Korak

parallelna — Sat, 14 Jun 2008 00:22:37 +0200

Koliko dugo možete da hodate po trnju?Onako jakom,oštrom i rasutom u nedogled oko vas.Nikada nije nemoguće hodati samo je pitanje imamo li dovoljno veliku želju da nastavimo dalje. Da li preboljeti nekoga znači izbrisati njegov lik iz sjećanja ili samo potisnuti ona stara osjećanja negdje duboko u baruštinu svega onog ružnog što nam se dešavalo;

ili pak ostaviti prazna slova na papiru u bezuspješnim pokušajima da opišemo onaj osjećaj kada ni sami

nismo sigurni u ono što osjećamo.Oće li osjećanja nestati onoga trena kada papiri sa mastilom dogore u kaminu samo ako budemo vjerovali u to.

Krhotine stakla na užarenom podu.Nemogući spoj osjećanja;strah i ljubav,mržnja i bol i tako se nastavlja niz isprepletahih slika prošlosti. Kao na brijegu prekrivenom prvim snijegom,mladim i nejakim koji nestaje onda kada to najmanje očekujemo,mlade stabljike trave zelene od sićušnih zrakova sunca koje se jedva probija kroz oblake; kao onaj zaprepašćen putnik na nepoznatoj ruti koji lagano gubi tlo pod nogama; kao zvijezda koju iznenadi zora- prekid.

Lagane kapi suza

slivale su se niz obraze,crvene od bijesa. Koliko samo neprospavanih noći i mamurnih popodneva sam dobila na poklon od tebe;pokloni od neprocjenjive vrijednosti,bez materijalne egzistencije ali dovoljno jaki duhom da me natjeraju da padnem.Svaki pogled,bič koji udara. Papir i slova na njemu,samo slova;trag običnog mastila koje vremenom blijedi.Bez značenja i bez pozdrava

Put koji se nastavlja,izmjenjen za tebe i mene.

I brdo,visoko i nedostupno, mora se zaobići.

Čestitamo!

parallelna — Sat, 14 Jun 2008 00:16:05 +0200

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.co.yu i možete početi sa blogovanjem.

...

parallelna — Tue, 10 Jun 2008 00:30:31 +0200

Фиксиран поглед,ћутање и твоје очи које сијају у мрачном кланцу страха.Пробуди ме.Сувише сам уморна да поново сањам тај сан,не покушавај да ме придобијеш лаганом музиком откуцаја или топлим налетима вјетра. Уморна сам од саме помисли на твоје очи.

Пусти ме да се одморим од тога сјећања макар у сну ако ме већ прогониш на јави.
Зашто ми је тако тешко да мислим о теби?! Колико сам сам ноћи провела спуштајући образе на мокар јастук.Зар ниједна проливена суза са собом није однијела макар трачак осјећања. Ковитла се у ноћи јунски вјетар,лагано појачава ритам и носи беспомоћно лишће пред мојим очима. Како топла ноћ,а мени је хладно. Да ли те идаље волим?! Молим те дај ми неки знак,макар трачак свјетлости у овом тамном кланцу незнаног страха.
Поглед ка небу.Каква звијезда,сија толико јако и чини ми се да видим пар предивних плавих очију како се пресијавају на сунцу.Твоје присуство из снова преносим на јаву.Понекад осјетим твој дах или ми се учини да ти чујем глас.Зашто толико шеташ мојим мислима.Допусти ми да се пробудим и да дам себе.
Кријем се иза тешке маске античких глумаца и скривам себе у дубинама мога тијела.Колико бијеса човјек може да понесе у себи,колико суза непроливених и колико осмјеха.Постоји ли формула која одређује границу поноса,и колико ниско можемо да паднемо због наших хирова.Колико дуго ћу издржати да скупљам сузе у очима,шта ће помислити сви око мене када напокон побједим страх од емоција?
Пробуди ме...Овај сан је исувише тежак за моје уморне очи.Хоћу да одморим чула,да уживам у дубинама и повјетарцу.Хоћу да одем из овог града и да осјетим да си далеко.Хоћу да погледам око себе а да се не плашим да ће се из неког угла појавити твоје очи.
Можда сам само опсједнута оним што сам изгубила,можда ће се моје мисли скрасити када схватим да опет некога волим,а страх...Страх је идаље ту,полако прелази из једног у други облик и скрива се у жилама.Вакум између маске и онога што носим у себи као да усисава могућност за нечим новим.Изједа и преврће утробу јачином урагана.Постајем неко кога ни сама не познајем.Мислиш да ме знаш,ех ово што се осмјехује ни ја не познајем.Да ли се сви људи мјењају нагло и без своје воље,или сам се учаурила у свом неком свијету гдје је једино што ме може повриједити сјећање на тебе...Опет сам допустила да ме повриједи неко до кога ми је стало.Потпуно брутално и без назнаке да ће се десити,крајње неочекивано.Само пар глупих ријечи које ни немају тежину такле су ме.И опет сваки покушај да себе заштитим је потпуно апсурдан.И његова апсурдност опет лежи у мом страху да изгубим некога до кога ми је стало.Лагано спуштање главе,и сузе између добро познатих зидова.Класично заваравање да ће то помоћи да се повратим и наставим да се смијем.Привидно рјешавање свега што ме мучи,али онога тренутка када постанем свјесна тежине коју носим у себи маска ће пасти и вакум ће исчезнути као да никада није ни постојао.Остаћу само ја онаква каква јесам у вртлогу превара и завидних погледа који трују. Трују ваздух који удишем,и осјећам присуство тих отрова у мојим венама и оно ме гуши и уништава полако.Не видим начин да их се ослободим,јаки су и неуништиви.Они мјењају облике непримјетно и лако. Да ли сам једина која је слијепа у њиховом присуству? Како могу да заболе ријечи блиских и драгих особа,и како се лако те ријечи забораве.Колико само ниско знамо да паднемо због других људи који ће се у једном тренутку окренути и одшетати лагано у свој живот.Можда се неће ни окренути да погледају за собом,јер њихов циљ оправдава сва средства.
Понекад имам осјећај да сам у твом животу била некакав предмет који је био ту само да ти помогне да преживиш један дио. Колико си ми само значио тада,сваки зрак сунца је долазио од тебе.А ноћи су падале када би се губио из мог видокруга.Да ли ти се икада догоди да се пробудиш из сна и окренеш се тражећи некога поред себе,и онда схавтиш да си само сањао?! Вријеме пролази и не можеш га зауставити,некако непримјетно носи наше животе и диктира нам темпо живљења.Сјећаш ли се обале на коју би отишли и зауставили вријеме а онда заједно гледали у небо и бројали таласе.Нисам ја довољно добра за ово,никада нећу моћи да пренесем осјећања на папир онако како бих ја вољела. Али ово мој једини вентил,једини начин да се испразним,једини начин да ти признам како ме боли твоје име,и једини начин да себе сачувам.
И можда је отрцано или чак глупо,али ова слова на папиру су моје ријечи и мој живот,ово су моје мисли и моји страхови,ово је мој мали свијет који кројим за себе,и само овдје могу да оставим реалност и без сумње да ме неће разумјети. Пишем о себи...Пишем о теби...Пишем о љубави и мржњи коју понекад осјећам.Слова сама долазе моје руке неконтролисано исписују све ово- разум је савладан само на папиру јер нам у животу то не дозвољава понос.

Sensoria

Korak

Čestitamo!

...