već čuli.

To je prva faza. Kada ste revoltirani i tužni i zbunjeni. Kada savetodavci(nije sarkazam) odu svojim kućama, familijama i prijateljima, vi ostajete sami sa svojim koracima koje morate da prodjete. Ako ste živeli zajedno...srećno... upravo ste dodali još hiljadu novih koraka. Osnvno pravilo: ako možete promenite nameštaj, ili bar raspored. To je ključno. Mozag će imati istu sliku samo jedna osoba manje. Svaki dan će vas to proganjati, od kada otvorite oči, stavite veš na pranje, perete sudove, kuvate, peglate.... oni su tu. I to je najstrašnije od svega. To je ono što morate da prođete, to je oono što u filmu ne vidite... tiha tuga i patnja koja traje. Svaki taj veš i obrok moraju da prođu. Svaka ulica, svaki izlog, svaki bioskop. Jednostavno mora da prođe. Deluje kao da neće nikad. Kupila sam novu činiju, kupila sam novi jorgan i navlaku, imam novu šolju za čaj i plastiči ceger za pijacu. Stan polako postaje ponovo moj. Iskoči on nekad odnegde, ali se trudim da ga odma sklonim. Sa bolom u srcu i haosu u glavi.

Ko je kriv? Da li sam ja kriva? Da li je ovo moralo? Da li je ovako bolje? Da li je ovo za mene bolje? Nije me nikad ni voleo... Svako ko vam kaže „mani se tih misli“ vam neće pomoći. Te misli moraju da izađu, vaš mozag mora da ih racionalizuje, da objasni sebi šta se sada desilo. Postoji i taj fiziološki deo, na koji apsolutni ne možete da utičete. Hemija u glavi radi svoje, na vama je da to vreme (kažu naučnici oko 3 meseca) iskoriste kako vama najviše prija. Ako je to šetnja, ako je to priroda, ako su to izlasci. Tugovanje mora da prođe.

Igrom slučaja, i kao posledica nekomuniciranja u vezu, nepostedno pred raskid, posetila sam psihijatra zbog nervoze i nekontrolisanog besa. Potpuno nesvesna pravog uzroka mog stanja, ja sam doktoru pričala stavri kao da sam slepa kod očiju. Što će se ispostaviti i jesam bila. Dobila sam antidepresiv, najslabiju dozu, ali sam ga dobila. Počela sam da ga pijem, i kako njima treba 3 nedelje da prorade, počeo je da radi taman na vreme. Doživela sam šok koji nisam mogla ni u najluđim snovim da predpostavim.Usledio je nateži raskid u mom životu, od čoveka koga sam oslovila sa „ljubav mog života“, do čoveka čije ime ne mogu ni da izgovorim u roku od 10 dana. Svi moji dragi prijatelji koju su bezrezervno bili uz mene, nisu mogi da mi objasne šta se desilo i kako sa tim da izadjem na kraj. To nije nikako pomoglo.

Kao što rekoh lek je taman na vreme počeo da deluje, i posle dve nedelje i 7 kilograma manje, počela samkorak po korak, ulicu po ulicu, da dolazim sebi. Nesšto mi govori da sam na pola puta. Gore spomenuti webinar mi je pomogao zaista. Ključna stvar koju sam zapamtila jeste da kada nas zivot tako jako ošamari, prihvatiti to, prepustiti se (ne biti u depresiji), nego reći onu rečenicu „da desilo se, sada imam ispred sebe čist prostor da izgradim nešto novo. Pošto sam sada puna afirmacija i motivacionih sličica, jedna koja bi mogla da se nadoveže na ovu jeste:Dont be afraid to strat over. Its a brand new opportunity to rebuild what you truly want . Ovo je ono što mi stoji na scren saveru, i to je ono ou šta želim da verujem. Jako je teško sada, ali se zaista trudim da zamislim život koji mogu da imam.Godinu dana od sada mogu živeti u Americi sa predivnim čovekom, imati divan posao i predivnu kuću. Sada kad sam sasečena u korenu, sada ću da izrastem kako još lepša i jača biljka, sa debljim korenom i jačim stablom. Sada je prilika da sve to ne valja istesem na sto i ispočetka. Ono što je najbitnije jeste, znati šta tačno želimo. Koliko god mislimo da je to lako nije lako, jer izbor mora biti mudar, s njim i njegovim posledicama ćemo živeti do kraja života. Pazite šta želite (zaista jako pazite) jer će vamse to i ostvariti, ali o tome drugi put.

Čestitamo

, 06 2018 17:24:03 +0200

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.