Lavica

Andjele, ne mozemo da te docekamo

, 02 2008 06:12:12 +0200

Zaista sam morala da postavim ovu temu s obzirim da sam se malopre rasplakala na pesmu koju mastam da pevam svojoj buducoj cerkici. Nazovite me nenormalnom, mozda i jesam. Mada, ko uopste moze da definise sta je normalno. Nemam bas sa kime osim sa svojom srecicom da pricam o tome, niko me ne shvata ozbiljno zbog mojih godina. Svi misle da je to neki moj mladalacki hir, opsesija i slicne gluposti. Ali nije...to je moja neostvarena zelja i tiha patnja vec par godina. Zaista zelim da imam bebicu, vise od svega na svetu. I on zeli isto, ne zbog mene, vec zbog oboje, tada bi nam zivoti bili potpuni. Uh koliko smo samo suza prolili zbog toga... Mama mi je pricala da sam, dok sam bila jos sasvim mala klinkica od tek 3 godine, jurila za bebicama, gledala ih sa divljenjem i mazila. A tek kada sam sa 4 dobila sestricu, mojoj sreci nije bilo kraja! Bukvalno nisam davala nikome da je pipne. Svi su mislili da sam ljubomorna ali ja znam da sam je jednostavno previse volela i da sam se bojala da mi je ne uzmu. Nocu kad pajki u krevecu kraj mog kreveta, ustajala sam i dugo dugo sedela kraj nje i gledala je. A sve lutke su bile moje bebe, svi su se cudili kako odgovorno i nezno postupam sa njima. nda sam, negde posle 15. godine, prvi put osetila ono sto se kaze materinki intinkt. Ne znam ni kako ni zasto, jednostavno se pojavio taj neopisiv osecaj zelje za detetom. Naravno da mi je bilo jasno da ne mogu da ga imam, da nije vreme i da nemam sa kim. Ali sam intezivno mastala o tome. Onda je naisao moj Markic... Dok smo jos bili prijatelji pricala sam mu o tome jer je samo on uvek umeo da me saslusa. jedino on nije smatrao da sam cudna, samo ga je cudilo sto tako temperamentna i divlja devojka kakva sam tada bila zeli nesto tako vazno i lepo. Posle smo zakoracili u vezu, u zasad najlepsi deo mog zivota! Sve je uvek bilo savrseno. Daleko od toga da se nikad nismo svadjali, ali smo sve ipak umeli da resimo na pravi nacin. Nije nam dugo trebalo da shvatimo da smo stvorenio jedno za drugo. Vise se nismo plasili vezivanja, najdubljih osecanja, zeleli smo jos vise i vise... Za moj rodjendan me je verio, a ubrzo smo poceli i da zivimo zajedno. A onda smo pozeleli i nesto samo nase, nesto nevino, malo i najsavrsenije na ovom svetu - nasu bebu! I bez obzira na sve pokusali smo da je zacnemo. Toliko nas je to ponelo da nam nista drugo nije bilo vazno, samo da sto pre ugledamo to divno stvorenje i da se brinemo njemu najbolje sto umemo. Sanjali smo o maloj srecnoj porodici, preslatkim trenucima, dogovarali se oko imena, citali knjige na tu temu, mazili moj stomak i zamisljali tu mrvicu u njemu, plakali u duetu nad svakim negativnim testom. A onda nam je uspelo! Od tolike uzbudjenosti plasila sam se i da proverim, ali znala sam da je u meni. Nocima nisam mogla da zaspim. Sa nepunih mesec dana trudnoce sam je izgubila... Imala sam uzasne bolove u stomaku, krvarila sam... Ali to nije bilo nista naspram bola u mojoj i njegovoj dusi. Danima sam plakala i pitala se zasto bas nama, zasto posle svega? Tu noc smo dugo pricali. Verujemo da sve ima svoj razlog, da nista nije slucajno i da je to izgleda bila poruka da jos nije doslo vreme da ostvarimo svoju najvecu zelju. Prestali smo sa pokusavanjem. Presla sam na pilule, redovno idemo na preglede. Sve je u redu, gvala bogu. Posvetili smo se nekim drugim stvarima, trudimo se da ne mislimo toliko na bebu, a i cini mi se da smo sada hvala Bogu i opusteniji. Ali nismo prestali da je zelimo. I da se odusevljavamo pesmom 'Dzeni' kako bi je nazvali ako bude curica. Decak ce se zvati Alex. Da nastave tradiciju pomalo neuobicajenih imena hehe, mada moj decko ima bas obicno ali lepo ime. Na sumnjamo u to da cemo biti divni roditelji, pogotovo zato sto imamo isti sistem vaspitanja, a i zdrav odnos. On zeli da se vencamo. Naravno da zelim i ja ali tek kada se bebica rodi jer ce mi tek tada taj trenutak biti potpun. Krajem godine cemo najverovatnije ponovo poceti da radimo na bebi! Samo se molimo da nam se trud konacno isplati (mada i nije neki trud hehe) i da docekamo trenutak da je kroz najsrecnije suze u zivotu zagrlimo...

Dzeni, lepoto, nedostajes mi ceznjo, da te ljubim nezno, nezno, nezno...

Te male, a tako velike stvari

, 02 2008 05:15:01 +0200

Uglavnom traju tek trenutak. A secanje na njih cesto ume da bude vecno. Kada vam neko nedostaje cega se najvise secate? Da, bas tih divnih maleckih sitnica. To sve govori, zar ne? Nemojte ih nikada podcenjivati, naucite da uzivate u malim stvarima i verujte da ce svaka od njih postati velika, kao i vase srce u tom nezaboravnom trenutku.

Za mene je sreca:

Kada se probudim i prvo ugledam njegovu slatku uspavanu facu. Kada shvatim da imam jos puno vremena da se naspavam. Kada posvetim vreme lencarenju i ulepsavanju. Kada se pogledam u ogledalo i shvatim da ne izgledam nimalo lose. Kada mi drugarica javi da okrenem taj i taj kanal da bismo zajedno gledale 'Bajkokviz', a onda se smejemo kao lude (samo mi znamo cemu). Kada mi moj najbolji drug sa kojim nisam pricala skoro godinu dana posalje porukicu u nasem starom stilu, a ja gorim od slatke zelje da ga sto pre vidim i zagrlim. Kada se moja srecica vrati sa posla nasoj kuci, a ja ga docekam na vratima i skocim mu u narucje kao da ga se nismo videli milionima godina. Kada ozivimo uspomene na krevetu mojih roditelja, a onda opusteni i zadovoljni uz nessicu planiramo uredjenje naseg buduceg stancica. Kada u izlasku shvatim da pevam mnogo bolje od pevacice u bendu. Kada on da bi me oraspolozio iz sveg glasa peva nasu blesavu pesmicu na sred ulice. Kada se vozimo motorom i osecam se taaaako slobodnom i bezbriznom...

Gay Srbija

, 02 2008 03:58:18 +0200

Izgleda ce bas ova tema obeleziti moje predstavljanje... Ali neka!

Pre par meseci trazeci neki interesantan sajt naletim sasvim slucajno na gay-serbia forum. Puna znatizelje pocinjem da citam razne teme o kojima do tada nisam mnogo znala. Nikada nisam imala lose misljenje o gay populaciji, ali nije me mnogo ni interesovala. Dolaskom na ovaj sajt i to se promenilo. Ne, nisam pocela da mislim kako su gay ljudi odvratni i nenormalni. Naprotiv, shvatila sam da je vecina njih zaista odusevljavajuca. Opusteni su, prirodni, simpaticni, zabavni, interesantni... Ali prvenstveno su hrabri i jaki. Jer ipak treba prvo prihvatiti sebe onakvim kakav jesi. To verovatno i ne bi bilo tesko da ovo nije fucking Balkan u kom je ljubav istopolnih partnera neprihvatljiva i tumacena kao bolest sto nikako nije, ali veoma je malo osoba koje su u stanju da makar promisle o tome. Zatim se treba otvoriti nekome strepeci od njegove reakcije, odbacivanja pa cak i mrznje. Ipak, mislim da je najteze to sto niko od njih verovatno nikada nece izaci na ulicu drzeci voljenu osobu za ruku, pomaziti je i poljubiti negde gde ima ljudi. Sto ce morati da zive u lazi i slusanju uzasnih komentara na svoj racun. To tako nije fer... Kao da su oni krivi sto su rodjeni sa sklonoscu prema sopstvenom polu i sto ne mogu i pored svih pokusaja da je suzbiju. Zapravo ovo 'krivi' je pogresna rec, jer biti gay nije greh, nije zlodelo ili prestup. Tuzno je sto niko nece ni da se potrudi to da shvati, iako je svako ali bas svako mogao da bude gay da je tako Bog odredio. Pitam se da li bi i tada razmisljanja sadasnjih homofoba ostala ista. Da li bi mrzeli sami sebe ili bi se s druge strane borili za svoja prava?

Usput, evo jednog spota koji govori o tome da li treba svaki poljubac i svako osecanje koje nije posveceno osobi suprotnog pola da bude kaznjeno....Samo ih razumite, bice sasvim dovoljno za pocetak...