Danas si ovde, sutra možda na aparatima!
http://dreamer.blog.rs/blog/dreamer
dreamer2026-07-04T11:35:01ZDanas si ovde, sutra možda na aparatima!
http://dreamer.blog.rs/blog/dreamer/generalna/2008/06/29/danas-si-ovde-sutra-mozda-na-aparatima
<p> Nisam spavala noćima, kada je otišao od mene. Ne zato što ga volim još uvek, naprotiv, iz nekog potpuno neobjašnjivog razloga. Ali nisam spavala. Nisam čak ni mislila na njega. Laknulo mi je što se noćna mora završila i što konačno mogu lepo da odmorim, da izađem, pogledam oko sebe, vratim se u tokove koje sam izgubila.</p><p> Došla je druga ljubav, trajala, završila se. Nije bolelo, a na njega, hm... nisam pomislila ni jedan jedini put. Prosto je nestao iz mog života. Nisam se čak ni pitala, šta se desilo, zašto sam prestala da volim, nisam se pitala ni gde je, da li je, šta... Nije ga bilo, jednostavno ga nije bilo.</p><p> Došla je treća ljubav. Kažu treća sreća. Nisam je doživljavala kao treću sreću, jer na prve dve nisam ni pomišljala. Imam tu osobinu da stvari iz prošlosti ostavim tamo, i da sve novo počinjem kao da je prvi put. I tako sam se i osećala, kao da je prvi put. Zaljubila se punim plućima, osmehivala, sijala... Sve je bilo kao san. Možda je i dalje. Jer ovaj treći je bio PRAVI. Ili nije?!</p><p> Poslednih mesec dana sam totalno isključena iz svega. Dešava se ispitni rok. A ja prvi put u svom životu zaista učim. Prvi put u životu mi se dešava prava škola. Jedino on, da ON, zna šta sa mnom i kako, jer je jedino ON deo mojih dana. I možda je pokušao da me shvati, kao i svaki put, ali sada znam da mu neće uspeti, jer ovo ima veze sa prošlošću.</p><p> Pa da, i ja imam prošlost!</p><p> A šta sa tim?! Kako se prošlost vratila da pokuca na vrata, ako sam se odavno preselila na drugu planetu? Nije pokucala, jednostavno me udarila. Da, da! Udarila me. Smrtno jako. </p><p> Uvek je voleo da se zaleti, do daske, da osetimo to ubrzanje, adrenalin. I umela sam istinski da uživam u tome. Ali posle njega sam mrzela brzinu. Nisam to povezivala sa njim, jednostavno mi nije prijalo, kao ni vodka, koju godinama nisam okusila.</p><p> A ja, opet, ne mogu da spavam no%u</p>Generalna2008-06-29T18:19:14ZdreamerDanas si ovde, sutra možda na aparatima!
http://dreamer.blog.rs/blog/dreamer/generalna/2008/06/29/za-one-moje...
<p> Nisam spavala noćima, kada je otišao od mene. Ne zato što ga volim još uvek, naprotiv, iz nekog potpuno neobjašnjivog razloga. Ali nisam spavala. Nisam čak ni mislila na njega. Laknulo mi je što se noćna mora završila i što konačno mogu lepo da odmorim, da izađem, pogledam oko sebe, vratim se u tokove koje sam izgubila.</p><p> Došla je druga ljubav, trajala, završila se. Nije bolelo, a na njega, hm... nisam pomislila ni jedan jedini put. Prosto je nestao iz mog života. Nisam se čak ni pitala, šta se desilo, zašto sam prestala da volim, nisam se pitala ni gde je, da li je, šta... Nije ga bilo, jednostavno ga nije bilo.</p><p> Došla je treća ljubav. Kažu treća sreća. Nisam je doživljavala kao treću sreću, jer na prve dve nisam ni pomišljala. Imam tu osobinu da stvari iz prošlosti ostavim tamo, i da sve novo počinjem kao da je prvi put. I tako sam se i osećala, kao da je prvi put. Zaljubila se punim plućima, osmehivala, sijala... Sve je bilo kao san. Možda je i dalje. Jer ovaj treći je bio PRAVI. Ili nije?!</p><p> Poslednih mesec dana sam totalno isključena iz svega. Dešava se ispitni rok. A ja prvi put u svom životu zaista učim. Prvi put u životu mi se dešava prava škola. Jedino on, da ON, zna šta sa mnom i kako, jer je jedino ON deo mojih dana. I možda je pokušao da me shvati, kao i svaki put, ali sada znam da mu neće uspeti, jer ovo ima veze sa prošlošću.</p><p> Pa da, i ja imam prošlost!</p><p> A šta sa tim?! Kako se prošlost vratila da pokuca na vrata, ako sam se odavno preselila na drugu planetu? Nije pokucala, jednostavno me udarila. Da, da! Udarila me. Smrtno jako. </p><p> Uvek je voleo da se zaleti, do daske, da osetimo to ubrzanje, adrenalin. I umela sam istinski da uživam u tome. Ali posle njega sam mrzela brzinu. Nisam to povezivala sa njim, jednostavno mi nije prijalo, kao ni vodka, koju godinama nisam okusila.</p><p> A ja, opet, ne mogu da spavam noćima. Vrćina, gušenje, knjige, ispiti... i opet ne spavam. I dan pred najvažniji ispit u godini, izadjem, sama, samo da popijem piće i provozam se. Da se izluftiram, da 'iskuliram'. A u okolini ni jedan kafić više ne radi. U klubove ne idem već neko vreme, na reci mi se ne sedi. I tek što sam ubacila u prvu, već vidim sebe na šetalištu pored jezera, tražim neko mirnije mesto gde mogu da popijem tekila sanrajz, čisto da me želja mine. Gužva na sve strane, buka, neka nova muzika, do koje mi uopšte nije, besni tipovi i nafurane ribe, a onda prefinjena haljina, simpatično odelo, Din Martin i Smirnoff promocija. Tek što sam se umuvala u gužvu i našla mesto za šankom, shvatam da tekila sanrajz ovde neću popiti, jer se služi samo vodka, u milion oblika. Bljak, vodka. Nikada nisam ni pila taj užas. I opet, pre nego što shvatim da nemam, aman baš, nikakvu kontrolu nad sobom danas, u ruci mi je djus vodka, kao led. Muzika me podseća na njega, što ni ne sluti da sam u ovo doba, potpuno sama, negde daleko od kuće. Moglo bi se reći da uživam, iako me ne drži mesto. Okrećem se oko sebe, tražim nekoga, jer odjednom ne želim više da budem sama. Bože, pa ovo su sve neka odela, toalete, dijamanti... Šta ja tražim ovde, i zašto, za Boga miloga, pijem ovaj užas?!</p><p> Pokušavam da platim konobaru, ali me, uz zavodljiv osmeh, uverava da je moje piće plaćeno i da mogu slobodno da naručim još nešto. Svašta, ovo je neki drugi univerzum, od kada su ljudi postali tako ljubazni?!?</p><p> Sa laganim osmehom na licu iskradam se iz gužve, potpuno svesna da nikome tamo neće nedostajati moje prisustvo. I sad šetam pored reke i mislim na ispit koji ću sutra da eskiviram, iako sam se toliko trudila. Neću ga polagati sutra, znam to, iako samoj sebi nemam neko logično objašnjenje da dam za to. Jednostavno, sutra nije naš dan. Znam to.</p><p> Sada sam potpuno spokojna, kao da su sve brige ovoga sveta iščezle. Kao malo dete kada se rodi i nema misao, jer još ne zna da misli. Slušam sopstveno disanje, ubacujem u prvu, drugu... petu! Auto put do aerodroma izgleda kraće nego ikada. A ja sam i dalje potpuno mirna. Sada mislim na njega, koji mirno spava. Želim da ga poljubim.</p><p> Koliko ovaj vozi, ako je sada toliko ispred mene? Crni sedan me davno pretekao i gledam kako farovi nestaju u daljini. Zar je moguće da sam toliko spora?!</p><p> Dodajem gas, i shvatam da moja mašina neće ići mnogo brže, ali svakako čeznem za onim crnim sedanom, i tako želim da sam u njemu.</p><p> Otkud sad to svetlo?! Šta se dešava?!</p><p> U njemu sam!</p><p> </p><p> Čujem stotinu zujanja oko sebe i shvatam da ne mogu da otvorim oči. Ni da progovorim. Ni da se pomeram. Imam osećaj da nešto drugo diše umesto mene.</p><p> Čujem zujanje i lagane korake u sobi. I dalje ne mogu da se pomerim. Možda sam umrla?</p><p> Čujem... tišinu. Šta bi sa zujanjem?!? Opet koraci. Sada ulažem sav mogući napor da kontrolišem svoje disanje. Ali to, zaboga, nije moje disanje. Tišina.</p><p> Zujanje. Koraci. Tišina.</p><p> Bože, šta je to sa mnom?!?</p><p> Svetlost. Da, otvorila sam oči. Svetlost, i tišina. Još sam živa.</p><p> Koliko je prošlo vremena?! Niko ništa ne govori, ne daju mi da se pomerim. Danas dolazi specijalista. Pravo je čudo da sam živa. Onaj drugi čovek je opet na operaciji, reanimaciji, na aparatima. Šta pričate ljudi, kakvi aparati?!</p><p> Konačno su me pustili da sama dišem. Da ustanem. A onda su me stavili u kolica, neka sa dugmetom za kretanje, jer ne mogu da pomeram ruke, svega dva prsta na desnoj ruci.</p><p> Njega nema. Već danima sam ovde, a njega nema. Jedino što znam je da je u Sidneju, kao, zbog škole, i svaki dan pita za mene. Koliko dugo sam ja ovde?! Šta je sa Sidnejem?!?</p><p> Najgore je noću. Ne spavam. Samo slušam beskrajno zujanje. I razmišljam o onoj večeri. Sinoć, zar ne?! Da, sinoć.</p><p> Valjda je prvi put da sam ustala, jer uporno imam osećaj da sam ovde godinama, a opet, kako je moguće da sam tek od sinoć tu?! Jesam li?!</p><p> Neko me je odveo do tog čoveka. Ali su me pustili da ostanem svega dva minuta. To nije čovek, nego gomila zavoja.</p><p> A to je valjda prvi put da ustajem. Moram da se pomerim od ovog zujanja, od sinoć ne prestaje. Rekli su mi da ću pomerati ruke, samo da treba da budem strpljiva. Noge su mi ok. Mogu da sedem u kolica. Mogu sama da pritisnem dugme. Idem negde. Negde. Ne znam gde, ali znam da treba da budem tamo.</p><p> Sada sedim pored kreveta nekog čoveka. To, u stvari, nije čovek, nego gomila zavoja. Zašto sam baš ovde došla?! Ne znam. Zaboravila sam gde sam krenula očigledno, i ko je uopšte ovaj nesrećnik?!</p><p> ON!!!</p><p> Čekaj! Kako, zašto?!? Jel moguće da sam sve sanjala i da smo se slupali od njegove ludačke vožnje?!</p><p> Ludim!</p><p> Šta ja radim u ovom krevetu? Zašto ne mogu da pomerim ruke? Zaštoooo?????!!!!!!!</p><p> </p><p> Valjda sam ok. Probudila sam se jutros sa neverovatnim bolovima, u bolnici. Šta ja radim u bolnici?! Ali nekako sam ustala. Ruke me odvaljuju od bolova. Noge isto. Ali nekako sam ustala. Treba mi neki lekar pod hitno. Svašta! Šta ću ja na intenzivnoj nezi? Koja glupost! Pa juče sam bila s onim slatkim dečkom na piću, nismo pili alkohol. Šta se desilo?</p><p> Ma daaaj! Doktor je očigledno poludeo od toliko posla. HA! Ja nemam dvadeset i tri godine. Svašta! Nisam još ni srednju školu završila. Pitam se, šta li je s onim slatkišem od juče? Kad saznam šta se desilo sa mnom i kako sam dospela ovde, odmah ću ga zvati. Previše je sladak!</p><p> Hm... I mama je tu. Kad pre? Čekaj, ona i moj tata su opet zajedno?! Pre samo nedelju dana ga je ostavila i odletela za Liverpul, sa onim slatkim kolegom. Svašta! Roditelji su stvarno čudaci.</p><p> O kakvom fakultetu oni pričaju? Svašta!</p><p> Stavili su me u neku sobu sa još pet devojaka. Sve su prilično sluđene, uglavnom ne znaju ni kako se zovu. Jedna svakog dana misli da je isti dan, utorak, dan kada je imala saobraćajnu nesreću. Jadnica.</p><p> Ovde sam već nedelju dana, a niko od društva nije došao da ne poseti. Jel moguće da je kraj školske godine? Svejedno, gde su moje cure?! Nemoguće da im niko nije javio.</p><p> Neka devojka svaki dan sedi u hodniku ispred i priča sa mojom majkom. Prvi put je vidim. Mama tvrdi da mi je to najbolja drugarica. HA! Kao da ne zna ko su mi najbolje drugarice. I uostalom, šta je s mojim drugaricama, zašto još uvek nijedna nije došla da me vidi?</p><p> O kakvom udesu oni govore, kako se ne sećam ničega? I od kada sedamnaestogodišnjaci voze kola? Kao da bi meni ćale dao da vozim. Čekaj, pa ja ni ne znam da vozim!!!</p><p> Nešto nije u redu!</p><p> Sada već normalno šetam po bolnici. Sve je ok, sem što ponekad imam bolove. I daju mi gomilu nekih glupih lekova. Iz nekog razloga svaki dan sedim kod nekog čoveka u sobi. On je sav u zavojima i ne može sam da diše. U komi je. A ja toliko želim da sam pored njega. Neka žena, koja je verovatno njegova majka, me čudno gleda i jako je dobra prema meni. Prvi put kad me videla počela je da plače. Ništa mi nije jasno.</p><p> Ja sam izgubila pamćenje. Danas su mi rekli. Prvo sam se smejala, pa sam plakala. Pokazali su mi gomilu slika, doneli ogledalo. Nisam prepoznala samu sebe.</p><p> Ja imam dvadeset i tri godine.</p><p> Ja imam verenika. Ja imam život, a njega nisam ni svesna.</p><p> Čovek koji leži sav u zavojima je onaj preslatki dečko, s kojim sam išla na piće pre nedelju i po. Ne, pre šest godina. Moja najbolja drugarica, kako kaže mama, nije neka čudna devojka koja me bez razloga voli i liči na moju drugaricu iz klupe, iz osnovne škole. To i jeste moja drugarica iz klupe. Ona kaže da je dečko s kojim sam bila na piću moja prva ljubav. Moja prva ljubav, sada je u komi. A dečko koji me svaki dan zove je moj verenik. On je već godinu dana u Sidneju. A ja sam već godinu i po, u bolnici. Moja prva ljubav je već godinu i po dana u komi. Operisan je bezbroj puta, i još uvek ne može da diše sam. Još mu nisam videla lice, ali plačem svaki dan. Ne znam kako, ni zašto, ali volim ga.</p><p> Danas su me pustili kući. Imam svoj stan. Naš stan, koji smo moj verenik i ja kupili par meseci pre nesreće. Nismo stigli ni da se uselimo u njega. On je sve sredio i ostavio da čeka na moj povratak. Vraća se iz Sidneja za nedelju dana. A ja samo želim da se MOJA PRVA LJUBAV PROBUDI!</p><p> Mama mi svaki dan daje neke lekove i sad već normalno kapiram svoj nedostatak pamćenja i učim o sebi. Čitala sam dnevnik, gledala slike, vodili su me svuda po gradu, na nova-stara mesta. Moj verenik se vratio, ali ja sam i dalje kod mame i tate, a on svaki dan dolazi da me vidi, vodi me na večere, u bioskop, šetnje...</p><p> Danas je pokušao da vodi ljubav sa mnom. Nisam mogla. NE, nisam htela. Rekla sam mu da volim SVOJU PRVU LJUBAV. Otišao je.</p><p> Ja svaki dan sedim pored njegovog kreveta i čekam da se probudi. Pričam sa njim. Čitam mu svoj dnevnik. Doktor kaže da on verovatno može da me čuje. Pričam mu o svojim osećanjima i molim ga da se probudi.</p><p> Postalo je to moja rutina. Posle posla idem u bolnicu, sedim pored njega i na glas čitam svu moguću ispitnu literaturu. Polažem ispite, odbranila sam diplomski, i u sve uključila njega. On je moj centar. Sada mnogo razmišljam o tome, kako je moguće da smo se tako rastali i da sam ja toliko dugo živela, a da ni ne pomislim na njega. Pa ja njega volim više od svog života.</p><p> Znam da mi se pamćenje nikada neće vratiti. I drago mi je zbog toga.</p><p> Čitave dve godine su prošle. Imam odličan posao. Ne, dva odlična posla. I veru! Nada umire poslednja. Ovih dana ću razgovarati s njim.</p><p> Dok sam bila na sastanku danas, zvali su me svi živi. Moja majka, moja kuma, njegova majka, njegov najbolji prijatelj, lekar... Probudio se! Seća se svega!!!</p><p> On ne može da hoda, ni da pomera levu ruku. Ima deset ogromnih ožiljaka po telu i jedan, najveći, preko ćitavog desnog obraza. Kičma mu je povredjena, ali ima nade da prohoda. Ali treba mnogo strpljenja. Ruku nikada neće moći da pomera. Lice će mu opet operisati.</p><p> Seća se svega. Ima ćerkicu, koja živi sa majkom u Rusiji. Kada smo raskinul, oženio se i ubrzo razveo. Žena je odvela ćerku i nije je video od tada. Nisu ni došle da ga posete. </p><p> Ide u Kinu na oporavak! Moja ljubav!!!</p><p> Čitava godina, od kada ga nisam videla. Hoda! I vraća se ove nedelje.</p><p> I dalje ne liči na sebe, zbog tog ogromnog ožiljka, ne mrda levom rukom, ali hoda!</p><p> Danas smo se venčali. Samo smo u opštinu otišli sa porodicom, i potpisali. Upravo smo prvi put spavali. Ponovo prvi put! Upravo sam shvatila da više nikada neću imati nesanice noćima, i da više nikada neću poželeti da se sve ovo nije desilo. Upravo u ovom trenutku mi je drago što sam izgubila pamćenje, dva rebra i prst. Baš dok ovo pišem shvatam da druga šansa nekada više znači nego prva. Da prava ljubav nađe način da se vrati i da više nikada nećemo voziti. Ni on, ni ja. Nikada više neću biti hladna kada se desi nesreća drugome. Nikada neću prestati da se molim za one koji se bore za zivot, ni za one koji su bitku izgubili. Nikada neću prestati da MOLIM DA SPORIJE VOZE I DA NE ŽURE ISPRED ŽIVOTA! </p><p> Kao što sam bila uz tebe, ljubavi, sve ove godine, tako sam sada i uz njega! DAČO NE DAJ SE! TI SI JAČI. JAČI OD BOLA, NESREĆE I SUDBINE. JAČI OD SAMOG SEBE! I OVU BITKU ĆEMO DOBITI SVI ZAJEDNO!!! </p>Generalna2008-06-29T15:49:54Zdreamer