Daily Act Of Kindness

Dobrodošli!

, 30 2008 02:08:11 +0200

Dobrodošao/la na blog actofkindness.blog.rs!

Ideja ovog bloga je širenje pozitivne energije i lepog raspoloženja, tako da bi ovo trebalo da bude mesto, koje će ti pokazati da ima i dobrih ljudi, koji čine dobra dela. Takodje ćemo prikupljati neke informacije koje ti mogu biti zanimljive!

A kako je sve počelo?

E pa, vidiš, nekog lepog dana, u ne tako lepom mestu i u ne tako lepo vreme, srele su se dve vrlo slične osobe. Razgovarajući, obe osobe su izrazile isto mišljenje-da je ovaj svet postao jedno jako loše mesto, kome fali svega a najviše onog osećaja da su ljudi oko tebe zaista čovečni, da na njih možeš da računaš...

I pošto te dve osobe ne sede škrštenih ruku, došle su na ideju da ono što im se ne svidja promene. Ideja se zasniva na tome da svaki čovek sam iz sebe izvlači ono najbolje tako što će jednom dnevno (ili više puta naravno) da učini malo dobro delo. Malo dobro delo je nešto što ti možda zvuči smešno? Ali razmisli, koliko puta te je iznervirlo što, na primer, sestru mrzi da ode do prodavnice, pa moraš ti? I hiljade drugih sitnica! E pa, upravo je to ono što nedostaje! Sitnice! Mala dobra dela! Ako svako od nas učini po jedno, svet MORA postati bolji!

A ako si možda pomislio/la - 'pa šta sad, ja to već radim', onda SUPER, samo tako nastavi i obaveštavaj nas o tome! Mi smo bili svesni da to ne radimo, i svesni smo da mi sami treba da budemo promena koju želimo da vidimo! Budi i ti promena nabolje! Svako svoje delo upiši u sedmicu u kojoj se desilo!

Iako smo svesni da ova ideja verovatno neće imati jakog odjeka, tj. da ljudi verovatno neće imati dovoljno volje niti želje da se interesuju ovim, mi smo računali na 'svaki slučaj' i nadamo se čudu da ovo uspe!

Druga stvar kojom se bavi ovaj blog je širenje znanja o nekim stvarima koje su istovremeno i interesantne a i ne spadaju u neki kliše. To će pre svega biti teme o ličnostima, pojavama i stvarima o kojima možda nisi mogao/la dovoljno da čuješ u ovom našem kontrolisanom, pristrasnom medijskom svetu. Nadamo se da će ti naš izbor biti zanimljiv!

Pozdrav,

Katarina & Igor

HTML, ja i naš blog

, 30 2008 05:35:07 +0200

Danas, sinoć, jutros, kako god mu to dođe. Ostao sam do 05:30 redizajnirajući blog, xexe, kada to tako kažem, zvuči kao da sam znao šta radim! Istina je da sam buljio u one skripte, onaj HTML jezik ili kako god i pokušavao da povežem nešto. I uspeo sam!

Kada smo došli na celu ideju, i počeli sa izradnjom bloga, odlučili smo se za temu forange. Je*avao sam se sa tom temom i provaljivao ovaj jezik, ili šta je već, ubacivao sličice koje smo ja i Kaća "ispeglali", nervirao se... I kada smo konačno sastavili blog kakav želimo shvatili smo da ta tema pravi neobično VELIKI razmak između slova, menjali smo fontove gluposti, ali ništa, mora da je do teme. Onda sam izabrao fsubtle jer je iz iste "porodice" tema, a ne pravi TAJ razmak, ali bez obzira na sličnosti header i ostale gluposti nisu istih dimenzija. Morao sam ponovo da "peglam" sličice neke skroooooz prerađujem, jer bi gubile oblik koji su imale. Onda sam naleteo na problem sa bojama, jer ova tema ne odgovara (bojama) na onu za koju smo se prvobitno odlučili, pa ne odgovara ni sličicama koje smo pripremali. Boje su u kodovima to sam skonto, ali koja je boja koji kod POJMA nisam imao, googlao malo i našao panel boja. Eee, da je tu bio kraj zezanja sa blogom... Oni kodovi koji su u skriptu nisam znao koje su boje, pa ni šta će promeniti na blogu, proveravao gomilu kombinacija, ali sav trud se isplatio i na kraju sam nešto ipak sastavio.

Nadam se da će vam se blog svideti, cilj nam je bio da bude veseo, nadam se da smo uspeli. S'obzirom na naše znanje tj neznanje ovog jezika, i programa u kojima smo sličice "peglali" mislim da smo sve ovo SUPER odradili!

Jeeee za nas!!!

Izvolite sajt sa koga smo skidali sličice i prerađivali http://www.polyvore.com ima super stvari, nadam se da će vam poslužiti, nama jeste!

Poz, Igor.

od 30.6. do 7.7. prva nedelja

, 30 2008 06:50:03 +0200

Ovo je prva nedelja! Ovde postuj svoja dobra dela, kao komentare. Nadamo se da će odziva biti, i da ćemo nekoga dotaći ovom akcijom!

Pozdrav!

Kaća & Igor

Luke Chueh - Hronika krvavih zeka i meda psihopata

, 01 2008 01:54:37 +0200

Rekli smo ti u dobrodošlici da će ovo biti mesto na kome ćeš osim dobrih dela naći i još neke zanimljive stvari ... e pa, prva od njih, po našem izboru, je jedan kod nas nepromovisan likovni umetnik, ali neosporno dobar i vredan članka o njemu! Sasvim slučajno smo naleteli na njega tražeći neke slike, oduševili smo se, i poželeli to da podelimo sa tobom! Ovde ćeš imati sve što smo našli o njemu, a biće dosta toga jer nas je njegov rad, kao što smo već pomenuli, ODUŠEVIO ...njegovi radovi tj. slike, nalaze se u fascikli pod njegovim imenom...

Nešto da te zainteresuje:

car je zar ne?

Lik koji nam je crtanje meda i zeka prikazao na sasvim drugačiji način od svega što ste dosada videli, sve je podigao na jedan VIŠI nivo.Ta medena, ljubka, slatka bića on slika kroz mračne, krvave slike života, prikazujući sve njegove poroke. Njegove slike su fascinantne, čudne, nesvakidašnje, "duboke", poučne... Ovo je prvi put da smo poželeli da posedujemo neke slike, nadamo se da ćete se složiti sa nama ...

Sasvim slučajno sam naleteo na jednu od njegovih slika. Tražeći slike za blog ukucao sam "happiness" i google mi je izbacio njegovu sliku "my happiness is riding on your misery", ta slika mi je odmah zapala za oko. Sledio sam link do njegovog oficialnog sajta www.lukechueh.com i oduševio se njegovim ostalim slikama. Razgledajući njegove radove 85% sam poželeo da imam okačene negde u svojoj sobi! Podelio sam moje "otkriće" sa Kaćom a ona svoje oduševljenje samnom.

"My happiness is riding on your misery":

Pošto nas je zanimalo šta stoji iza tako mračnih slika, tako slatkih likova, prečešljali smo njegov sajt, intervijue i net, i evo šta smo saznali...

~~ BIOGRAFIJA:

Luke Chueh je rodjen u Filadelfiji 7.marta 1973. godine, mada je odrastao u Frenšu, u Centralnoj Kaliforniji. Lukeovo likovno obrazovanje počelo je i završilo se u Kaliforniji na Kalifornijskom univerzitetu. Tokom tog perioda, takodje je radio za manifakturnu kompaniju gitara Ernie Ball kao dizajner i ilustrator. Njegovi radovi iz tog perioda osvojili su nekoliko nagrada i bio je svrstan u anale za dizajn.

Diplomirao je 1997. godine i već 2003. godine, preselio se u Los Andjeles da bi nastavio i razvio svoju dizajnersku karijeru. Pa ipak, šanse za zaposlenje držale su ga stalno zauzetim. Počeo je kada je Los Andjeles prikazao underground art predstavu-Canibal Flower, i pozvao ga da i on pokaže svoje radove tokom meseci ovih prikazivanja. Od tad, počeo je značajnije da se probija na umetničkoj sceni Los Andjelesa, predstavljajući sebe kao nekog ko ne sme biti ignorisan.

Koristeći minimalne šeme boja, jednostavne životinjske likove, i beskrajnu listu čudnih situacija, Luk stilski balansira između okrutnog i slatkog, hodajući po ivici između komedije i tragedije. Kada su ga pitali ko je na njega imao uticaj, rekao je da su to njegovi savremenici koristeći snažne ilustrativne elemente. Spomenuo je Chiho Aoshima, Marcel Dzama, Jeremy Fish, Camille Rose Garcia... U svom stvaranju on pored boja koristi i mastilo, što je postalo njegova karakteristika. Takođe postoje i igračke koje su pravljene po likovima sa njegovih slika, koje se izuzetno dobro prodaju.

~~ODLOMCI IZ INTERVJUA:

Gde nalaziš inspiraciju za svoj rad?

"Inspiraciju uglavnom vadim iz nekih svakodnevnih situacija, mada me takođe inspirišu dela savremenih slikara, mojih kolega. Nekada mi inspiracija dođe i iz stripova koje sam čitao kao malii uz njih odrastao.''

Koju svoju sliku najviše voliš?

"Od svojih slika ističem "Alhemičara", to je slika sa kojom sam takodje najviše povezan. To je zbog toga što pretvaranje gvožđa u zlato poistovećujem sa tim što sve loše utiske koje dobijam, kanališem i pretvaram u slike ili druge radove.''

"Alhemičar":

Zašto nema veselih boja na tvojim slikama? Retko koristiš ljubičastu, zelenu...

"Ja sam kreirao svoj, kako ga nazivam, "Colour wheel of Doom" ("Točak boja propasti"). U mom točku boja, svaka boja predstavlja određeno respoloženje ili radnju. Plava predstavlja depresiju, tugu i gubitak, zelena oličenje zaraze i kugu, crvena nasilje, bes i krvoproliće, a narandžasta predstavlja ludilo. Žuta i ljubičasta su "wild" boje (boje bez određene emocije i teme) i njih koristim u bilo kom scenariju ako odlučim da odgovaraju. Ipak, meni je ljubičasta teška i nezahvalna boja za rad. Predpostavljam da jednostavno nemam mnogo ljubičastih ideja."

Koliko metafore sadrže vaša dela? Kakve poruke šalju? Zašto koristite "slatke" životinje, za ilustraciju ljudskih stanja?

"Moje slike definitivno imaju narativni kvalitet, ali nisam siguran da mogu reći da postoji poruka ili pouka iza mojih slika, osim možda "life sucks,oh well..." ili "i've got issues"."

"Korišćenje životinja kao metafora je oruđe u komunikaciji koje su koristila mnoga društva, tokom istorije. Ne moram da kažem da moji životinjski likovi imaju funkciju metafora. Većim delom vremena ih smatram metaforama za sebe."

"Prvobitno sam se opredelio za životinje jer su mi bile lakše za slikanje. Ja sam poprilično samouk slikar, moje veštine i sposobnosti su ograničene. Onda sam shvatio da ako zamenim svoje životinjske likove sa nekim azijatom u 30tim poput mene, ili nekim gangsta crncem, ja bih istog momenta podelio ili udaljio svoju publiku. Bez obzira koliko širokoumni mislili da smo, kao ljudska bića, svi posedujemo određene nivoe predrasuda bilo da smo toga svesni ili ne. Koristeći životinje kao likove, verujem da moja izražavanja imaju univerzalniji izgled, zaobilazeći teme i pitanja agizma, rasizma, seksizma.Razlozi zašto koristim "cute"("slatke") životinje su, zato što se mi lako povezujemo sa njima, jer je većina nas odrasla uz takve životinje kao što su plišani meda i druge plišane igračke, životinjice koje su nas tešile i štitile. U svojim slikama ja koristim tu njihovu ljubkost da ilustrujem nevinost, i kada se nadovežu mračne scene koje ja kreiram, gubitak nevinosti. Bol tog iskustva je redovna tema... tema, za koju mislim da se svi ljudi mogu dovesti u vezu sa njom, na jedan ili drugi način."

Njegova dela imaju tolikog uticaja na ljude da se neretko odlučuju da istetoviraju neko od njih. Vezano za ta njegova "tatto dela" on kaže:

"Izuzetno mi laska kada neko istetovira neku od mojih slika. Ako je umetnost jednostavna forma komunikacije izmedju umetnika i publike onda to valjda znači da sam uspeo. Kreirati nešto za šta se ljudi tako jako vežu, nešto u čemu se pronađu, da su voljni da to imaju utisnuto na koži zauvek, stvarno podržava moju odluku da nastavim karujeru umetnika."

(hmm, digresija...u svakom slučaju, barem mi, više bismo želeli da istetoviramo nešto ovako interesantno nego nešto klasično što danas svi imaju ... zar ne?)

Da li imate problema sa tim da ljudi štampaju vaše radove na majce?

"Da, sa tim imam velikih problema, smatram da je to vid narušavanjamog integriteta. Ali to ne znači da nisam zainteresovan za pravljenje radova koji bi bili ištampani na majcama, čak smatram da je to vrlo zanimljivo, ali ne i korišćenje već postojećih u te svrhe.''

Da li takodje radite i slike za albume?

"Da, radim slike za albume, ali samo ako se to odnosi na muziku koja se meni sviđa... Ne radim za izvodjače sa čijom muzikom nisam povezan. Kada dobijem ponudu, moram prvo izdvojiti vreme i preslušati muziku sa albuma, da bih je najbolje izrazio i slikom.''

Da li radite slike po želji?

"Ne, uglavnom ne crtam slike po želji, upravo zato što se moje viđenje stvari uglavnom vrlo razlikuje od viđenja drugih ljudi. Ne mogu da ispunjavam tuđe ideje i želje. Ali mogu recimo, kada neko dođe, ja ga pitam koju moju sliku najviše voli, on mi kaže i ja se onda tako orjentišen i naslikam nešto slično za tu osobu.''

Toliko od nas o ovom umetniku vrednom svake pohvale, naravno, njegove slike možete takodje naći na ovom blogu, u fascikli sa njegovim imenom!

A ovo je link za njegov oficijalni sajt, za one koji žele da znaju više: www.lukechueh.com

Pozdrav od nas,

K&I!

Marčelo- bunt-bomba!

, 01 2008 23:19:33 +0200

Dakle, nastavljamo da se bavimo stvarima koje nisu toliko medijski promovisane kod nas... a kako bi i bile promovisane kada ne mogu da dodju na red od raznih novokomponovanih zvezda ovih i onih produkcija, i kada nam televizijski program kontrolišu dotične osobe. Reč je, u ovom slučaju, o dečku čije je ime Marko Šelić, alijas Marčelo - srpski reper, koji ni po čemu u taj kliše ne spada.

Kada smo Igor i ja pričali o rep sceni Srbije, složili smo se da tu nema mnogo toga što vredi... Igor je znao ponešto o Marčelu, ne dovoljno, tako da sam ja imala tu čast da ga upoznam sa njegovim radom. Naravno, svideo mu se i složili smo se da i on zaslužuje jedan članak na našem blogu... ovde imate ono što smo sakuplil, i linkove za više informacija...

A nešto da vas zainteresuje:

"Svi smo senke prošlosti,
sutra je juče, gde smo danas ja i ti?
Dal’ su ’svetli grobovi’?
ili su mrtvi već odavno umorni?"

Pošto imam starijeg brata, još kao mala, znala sam sve rep pesme napamet, htela to ili ne. I upravo tako, sada već davne 2003. kada je izašao njegov prvi studijski album, čula sam pesmu Pismo bratu. Bilo je to nešto drugačije, nešto što nije zvučalo kao tadašnje rep stvari. Rečenice su bile smislenije, sa prepoznatljivim stilom i rasporedom reči, a stvari u pesmi bile su povezane, a ne grubo nabacane kao u drugim rep pesmama. Bilo je pravo osveženje čuti da neko ume svoju ideju i zamisao iskazati na pravi način. I tako sam počela da ga slušam... Tada još nisam znala dovoljno o njemu, ali sam vremenom počela više da se interesujem, ne samo za njegove pesme, tako da iz opravdanih razloga smem da kažem - za njegov rad.

Dečko je iz Paraćina, mlad, studira književnost, radi kao novinar za Huper i dnevnu Politiku, piše rep pesme, redovno ima nastupe na ex-yu prostoru, i stigao je i da objavi knjigu pod nazivom Zajedno sami. Prosto da se čovek zapita da li on uopšte spava... I sve što radi, radi uspešno i drugačije.

A da vidimo zašto kažem drugačije...

Prvi album jeste bio nešto novo, ali tada sam se još uvek pitala da li je ovaj dečko zaista genije kao što zvuči ili ne... a onda je 2005. izašao njegov drugi album Puzzle shock! i to je zaista bio to - ŠOK. Da, dečko jeste genije. Pitate se zašto? Odakle da krenem... U nastavku, u biografiji, imate detalje o njemu, to neću prepričavati. Da se fokusiramo na pesme.

Sa prvog albuma, karakteristična je pesma Suze koju izvodi sa Edo Maajkom. Inače, on je prvi muzičar koji je posle rata i ostalih gluposti pokrenuo saradju sa izvodjačima iz Bosne i Hrvatske. A pesma upravo o tome govori, o ratu koji nikome ništa dobro nije doneo, o tome kako potezi pojedinaca dovode do smrti nedužnih ljudi, o činjenici da sa mržnjom prema drugim narodima ne možemo da se rodimo, već nam se ta mržnja neposredno i posredno ubacuje. O tome kako on ne vidi razlog za ratovanje, niti mrzi susedne narode... Medju rep pesmama u kojima se govori o skupim kolima, o ribama koje nekome igraju u krilu, i neverovatnim diskotekama, ova pesma bila je nešto nenormalno, ali u pozitivnom smislu. Pesma koja šalje poruku mira posle svega što se desilo, u izvodjenju Srbina i Bošnjaka! Bilo je prosto genijalno. Poslati mladima poruku da se ne obaziru na stvari koje slušaju već da prestanu da mrze, i to tako dobro upakovanu u rep stil... tema je pogadjala metu!

Na prvom albumu ima još mnogo dobrih pesama po stilu i temama, ali izdvojiću još i pesmu Kuća na promaji. Pesma govori o Srbiji i životu u njoj, o ubistvu premijera, o mladima u takvoj situaciji... pored Beogradskog Sindikata, on je bio jedini izvodjač koji je imao ovakve teme na repertoaru, tj. koji je 'progovorio' o dešavanjima u to vreme.

Puzzle shock! je nastavio tradiciju netipicnih pesama. Pa tako na ovom albumu imamo nešto kao ''triptih'' koji čine pesme Nedodjija, Gola vera i Novi Vavilon. Svaka od ovih pesama ima svoju individualnu temu, ali sve zajedno govore o odnosu izmedju ljudi, kao i odnosu ljudi prema veri, a uz sve to provučen je i faktor mentaliteta Srbina. Genijalno.

,,Neko ima rogatog za partnera, nečija je vera karijera... neko čini sve po volji Božjoj, ali je i dalje sirotinja, neko zna celu Bibliju napamet - ali je i dalje životinja...''

Znam, većina njih misli: "pa ok, neka piše onda knjigu, zašto repuje kada ne priča o rep temama?" Većina komentara na njegov rad da je prvi album bio bolji, da je na drugom počeo da soli pamet i da priča gluposti. A na pitanje da li oni uopšte čuju o čemu on priča i kako može to da im se ne svidja, većina odgovara da ne mogu da održe koncentraciju dok on 5 minuta priča o takvim temama. Aha... dakle problem je u vama, a ne u njemu. On je i dalje genije, ali neki ljudi tu genijalnost ne žele da razumeju, ili im je potpuno strana... Zato ovaj mladi umetnik nailazi na toliko otpora i na toliko pogrdnih reči.

Na drugom albumu se nalazi i pesma Senke. Pesma govori protiv pozivanja Srba na svoje pretke, hvaljenja svojih istorijskih ličnosti, protiv priče o Srbima kao 'nebeskom narodu'. Govori da Srbija treba da se usresredi na mlade ljude u njoj, da gleda sadašnjost. Kao što kaže: ,,Komercijalni predah za mentalne snobove, jer ne shvataju da imamo i lepše stvari za ponos nego grobove''. Tačno, isuviše smo vremena proveli pričajući o ljudima koji su nekada bili ponos ove zemlje. A gde je priča o ljudima u ovoj zemlji SADA? Gde je tu mesto za mlade talente, sportiste i umetnike? Ne možemo u 21. veku kao uzore imati ljude koji su živeli pre 700 godina. Oni su tada bili uzori, sad su istorijske ličnosti, i veća pažnja od toga im ne treba sledovati.

"Senke":

Sledeća pesma, Šarada, je ironična pesma, parodija. Govori o tragi-komičnim situacijama, generalno, o sveopštem foliranju ljudi:

,,prvo zdravica bolesnih, onda govor mutavih... bogat se kune da nema svoj krov, dok siromah viče: Turu!...''

Pesma je odlična, cinična, ismeva svu banalnost foliranja i mase, a i pojedinca. Problem je što se neko folira iz nužde, kao doktor nauka obučen u taksistu, na primer. Ali tu su i oni koji bi želeli da su nešto što nisu.

Pozerište je pesma koja uglavnom govori o tome da svi imamo nešto protiv nečega, ali da niko po tom pitanju ništa ne radi, svi samo sede i komentarišu umesto da nešto promene...

,,Svima nam je dens – bljak, svima nam je fens – ljax, al niko nema herca da nešto menja smesta... Da sam isti kao oni, zar bih bio pobuna? Hoćeš protiv njih? Onda budi bolji od njih...'' i tako dalje.

"Pozerište":

E sad, Sveti bes je malo drugačija pesma od svega ovoga. Prvo to je pesma-priča (dakle storytelling, što do sad kod nas nismo imali). Potesna je, ali delom je istiniti dogadjaj. Govori o devojčici koja živi sa stricem koji je siluje, kasnije ona postaje prostitutka... sve u svemu teška priča. Vredna slušanja.

"Sveti bes":

Kada saberemo sve ove stvari, dobijamo jednu bombu od ironije, genijalnosti, maštovitosti i rečitosti... Puzzle shock! je jedan dinamičan album, koji kao da vrišti ono što drugi ćute, i koji govori upravo ono što ovoj zemlji nedostaje.

Ono što je karakteristično za Marčela to je uzimanje osnove za pesme iz već postojećih književnih dela. Već smo spomenuli da studira književnost... Pa tako, osnov za pesmu Nedodjija je Prolog na nebu (deo iz Geteovog Fausta). Za Senke, čini mi se da je ideju dobio (iako tematski nema veze) iz Zmajeve pesme Svetli grobovi; a Sveti bes... ima jedan deo kada spominje situaciju iz pesme Gavran od Edgar Alan Po-a... to su veze koje sam bar ja uspela da uočim, ako je neko uspeo još neku, neka javi! Ali neosporno je da njegove pesme uprkos tome imaju posebnu, neplagijatsku poruku, o kojoj vredi razmišljati! On iz postojećeg pravi nešto novo, ili istu temu razvija.

Već smo naveli da se on ne bavi samo repovanjem, takodje i piše. Kolumne su dobre, tiču se današnjih aktuelnih tema, ili se neki put javi sa nekom zanimljivom temom, smešnom ili ne. Piše i priče, ispod imate link do sajta sa njegovim pričama. Priče su uglavnom fantastične, kao što je i knjiga. U svojim pričama on takodje koristi već postojeća dela, tačnije kao da kombinuje dela i pravi novo - svoje delo. I sama knjiga trebalo je da bude zbirka priča, ali se kako on kaže 'jedna priča malo produžila'. Knjiga je, po mom mišljenju trebala još dosta da se razradi, da se proširi, ali ipak i to ima veze sa njegovim stilom. Naviknut na ralativno kratko pripovedanje, prvi roman je pokušaj nečeg dužeg i obimnijeg. Tema knjige je dobra, ima pouku, to je ista ona koja se provlači i kroz njegove pesme, i tako vidimo konstantnost u porukama koje prenosi svojim slušaocima ili čitaocima! Knjiga je mogla biti bolja što se tiče pisanja, ali je za prvi roman dobra, i očekujemo mnogo od njega! Uskoro bi trebalo da izađe i njegov treći album: Treća strana medalje, koji malo kasni... ali ga verno cekamo! =)

~~Ovo je komentar Mihajla Pantića o Marčelovoj knjizi:

"Dugoočekivani roman prvenac koji je postao popularan na prostoru ex-yu i pre nego što je objavljen, poznatog hip-hop umetnika Marčela, koji se sada pojavljuje u veoma uspelom izdanju književnika Marka Šelića.
Roman Zajedno sami Marka Šelića na poseban način, duhovito ispričanom pričom, obnavlja prastaru misao da čovek, bio kralj ili prosjak, do istine o sopstvenom životu dolazi na međi svetova, u času prelaska na onu stranu. Pa se tako, jednog dana, i Radoje Bakrač, mali čovek a „glavni junak” romana, koji se za života nije pitao ni o kakvom smislu, niti da li banalna svakodnevica obećava istu takvu večnost, obreo pred vratima samosaznanja. Marko Šelić nam svoju verziju povesti o Raju i Paklu pripoveda nepretenciozno, maštovito, i upravo stoga njegova groteska, njegova iščašena, crnohumorna vizuelizacija pejzaža onostranosti, tragom srodnih pokušaja, deluje uverljivo. Umetnost oduvek želi da dočara nevidljivo i nedohvatno, i da naš svakidašnji život, prosečan, anoniman, nikakav, upravo onakav kakav je proživeo i Radoje Bakrač, odmeri prema autoritetu večnosti koja nas prevazilazi. Dok sa ostalim srodnim dušama, „zajedno sam”, na ničijoj zemlji, u autobusu za koji se ne zna kuda ide, čeka da li će se skrasiti u konačnom miru ili sagorevati u beskonačnoj griži savesti, Bakrač se doseća da istinu o svetu, ali i o sopstvenom postojanju može pronaći jedino – u sebi. Sve ostalo podložno je konvencijama i interpretacijama, starim koliko je stara civilizacija.
Roman Zajedno sami je neobična knjiga, napisana nasuprot mnogim pragmatičnim očekivanjima koja se danas postavljaju pred svakog ko želi da piše prozu."

~~BIOGRAFIJA:

Marko Šelic, poznatiji kao Marčelo (rođen 22. januara 1983. godine u Paraćinu) je srpski rep muzičar, kolumnista i 'pisac u zaletu'.

Rad u hip-hopu započinje 1997. godine u Paraćinu, kada je napisao i svoju prvu rep strofu, a prve ozbiljnije korake postiže 1999. godine sa demo grupom "Rhyme animal", sa kojom je uspešno nastupao po gradovima u Srbiji. Zbog želje da započne solo karijeru, 2001. napušta grupu. Te godine snima i svoju prvu samostalnu pesmu - kojom započinje i njegova saradnja sa Oneya-om, tadašnjim vodećim srpskim hip-hop producentom.

Oneya je prepoznao njegov potencijal, i Marčelo je potpisao ugovor za "Bassivity music". Mixtape Bassivity izvođača ("Oneya: Bassivity Mixtape - prvi put") izašla je 2003. godine, u kojoj je Marčelo učestvovao sa dve pesme. To je bila njegova prva šansa da šira publika čuje za njega i njegove pesme. Iste godine, u novembru, izašao je njegov debi album "De Facto" (Bassivity Music), koji je postao najprodavanija ploča 2003. godine. To je bio i prvi posleratni album koji je uključivao saradnju među novim generacijama muzičkih izvođaca sa ex-Yu prostora (Edo Maajka, Elemental, Škabo, Shorty, Disciplinska komisija, Big Boss, X3M...). Album je bio pun kritika upućenih društvu, kao i, na drugoj strani, ličnih tema, ispričanim na veoma iskren i uverljiv način. Naišao je na prihvatanje i od strane publike, i od strane kritičara ("Marčelo srpsku sliku čini lepom dok govori koliko je ružna" - Slobodan Vujanovic, "Vreme"), donevši mu laskavu prestižnu titulu: glasnogovornik generacije.

Najviše prašine podiglo se oko noseće numere sa albuma - "Kuća na promaji", koja ukratko i definise Marčelov stil: veoma lična obojenost kritike političke situacije u zemlji. U njoj priča o atentatu na bivšeg premijera, Zorana Đinđića, brutalnosti policije kao i o otuđenju među mladim ljudima u Srbiji.

Zbog stalnih nesporazuma sa izdavačem, Marčelo napušta Bassivity sredinom 2004. godine i potpisuje ugovor sa kućom "Multimedia Records" (pod licencom "Universal Music" za Srbiju i Crnu Goru) početkom 2005. godine.

U decembru 2005-e godine Marčelo izdaje rezultat njegovog dvogodišnjeg truda, "Puzzle Shock!" ("Multimedia Records"), sa singlovima "Sarada","Otkucaji". "Pozeriste" i "Novi Vavilon". Ovog puta Marcelo je sarađivao sa Dragoljubom Markovicem, alijas Dr Dra (nekadašnji član rock sastava "Nista Ali Logopedi", "Block Out", "X-centar"), koji je bio više umešan u proces snimanja nego regularan producent, učestvujuci u vokalnim delovima i svirajući, a od gostiju se na albumu pojavljuju Sky Wikluh i Timjah (Bad Copy), Škabo, X-centar, Marko Milivojević (ex-EKV), nadolazeće mlade snage - Ministar Lingvista, DJ Raid i Flip Flop, kao i nezaobilazna diva hrvatske scene - Remi (Elemental). Marčelo je takođe uradio neke producentske i aranžerske poslove. Rezultat je bio hip-hop album sa jakim rock, jazz i funk uticajima, koji je odbio nekolicinu fanova striktno orijentisanih na hip-hop, ali ujedno zadobivsi poštovanje mnogih ljudi koji nisu upoznati sa tim žanrom.

Zajedno sa novim albumom došli su i koncerti, širom Balkana. Formirana je i ekipa zvana «Filter Crew» (Ministar Lingvista, Wikluh Sky, DJ Raid i Nensi), kao i prateća grupa "Shock! Orchestra".

Marčelo je 2006. dobio Davorin nagradu za najbolji rok/pop/hip-hop album iz Srbije, kao i nagradu TV Metropolis za najbolju pesmu godine, sto je jedinstveno priznanje za njegovo muzicko stvaralastvo. U poslednje vreme je više okrenut svom glavnom zanimanju - pisanju. Redovni je kolumnista i novinar časopisa "Huper" i dnevne "Politike", a bio je i povremeni bloger na B92 sajtu. U toku je snimanje trećeg studijskog albuma ("Treca strana medalje"), čije se pojavljivanje očekuje negde sredinom proleća. U medjuvremenu, početkom februara, svetlost dana je ugledao njegov prvi roman "Zajedno sami".

~~ NEŠTO MALO INTERVJUA:

MARČELO – O Đavolu i Ljudima
Art hirurgija

Ako je tačno da se koordinate genijalnosti i ludila spajaju u krajnjim tačkama, onda se domaća raskrsnica na kojoj se oni sreću zove – Marčelo. Domaćoj rap i hop-hop sceni su pojavom ovog danas najpopularnijeg srpskog pop autora dati dignitet i dostojanstvo
Razgovarao: Goran Tarlać

Reper, a ne posećuje teretane. Kazati na ovom mestu da radije zalazi u biblioteke verovatno bi bilo pretenciozno. Ali, u eri domaćih repera koji, jadni, grcaju u toponimu pojmova u rasponu od geto do gudra, uz povremene patetične akcente poput drogiram se ili prošo sam svašta (naravno, sve odreda Marčelovi citati), dakle onih koji spotove vole da snimaju u reebok majicama, sa tabloidnim damama (bez majica) i tajkunskim džipovima (keš-kolicima) na vrhu te kulise kiča, i to je stvar finog građanskog prestiža.
U njegovim nizanju oštrih rima, u kojim nije pošteđen niko – od vlasti do estrade i kolega - do izražaja dolazi Marčelov neosporni talenat za repovanje, kao i kalemljenje raznorodnih semplova koji služe za pazlersko poigravanje smislom: korišćenje opštih mesta dovodi do formiranja novih slagalica.
Kraće rečeno, Marčelo je gotovo jedini na srpskoj hip-hop sceni koga zaista razumete, jedan od retkih koji nije kobajagi.

Kakvu muziku si slušao kao osnovac?

,,Uglavnom rock. Stvari poput Čorbe, EKV-a... pa od onih takozvanih starijih razreda osnovne kreće rap. Danas je u velikoj meri tu neosoul i progresiv-rock. Ljudi umeju da se iznenade šta mi je sve na plejlisti od dana do dana.''

Gde je nestao onaj fini nevini dečko sa albuma De Facto - sa mnogo gorkih reči, ali ne i psovki?

,,U suštini to jeste jedan logičan nastavak, premda je promena veoma uočljiva, makar meni samom. Niko od nas ne brine o tome šta zapravo čeka s ove strane, svi smo prepuni entuzijazma i vere kada radimo prve pesme i spremamo debi-album. Zato je normalno da se čovek malo preispita kada jednom bude gurnut u vatru i shvati da mu je muzika slušana, da joj se posvećuje pažnja. Rekao bih da se javlja jedna svest o odgovornosti, ali ona ne sme da te učini uštogljenim i uljuljkanim. Nikad nisam mislio, niti ću misliti, da je iko u položaju kad mu je svejedno šta će reći jer je, kao, postalo super sve što zine.''

Šta ti se značajno dogodilo između dva albuma? Prestalo doba nevinosti i naivnosti?

,,Nisam ti ja ni onda bio baš neki preterani čistunac, takav utisak više izlazi iz razlike u pristupu albumima. Dogodio se različit pristup onome što se želi poslati u etar. Sad sto puta merim pre nego što presečem, ali zato sečem preciznije. Artistička hirurgija je stvar sazrevanja i treninga.
Sada si postao i važan (tj. „važan“), još malo pa će početi da pljušte sociolološka tumačenja i analize, nakon gostovanja u političkim emisijama i poređenjima sa Peščanikom?
Mislim da uvek postoji taj trenutak kada delo počinje svoj život (gotovo) nezavisno od autora, na isti način na koji se dete u nekom času odvaja od roditelja jer je sazrelo dovoljno da se stara o sebi. Onda autor postupa baš kao roditelj: sve što može je da mu poželi svu sreću, jer je već učinio sve što je mogao da čeljad bude zdrava i prava.''

Da li tvoj prosečan slušalac liči na tebe, kao apsolutnog autora pesama? Ko je on?

,,Po senzibilitetu verovatno da. To je onaj koji u ovome nalazi svoje misli. Ja bih ga jedino time opisao.''

Često se pominje konceptualnost Puzzle Schocka. Gde leži formula za, akademski rečeno, jedinstvenu poruku? Ziljave pičke, recimo i Sveti bes, inače najknjiževniji tekst, nisu deca istog jata/geta. Ili grešim?

,,U tome je caka – to ipak jeste izašlo iz iste glave i ja to moram da prihvatim kao takvo. Formula jedinstvene poruke leži u nekom kutku glave onoga ko album želi da usvoji kao celinu. Tada se prividni anti-koncept pretvara u koncept.A svi smo nekad veseljikavi a nekad veoma ozbiljni – pa i ploča treba da ima takvu energiju. Bar za mene, tako se pravi kompletni utisak. Na kraju bismo svi znali da nabrojimo dane kada nam više pašu trivijalnosti i dane kad se malo zapitamo o dubljim stvarima. Ne želim da album bude produkt samo jedne vrste dana i kreativnosti."

Jesi li razmišljao da onaj triptih nazoveš Triptih o Đavolu i Ljudima? Bog se tu gotovo i ne pominje.

,,Odlično zapažanje, u tome je zamka za površnu publiku koju bih voleo da smanjim. Ja u Boga ne diram, iako će površni uši naoružane zlim jezicima reći upravo to. Onda takvo zapažanje govori više o njima samima nego o meni.''

Kakav uticaj na sve ovo ima škola književnosti? Čuli smo da ti i profesori na fakultetu citiraju pesme.

,,Ima ogroman. Na svakom od tih polja bavim se rečima i to kod mene nije nikad bilo međusobno sukobljeno. Dopunjuju se i usklađuju.''

Zbog čega si, kao u slučaju pesme Bolji život na prethodnoj ploči, za sempl Šarade uzeo Zdravka Čolića, odnosno Arsena u drugom slučaju? Konekcija sa tradicijom, sa tradicijom sapunica, sa narodnom pop kulturom? Sa čim?

,,Sa svim tim. Rap se mora nadovezati ipak na nešto, moramo učiniti da se neko strano seme oseti odomaćenim da bi prodisalo i proklijalo. Tako se radilo i na drugim terenima gde se razvila rap-scena.''

Misliš li da ovakvi stavovi (gorki tekstovi, šamar istini) mogu biti bliski današnjim tinejdžerima. Može li glas manjine postati idol većine?

,,U nekoj meri su bliski. I među klincima ima ovih i onih, upravo to i jeste uzrast kad se prvi put stiče svest da stvari nisu proste i nepodeljene, naročito kod nas. Ja ne mislim da je hip-hop socijalni lek. Ali u velikoj meri jeste dobra dijagnoza. Pa, da počnemo...''

Da li u svom delovanju tražiš referentne tačke u skromnoj istoriji domaćeg rapa. Koje su, ako ih ima?

,,Više se osvrćem na ono što danas rade moji drugari sa scene, ali su mi recimo Who is the best veoma dragi, a Popaj apsolutni genije. Takvi ljudi treba da ostanu referentne tačke.
Ipak dosta moraš i sam ispočetka?Ali u tome si kako god okreneš sam. Aktuelnost i istorijat nekog žanra nije voz u koji možeš da uskočiš bez karte. Koju sam plaćaš.''

Govori li Geto o tome? Kada si i kako odlučio to da napišeš?)

,,Pa i to je rap, moram imati kompletnu ploču :).''

Iako se stalno govori da je taj žanr u ekspanziji, na prste jedne ruke se mogu izbrojati izvođači srpskog hip-hopa koji nailaze na uvažavanje kod publike koja nije striktno vezana za tu scenu. Zašto?

,,Pa, žanr je u svetskoj ekspanziji koja ima odjeka i kod nas, ali to nikad i nije bilo prosto preslikano. Ipak malo opreznije komentarišemo šta nam se događa pred nosom. Muzika, čak i popularna, ipak je nekakva umetnost – a tu onda otpada skala kvantiteta ako se želi meriti dokle se stiglo.''

~~Toliko...

Uploadovali smo neke njegove pesme, ako ste se zainteresovali a ranije ga niste slušali...

Marchelo - Suze feat Edo Maajka;Marchelo - Kuca na promaji;Marchelo - Nedođija bb;Marchelo & Edo Maajka feat Nevena - Volim

Mislili samo da vam uploadujemo ceo album, ali to ne bi bilo ok prema Marčelu kao autoru, ako vam se njegove pesme svide, podržite njegov rad time što ćete kupiti album. Ma koliko naivno ovo sa naše strane bilo, ako uzmemo u obzir silne forume sa linkovima mp3 muzike, ne želimo da oštetimo Marčela na bilo koji način. I ove uploadovane pesme su tu samo da biste se bolje upoznali sa njegovim stvaralaštvom.

~~Evo linka koji ce vas odvesti pravo do njegovih priča:

http://www.lupiga.com/kolumna/kolumna.php?id=2883

~~Ovo je link do njegovih kolumni:

http://www.politika.co.yu/rubrike/Pogledi-sa-strane/t48725.lt.html

Toliko od nas o njemu,

Poz K&I

Zaveštaj organe, budi human!

, 03 2008 05:33:16 +0200

Dakle, još jedna tema koja nije aktuelna kod nas ... ovoga puta radi se o zaveštanju organa. O ovom veoma humanom, i u poslednje vreme (uzimajući u obzir liste ljudi koji čekaju na organe) neophodnom činu, u cilju spašavanja ljudskih života, niti se govori dovoljno a još manje nešto preduzima. Ovo je nešto što bi u svakoj iole života i smrti svesnoj sredini trebalo da bude uobičajna stvar a ne tabu tema ... I onda se postavlja pitanje, da li smo mi toliko nesvesni ljudi, ili se radi o neinformisanosti zbog koje mi nismo krivi? Evo, mi pravimo još jedan pomak u cilju povećanja inforisanosti... A nešto da vas zainteresuje je:

,,Svako od nas treba da zna da je deset puta veća verovatnoća da vam zatreba organ, nego da se desi da budete u prilici da vam se desi moždana smrt''

Dakle, ovo je tabu tema u moru tabu tema kod nas... Ne samo na javnoj sceni zemlje nego i privatno. Na primer, u mojoj porodici nikome nije palo na pamet da zavešta organe (za neki 'ne daj Bože slučaj'), niti se ikada pričalo o toj mogućnosti, ne sećam da se u mom društvu pričalo na tu temu. Ali smo naravno nas dvoje i do te teme došli, i videli da je svuda ista situacija- ćutanje, jednostavno nekomentarisanje. Mada nije sve TAKO crno. Kod mene se prvi put javila pomisao da učinim tako nešto, kada sam video reklamu na RTS-u, davno je bilo tako da se ne sećam ko je bio pokretač akcije, verovatno vlada Srbije ili ministarstvo zdravlja. Bilo je nešto tipa "postani donator, nabavi karticu" sa nekim spotom i informacijama. Neko vreme mi se ideja motala po glavi, ali pošto sam bio maloletan i malo upoznat sa celom procedurom, odustao sam. I kada smo smišljali teme za blog, meni je javila ova.

Sakupljajući informacije za članak, naknadno smo saznali da je ona reklama, koju sam ja video, bila akcija iz 2002.godine koju je pokrenula VMA a koja je kao cilj imala afirmisanje donatora. Slogan je bio "Za hiljade mladih ljudi transplatacija znači život. Pomozimo im i obezbedimo sigurnije sutra za našu decu. Produžimo život!", a akciji su se pridružile razne poznate ličnosti i zaveštale svoje organe: Bata Živojinović, Marina Bukvić, Branka Katić, Dragan Bjelogrlić... Organe su zaveštali i tadašnji načelnik VMA general Stanković i tadašnji (možda i sadašnji, ne pratim toliko politiku u poslednje vreme) ministar Tomica Milosavljević. Akcija je trebala da bude permanentna ali ja ništa o tome posle one reklame nisam video.

Kada se priča o presađivanju organa, glavne asocijacije su trgovina organima (kao jako unosan biznis), korumpiranost lekara i zdravstvenog osoblja, itd. Hteli smo ovu temu malo temeljnije da obradimo, jer smo i mi sami zaista malo upoznati sa njom. Dakle...

Po članu 224. zakona o zdravstvenoj zaštiti republike Srbije:

"Organi, tkiva i ćelije, kao delovi ljudskog tela, mogu se uzimati i presađivati samo ako je to medicinski opravdano, odnosno ako je to najpovoljniji način lečenja lica i ako su ispunjeni uslovi propisani zakonom.
Način, postupak i uslovi za uzimanje i presađivanje organa, tkiva i ćelija, kao delova ljudskog tela, odnosno način, postupak i uslovi za lečenje neplodnosti postupcima biomedicinski potpomognutim oplodenjem, utvrduju se posebnim zakonom."

Što nas dovodi do zakona o uslovima za uzimanje i presađivanje delova ljudskog tela. Taj zakon je VEOMA star, zakon SFRJ donet 26.10. 1990. godine koji je nasledila SRJ a zatim i naša RS 2005. godine. Taj zakon sada ne važi, ali je i dalje na snazi, znam smešno je, jer naša vlada ili skupština tj ona gomila kretena, koji se grabe oko vlasti umesto da donose zakone poput ovog i iste izvršavaju, nisu izglasali ovaj zakon, verovatno nije ni do glasanja stigao, sudeći po radu naših političara, ali da se ne udaljavam od teme. Dakle ne postoji validan zakon, stari ne važi a novi nije usvojen, ali sve jedno analiziraćemo ovaj zakon, a onda objasniti kako se danas to radi.

"OSNOVNE ODREDBE

Član 1.

Ovim zakonom propisuju se uslovi pod kojima se mogu uzimati i presađivati delovi ljudskog tela radi lečenja.

Član 2.

Delovi ljudskog tela mogu se uzimati i presađivati samo ako je to medicinski opravdano, odnosno ako je to najpovoljniji način lečenja lica i ako su ispunjeni uslovi predviđeni ovim zakonom.

Pod delovima ljudskog tela, u smislu ovog zakona, podrazumevaju se organi, tkiva i ćelije, koji predstavljaju funkcionalnu celinu, koji se čuvaju pod posebnim uslovima koji sprečavaju njihovu kvalitativnu promenu, koji su obrađeni – tipizirani i čija je podudarnost uslov za uspešno presađivanje.

Član 3.

Za presađivanje se mogu uzimati delovi tela umrlog lica. Od živih lica može se uzeti za presađivanje samo koštana srž.

Izuzetno od odredbe stava 2. ovog člana, od živih lica može se uzeti jedan od parnih organa, deo jetre, gušterače i kože ako postoji odgovarajuća podudarnost delova tela.

Član 4.

Delovi tela umrlog lica mogu se uzimati radi presađivanja tek kad se, na osnovu medicinskih kriterijuma i na propisan način, utvrdi da je nastupila smrt.

Smatraće se da je, u smislu ovog zakona, nastupila smrt lica od koga se uzimaju delovi ljudskog tela radi presađivanja u svrhe lečenja, ako je, na osnovu medicinskih kriterijuma i na propisan način, sa sigurnošću utvrđen prestanak rada mozga ili srca.

Funkcioner koji rukovodi saveznim organom uprave nadležnim za poslove zdravstva donosi propis o bližim medicinskim kriterijumima, načinu i postupku utvrđivanja smrti lica čiji se delovi tela mogu uzimati radi presađivanja.

Član 5.

Smrt lica utvrđuje komisija koju odredi zdravstvena organizacija ovlašćena za uzimanje delova ljudskog tela radi presađivanja, u skladu sa propisom iz člana 4 stav 2. ovog zakona.

Komisija iz stava 1. ovog člana mora* biti sastavljena od najmanje tri lekara. Članovi komisije ne smeju* učestvovati u uzimanju i presađivanju delova tela lica čiju su smrt utvrdili.

Ako se sa tela umrlog lica uzima koža, kosti, krvni sudovi i rožnjača, smrt tog lica utvrđuje lekar. Taj lekar ne može učestvovati u uzimanju i presađivanju delova tela lica čiju je smrt utvrdio.

* „Službeni list SFRJ”, broj 22/91

Član 6.

Ovlašćena zdravstvena organizacija je dužna da uzme deo ljudskog tela i da ga čuva pod posebnim uslovima koji sprečavaju njegovu kvalitativnu promenu.

Delovi tela ne mogu se uzimati ako se umrlo lice za života izričito, u pismenom obliku, tome protivilo.

Ako je umrlo lice maloletno ili duševno obolelo, pismeno protivljenje za uzimanje delova tela tog lica mogu dati njegovi roditelji ili staratelj.

Član 7.

Lekar u zdravstvenoj organizaciji dužan je da primi pismenu izjavu lica, roditelja ili staratelja da se izričito protivi davanju delova tela za presađivanje i da o tome obavesti referalni centar za presađivanje i određivanje podudarnosti delova ljudskog tela (u daljem tekstu: Centar).

Pismena izjava iz stava 1. ovog člana evidentira se i čuva u medicinskoj dokumentaciji i posebno se upisuje u zdravstvenu legitimaciju.

Član 11.

Podaci o davaocima i primaocima delova tela za presađivanje predstavljaju profesionalnu tajnu.

Član 12.

Za davanje delova ljudskog tela radi presađivanja ne može se uzimati nikakva novčana ili imovinska naknada.

Pod naknadom, u smislu stava 1. ovog člana, podrazumeva se i pružanje usluga ili davanje bilo kakvih pogodnosti.

Član 13.

Delovi tela živih lica mogu se uzimati samo u zdravstvenoj organizaciji u kojoj će se vršiti presađivanje tih delova, osim koštane srži."

Dakle, ovaj zakon je funkcionisao na osnovu "prećutne saglasnosti" tj. u slučaju da se niste izričito protivili, vaši organi bi bili iskorišćeni. Onda se postavlja pitanje, pa čemu onda zaveštanje organa? Pa to što je pisalo na papiru lekari nisu uvek poštovali, nisu smeli uvek da poštuju. Evo šta je rekao dr Zoran Kovačević u emisiji Timofejev, "po zakonu mi smo bili slobodni da uzimamo organe, međutim ovo je Balkan. Znači, postoji jedno određeno poimanje smrti, tako da bi to bilo katastrofa da nekom uzmete organe, porodica bi vas maltene jurila oružjem itd."

To je bio problem starog zakona, zato on više nije na snazi i sada stvari funkcionišu po novom koji izgleda jos nije ni izglasan ali nebitno.

Kako sada stvari funkcionišu?

Svaki punoletni građanin bez obzira na godine može da zavešta svoje organe. Sama procedura je vrlo jednostavna, i nije potreban lekarski pregled, već se tek u slučaju smrti, ako je osoba potencionalni davalac organa, utvrđuje da li se organi mogu uzeti. Osobe koje ne mogu da budu donori su teški bolesnici, dijabetičari, maligni, teški bubrežni bolesnici, psihijatrijski pacijenti, narkomani i svi oni koji imaju teška oštećenja organa.

Pre nego što nastavim, želeo bih da objasnim u slučaju koje smrti osoba postaje potencionalni davalac. Reč je o moždanoj smrti. Moždana smrt nije isto što i koma, iz kome se pacijent kao što znaš može probuditi, povratiti, a moždana smrt je nepovratno prestajanje svih funkcija mozga. Ono što bi još trebali da znate je to da iako nastupi moždana smrt, +90% svih vaših funkcija u organizmu može još da se odvija, to je bila tema mnogih rasprava o toj granici između života i smrti. Ali te funkcije se održavaju samo uz pomoć aparata, ja smatram da ako je moj mozak mrtav i ja nestajem zajedno sa njim. Postoji jasna granica između moždane smrti i kome, komisija sačinjena od tri stručnjaka nizom metoda nepogrešivo ustanovljava da li je došlo do moždane smrti ili ne. Zakonom članovi te komisije ne smeju biti i članovi tima za transplataciju. 1200 slučajeva moždane smrti se godišnje desi u Srbiji. Obično kao posledice moždanog udara ili teške saobraćajne nesreće. Dakle to je 1200 donatora organa godišnje! Samo da su svi zaveštali organe.

Da nastavim...

Organe možeš zaveštati na VMA, ukoliko nisi iz Beograda na broj 011-3670-784 trebaš samo adresu ostaviti i stiže ti prijava koju trebaš potpisati i poslati nazad, za VMA. I to je to, oni ti šalju karticu! Toliko jednostavno i bez mnogo muke možeš zaveštati svoje organe!

Ukoliko osoba nije zaveštala svoje organe pita se njena porodica tj njeni najbliži, međutim tada su oni, normalno, zbog gubitka jako potrešeni, pod jakim stresom. Tako da se zaveštanjem organa oni oslobađaju tog dodatnog stresa, donošenja odluke.

Zašto se ljudi kod nas ne odlučuju na takav čin?

Jedan od razloga je sigurno strah od smrti. Iako svi mi znamo neminovnost kraja, imamo strah od njega, pa čak i od razgovora o njemu. Kako bi se čovek odlučio na zaveštanje organa on mora da razmišlja o tom neminovnom kraju, što našim ljudima nije lagodno. Zatim strah od toga da ako nekom važnom vaši organi zatrebaju, sve opcije budu dozvoljene. Kako je rekao neki lik sa foruma. Evo jednog odlomka iz "Timofejeva":

"Koliko bismo mogli biti sigurni da ako zaveštamo svoje organe da se neko neće pobrinuti za našu moždanu smrt kako bi došao do naših organa?

Milosavljević: Pa zato bi bilo važno da svi budemo potencijalni zaveštaoci organa, i onda smo svi na neki način u riziku.

Bjelogrlić: Kažem za ovo što je postavila, i meni je isto jednog trenutka to prošlo kroz glavu, ali o tome čovek ne treba da razmišlja. Ali, u pravu si, što više donatora onda baš ne mogu sve da nas jure. "

Drugi razlog je OGROMNO nepoverenje u naše zdravstvo. Ja ne kažem da nemate razloga za to, hej pa i ja sam STRAŠNO razočaran u naše lekare i ostalo medicinsko osoblje, ali neću dozvoliti da me to nepoverenje spreči da u trenutku kada možda budem mogao po poslednji put nekome da pomognem, to i učinim. Gledao sam po forumima i video kometare tipa "ne želim da se neko obogati na mojim organima" ili "otkud ja znam da će moji organi otići u "prave" ruke". Pa to niko ne zna, niti može da zna, ali ja ipak biram šansu da nekom pomognem! A ako se neki doktor obogati na mojim organima, on će za to odgovarati, ako ne pred zakonom onda pred Bogom. Zar ne?

Treći razlog može biti religija. Postoje određene sekte ili religije, nisam se zanimao po toj temi pa stvarno ne znam, koje svojim vernicima zabranjuju i primanje krvi da ne govorimo o organima. Naša, Srpska Pravoslavna Crkva odobrava, i ne samo da odobrava nego blagosilja i poziva vernike da zaveštaju svoje organe. Time oni ne krše nikakve crkvene zakone, dakle hrišćanstvo se tome ne protivi. I Katolička crkva odobrava čin transplantacije.

Malo statistike i činjenica:

Tragično je da je Srbija na poslednjem mestu u Evropi po broju presadjenih organa ... sve ostale zemlje, i članice bivše SFRJ su ispred nas ...Dok se u većini evropskih zemalja obavi od 50 do 100 kadaveričnih transplantacija, broj presađivanja organa od pacijenata u stanju moždane smrti u našoj zemlji može se izbrojati na prste jedne ruke. I dok su se sve evropske zemlje odavno opredelile za transplantaciju i godišnje rade na stotine ovakvih intervencija, kod nas se od 1986. godine obavilo svega 650 presađivanja bubrega (od toga 165 kadaveričnih), 18 jetre, a 2003. godine se na Institutu za kardiovaskularne bolesti "Dedinje" čak obustavilo presađivanje srca i jetre zbog nedostatka novca. Zbog nedotatka organa, kao i opreme i novca, iskorišćenost kapaciteta naših centara za transplantaciju (VMA, KCS, Dedinje i KC Novi Sad) je svega 20 odsto, dok su centri za dijalizu prenatrpani i u većini je počelo da se radi u četiri smene kako bi svi pacijenti bili podmireni, što naravno skraćuje i radni vek aparata za dijalizu.

A sad evo jednog zanimljivog članka, odlomka, ne znam šta je, pokupio sam ga na nekom od foruma koje sam posetio skupljajući info za ovaj članak:

"Problem zavestanja organa je tezak eticki problem i sustinski jako kompleksan problem, treba ga sagledavati iz vise uglova.
"Nekim pacijentima kojima je izvrsena transplatacija desila su se cudna iskustva nakon sto im je presadjen bubreg, jetra ili srce.Iako ne znaju ko je dao organ, oni pocinju da koriste njegovu memoriju. Asocijacije koje je imala neka osoba javljaju se kad se njena tkiva presade potpunom strancu. Na primer, zena se probudila nakon transplatacije srca i pozelela je pivo i hamburger; bila je veoma iznenadjena jer pre toga nije volela ni jedno ni drugo. Nakon sto je pocela da sanja cudne snove u kojima mladic po imenu Tomi dolazi po nju, uspela je da udje u trag osobi od koje je preuzela organ a koja je poginula u fatalnoj saobracajnoj nesreci...
Umesto da trazi natprirodna objasnjena za takve dogadjaje covek bi trebalo da ih sagleda kao potvrdu da su nasa tela sacinjena od iskustva transformisanih u fizicki plan. Zato sto je iskustvo nesto sto mi bukvalno " ugradjujemo u telo" ( postoje proteini pamcenja) nase celije su napunjene nasom memorijom, dakle ako primimo necije celije, primili smo, u isto veme, i njegovu memoriju."-Dipak Copra "Vitalno telo vecni um" ( kvantna fizika lepo objasnjava da su nasa tela sacinjena od energije i informacija)."

Zanimljivo .

Mi vas pozivamo da savladate strahove i zaveštate svoje organe. Jer oni nekome BUKVALNO mogu spasiti život. Život ljudi koji boluju od bolesti bubrega je jako težak i mučan, gotovo svakodnevne dijalize, odricanje u svakakvim oblicima. Zaveštanjem svojih organa ti njima pomažeš!

Evo jedne reportaže b92 o tome:

Još jednom broj je 011-3670-784, vidiš, nekada više života može da se spasi po ceni jednog pisma!

Poz od nas K&I .

Exit - jasno i glasno!

, 04 2008 00:49:31 +0200

Inače, trenutno radimo na temi Če Gevara ... ali pošto je to malo kompleksnija tema, odlučili smo da u međuvremenu obradimo ovu temu ... Idemo u susret jednom VELIKOM događaju za Srbiju, koji zbog toga zaslužuje da se o njemu priča što više. Mada naši ministri, ili bilo koji političar nikada ne bi priznali činjenicu da Srbiju u svetu predstavlja nešto što oni ne kontrolišu, i da je to predstavljanje efikasnije od svih godina njihovog 'truda' ... Radi se o nečemu 'glasnom i jasnom' dovoljno da se čuje daleko po Evropi ... radi se o Exitu, jednom od najvećih evropskih festivala. Pošto se o ovome dosta priča, to onda ne bi trebalo da bude jedna od tema ovog bloga. Ali, ovde ćemo se, pored neizostavnih stvari, usresrediti na ono što o Exitu nije toliko poznato, barem mojoj generaciji i mlađima. Istorija nastanka Exita je zanimljiva i prosto neverovatna kada se poveže sa činjenicom šta je ovaj festival danas. Nešto da vas zainteresuje ...

,,Za ime festivala izabran je engleski naziv Exit kako policija ne bi shvatila o čemu se zapravo radi '' ...

Početak 2000. godine, novi milenijum, a nešto strašno ne valja u ovoj zemlji, nešto nedostaje i koči. Ozloglašeni Miloševićev režim traje, deluje, uništava i ubija posredno i neposredno, metkom ili nedostatkom hleba i mleka, kako koga. Svi vide da već godinama nešto ne valja, svi o tome pričaju iza zatvorenih vrata, kod kuće pre spavanja, ili sami sa sobom kada ih 'sudbina' pritisne ... da ljudi, nešto ne valja. Ne valjamo mi. Iako se deo ovog našeg nepožrtvovanja vidi i danas, ipak ima razlike-nema više režima. Milošević je smenjen. A kako? Naravno, izgubio je izbore. Da ne pričamo sada o tome koliko je trebalo opoziciji da se ujedini, ipak je važno što se to DESILO. Moglo je i pre ... da su se mladi pitali, učenici, studenti ... Oni su uočili šta ne valja i želeli da to promene, što nisu ostvarili 1997. ali zato jesu 2000.

Upravo tako, ideja o Exitu se javila 1997. godine. Mlada osoba, u tadašnje vreme, tokom deset godina sveopšteg mraka u zemlji, nije mogla da uradi ništa. Zabavljati se značilo je maštati. E, a onda je neko negde shvatio da ne želi više, da tako više ne može... podelio je svoju ideju sa drugima, i tako je nastala grupa mladih studenata iz Novog Sada, puna entuzijazma i volje. Ideja je dakle, kako oni sami kažu, nastala bukvalno na travi pored Filozofskog fakulteta, u mladim glavama. Sav bunt zbog ograničavanja kretanja, nemaštine, raznih gubitaka kanalisao se u ideju o festivalu koji je samo trebalo da bude ZABAVA, samo to i ništa više. U suštini, ciljna grupa bili su mladi ljudi koji nikada nisu putovali niti su čuli strani bend. PUN POGODAK. Bingo. Ideja je rađena po uzoru na mađarski ,,Siget'' festival. Kad mogu oni, što ne možemo i mi?

,,Prvo smo organizovali ,,Marš na Beograd'', kada smo išli peške kroz glavni grad nezadovoljni tadašnjim sistemom''- kaže Dušan Kovačević, jedan od osnivača Exita, takođe suvlasnik žiga i brenda.

A još jedan osnivač, Dorijan Petrić rekao je: ,, Mislim da smo pogodili potrebu društva da se otvori, uhvatili smo ciljnu grupu koja nikada nije putovala, koja nije čula strani bend, Mislim da je taj njihov potencijal iskorišćen''.

Pre Exita, bilo je organizovano dosta žurki kao najava festivalu, na jednoj od njih, napravljen je zid iza koga su svirali bubnjari, što je simbolisalo bunt mladih koji žele promene. Sve te velike žurke, sa karakterističnim imenima, i sav bes koji je bio prisutan, takođe je i uzbunilo tadašnji režim. U zemlji, tada, opozicija se ujedinla- nekako su se složili i izbori su bili pred vratima. Shvatajući koliko je značajno da izlaznost na izbore bude što veća, organizatori su želeli da podstaknu mlade da ne sede kod kuće, već ispune svoju dužnost, za bolje nadolazeće vreme. Kada su organizatori budućeg festivala saznali da postoji program za mlade da izađu na izbore, napisali su svoju ideju i projekat koji se svideo ljudima iz ,,Ju es ejda'', koji su finansirali ceo projekat. Tada je i izabrano ime za festival-Exit. Ili na srpskom- Izlaz, izlaz na izbore, izlaz u Evropu, u neko bolje vreme. Da je stavljen naziv na srpskom, imali bi problema sa vlašću i policijom, koja je tada bila direktno kontrolisana od strane Miloševića. Prvi, Nulti Exit, trajao je čitavih 100 dana, društvo je bilo angažovano, dakle mnogo volontera, a kasnije se taj broj smanjio.Neki, redovni posetioci Exita, kažu da je prvi i bio najbolji ... porede doživljaj čak i sa plažama Ibice- muzika, voda, sunce i neka energija u vazduhu. Gosti su bili mahom naši muzičari, koji do tada nisu imali gde ni da se iskažu. Ali bilo je i stranih grupa, recimo ,,Košin'', engleski bend, i mnogi drugi ... a oduševljenje je bilo sveopšte, i naše i njihovo, stranaca. Pre dolaska stranih bendova, njihova muzika je puštana na radio stanicama, tako da kada su došli ovde, pevali su pred 20 000 ljudi koji su znali njihove pesme! Genijalno ponovo ...

Sledeća dva Exita takođe su trajala po 9 dana, a na kraju onog održanog 2002. godine, posetioci nisu bili zadovoljni ... Tada je odlučeno da se trajanje smanji na 4 dana, a budžet za dovođenje stranih zvezda poveća. I to je bila takođe prava stvar. Povećan je i festivalski prostor, i na taj Exit03 dolazi i Pit Tong, koji je kasnije bio zadužen za dobro predstavljanje Srbije u Engleskoj, na BBC-u. To je uslovilo već sledeće godine dolazak od 10 hiljada Engleza na Exit04! Ali, idejama nikad kraja, kako se čini ...

,,Planiramo da uradimo još jedan važan projekat koji će biti nazvan Eхит, odnosno isti naziv napisan ćirilicom. Tako bi naša kultura i muzika bile predstavljene u svetu, što može biti još jedna važna uloga koju će odigrati Exit''- kaže Kovačević.

Dakle, cilj je afirmacija ne tako poznatih muzičara, i njihovo predstavljanje u svetu ... Exit je danas stigao dotle da neke poznate zvezde same traže da nastupaju, kao na primer Fatboy Slim ... još jedan dokaz koliko je Exit uradio u predstavljanju Srbije u svetu, što je najvažnija stvar koja nam je u današnjim prilikama preko potrebna. ,, Exit je uradio mnogo u prikazivanju Srbije u svetu. Da je formirano ministarstvo za promociju, ne bi uradili ni 5% ovoga što smo mi. Bilo bi stoga lepo da možemo da zakažemo sastanak sa ministrom kulture, a ne da imamo dva čoveka koji nas razumeju i sve ostale koje ne zanima. Do sada smo dobili podršku Bojana Pajtića, a Mlađana Dinkića smatramo prijateljem Exita''. Dakle, opet ta 'nezainteresovanost' političara, opet bežanje od dokaza njihovih neuspeha ...

Za sve ljubitelje Exita, jedna najava: ,,Ostajemo na tvrđavi, ali postoji plan za proširenje. Sada mogu da najavim da će glavna bina biti toliko velika, da će moći da primi 100 hiljada ljudi, dok trenutno ima mesta samo za 30 000''. Dakle, svaki naredni biće sve posećeniji. Danas je to najveći muzički festival u jugoistočnoj Evropi, ali ako se ovo ispuni ... može da bude mnoogo više! I naravno ne treba zanemariti nagradu koju je dobio Exit festival u Engleskoj 2007, gde je proglašen za najlepši muzički festival Evrope! Pa , i nije malo ... Ni ja ni Igor nismo još uvek bili na Exitu, tako da ne možemo da vam damo neka lična iskustva, ali sudeći po reakcijama i naših ljudi i stranaca, vredi otići, NARAVNO.

~~Zanimljivo je šta su poznate ličnosti rekle o Exitu:

“Ovo je najbolji festival koji smo radili ovog leta.”
Liam Howlett, The Prodigy

“Jedan od najboljih festivalskih nastupa koje sam ikada radio. Neverovatno mesto, ozvučenje i sjajna publika.”
John Digweed

"Exit is the wild, painted face of fun in the new Europe -- more of a carnival than a festival.

It is the thinking person's party, where hedonism meets activism. It is a volcanic eruption of joy from which you walk away enlightened, wishing Exit had no end.

It's slogan ought to be -- "Party hard and remember -- apathy is the enemy!"
Neil Arun, journalist

“Nisam ni sanjao da će me gostoprimstvo i opuštenost ovdašnjih ljudi nagnati da u Novom Sadu ostanem mnogo duže nego što sam planirao. Inače, do sada nisam ostao nigde posle svirke.”
Dave Rose, Moloko

“Za razliku od festivala koji se održavaju u Njujorku, Parizu, Los Anđelesu, gde je samo cilj da se uzme novac od mladih ljudi koji tamo dolaze, na ovom festivalu se vidi trud.“
Tricky

“EXIT je fantastičan. Impresionirani smo Petrovaradinskom tvrđavom i njenom prirodnom akustikom, kao i različitim nivoima gde se održavaju svirke, što omogućava nesmetano izvođenje koncerata u isto vreme.“
Toby Marks, Banco de Gaya

“Exit je vrhunac moje karijere, apsolutno ga obožavam!”
Zinc

Beskrajno sam uživala u nastupu na EXITU. Energija je bila tolika da sam kao nikada do sada želela da igram.
Sian Evans, Kosheen

’’Bio sam iznenađen kada sam saznao da sam pozvan ovde, jer nikada ranije nisam bio u Jugoslaviji i znao sam da će to biti jedinstveno iskustvo. A ja za jedinstevenim iskustvima i tragam.“
Tim Simenon, Bomb The Bass

’’Biću iskren: o Srbiji sam do sada slušao uznemiravajuće vesti. Ništa nisam znao o ljudima ovde... Srbija je jedna od najlepših zemalja koje sam posetio, a koncert na Tvrđavi ostaće mi dugo u sećanju.“
Max Romeo

’’Veoma smo srećni što smo ovde i kada se vratimo u London, i ma gde budemo išli, trudićemo se da prenesemo i ispričamo svima o pozitivnoj energiji i vibracijama koje smo ovde iskusili.“
Greg Coffe Brown, Osibisa

’’Nismo uopšte znali šta da očekujemo...A bilo je neverovatno...”
Nik Halam, Stereo MC’s

“Bila nam je čast da nastupimo na Exitu i bili smo opčinjeni entuzijazmom publike, nikad nismo imali bolji nastup.”
The Pipettes

“To je jednostavno bila najbolja žurka koju sam doživeo posle 18 godina nastupa na acid house žurkama. Iskreno...”
Ralph Lawson 20/20 Vision

“Vi niste svesni šta imate ovde. Nigde ljudi ne ostaju da plešu do devet sutradan pre podne, kao ovde.”
Roni Size

“To je najbolje mesto na kom sam ikada nastupala.”
Lottie

Druga godina festivala EXIT – “Izlaz” postaje uzlaz

“Prošle godine Exit je bio izlaz iz sveopšteg beznađa i uspavanosti, a ove bi, u neku ruku, mogao biti ulaz našeg grada u Evropu.”
G. Jevtić, Dnevnik, 2001.

EXIT prodrmao Tvrđavu

’’Bio je to jedinstveni doživljaj: gore zvezdano nebo, dole Dunav, a u sredini muzika.“
I. Benašić, Blic, 2001.

~~Sumirano o Exitu:

Egzit ili Eksit (službeno: EXIT) je letnji muzički festival koji se održava jednom godišnje na Petrovaradinskoj tvrđavi u Novom Sadu, počevši od 2000. godine, i obično traje četiri dana. Za kratko vreme je izrastao u veliki i priznati muzički festival i danas je poznat širom Evrope. Za to je delimično zaslužno i okruženje u kome se Egzit održava - živopisna tvrđava iz 18. veka koja se nalazi na uzvišenju iznad Dunava.
Festival je pokrenula grupa studenata Univerziteta u Novom Sadu, kao pokušaj da mladima Srbije pruže neko dešavanje i pokrene kulturu i zabavu Novog Sada sa mrtve tačke, tj. neku vrstu „izlaza” (engl. exit) iz ionako loše situacije koja je u to vreme vladala u zemlji. I pored finansijskih i drugih problema koji su ga pratili, festival je istrajao i razvio se ono što danas predstavlja. U početku je organizovan preko Studentske unije Fakulteta tehničkih nauka i Univerziteta u Novom Sadu, da bi se kasnije u organizaciju uključilo i više nevladinih organizacija i komercijalnih firmi.
Egzit je u novembru 2007. godine u Londonu izabran za najbolji muzički festival u Evropi na ceremoniji „Festivalske nagrade Ujedinjenog Kraljevstva” (engl. UK Festival Awards) u saradnji sa „Yourope”, evropskom asocijacijom 40 najvećih muzičkih festivala u Evropi. Ova nagrada je prvi put dodeljena 2007. godine.[1].

~~E sad, za one koji žele da odu na Exit, evo odgovora na neka praktična pitanja, tipa smeštaja, hrane, cene ...

*Smeštaj: EXIT Kamp 08, Privatan smeštaj, Hoteli

*Hrana i piće: Novi Sad je poznat kao gastronomski grad, u kom se može dobro i kvalitetno jesti. Specijalitet koji morate probati je leskovacki roštilj i naravno čuvena Karlovačka vina i domaće rakije. U Novom Sadu postoji veliki broj restorana:
Internacionalni, domaći, italijanski, kineski, tajlandski, indonežanski, specijalizovani riblji restorani...

Prosečna cena obroka u restoranu je od 400 do 800 dinara po osobi, domaće pivo košta oko 100 dinara, strano od 120 do 200 dinara, kafa je od 70 do 100 dinara, sokovi su oko 100 dinara. Većina restorana se zatvara do 23 časa. Većina fast food restorana rade 24 časa, a cena hrane je od 100 do 250 dinara. PRIJATNO!

*Cene: Studenti i učenici ulaznice za Exit festival po staroj, jeftinijoj ceni od 5490 dinara mogu da kupe od ponedeljka, 23. juna, do subote 28. juna. Dovoljno je da ponesu svoje indekse i đačke knjižice prilikom kupovine ulaznica u ekspoziturama Erste banke i tako uštede 2300 dinara, jer je od ponedeljka, 23. juna, redovna cena četvorodnevne ulaznice 7790 dinara.
Ulaznice za Exit 08 mogu da se kupe na prodajnim mestima u Banja Luci, Tuzli, Ljubljani, Skoplju, Podgorici, Zagrebu, Rijeci, Splitu, Sarajevu, Sofiji i Osijeku.
Cena jednog dana ne prelazi 3100 dinara, a nije ispod 2500.

*Mapa:

~~Ovo su linkovi za više info:

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4 Ukoliko imate bilo kakvu drugu nedoumicu koja se tiče festivala EXIT ili naprosto želite da znate više o festivalu i drugim događajima koje organizujemo možete pisati na odgovorimi@exitfest.org ili na answerme@exitfest.org.

Ukoliko imate bilo kakva pitanja ili nedoumice u vezi sa ulaznicama možete pisati na: ulaznice@exitfest.org.

Za sva pitanja u vezi sa kampom možete pisati na kamp@exitfest.org.

...pozz! K&I

p.s. ponavljamo, sledeća tema će biti o Če Gevari...

Vrnjačka Banja, Kaća kaže: "pa,pa..."! =)

, 05 2008 00:47:29 +0200

Kao što već znate ako ste čitali neke od predhodnih članaka, ovaj blog vodimo ja i Kaća. Zajedno pišemo i međusobno se dopunjujemo kada su tekstovi u pitanju. Večeras tj sada se Kaća užurbano sprema, jer je, iako neće da prizna, pomalo lenja i loš organizator sobstvenog vremena. Sorry Kaća, ali tako je ispalo, xexe.

Kaća je planirala da se probudi rano ujutru i spremi sve stvari za put, da kupi šta god joj je trebalo, spakuje sve to i onda da joj ostane samo da bezbrižno čeka čas polaska,u 08:00 sutradan. Ali... ufff kako mi je milo sada ovo ali :)... Kaća, pošto je naporno radila na članku o Exit-u, koji na naše veliko razočarenja mena ni jedan jedini komentar, ali nema veze naš trud se mora kad tad isplatiti. Dakle pošto je radila na tom članku od kasno u noć, sutra nije uspela da se probudi na vreme (hajde da se malo uspavala, ali do 13:00! Mislim stvarno...:)). Verovatno je preko dana jurila da pokupuje stvari koje joj trebaju, ali sve i da je to potrajalo morala je sve to do sada spakovati i srediti. Šta je ona radila? I kako je dangubila? Nemam pojma, samo znam da se sada pakuje i vrši poslednje pripreme pred put. :)

Ja sam se uneo u ovo kritikovanje Kaće potpuno zaboravljajući da pomenem njenu, kako se to sada popularno govori po turističkim agencijama, destinaciju (ma pomenuo sam u naslovu, nebitno). Kaća sa društvom ide za Vrnjačku Banju. Ona, njena drugarica Anđela,Tamara i Paja, Paja nije drugarica :). Koliko sam ja razumeo borave u nekoj kući, vili, tako nešto. Zadržaće se sedam dana i za to vreme ja neću objavljivati nikakve članke. Radiću na članku o Če Gevari, za kasnije imamo u planu članak o Putinu, na kome možda počnem da radim, ali ništa neće biti objavljivano dok se Kaća ne vrati i sve to pogleda.

Ovaj članak posvećujem Kaćinoj poseti Vrnjačkoj Banji... Pa da vidimo šta sam ja to sve saznao, a šta sam sve već znao o Vrnjačkoj Banji. :)

Ja sam Vrnjačku Banju posetio par puta. Prvi put kao klinja, mislim da sam bio četvrti razred. Ja, ćale, keva i sestra smo boravili u Hotelu Breza, mislim da je u pitanju vojni hotel. Pre toga su moji sa prijateljima boravili tamo, svidelo im se i za nekoliko nedelja smo porodično posetili banju na sedam dana. Davno je to bilo, pa se i malo toga sećam. Moji kasniji boravci tamo, u 5. i 6. razredu kao i u 8. na eskurziji, mi pomažu da osvežim svoja sećanja i iskustva iz Vrnjačke Banje.

Moj svaki boravak je bio ispunjen pozitivnim raspoloženjem i samim tim istim iskustvima. Predivni parkovi, svi oni "debeli" hladovi, žubor potočića, oni simpatični mostići preko istog (jedan od njih je most ljubavi, sa gomilom katanaca na sebi), zatim nezaobilazni vozić kojim je moja seka bila opsednuta. Vrnjačkom Banjom je greh ne prošetati! Jedan od jedinstvenih spojeva čovekovog dela i prirode.

Dani su nam prolazili od prilike ovako... Buđenje, doručak, bazen u Hotelu, koji je bio SUPER, (ne znam kakav je sada, ali dok sam ja kao klinac tamo boravio bio je extra u zatvorenom, voda je bila čistija nego u bilo kom bazenu u kojem sam se ja do tada kupao), kupanje sve do ručka, onda malo odmora, ponovo bazen (radio je dva puta dnevno u određenim terminima, inače ne bih izlazio iz njega :)), onda šetnja, večera, pa ponovo šetnja do vremena za spavanje. Moram da napomenem da je kuhinja u ovom hotelu bila fenomenalna, ni nalik onoj "bljak" kuhinji sa kojom sam do tada imao iskustva na rekreativnim nastavama. Imali smo izbor, za svaki odrok, od tri jela, što je meni bilo fenomenalno sa obzirom da sam tada bio veoma probirljiv.

Evo mene u banji (kada nam se Kaća vrati, moraće i ona koju uploadovati:)) :

Uuuu, nešto sam opasno bio ljut!

Preko dana mirna, opuštena, mogu slobodno reći tiha, za domor, relaskaciju, uživanje. Ta ista banja se noću budila u obliku ogromne mase koja šeta jednom od onih glavnih staza parka, ljudi svih uzrasta i doba, šetali su neki užurbano, neki lagano, ali svi sa osmehom na licu. Ulični prodavci čije su tezge bile šarene i živahne poput duge, muzika iz restorana, kafića i hotela. Ulična rasveta uz pomoć gomile drugih izvora svetlosti, od igračaka i ostalih svetlećih gluposti u dečijim rukama, do reklama i osvetljenih izloga raznih radnji, prodavnica, butika, davala je Vrnjačkoj Banji poseban sjaj koji je postao brend!

Nikada nisam iskusio "noćni život" Vrnjačke Banje, u smislu raznih diskoteka i klubova. Ali i da je sada ponovo posetim ne bih odvojio više od 2,3 večeri za takav vid provoda. Jer mislim da takvih mesta ima svuda, a onog sjaja od kome sam pričao retko gde.

Sećam se restorana "Kruna", mislim da se tako zove, roštilj i pečenje su bili izvrsni, i sama atmosfera je bila jedinsvena. Većina stvari je bila od drveta, na starinski način oblikovana i uređena. Fontana i životinje su upotpunili doživljaj. Svega se sećam stvarno malo, tako da je vrlo moguće da sam u nečemu pogrešio.

Vrnjačka Banja je savršeno mesto za mlade bračne i ostale parove, koji će definitivno provesti najlepše dane svoje veze na ovom mestu! Ali ona je ništa manje atraktivna porodicama, i nezaobilaznim posetiocima svih banja u Srbiji, penzionerima. Vrnjačka Banja je definitivno univerzalno mesto za domor, jer nudi svakome po nešto.

Evo šta sam sve iskopao o istorijatu i razim manifestacijama koje se odigravaju u Vrnjačkoj Banji...

~~ISTORIJAT:

Vrnjačka Banja je najveće i najpoznatije banjsko lecilište u Srbiji a i šire i tradicionalno vrlo privlačan turististički centar za odmor i rekreaciju. Banja se nalazi u centralnoj Srbiji, oko 200 km južno od Beograda. Drumskom i železnickom saobraćajnicom koja dolinom Zapadne Morave spaja magistralne puteve Balkana, Beograd - Sofija i Beograd - Atina, Vrnjačka Banja je veoma dobro povezana sa svim krajevima Srbije i Crne Gore, a dobrim lokalnim putevima sa svojim šumsko-planinskim zaledem koje čini široko područje očuvane prirodne sredine. U ovaj kompleks spadaju visoke planine Kopaonik (2017m), Željin (1785m), zatim, Stolovi (1376m) i obližnji pitomi Goč (1216m). Klima je umereno kontinentalna. Uticaj obližnjih planina daje mikroklimi Vrnjačke Banje poseban karakter i čini je veoma prijatnom. Leta su umereno topla sa svežim jutrima i večerima, a zime su snegovite i bez oštrih mrazeva. Srednja godišnja temperatura je 10,5°C, a srednja letnja 20°C.

O nastanku Vrnjačke Banje nema pisanih dokumenata, niti je moguće kontinuirano pratiti tok njenog razvoja. Na osnovu pronađenog arheološkog materijala može se sa sigurnošcu tvrditi da su vrnjačke mineralne vode korišćene još u antickom periodu. Iako sistematska istraživanja u tom pravcu nisu vršena, izvesna otkrića pružila su nepobitne dokaze da su Rimljani koristili lekovite vrnjačke vode.

Prilikom kaptaže toplih izvora 1924 - 1925. godine, pronađeni su na ovom mestu delovi građevinskog materijala, odnosno bazena za kupanje i stari rimski izvor - Fons Romanus.

Takođe je na istom mestu otkriveno oko 500 komada rimskih novčića, nekoliko iz vremena pre nove ere, a najveci broj iz perioda od II do IV veka. Nema nikakve sumnje da su za oporavak i odmor svojih legionara Rimljani koristili vrnjačku toplu mineralnu vodu, što je, uostalom, bila njihova praksa u čitavoj tadašnjoj Evropi. Najverovatnije je da su ovde na oporavak i odmor dolazili vojnici iz provincije Moesia Superior i iz vojnih logora na dunavskom limesu.

Rimsko ime Vrnjačke Banje nije poznato. Sadašnje ime Banja je dobila po imenu sela Vrnjci, u čijem su ataru mineralni izvori otkriveni.

Nije pouzdano poznato da li su vrnjačke mineralne vode korišćene u poslerimskom periodu. Velika seoba naroda, dolazak Slovena i opšti metež na Balkanu, svakako su za izvesno vreme prekinuli interes i mogućnost korišcenja vrnjačkih mineralnih voda. Nešto kasnije, u vreme vizantijske uprave, mineralne vode Vrnjačke Banje ponovo se koriste, o čemu nam svedoče arheološki nalazi (novac, oružje i oruđe) otkriveni u obližnjim lokalitetima.

U doba srednjeg veka, nazadna shvatanja, sasvim suprotna antičkim, onemogućavala su korišcenje mineralnih izvora u čitavoj Evropi za dugi niz stoleća. Vrnjačka Banja je u ovom periodu doživela sudbinu koja je pogodila gotovo sve evropske banje u kojima su Rimljani toliko negovali i proslavljali kult lepote i fizičkog zdravlja.

U izvorima iz perioda srpske srednjovekovne države o Vrnjačkoj Banji nema podataka, iako bi se to moglo očekivati, s obzirom na neposrednu blizinu značajnih kulturno-političkih centara, manastira Žice i Ljubostinje i Kruševca, prestonice kneza Lazara.

Neke legende govore da je lekovitost vrnjačkih voda bila poznata i korišcena u vreme poznije turske vladavine. U Vrnjačkoj Banji, kažu legende, lečile su se turske spahije, tražeci da ih mesno stanovništvo hrani i služi. Da bi izbegao služenje agama i begovima, narod je izvore zatrpavao.

Odlaskom Turaka i postepenim političkim i ekonomskim snaženjem Srbije u 19. veku situacija se menja i lagano se stvaraju uslovi i pojačava interes za korišcenje vrnjačkih mineralnih voda i banja uopšte. Ponovni pronalazak i korišcenje ovih voda predanje pripisuje slučaju sa bolesnim konjem vrnjačkog sveštenika Jeftimija Hadži-Popovića. Navodno bolesni konj je bio takoreći prepušten svojoj sudbini, pošto ga je sveštenik Jeftimije smatrao neizlečivim i nekorisnim. Prepušten sam sebi, konj je lutao dolinom i pio toplu mineralnu vodu koja je tada izvirala u gotovo suvom rečnom koritu. Predanje kaže da je konj posle tri meseca potpuno ozdravio.

Prvi pisani podaci o Vrnjačkoj Banji nalaze se u izveštaju barona Žigmunda Herdera, upravnika saksonskih rudnika u Frajburgu, koji je po nalogu kneza Miloša Obrenovića ispitivao prirodna bogatstva tadašnje Srbije. On je dao izvanredno visoku ocenu kvaliteta vrnjačkih mineralnih voda i uporedio ih sa čuvenim vodama Karlovih Vari u Čehoslovačkoj.

Dr. Josif Pančić, profesor Velike škole u Beogradu, takođe se interesovao za Vrnjačku Banju. On je njene vode upoređivao sa vodama Krenhen u Ensu (Nemačka). Njegova rasprava o mineralnim vodama u Vrnjcima, koje je 1869. god. pročitao u velikoj školi, probudila je veliko interesovanje javnosti i bila najbolja preporuka za korišcenje ovih voda u lečenje.

Vrnjački sveštenik Jeftimije Hadži-Popović izvršio je 1856. god. prvu primitivnu kaptažu toplog mineralnog izvora.

Među prvim banjskim posetiocima bio je i tadašnji okružni načelnik u Kruševcu, Pavle Mutavdžić. On je, po savetu Josifa Pančića u Vrnjcima boravio i lečio se 1860. god. i sagradio jedan omanji bazen sa zgradicom za stanovanje.To su bili prvi Banjski objekti.

Pavle Mutavdžić je 1868. god. zajedno sa Matijom Karamatkovic, profesorom gimnazije u Kruševcu pokrenuo inicijativu za obrazovanje jednog društva sa ciljem da se brine o uređenju i podizanju lekovite vode. Tako je 1. Jula 1868. god. obrazovano "Osnovatelno fundatorsko društvo lekovite kisele vruće vode u Vrnjcima", kome je odmah pristupilo oko 80 članova, sa ukupnim dobrovoljnim prilogom od 5716 groša. Ovim sredstvima otkupljeno je zemljište oko izvora, izvršena je kaptaža i izgraden bazen od dasaka sa odeljenjem za svlačenje. Tako je Vrnjačka Banja počela sa radom vec sledeće, 1869. god., u njoj je bilo 538 posetilaca.

1927. godine kralj Aleksandar Karadordevic u Vrnjačkoj Banji.

21.05.1910. godine prvi voz dočekan u Vrnjackoj Banji.

1. jula 1868.godine po starom kalendaru odlučeno je da se osnuje dobrovoljno udruženje za podizanje Vrnjačke Banje.

1869. godine po zvaničnom izveštaju boravilo je 538 posetilaca u Vrnjcima. U julu te iste godine uvedena je obaveza plaćanja banjske takse u iznosu od 10 para caršijskih za jednu celu familiju. Ova godina se smatra prvom zvaničnom banjskom sezonom sa kaptiranim izvorima tople vode, kupatilom, banjskim lekarima i velikim brojem posetilaca.

Po naređenju Ministra unutrašnjih poslova Stojana Protića, početkom 20. veka podignuto je više modernih hotela i vila, i to:

    * hotel Sotirović sa 35 soba
    * hotel Evropa sa 4 sobe
    * vila Dobrila sa 17 soba
    * vila Agina sa 31 sobom
    * vila Arnovljević sa 22 sobe
    * vila Gavrić sa 5 soba
    * vila Katarina sa 6 soba i druge.

Prema jednoj publikaciji iz 1935. godine, informatoru za posetioce u Vrnjačkoj Banji su tada bila tri sanatorijuma: Dr. Živadinović, Sveti Ðorđe i Radnički sanatorijum kralja Aleksandra I. Te godine u Banji su radila 24 lekara, i niko od posetilaca na lečenju nije mogao da pije toplu mineralnu vodu i koristi kupanja bez prethodnog lekarskog pregleda i uputa. Državni banjski lekar bio je dr. Sreten Nikolić, cija je ordinacija bila u zgradi fotografa Milana Krčmarevića.

Od osnivanja moderne banje u Vrnjcima koje se vezuje za 1868. godinu vrnjčani su pridavali veliki značaj balovima, maskenbalima, kermesima...Ovaj duh se zadržao i do današnjih dana.
Datum osnivanja (14. jul) prve turističke organizacije na balkanu (Osnovatelno fundatorsko društvo kiselo vruće vode u Vrnjcima) uzet je kao povod da se danas ustanovi manifestacija pod nazivom „Vrnjački Karneval“. Karnevalska dešavanja su rasporedena u nedelji koja je vezana za ovaj datum.

~~KERMESI

...Najveličanstveniji kermesi priredivani su na velikoj terasi modernog banjskog kupatila. Za organizaciju kermesa bila je zainteresovana cela Banja, svi njeni žitelji, pa i žitelji okolnih sela, koji su imali svoj udeo u kermesnom slavlju. Za kermes su pozivani gosti iz drugih mesta, a Banja je na dan kermesa bila uglađena, besprekorno čista i sva u svečanom ruhu. Cveća je bilo na svakom koraku, a muzika je dva puta dnevno u paradnom maršu prolazila kroz banjske ulice. Terase kupatila su bile okićene mnogobrojnim lampionima i ukrasnim sijalicama, a pirotehničari su užurbano vršili poslednje pripreme za nezaboravni vatromet. Kermes je počinjao oko devet sati uveče, otvarao ga je prigodnim recima predsednik neke dobrotvorne organizacije, u čiju korist je odlazio celokupan prihod, a zatim su nastupali glumci, pevači i umetnici. Vrnjačke žene su za to veče pripremale bezbroj torti, prosto su se utrkivale koja ce lepšu tortu da umesi. Kolači su deljeni besplatno, bio je to dar Vrnjčana gostima, a piće i druge dakonije su služili ugostitelji. Kroz igru, razne atrakcije, izbor lepotica i druge nagrade odvijala se najlepša i najromantičnija Vrnjacka letnja noc...

„Priče iz banjske prošlosti“ – Branko Radosavljević

~~MASKENBALI

Osim kermesa i drugih zabava maskenbali su svakako bili najposećenija dešavanja tog doba. '50-ih i '60-ih godina prošlog veka hoteli "Sloboda","Zvezda" i"ROPS" su bili organizatori ovih dešavanja tokom kojih su proglašavane najbolje maske.

'80-ih tu ulogu je preuzeo kafe "Lipa" i uz par organizovanih maskenbala nastavio tradiciju maskenbala u Vrnjačkoj Banji.

'90-ih su maskenbali organizovani u kafeu "Elegant Draškovic" uz brojne performanse, škole glume, muzicke radionice...

2002. godina predstavlja prvu godinu organizovanja maskenbala u kafeu "Savka" i od tada se tradicionalno svake godine nastavljaju dešavanja ove vrste.

~~KARNEVAL

Po priči starih Vrnjčana početkom '60-ih godina Vrnjačka Banja postaje karnevalski grad. Tokom narednih godina organizovano je nekoliko karnevalskih povorki, ali na žalost ova manifestacija ubrzo počinje da gubi na značaju i polako odlazi u zaborav, sve do trenutka kada Turističko sportski centar "Vrnjačka Banja" preuzima inicijativu i osniva "Međunarodni Vrnjački Karneval".

Prvi "Međunarodni Vrnjački karneval" održan je u periodu od 12.07. do 17.07.2005. godine i objedinio je preko 40 različitih zabavnih, kulturnih i sportskih manifestacija. Centralno dešavanje Vrnjačkog karnevala, je velika MEÐUNARODNA KARNEVALSKA POVORKA, koja je 2005. godine okupila 34 karnevalske grupe iz zemlje i inostranstva. Karnevalska povorka je brojala preko 1.500 ucesnika. Već tokom drugog karnevala formira se i dečija karnevalska povorka, a Vrnjački Karneval postaje član Federacije evropskih karnevalskih gradova (FECC). Vrnjački Karneval zauzima značajno mesto u kalendaru svetskih karnevalskih dešavanja.

Muzički festival u Vrnjačkoj Banji:

4. Međunarodnji Vrnjački festival biće održan 13-20. jula!!! Nemoj propustiti šansu da učestvuješ u ovom, kod nas a i šire, jedinstvenom događaju!

Crvena jabuka nastupa 14. jula! Ozbiljno ću razmisliti da posetim njihov koncert, Vrnjačka Banja mi nije toliko daleko, a ovakve manifestacije definitivno vredi posetiti!

Kaća nestrpljivo stvorenje, evo završio sam!

tačno je 05:00 i ti sada uveliko spavas i... xexe...

Neka ti je srećan put i lepo se provedi, a kada se vratiš napisaćeš članak "Kako se Kaća provela u Vrnjačkoj Banji!?" :)! Ponesi foto-aparat, nemoj slučajno da si se vratila bez fotke za blog!!!

Puno pozdrava Igor!

Anoreksija!

, 04 2008 14:32:50 +0200

Anoreksija - bolest u modi

Visoke, prozirne figure koje se graciozno kreću noseći preskupe komade garderobe... pritom neverovatno fotogenične i savršeno zgodne .... Ili možda - visoke figure čiji je osmeh grč, čije se telo ispod naslagane odeće gotovo i ne vidi, ili do izražaja eventualno dolaze karlične kosti i koščata ramena... I onda se postavlja pitanje - zašto čitav svet i dalje misli da je takav izgled imperativ, zašto i dalje žene širom sveta svoj izgled žele da poistovete sa izgledom ovih slabašnih figura?! Odgovor je u medijskoj manipulaciji, u plasiranju ovakvih tela na naslovnice časopisa, njihovo šetanje po pistama, pojavljivanje na televiziji gde se njihov izgled hvali itd. I eto, prosečna osoba želi biti mršava do granica bolesti, želi da izgleda kao da je provrela 3 meseca u Aušvicu. Ali, tu nije kraj uzročno-posledičnom ciklusu. Kao rezultat svega nastaje bolest, najprisutnija kod tinejdzera, koja se naziva anoreksija. Poslednjih godina, svest o štetnosti gojaznosti i idealizacija mršavosti menjale su navike u ishrani pogotovo devojčica u pubertetu, mada ni dečaci nisu toliko retka pojava. Bolest se najčesće javlja kod devojčica između 12 i 20 godina. Uzroci ovog oboljenja su bio-psiho-socijalnog porekla, sto govori o kompleksnosti nastanka i lečenja same bolesti. Anoreksija je psihicki poremećaj sa simptomima straha od hrane, osećaja krivice nakon komzumiranja hrane, potrebe za održavanjem niske telesne težine. Dovodi do psihičkog i fizičkog propadanja, depresije i kaheksije. Najkritičnija grupa jesu adolescenti. Adolescencija nosi problem prihvatanja sopstvenog tela i brojnih promena, a anoreksija koja se javlja je pokušaj odbijanja tih promena, otpor odrastanju. To je apel za pomoć a ne samouništenje. To je želja da se bude primećen i prihvaćen. Često nastaje zbog sukoba sa sredinom ili sa roditeljima, praćeno strahom od napuštanja, preispitivanjem svojih novih uloga i straha od njih, neretko i sa eventualnim osećajem krivice zbog budjenja seksualnosti i regresivnom težnjom ka nižem uzrastu, ka vraćanju u detinje doba potpune 'nevinosti' i bezazlenosti.

Kakve osobe su sklone anoreksiji? Za razvoj jedne individue, vrlo je bitno njeno najranije detinjstvo, počeci njenog rastanja i sazrevanja. Pa tako, za pravilan psihicki razvoj deteta neophodno je da se majka od malih nogu na pravilan način postavi prema potrebama deteta. Bebe, dok još uvek ne znaju da govore, plaču kada god im nešto smeta: kada im je hladno, vruće, kada su gladne ili žedne... ako beba dobije hranu svakog puta kada joj nesto zasmeta dobiće lažan osećaj da svaku nelagodnost može odstraniti hranom, što kasnije može dovesti do gojaznosti ili do kontra efekta - anoreksije. Tokom proučavanja anoreksičnih osoba došlo se i do nekih podudaranja u porodicama obolelih. Porodice anoreksičnih osoba se često opisuju kao umrežene, prezaštićujuće, sa težnjom ka izbegavanju konflikata i stvaranju koalicije sa pacijentom od strane jednog ili drugog roditelja. Odgovornost članova porodice i granice među njima su neodređene i slabe. Članovi porodice anoreksične osobe nameću veliku odgovornost jedni drugima, ali se i međusobno prezaštićuju. Često se navodi da su očevi anorektičnih ćerki distancirani i izolovani od ostatka porodičnog sistema. Rezultati nekih studija ukazuju da i anorektične ćerke i njihove majke ocenjuju očeve kao mnogo distanciranije nego što to čine osobe iz kontrolne grupe, ali da takvu procenu ne daju i siblinzi anorektičnih osoba. Ovaj nalaz otvara dilemu da li su očevi anorektičnih osoba zaista toliko distancirani ili ih samo kao takve opažaju pojedini članovi porodice. Druga istraživanja ukazuju da su roditelji anorektičara istovremeno i više privrženi i više nemarni, a da su očevi veoma kontrolišući. Njihove anorektične ćerke su submisivne i nepoverljive. Postoje istraživanja koja ukazuju da ne postoji "tipična porodica anorektičara" ali da u porodicama ovih osoba postoji veće prisustvo različitih problema i da majke anorektičnih osoba u značajno većem procentu pate od depresije. Postoje dakle neke sličnosti izmedju porodica, ali mnogo više ima sličnosti u tipu osoba koje postaju anoreksične. Jedna od karakteristika jeste da su često u pitanju iznadprosečno inteligentne osobe, i samim tim, one i u pogledu sopstvene telesnosti razmišljaju na magičan način. U tom smislu je tipično da se samopoštovanje direktno povezuje sa onim što jeste ili nije pojedeno. Generalno, to su osobe koje imaju izuzetno nisko samopoštovanje i izraženo osećanje neadekvatnosti. To su osobe koje se plaše polnog sazrevanja i uopšte seksualne zrelosti i delovanja. S obzirom da su anorektične osobe često veoma poslušne i konformirajuće, postoje mišljenja da je poremećaj ishrane zapravo pokušaj uspostavljanja kontrole bar nad delom svog života, s obzirom da je ta kontrola izgubljena zbog velike potrebe za povlađivanjem drugima. U tom kontekstu, gladovanje predstavlja i uspostavljanje reda. Ove osobe su često ponosne na svoju sposobnost da izgube na težini, a samonametnuta pravila vezana za hranu predstavljaju supstitut za nedostatak autentične nezavisnosti. Većina anorektičnih adolescentkinja su ozbiljne, organizovane, uredne, tihe, savesne, veoma su osetljive na odbacivanje i sklone iracionalnom osećaju krivice i brige. Ove osobe su često perfekcionisti koji imaju iracionalna očekivanja i od sebe i od drugih. I pored toga što su često veoma uspešne, osećaju se neadekvatnim, defektno i bezvredno. Pored toga, često vide svet u crno belim kategorijama; sve je ili dobro ili loše, debelo ili mršavo. Neretko se ove osobe udaljavaju od ljudi, imaju poteškoća u iskazivanju osećanja, naročito agresije i osećaju se bespomoćno, pune krivice i sramote. Blokirana agresija se pretvara u autoagresiju kroz izgladnjivanje i uništavanje sopstvenog tela. To su bolesno pedantne osobe koje ne mogu podneti ništa što nije savršeno, pa zato i svoj izgled žele da dovedu do savršenosti tj do nekog nametnutog ideala. Na primer, devojčica je u školu došla sa ranama na prstima ruke, zato što je celu noć ponavljala pisanje domaćeg zadatka da bi postigla savršen rukopis. Paradoks ove bolesti je činjenica da anoreksične osobe mršave da bi se nekome dopale, a zatim gube potpuno interesovanje za suprotni pol i gube seksualnost. Čeznu za bliskošću ali su istovremeno uplašene od nje. Neka istraživanja ukazuju da je oko četvrtina osoba sa poremećajima ishrane tokom života bilo seksualno zlostavljano. Anorektične osobe imaju problema sa separacijom i individuacijom od oba roditelja.

A kako znamo da li je u pitanju anoreksija ili samo privremena 'kriza'? O anoreksiji govorimo onda kada je gubitak telesne težine veći od 20 do 25 prcenata. Tada se već po gubitku mišićnog tonusa vidi da osoba nije više zdrava, što je uočljivo i po drugim simptomima. Postoje dva tipa anoreksije, jedan je restriktivni tj. sprečavanje unošenja hrane a drugi je tip anoreksije sa čišćenjem, praćen povraćanjem i upotrebom laksativa. Anoreksiju karakterišu postojanje gladi i apetita ali njihovo nepriznavanje. Tako da je sam naziv anoreksija (anorexia) nepravilan, jer u bukvalnom prevodu znači bez apetita. Ovo nije tačno zato što oboleli osećaju glad ali je negiraju i poistovećuju sa stomačnim tegobama, bolovima u želucu, mučninom... Čak pristaju i na razna ispitivanja i idu daleko u traženju drugih uzroka, potpuno negirajući izgladnelost svog organizma. Postepeno, osoba postaje sve mršavija a gubitak na težini nailazi na divljenje vršnjaka, čije je mišljenje izmanipulisano modnom industrijom. To što im se dive i što su u centru pažnje daje dodatnu snagu obolelima i oni nastavljaju sa restrikcijama u ishrani, hraneći se pažnjom uperenom na njih i lažnim osećajem samokontrole i moći, jer inače, oboleli su vrlo slabie ličnosti, izrazito osetljive, najčešće su nesigurne mlade osobe. Vremenom, želja za vitkošću do granica dečije postaje opsesija i nastaje bukvalan strah od hrane. Tada pate i oni i porodica, uz konfuziju odnosa i agresiju. Posledice anoreksije su problemi rada srca, slabljenje srčanog mišića, smanjuje se čak i intelektualna sposobnost zbog nepravilne i nedovoljno hranjive ishrane, dolazi do snižavanja krvnog pritiska, nesvestice, snižene telesne temperature, kosa i nokti postaju lomljivi, kosa pojačano opada, koža je suva, kosti su sklone prelomima, dolazi do anemije... Kod devojaka je karakterističan i gubitak menstruacije a kod muškaraca se smanjuje libido. Lečenje anoreksije je teško jer je bolest psihička i previše je uzroka nastanka bolesti. Dugim izgladnjivanjem i gubitkom težine, oboleli su pokrenuli čitav lanac drugih poremećaja u svom organizmu. Prvo je bitno uočiti da postoji bolest, tj primetiti da je osoba obolela pre nego što ona izgubi 15% svoje težine. Zatim osobu treba odmah odveti kod lekara i ne pokušavati nešto uraditi kod kuće. Lečenje anoreksije uključuje tim lekara raznih profila, jer je takva i bolest. Terapija podrazumeva strogu kontrolu ishrane, upotrebu medikamenata poput neuroleptika i antidepresiva i paralelnu primenu psihoterapije uz učešće cele porodice. Lekar prvo proverava stanje krvi, jetre... pacijentu daje visokoenergetske preparate sa hranjivim sastojcima za nadoknadu zbog slabosti i disbalansa. Osim toga, ti preparati nisu hrana, tako da pacijent ne oseća stid prilikom njihovog unošenja pred drugim ljudima.

U normalan život se vrati samo 50% odolelih, a 10% anoreksičara završi sa smrtnim ishodom. Ostatak obolelih prelazi u hroničnu depresiju koja nije opasna po život, ali se i dalje mora kontrolisati.

Iako je prvi primer anoreksije uočen još u 15. veku, tek sada u 21. ova bolest dobija razmere epidemije. Koliko je sve ozbiljno govore i činjenice da u Srbiji na primer, svake nedelje pet devojaka završi na odeljenju sa dijagnozom anoreksije. U Britaniji se u ovu priču uključio i BBC, koji je sklopio ugovor sa Nacionalnim institutom za zdravlje kojim se obavezuje da će zapošljavati jedan broj punačkih osoba, i na taj način simbolično doprineti borbi protiv diktata mršavih. Ali oni koji su po mišljenju svih glavni uzrok ove sve raširenije bolesti jesu kreatori i manekeni, odnosno - cela modna industrija. I dok razne organizacije pokušavaju da suzbiju bolest, da nametnu drugi tip savršenog izgleda, modna industrustrija nastavlja sa plasiranjem istih bledih i slabih tela. Na jednoj strani imamo retke pokušaje a na drugoj sve goru situaciju. Samo pre dve generacije, težina manekena bila je za 8% manja od težine prosečne osobe, a danas iznosi već 23%. Od šezdesetih godina prošlog veka do danas broj obolelih se udvostručio, tako da samo u Americi boluje 10 miliona žena i još milion muškaraca. Istraživanja su pokazala da polovina tinejdžera želi da oslabi, uz to 60 odsto njih tvrdi da časopisi utiču na njihove ideje o izgledu. Ono što je činjenica je da su te slike provučene kroz kompijuterske fitere i programe i zbog toga manipulativne. Takodje, anoreksija je psihička bolest sa najvećom stopom smrtnosti jer je fatalna u 15-20 odsto slučajeva. Čak 50 odsto žena pati od poremećaja u ishrani, što je najčešće blagi oblik anoreksije... Televizija igra takodje ogromnu ulogu. Vitkost, gotovo neverovatna i nerealna postala je redovan prizor na ekranu. Čak šta više, pravila se menjaju što se tiče prihvatanja manekena u modne kuće. Danas se traže devojke sa američkim konfekcijskim brojem 00, što predstavlja struk tipičan za sedmogodišnje devojčice... ni manje ni više... Ono što je takodje alarmantno je sve niža donja granica za starost manekena. Danas imamo devojčice sa 13 ili 14 godina koje počinju da se bave profesionalnim manekenstvom u smislu napuštanja roditeljskog doma i snalaženja bez ičije pomoći u svetu mode koji je surov i prepun pritiska. Želja za 'savršenošću' pod budnim okom javnosti je normalan sled svega toga. One bivaju podvrgnute pritisku i uvode sebi restrikcije u ishrani što im daje osećaj kontrole nad njihovom slabom ličnošću, a posledica toga, tj. mršavost im uliva prividnu sigurnost pod 'reflektorima'.

Ali pored toga što se modne agencije uglavnom ne obaziru na stanje svojih manekena i uticaj koji imaju, postoje pokušaji nekih udruženja i organizacija da se bolest suzbije. U Francuskoj je predlozen nacrt zakona po kome bi se svako podsticanje na preteranu mrsavost kaznjavalo kaznom zatvora do 3 godine ili novcanom kaznom od 50 000 evra, ukoliko je ovo prikazivanje i podsticanje prouzrokovalo smrt obolelog. Razlog svega ovog jeste cinjenica da od anoreksije pati 40 000 Francuza. Predlog zakona o kom je reč sačinila je senatorka Valeri Boaje iz vladajuće Sarkozijeve Unije za narodni pokret, nakon što je prošle godine bila šokirana bilbordima fotografa Olivijera Toskanija, koji prikazuju golu 27-godišnju Francuskinju Izabelu Karo, koja je 15 godina bolovala od anoreksije. Toskani je najpoznatiji po reklamama za „Beneton“, u kojima je prikazao muškarca koji umire od side. Septembra 2006. godine, na nedelji mode u Madridu, vlasti su u želji da promovišu zdrav izgled odlučile da zabrane izlazak na pistu devojkama čija težina ne zadovoljava kriterijume Svetske zdravstvene organizacije o normalnoj uhranjenosti. Ovo se odnosi na Indeks mase tela (IMS), koji predstavlja odnos visine i težine osobe. To je količina masti potrebna telu da normalno funkcioniše. Zdravi su oni koji imaju Indeks mase tela od 18,5 do 25, sve preko toga je gojazno a ispod toga neuhranjeno i previše mršavo. Te nedelje mode u Madridu rezultati su bili neverovatni jer je čak 30% manekenki ostalo bez posla. Ustanovilo se da su - izgladnele. Reakcije na ovo su bile različite i stvorila se prava diskusija na temu u koju se uključilo Ministarstvo zdravlja, ali i prozvani tj. modne agencije, kreatori... Neki su smatrali da je to napad na umetničku viziju kreatora, zabranjivanje njegove slobode... drugi su smatrali da je svima dosta pogleda na premršava tela bez boja i oblika. Manekenke su se, naravno, pravdale izjavama da je većina njih prirodno vitka, a da su slučajevi anoreksije samo sporadični incidenti. U modnoj agenciji Viva kažu da ako bi morali da poštuju pravila o uhranjenosti, koja se dakle odnose na zdravlje svojih manekenki, skoro nijedna od njih više ne bi ni mogla da radi... Mada... iako pri pomeni anoreksije svi prvo pomisle na modu i manekene, anoreksija je takodje vrlo česta kod glumaca i muzičara.

Ipak, iako je Madrid bio započeo polemiku o anoreksiji i rasvetlio pravu istinu, druge modne prestonice kao što su Pariz, London i Njujork nisu na svojim nedeljama mode stavljali ograničenja vezana za težine manekena, tako da je posle nekog vremena sve gotovo zaboravljeno i priča o tome se završila, a anoreksija je ostala još jedna tema o kojoj se ćuti. Tek ove godine, Milano i London su zbog pritiska javnosti poceli daproveravaju zdravlje manekena.

Na obolele deluje i Internet. U svojoj povučenosti i izolovanosti od svoje okoline, anoreksične osobe okreću se Internetu a tamo ih čekaju sajtovi posvećeni njihovim projateljicama sa imenima 'Ana', 'Bella' i 'Mia'... što su zapravo cyberspace nadimci za anoreksiju i bulimiju. Na nekim stranicama ove bolesti se promovišu kao način života, a oni koji ih posećuju sebe smatraju ekskluzivnom zajednicom koju 'običan' svet ne razume. Članovi ovih virtuelnih društava često na sajtove postavljaju slike svojih uzora, uglavnom supervitkih zvezda koje imaju nadimak 'thinspiration'. Medju njima su najpopularnije Ana Kurnikova, Kate Moss, Oksana Pautova... Čak i one koje su javno priznale da su se borile sa anoreksijom, kao na primer Marz-Kate Olsen, Natalia Vodianova ili Victoria Beckham, sa ovih sajtova smeše se kao uspešni primeri.