vesticin kabinet

i kornjace razmisljaju, zar ne?

[Zatucanost.] uvek kada vidim osobu koju je osakatila sopstvena zatucanost ja se rastuzim. bude mi nekako zao sto neko sam sebe dovodi u poziciju da bude ogranicen nekim izmisljenim vrednostima, oivicen nekim laznim moralom, a sve u ime nekog navodno propisanog standarda. sve sami stereotipi i predrasude. mali ljudi i sitne duse.
al' ima nesto cega mi je vise zao. ti ce ljudi biti ili vec jesu... neciji roditelji.

[hvatanje za glavu.](a onda..onda ce se svi za koju godinu hvatati za glavu kako su nam deca iz geenracije u generaciju gora. deca su gora? ne, ne, ne. roditelji su iz generacije u generaciju gori..okruzenje je gore. vaspitanje, obrazovanje, kultura, ekonomija. ma sve. i nemojte to svaljivati na decu. deca nisu kriva.)

[kornjacini ideali.]veliki ljudi su grozni, ne deca. eto, npr...sinoc su ponovo pokusali da mi sruse ideale. da mi poljuljaju veru. da me ubede da zivot ne gledam sa vedrije strane. ma, da me ubede da ne verujem u zivot.gde su humanist, solidarnost, ljubavi sva ona druga plemenita osecanja nestali?ali..ne, ne, ne dam se. okornjacila sam vec na taj njihov zardjali pesimizam, vrag da ih nosi..

[klinci slobodnog duha.] pre neki dan, prosla sam pored onog mesta gde su gradske vlasti onaj ogavni spomenik napravile. A nekad smo se tu do zore druzili. Svirali gitare, uzivali u dobroj pesmi, ponosili se sto smo reokeri, bili klinci slobodnog duha, iako su nas mnogi zvali klosari. Skupljali smo snagu da promenimo svet muzikom i ljubavlju.. a sada prepoznajem tu na tom istom mestu, samo u jednom malo drugacijem okruzenju, jednu novu mladu generaciju klinaca slobodnog duha.. isto, samo malo drugacije. Zar se pre samo par godina sve to meni desavalo…(i kad smo sasvim nesvesno saputali reci velikana: kazu da imamo jos samo par godina za nas..ah, kakva ironija.) zao mi sto je to mesto kao takvo (kakvo sam ga ja volela) zauvek u zaborav otislo..

[tenda za hrast.]al’ nicega mi vise zao nije nego starog hrasta sto su ga iskopali kod ‘Zelengore”. Stajao je decenijama tu, pravio hladovinu I stitio od kise, naslusao se prica I prica dok su se pod njegovim granama ispijale kafe, desavale velike ljubavi, poneka gorka rec..Posekli su ga. I zamenili betonom. Betonskim plocicama pardon. i tendom sto je donirala neka pivara..a one lepe mekane ogromne crvene fotelje sa puno jastuka zamenili su manjim drvenkastim stolicama sto se slazu uz beton I tendu. Tako je valjda prijatnije.

[na kraju balade.] skoro sam sigurna da je ovaj post trebalo da ima poentu :) htela sam pisati o carsiji, o kafani Balkan, kao simbolu boemskog zivota, starim kafanskim pricama .. no, neka..ima dana..do sledeceg vidjenja, pozdrav, dragi moji...

(ne)promenjenost.

Pretpostavljam da bi ovaj post trebalo da ispostuje neki konvencionalno utvrdjeni redosled pisanja obzirom na cinjenicu da me neko vreme nije bilo, te da ispisem sto, sta, kako.. ali,preskocicu taj deo. Konvencije i onako ne volem. :D u sustini, nista se spektakularno nije ni promenilo (ili mozda jeste?). Pa da pocnemo od pocetka (ne)promenjenosti.

Jedna Promenjenost. -jedna promenjenost, koja je ujedno i the best of proteklih par meseci: imam psa – divnog, preslatkog, najpametnijeg labradora. Najbolje mu ide operacija zvana ‘ja sam se vec okrenuo na ledja - hoces li poceti da me ceskas?’. Sledeca je ispijanje piva, a odmah za njom’ vidi jezeeerooo - pljuuuus!’

Jedna Nepromenjenost. Fijuknutost. – primer za ilustraciju.- Bila sam pre neki opet u toj fotokopirnici. Grozna je nekako ta fotokopirnica. Na prvi pogled sasvim obicna: fotokopir aparati, gomila belih I sarenih papira, primeraka skripti i udzbenika, providnih i belih spirala, i sarenih korica.. Ali nije bas obicna i ista. Tamo rade neke bljak tete. Ona jedna je stalno u rapsolozenju ‘oh i danas sam ziva..pa dokle vise…?’ 0_o, ona druga ‘sta i dalje ste zvi? Fakultet i dalje postoji? i vi hocete da kopirate ovde nesto?’ wtf!?..a ona treca’vi ste dosli da fotokopirate nesto? A da, ovo je fotokopirnica…’ I tako… Ovaj narod je fijuknuo. Hocu reci za stepen vise je fijuknuo. Ako je to uopste bilo moguce.

Jedno Cinjenicno Stanje. – Junski ispitni rok zavrsen. I raspust proglasen!! Mislim da nikada nisam vise uzivala u cinjenici da sam student kao u proteklih par meseci. Sve one slatke muke, neprospavane noci, galame, zurbe, stizanja, nestizanja I prestizanja, osecaja ponosa I zadovoljstva, davanja ispita, nasmejnih lica, pomalo nerviranja, ali zaista toliko zezanja i kvalitetno provedenog vremena da jednostavno mora se biti zadovoljan.

Jedan Plan. – za 15ak dana odoh na moreeeee! I jedva cekam. Jedino mesto na planeti zemlji gde se moja glava zaista iskljuci iz realnog sveta. A to mi je posle svega ipak potrebno. Jer, ma koliko dobrih stvari bilo, ipak sam malo umorna.plivanje, izlezavanje na plazi, sestre, drustvo..jednom recju - uzivanje.

…i dalje volim gumene bombone i ness a slagom. setnje po prirodi i gledanje u zvezde. Izlaske sunca, velika mastanje i sitnice. Ne volim licemerje, laganje, glupost…a kako ste vi?

nenaslovljivo

Eee..znate shta se danas desilo? Videla sam sunce. To ne bilo kakvo Sunce, nego Pravo Sunce. Ono na nebu, sto ne mozhesh da gledash u njega, jer te bole ochi. Konachno, posle 15 dana gledanja istog samo na daljinskom za klimu (moja klima tako radi – pahuljica za hladjenje, sunce za grejanje, shto ja mislim da je da izvinete cisto pod’ebavanje, i udaranje ceznje od strane proizvodjacha, ali ajd’ sad), videla sam Sunce. I osetila da ce dan doneti nesto dobro – i doneo je – Odlozila sam ispit!!! Juhuuu :)

I tako sam ja leprshala ceo dan. mhm. Jer, to mi je falilo da budem srecna – jeste, stvarno. Bila sam pod nekim pritiskom, nervoza se ushunjala, i sva sam nekako bila spetljana i unezverena poslednja 2, 3 dana. ali sad je i to proshlo. Izgleda da ipak, neko to od gore vidi sve…

elem, htedoh vam reci kako mi najuzhasnije ide na zhivce prokleto meshanje u moj zhivot. ne znam zashto su ljudi toliko zainteresovani za moj status povodom imanja ili nemanja momka, ali mogu vam reci da su ispitivanja pocela opasno da se blizhe granici posle koje pucam po shavovima. A onda ce neko nevin da nadrlja. Za sve one koji nisu.

Mislim, ne razumem ja to, da danas svi daju sebi za pravo da vas pitaju jel’ imate ili nemate momka. Ne razumem. Zaista ne razumem. Ako hocu da kazhem, sama cu da kazhem. Ako ne pricham, nemoj ni da pitash. To je bar tako prosto.

A onda josh jedan momenat koji mi ide na zhivce: chim jedna osoba mushkog pola i jedna osoba zhenskog pola stoje zajedno sami u gradu – izmedju njih dvoje ima neshto!!!!axa, 100 posto, pa nemogu oni da budu samo drugovi!!! Ne, ne!!!A ja se samo pitam na sve ovo: a jel’? A ko to kazhe?

nije dozvoljeno imati druga. Odmah je momak ili bar neka shema – sa raznim prefiksima.

Nije dozvoljeno imati drugare – odmah si ili qrva ili mushkaracha ili u najmanju ruku sa tobom neshto nije u redu.

Nije dozvoljeno ni da pijesh ako si zhensko – odmah si alkoholicharka.

Pivo iz flashe tek nije dozvoljeno da pijesh – nisi dama.

Ako se vracas u 5 ujutru taksijem – svashta, raspushtena omladina!

Ako se vracas u 5 ujutru svojim kolima – ha, mamino i tatino detence, ima se, mozhe se!

Ako te neko doveze u 5 ujutru kuci – ha, koji li joj je ovaj, shta li je sa njim radila!

Aman, bre – moj zhivot, moj krevet, moj novchanik, moja stvar. shta se to koga tiche?!

Hladno mi je. Non-stop mi je hladno od kad je pochelo ovo grozno vreme – ni danas mi nije toplije iako je izashlo sunce. Nakupila sam se zime. I nishta mi ne pomazhe – ni debele rolkice, ni dugachke carapace, ni cajevi, ni grejalice, ni cebence.

Ma..samo da prodje ova frka sa ispitom pa cu da se organizujem nekako pametno da probam da odleprsham u neke toplije krajeve malkic, da povratim toplotu. A pre toga cu da se oshisham. I da operem auto. I da odgovorim na sve mailove. Da, da..Odoh sad na kafu, a vi ostajte il’ postajte dobro..

srecno

pa...potroshismo josh jedno leto. na kraju balade..bilo je dobro. bilo je chak ponekad i vishe nego ochekivano. ako mene neko pita, prebrzo je proletelo, ali neki bi rekli da je to jasan pokazatelj za to koliko je bilo dobro. Bilo je novih ljubavi, bilo je starih prijateljija..bilo je i nekih novih ljudi, i nema vishe nekih starih ljudi..desio se zhivot.

jedan mali slatki zhivot se dogodio.

prezhivela sam josh jedan rastanak..josh jedno: ne brini, mala, vraticu se..

josh par obecanja koja nece biti ispunjena: znam da nece. tada..cemo i dalje biti mi. ali necemo biti ovi isti mi. necemo imati cishe iste probleme. necemo imati 20 i mali kusur godina..kusur ce biti veci. i dugovi. i kamate. i prohtevi. i zahtevi. i porazi i pobede.

i bolece svi ri dani koje provedemo rastavljeni, svi ti trenuci koje smo inache delili, svi rodjendani, nove godine, praznici, i oni najobichniji izlasci i dani. Ona najobichnija gledanja filmova,, one vrlo obichne jutarnje kafe, posle ludih noci..ona vrlo obichna lupetanja raznoraznih gluposti...znam da bolece.

ali znam i ovo: i tada bicemo prijatelji.

Kraj leta, i pochetak septembra, shto nam govori…

…sutra je veliki dan. svima nama je vec bio veliki. mnoge tek ochekuje.

jer..sutra ce djaci prvaci zakorachiti u svoje nove velike pobede. sutra ce krenuti u jedno novo osvajanje. na put koji ce trajati dugih osam godina. put na kome ce se deshavati i lepe i ruzhne stvari. suze i smeh. jedinice i petice. prve ljubavi. prvi poljupci. nepoznate jednachine. a i jednachina sa dve nepoznate.

heh. ali put koga ce se uvek rado secati. i za10 i za 20 godina..uvek.

meni i dalje kad god se setim moje osnovne u ushima odzvanjaju rechi pesmice -

zajedno smo dugo bili,

pevali i suze lili,

spremali se za san remo,

a sada se rastajemo..

da li mogu da se kupe,

one nashe djachke klupe,

u kojima su urezani,

mnogi nashi djachki dani…

nikada necu zaboraviti sa kojim ponosom sam pevala tu pesmicu pred punom salom na zavrshnoj priredbi..jedino, shto veca od ponosa bila je tuga zbog rastanka..

ja imam dva djaka prvaka koji sutra krecu u shkolicu. dva sjajna deteta koja obozhavam.

neka im je svima srecno! :)

e da..polozhila sam josh jedan ispit pre neki dan :) bila na nekim silnim rodjendanima. ludovala, ludovala. zatvarala kafane (ne bash prave kafane, al’ ja volim tu rech - kafana).

sad moram da prionem na rad. na neshto korisno. I tako to..

…potvrdila da ipak – samo treba da verujem…

i ne zaboravite..verujte u svoju zvezdu - sigurno je imate, i ona negde gore na nebu sjaji samo zbog vas i samo za vas..samo treba da verujete..

po tachkama

Napishem par redaka, pa obrishem.. ne zhelim svedochanstvo svog idealistichkog shvatanja sveta i choveka, vere u ljudsku dobrotu, iskrenost, cast i pohstenje. Cesto se zavrshi fatalno. A ja iznova verujem. I opet i opet. I sve neshto ne znam dokle cu. A kako reche Selimovic: Ljudi su zla deca. Zla po chinu, deca po pameti. Kraj.

Nedostaju mi talasi. Pogled na puchinu, lezhaljkica i uzhivanje. Bacanje kamenchica u vodu. Pravljenje zamka od peska. Plivanje do tachke gde su ljudi toliko sitni kao mravici. Prskanje u zoru, dok morem vlada mir. Osmeh koji odzvanja…i jedan zagrljaj, koji unapred sve oprashta. I tako ja prosto ne znam kad mi je gore, dok josh ne odem na more, ili kad se sa istog vratim, pa mi nedostaje. ali u svakom sluchaju, kad je u pitanju more, nikada mi nije potaman, sem kad nije tik ispred mene..

p.s. na bazene necu da idem. a ni na jezero.

Pre neki dan htela sam da napishem tekst. ali nisam bash bila sposobna. Umro je drug..chuli ste verovatno. Nema veze i ako niste. Njega nema. A ja nisam imala shta da kazhem. I nemam ni sada. Jer i ne verujem u to. a i nemam shta da kazhem na tu temu vishe. 25 godina. Eej….!!!! 25 godina… – jebojaisudbinuizivotikakogoddasetozove! Tek je pocheo da zhivi, bre!

Nemam sta da kazem, rekoh.

Ovo je bilo napisano u popodnevnim casovima, ali sam onda bila prekinuta na sred pisanja te je tekst ostao sve do sad – 1:09 am..i sada nastavljam..

Na kraju ovog dana jedino shto vam mogu reci je da ce vecina mojih prijatelja leci u krevet sa recenicom ovaj noc nije moj dan. svako iz nekih svojih razloga.

A ja stvarno nisam mogla da prezhivljavam danas te njihove probleme. Sve sam ih chula dok su prichali (ili mozhda nisam?), ali nisam bash reagovala. Jer bash neshto nisam imala snage. Mnogo sam umorna. skupilo se trista nekih stvari, nisam spavala, ispod ochiju gajim kese. Ne funkcionishem bash najbolje. Tako da mislim da cu uskoro posetiti carstvo snova.

p.s. I dok ovo pishem – da vam kazhem u poverenju – krche mi crevca. Bice da sam gladna. Ali mrzi me da jedem, stvarno. Zevam..odlazim…

*anex: molba komshijama

Drage moje komshije, ljubazno cu vas zamoliti da sutra u 7 preskochite ukljuchivanje svojih bushilica, prestanete da lupate chekicima, prestanete da zhivite u iluziji da imate 20 godina, da ste napaljeni klinci i da vozite motor, te da mi verlgate ispod prozora 15 minuta, prestanete da se dozivate po hodnicima, jer sun am zidovi u zgradi vrlo tanki, te sve moguce krestaline cujem..i tako. Ljubazno vas molim.

Ali verujte, necu ljubazno da reagujem, budem li bila probudjena…necu sigurno..