QUEER

Ljubomir Đukić: Sinhronicitet: Između teksta i slike

Pišem nekoliko stvari odjednom, u stalnom rvanju sa rečima.

Dok pokušavam da ukrotim i finalizujem roman na mađarskom jeziku, osećam potrebu da pobegnem od konstrukcija u sirovu slobodu.

U tom odmoru, u šetnji koja me vodi do buvljaka, a u glavi mi je susret sa radovima mladog fotografa, dok hodam beležim impulse koji ne trpe odlaganja:

Naše meso nije roba, naše telo nije broj u registru sistema.

Na meksičkoj obali, na čuvenoj Playa del Amor u Zipoliteu – mestu koje zovu „Plaža mrtvih“, a koje je zapravo prestonica nudizma i apsolutne slobode – stoji figura mladića. Gola i slobodna.

U rukama visoko uzdignuta CRVENA ZASTAVA na kojoj prkosno piše "Dioniso Zipolite". To je puls krvi koji odbija da se zgruša u poslušnost.

Na toj obali gde prestaju društvene konvencije, Dionis se ne klanja pred oltarom tehnike. Dok svet sanja o procesorima, mi sanjamo o pesku pod tabanima i suncu koje prži lažne maske civilizacije. Stojimo nasuprot mašineriji koja želi da nas pretvori u zupčanike. Naš krik je jači od njihovog čelika.

I dok se ti svetovi – književni, buntovnički i vizuelni – prepliću, zastajem da fotografišem cveće. Ova Bergenija, poznata i kao Slonovo uvo zbog velikih listova, u mom objektivu nije samo biljka.

Ona je povratak u bakinu baštu na selu. Među njenim raznobojnim cvetovima prkosa, tamo sam prvi put upoznao Bergeniju i zavoleo je.

Pišem sve to odjednom, jer život i otpor ne čekaju da se poglavlja romana završe. Na „Plaži mrtvih“ u Meksiku i u mojoj bašti sećanja, slavi se ista ona neukrotiva klica života.

Ljubomir Đukić: TRIJUMF KUTLAČE

Stajao sam za šporetom.

Kuvao sam.

Miris luka i lovora, gusta, teška para.

Klot pasulj. Bez ukrasa. Samo snaga zrna.

Ušao je on.

Mladi prijatelj, s mozgom bržim od procesora.

Pogledao je u lonac, nije osetio vrelinu.

Video je hemijsku formulu:

"Skrob se već pretvara u šećer!

Vatra mu kida unutrašnje veze!

Nedeljom pasulj?

Treba ti, stari, mikroskop za te masnoće,

da izmeriš svaku nit u srcu zrna,

tajnu šifru zapisanu u samom korenu biljke!"

Ja sam ga gledao, držeći kutlaču kao žezlo,

dok mu se para polako hvatala za naočare.

Nasmešio sam se i rekao mu pravo u lice:

"Prijatelju, ti imaš svu tu nauku,

ali ja imam vlast nad ovim loncem."

Izvadio sam hleb, onaj što peče prste, pucketav i vruć.

"Sedi, da te para ne opeče," rekoh mu, "ostavi teoriju za posle.

Zaboravi na čestice i probaj.

Trebaće ti goriva za te tvoje pametne mašine."

Stomak mu je zakrčao jače od svake definicije.

Ćutke je uzeo kašiku.

U prvom srku, u onom vrelom dimu,

pobedio je stari, iskonski ukus.

A kad je dno tanjira bljesnulo prazno,

samo je podigao obrve i pružio tanjir, čekajući repete.

Nije rekao ni reč.

Ljubomir Đukić: belo na belom

BELO NA BELOM: (Malevič u ritu) Tisa je crna linija

koja pokušava da demantuje ovu apsolutnu tišinu & belinu.

U Kanjiži: stope su interpunkcija.

U Subotici: secesija se kruni pod pritiskom bele mase.

Mi smo samo statistička greška u ovom monohromnom pejzažu

koji ne priznaje ni autora ni čitaoca.

Između dve tačke ne postoji put, samo akumulacija belog.

Ljubomir Đukić: PIKSELI NA DLANU, LANCI U KODU

Sukreatori u svetu koji nas istovremeno oslobađa i zarobljava

Između globalnog šuma i panonske tišine

Gledam u te tvoje rečenice o „globalnoj umetničkoj zajednici“ i vidim u njima neku čudnu, električnu nadu. Ali ovde, u Subotici, gde se svaka reč meri kroz tišinu i gde svaki artikal hrane nosi trag nečijeg rada, ne mogu a da ne zapitam: čija je to zajednica i ko drži ključeve te nove ,,svesti"?

Buđenje čoveka kao subjekta (Izlazak iz tišine)

Ima u toj „demokratizaciji“ nečeg što bi stari marksisti nazvali povratkom čoveka svom izvornom biću. Marks je sanjao o tome da čovek ne bude samo radnik na traci, već biće koje stvara jer to voli.

Kada neko u Subotici, Kanjiži ili bilo gde na svetu uzme te „digitalne fragmente“ i od njih napravi nešto novo, on prestaje da bude samo broj u statistici. On postaje subjekt. To je ono dobro – umetnost više nije privilegija elite u dalekim prestonicama; ona je postala naša zajednička praksa. To je trenutak u kojem čovek uzima svoju sudbinu u ruke i kaže: „Evo me, ja stvaram, dakle jesam.“ Ta kolektivna mapa iskustva, naša zajednička borba protiv samoće i zaborava.

Umetnost kao robni fetiš (Novi vid alijenacije)

Ali, prijatelju, ovde moram da budem oštar kao što su nekada davno bile oštre panonske zime. Ti kažeš da „parazitiramo“ na prošlosti i da „rekontekstualizujemo“. Humanista u meni tu vidi opasnost od potpunog otuđenja. Ako mi samo premeštamo slike sa jednog ekrana na drugi, a da ne razumemo muku i istoriju koja stoji iza tih slika, mi nismo umetnici. Mi smo samo radnici u fabrici slika.

Plaši me ta „hiperprodukcija“. U kapitalizmu, sve što se previše proizvodi gubi svoju ljudsku vrednost i postaje roba. Ako je umetnost postala „najzastupljeniji sadržaj“, da li je ona zapravo postala samo digitalna bižuterija koja služi da nam skrene pažnju sa činjenice da smo podređeni algoritmu? Mi mislimo da smo „sukreatori“, a zapravo smo samo besplatni radnici za kompanije koje poseduju te platforme. Naša kreativnost se pakuje u megabajte i prodaje, dok mi ostajemo praznih ruku, zagledani u ekrane.

Simulacija kao prevara: Gde je istina?

Kažeš da umetnost više ne teži da prikaže „istinu“, već da rekontekstualizuje fragmente medijske realnosti. E, tu se razilazimo. Za mene, i za svakog humanistu koji drži do čoveka, umetnost koja ne traži istinu je samo dekoracija ropstva. Ako je planeta postala „neprestani performans“, da li je to performans oslobođenja ili performans skretanja pažnje?

Umetnost mora da boli, da provocira, da razotkriva nepravdu, a ne samo da simulira ono što već vidimo. Ako samo „reflektujemo fragmente sa ekrana“, mi smo samo ogledala u mračnoj sobi. Istinska umetnost mora da upali svetlo, čak i ako to svetlo otkrije koliko smo zapravo postali otuđeni jedni od drugih dok smo „povezani“ na mreži.

Povratak radosti stvaranja

Lepo je što svako ima pravo na intervenciju. To je revolucija duha koju smo dugo čekali. Ali nemojmo dozvoliti da taj digitalni performans postane naša nova tamnica. Budimo sukreatori, ali tako da u svaki filter i svaki sempl unesemo komadić svog stvarnog života, svoje muke i svoje nade. Tek kada naša digitalna umetnost počne da miriše na zemlju, na rad i na istinsku ljudsku pobunu, znaćemo da smo se zaista probudili iz simulacije.

Ljubomir Đukić: o stvaranju umetnosti iz neuspeha i propadanja (estetika neuspeha)

Akustika rđe

Struna E bas žica. Izvor. (Prekjuče sam iščupao C# od Pauk-Gitare, model ’68. Ostavila je ranu na rezonantnoj kutiji, geometriju bola.)
Ja sam anti-Edip, pecam sa artefaktom, ne sa crvom.

— Paradigma štapa je prevaziđena — deklamujem trsku. Sada je pecački aparat: TENZIJA. Pravi, vibrirajući, G-mol. Metal u susret amfibijskom ćutanju.

Bacanje: Potez. Apstraktni ekspresionizam vodene površine. (Gde je udica? Gde je mamac? U redu, udica je čvor koji sam napravio. Mamac je obećanje distorzirane melodije.)

Čekam da riba postane reverz. Da uhvati ton. Štuka kao fukoova struja. Som kao presek sinusoida.

Šta pecam? Ne meso. Ne krljušt. Pecam Atonalnost reke Tise. Ulov je: tišina pre nego što se žica zategne.

Reciklaža Epistemologije
Vadim žicu. Prazna je. Nema ribe. Samo mikro-alge i dadaizam vlage.

Ali kada je vratim kući, ona je prešla put od muzike do metala od vode do muzike. Ima novu teksturu.

Sutra ću je našpanovati, i moj solo za ulovljenu prazninu biće najiskrenija pesma o propadanju.

Ljubomir Đukić: FAJL B-R-I-O-N-I (PROJEKAT ZA DESTINACIJU)

Dobio sam fantastičan poklon:

privezak za ključeve i nakon pola veka

u funkciji je (kao što se može videti na fotografiji)

FAJL B-R-I-O-N-I (PROJEKAT ZA DESTINACIJU)

I. SEKVENCA: REZIDENCIJA JEDNINE

Tajna šifra: 44.9080° N, 13.7915° E

SLIKE (kolaž):

(A) Prazan Bazen: Mermerni rub. Voda = nula. Hlorofil = memorija.

(B) Fiksna Tisa: Palma u nepokretnom stavu. Pozdrav.

OPERACIJA DEKONSTRUKCIJA KONTEKSTA:

KORA

(MREŽA)

ZID

(MREŽA)

PLUTAJUĆA-KUĆA

(MREŽA)

OBJEKAT A:

Zoološki vrt. (Fosilni)

Žirafa (Poklon od. Afrike. Da li je Žirafa dobila vizu?)

Slon (Vanga. Arhivirano.)

Praznik rada. Ponavlja se.

Fotonapon. Ništavilo.

II. PERFORMANS: ŠETNJA BEZ CILJA

SCENA: Travnjak. Previše zelen. Sintetička frekvencija.

GLAS (Monotonija):

ŠETAČ = FUNKCIONALNI OSTATAK

Stop. Golf teren. (Zadržavanje. Tišina predugačka.)

Zarđali signal. MUSEUM OF NO RETURN.

Plaža za VIP: FILTER.

Turist. (Subjekt T.)

Pita: gde je istorija?

Vodič. (Objekat V.)

Odgovara: Istorija je ovde. U katalogu. 799 kn.

DEKLARACIJA O ODSUSTVU:

Odsustvo subverzije.

Odsustvo protesta.

Odsustvo talasa.

More je samo pozadina za sliku.

(Ovo nije more, ovo je AKVA REZ.)

III. EPILOG (FLUXUS ZADATAK)

Uputstvo za kraj:

Izvadite jedan kamen sa obale.

Proglasite ga ,,Kamenom propuštenog momenta."

Bacite ga nazad.

Ponavljajte operaciju dok ne shvatite da ste Vi taj propušteni momenat.

Kraj.

Ljubomir Đukić: jeftina kafa i beznađe

Vlaga se uvlači pod kožu. U hodniku, oronuli zidovi, miris prašine, znoja, mokraće i prevara. Na podu su razbacani pikavci. Zašto sam ja tu...

U prolazu prepoznajem jedno lice, izbledelo od poraza. Pozvao me je na kafu. Prigušeno svetlo, jake mračne senke. Žućkasta svetlost gole sijalice.

Rekoh da pišem i čitam Brehta, a on... On nosi masku kalkulacija, straha i preživljavanja. Oči su mu izbledele, a izraz lica umoran, poražen. Reči su valuta bez vrednosti, lome se kao pod čizmom i padaju u kanalizaciju, bez odjeka, nestaju. Osećaš?

Šta tražiš? Računi su bez krajnjeg iznosa, dogovor bez časti. Sloboda je fraza za naivne.

Smrad jeftine cigarete. Dim gorko peče grlo, ukus prevare na jeziku. U oblaku dima apstraktni oblici – konture fabrike, praznih radničkih baraka, opomene, optužbe, neizrečene presude, zauvek. Na uglu neko kašlje, pljuje po pločniku.

Ljubomir Đukić: srećan sam

Srećan sam što moje objave nisu viralne i što se ne borim emotikonima. Izgleda da sam još uvek čovek i nameravam tako da ostanem. Ne merim se lajkovima. Ne brine me realnost koja se prepliće sa fikcijom. Sprdam se sa apsurdima, beležim ih sa zadovoljstvom.

Apsurd današnjice nije filozofski konstrukt, već zaglušujući zvuk neprekidnih obaveštenja, onaj koji odzvanja iz svakog džepa, svakog ekrana. To je kaleidoskop kontradikcija, digitalni šum u kojem se smisao davi, a suština rasipa. Srećan sam jer ne živim u zlatnom kavezu.

Na pitanje Ivane: "Ko si ti?", odgovorio sam spontano: "Ja sam simbolika, kurac na biciklu – ja to tako, ili nešto slično." Imam i drugara, on hoda, ne vozi bicikl, ukraden mu je. Ima veliki prut. On je izvan ustaljenih normi. Provokativno i nekonvencionalno se samodefiniše, rasteruje površnost, apsurd i glupost.

Ljubomir Đukić: novi roman - na mađarskom jeziku

Savremena književnost tematski posvećena seksualnim manjinama u Mađarskoj se suočava sa značajnim izazovima zbog trenutnog političkog i društvenog okruženja. Vlada je usvojila zakone koji ograničavaju slobodu izražavanja i dostupnost LGBT+ sadržaja.

Upravo u ovom lošem trenutku odlučujem da napišem roman na mađarskom jeziku. Radnja romana, dešavanja mladih koji tragaju za smislom, ljubavlju i identitetom. Nadam se da ću uspeti da postignem više od puke priče; filozofsko putovanje u dušu generacije koja se (s)nalazi u svetu punom izazova, preispitujući sve što zna o pripadnosti, strasti i slobodi.

Voleo bih da roman podstakne na razmišljanje, dirne u srce i otvori nove perspektive, uz autentične dijaloge i duboki uvidi u psihu.

Pišem u jednom dahu! Roman je prožet duhom post-postmoderne, što ga čini modernim i provokativnim. Prvi put sam istinski radostan i zadovoljan onim što pišem!

Radni naslov romana: testek és tükrök (tela i ogledala).

Ovo je moj pokušaj da u 59 godini života označim uvid u prevazilaženju cinizma ka novoj autentičnosti smisla kako u umetnosti tako i u životu.

Ljubomir Đukić: Gola guzica - osnovna vrednost ili zlatni rudnik!

(Guzica - jedini deminutiv koji označava nešto veliko)

Kad osetim trenutnu glad menja se percepcija, postaje čisto, bistro, ono što posmatram, divim se stvarima koje nisam primećivao.

Hrišćanin naglašava da je hrišćanin i u meni vidi ogorčenje, izjavljuje mi: "pre svega sam krštena osoba, ne odajem počast đavolu". Radi u pekari, upola mlađi od mene, ja sam mu (bio) poznanik i/li više od toga, veli da sam mu drug! Za njega sam besposlena duša koja treba da trpi glad. Al ja uživam u najobičnijoj hrani, koju on nakon završenog radnog dana baca umesto da udeli sirotinji. On poseduje saznanje da sam gladan, smatra me svojim drugom, dakle trpi moju glad.

Glad je jedno od najdragocenijih (sa)znanja. Potajno gladovati je blago koje čisti najpre mozak i čitavo telo. Osećam istinsku uzvišenu glad a on pohlepu. Ni jedan obrok ne može da utoli njegovu glad, dok se istinski posvećujem zalogaju hleba. Dao sam mu do znanja da nismo bili prijatelji a da više nismo ni poznanici, nemam želju da ga bilo kada vidim. Želi da me poseti, šalje mi fotografije svoje nage stomačine i guzice, valjda u znak solidarnosti. Gola guzica - osnovna vrednost, zlatni rudnik! Kad ti neko veli da je gladan, šta činiš, pa u duhu društva kojem pripadaš - kritikuješ ga!

Pojedinci prezasićeni hranom, otrovani politikanstvom, ne znaju šta je milosrđe, ne uočavaju gladne kojih sve više ima. Nacionalna politika ne primećuje gladne, skriva ih, najviše boli što zapostavljaju gladnu decu kao i bolesne, nemoćne. Bog im je valjda obilje, novac, bogatstvo, neostvarene želje, fetiši...

Sunčevi zraci su hrana, uhvaćene zapisane misli, u stvari nisam gladan dok god posedujem prirodu u sebi, saosećanje, olakšanje, dok god sam u stanju da pomognem drugima.

Ljubomir Đukić: RADOST U sveopštoj KRAJNJOJ NEMAŠTINI

ekološki odvojen od društva

možda je iskonska čistota

kako je doživljava Danilo Kiš

bespoštedna iskrenost

kao beskrajna krhkost bilja

sređujem baštu tvoju i moju

kao stranice romana

sređujem dvorište tvoje i moje

sređujem ulicu tvoju i moju

dok svako ide svojim poslom

tu nadomak Jasibare

u blizini Dudove šume

iskrom deteta povezanost uz mirise i boje

bez praznine i praznog prostora za delovanje

samoukost za paralelni život van sistema

potrebna su samo sopstvena otkrića

saobraćam se tako što pišem brišem

brišem jer ne mogu ekran da cepam

negirajući one

koji poriču ono što jesu

a i neumoljiva okrutna većina

koja se hvali šta jeste a

što nije

nisam se dao

nisam se dao slomiti

iluzijom vremena

nisam

gorki talog

iskustva

deo mog vrta ovog proleća

Ljubomir Đukić: UKORENJEN U SAMOTNU TIHOST

Bilo me je sramota dok je gledao u moje raspale bakandže. Pretpostavio je da sam imao luksuzni stil života s obzirom da sam često putovao. Mentor mi je pomogao dovoljno da bih preživeo, učio, stvarao. Kupio sam bakandže za par marki u Berlinu na ulici od nekog lika. Sećam se, bilo mi je neprijatno hodati u njima tog leta iza Lacike po budimpeštanskom vrelom asfaltu. Kada bi neko razgovarao sa mnom buljio sam u daljinu, pokušavajući da odvučem pažnju sa dronjavog izgleda. Bio sam toliko ružan da sam jedva mogao da govorim, mislim da sam i zamuckivao.

Od tada je prošlo bezmalo dvadeset godina, vreme nas je pregazilo ili možda nije.

Dočekao sam ga na subotičkoj autobuskoj stanici.

Opijali smo se ceo vikend a ja sam izbegavao teme o književnosti, kritičkim osvrtima na književnu produkciju, o muzici i umetničkom performasu. Na kraju, kad već nije mogao da izdrži pitao me je: “koji qrac ti radiš u životu, koliko dugo možeš još ovako da izdržiš, zašto se ne vratiš u Sloveniju? Dokle ćeš da se očajno i histerično boriš protiv tiranije, nepravde, usranog kapitalizma i za koga, zar za polusvet?” Stvari su postale drugačije, mnogo gore nego ranije, ovo što se dešava može da se desi samo ovde.

Proživljeno je nadahnuće, humanističkog pristupa. Razvija se, sazreva i jača izvan javnosti, na sigurnom. Čeka novi početak koji će doći nakon epohe besmisla. Izvan je dominantno prisutnog surovog beznađa koje je u nepopravljivom, neslobodnom, uzanom, skučenom okviru.

Ne postoje nove reke za plovidbu, zaplovićemo tamo gde smo jednom stali.

Previše sam sjeban ali na svoj način. Možda je sreća da smo sad stranci, a i nisam više besan kao u mladosti. Moj odnos sa malobrojnim ovdašnjim prijateljima se vrti oko piva. Uvek me nešto kompromituje da bih bio jebeno lud, te lekcije o kontingenciji prijateljstva, krhkosti odnosa, nikad u kompatibilnosti, dva stranca koje sjedinjuje pivo, obostrana otvorenost nastaje već nakon treće krigle. Noć je blaženstvo, slobodnije govorimo u mraku. Kao dete se plašiš mraka a kad odrasteš sve što ti se lepo dešava, dešava se u mraku. Ekran kompjutera je noćna lampa u bircuzu sa četri stola.

Kad god je pomislio da je pravi trenutak pitao me je šta radim a ja sam uporno odgovarao da tihujem. “Tihuješ i čekaš socijalizam da ti se vrati.” Konobarica je rekla da budemo tihi, smetamo drugim gostima. Ostatak noći smo pili i ćutali, izgleda da zaista umem da tihujem čak i u društvu. Jedva smo razgovarali i posle toga. Putevi nam se opet razdvajaju. Živimo u dva razdvojena sveta, a deli nas samo četri sata vožnje autobusom.

Još uvek teturam uz koktel dobrih i loših misli.

Možda noćas u magnovenju pod utiskom, slobodan u mraku otpočnem da pišem esej o geografiji prijateljstva, udaljenosti, otuđenosti, nekom novom savremenom čudnom odnosu, treći duh & duša koja nastaje između dva bliska entiteta.

(17. april 2017.)

Ljubomir Đukić: NA SVAKOM KORAKU ISTI ZIDOVI BURŽUJA

/prosede/

očaj kao da vrišti -
solidarnost umesto milostinje!

bezobzirni hvalisavi buržuj
grabljivi vuk korupcionaš
neguje neurozu bogatih skorojevića
satirična alegorija postojanja
praznog prostranstva
ništavilo zna za reči ne i za pojmove
najgori kulturni ishod spodobe
skreće pažnju na sebe
gazi sve pred sobom sa zlatnim konceptom boga i neba
uz aroganciju kao statusni simbol
nepodnošljivog ideologizovanog neukusa
svrha razuzdanog raspoloženja primitivca
prezire srodstvo sa svojim siromašnim bližnjim
ponižava ih milostinjom
dok se bližnji bore za preživljavanje

nije dovoljno što eksploatiše radnike
mori glađu ponižava kinji
pljuje u lice...

ugledavši na korzou jedva primetnog radnika
u izbledelom radničkom odelu
sa vrećom hrane na volanu od bicikla
reče svom voljenom ljubimcu
malom lavljem psu koji zadovoljno trčkara
u pravcu radnika
FUJ, FUJ TO!
fuj to je obraćanje radniku
otuđen nehuman odnos
imperatora ,,biznisa"

(delujući poetikom probisveta usamljenika
ponosno ,,minor poeta" izdvojen iz sirove mase
buntovan kakav jesam nisam izdržao
pod utiskom
glasno izustih)

to što ti sa gađenjem
prezirom nazivaš fuj
je čovek a ne roblje u koje ga svrstavaš
čovek je koji tiho pati
trpi sve vaše uvrede
teškoće života beskrajan rad
koji obračunavaš kao trošak
u prekovremenom neplaćenom satu
od zore do sumraka pod teretom sudbine
blista mukotrpnim naporom
za nezamislivu budućnost
a ti izopačeni mentalno nerazvijeni buržuju
nisi još iskusio slično

nije važno šta kaže
politička propaganda
šokantne vesti napreduju
korupcionaši ostavljaju bedu za sobom onima
koji mukotrpno rade
žive od danas do sutra

moć diskriminacije - FUJ, FUJ TO!
skraćenica licemerja bahatih

trajna nevolja je bezumna pomama
stanje uma kad čovek ne vidi čoveka
ne oseća da
radnik oštri britke misli
kroz svakodnevna iskustva
o razumevanju ljudske prirode
da bi ispravio nepravdu
slobodno stvara ideje
veruje da će svet promeniti
u besprekornoj borbi punoj čelične volje
ljubavi - sapatništva - zajedništva
u kojoj će prepoznati najznačajnije trenutke života
sa zadovoljstvom
pristojnošću
neutralisati opasne situacije
tačke ključanja bolna (o)sećanja
osećaj krhotina
gde niko nije srećan reči su bezvredne

zar sumnjaš da je ovo stvarnost
ljubav je antidot za zlo
kritika je sastavni deo života
nasuprot verovanju metafizike eshatologije

delatnik trudbenik proleter sužnji
zaslužuje divljenje poštovanje
za dela i principe
racionalan odnos
zajedništva

za temelje slobode
srčanim intenzitetom solidarnosti
upornosti podstrek
u pronalasku priželjkivane dobrobiti
verujmo u istinski bolji svet

Ljubomir Đukić: imam osećaj

imam osećaj

dok

svakodnevno vozim bicikl

u proseku sat i po

ka periferiji grada

kao da gotovo stalno zurim

usred bela dana u dar milosti

kroz tanku liniju napukle nagnute ograde

ka ivici prirodne formacije ispunjenog letnjeg ambijenta

prihvatam sa zahvalnošću

to što tri puta na dan stižem pred kuću

na kojoj se nalazi tabla sa nazivom ulice

Miroslav Antić

pogledam u tablu javim se Miki

rekoh mu danas

moje srce je nečuvano slomljeno

u sjajnom oklopu

nad vidom uma

šapućem misli

šta je svrha postojanja

nepodnošljivo snažnog pilona

duboko u sebi

znam

šta je istina

u dugo traženom

trenutku

samo gnev tinja

ostalo kao da je zgaslo

oborio sam sa površine sve što je nevoljno postavljeno

ne mogu da se radujem

onako kako bih voleo

da mogu

još uvek neka neobjašnjiva

nelagoda

vlada

nepomičan sam pred

standardnim

banalnim

ostao sam bez saznanja

kako da nekom poklonim

sebe

ne nalazim način

jedino pogled usmeravam

ka nestašluku

izraženom ili zanemarenom

prognanom zlatu

zaostavštini ljubavi

sve mi je jedno

jer sećanje je podsetnik

na usamljenu sujetnost

ništa više

Ljubomir Đukić: mulj miluje tabane

sunce trepće
ponton pluta trza škrguće
lanci zatežu škripe

ne znam gde sam
ostavio
istrošene patike

rešena enigma
zamak od peska
neko se našalio
srećno dete

neću ići kući
bos

neću ići kući
jer kampujem

ispraćam
i dečekujem
sunce

Kanjiža, 1983.

Ljubomir Đukić: doba informatike

doba informatike

smeh se odbija

od ekrana

šta sve može tvoj uređaj

pitam napumpanog dečaka u teretani;

koristim mnogo manje interne memorije jer

socijalne potrebe digitalno popunjavam

jednim pritiskom na dugme stvaram zid

otporan sam na prašinu znoj smrad bakterije

viruse i reči...

sad ću da skočim

evo stojim na rukama

prevrćem svet na glavu

noge su mi u vazduhu

vidim da sa zemlje zgrade vise

dok moj uređaj prodire

pred otvorenim vratima

frižidera

učitavam se

povezujem

učitavam se

povezujem

proveravam

ažuriranje

u toku

Ljubomir Đukić: odjeci srca

odjeci srca kroz neuronske komore

pulsirajući nabijeni odjeci jure

zanose mi telo

hipertenzija

novo

zastrašujuće

euforija šta ako...

sam do jutra

na komodi majčin lek

blaženstvo

duša vrhovima prstiju lomi tabletu

nejasan maglovit zbrkan

od kud tolika zastrašenost u meni

blagosilja me majčica

iz kosmičkog postojanja

- plači sine

biće ti lakše

duboko diši

senke uokviruju oblike

svetlucaju mešaju se

suženim uglovima kroz suze

iscrtane ivice

oprezno

spiralom loše genetike

isplivavaju detalji

srčane mane

ujutru će mi biti bolje

bez panike

gledam u svoje nevolje

greške

nepopravljive

Ljubomir Đukić: KANJIŽA NEMA MEHANIZAM

ona je odvojena

u njoj si svet u sebi

van nje nenametljiv

ništa nije izostalo

savršeno odgovara

u drugoj dimenziji šta vidiš

gledajući iz daljine

preko jaraša olakšava

sve do senćanskog atara

hatar nije uskogrudost

za prekaljene meštane

već širina poimanja

savršeno odgovara

svetu pesme

rođen sam u julu

na današnji dan

ne bilo gde

već upravo u kanjiži

pored reke tise

gde su sve pojave

istaknute

ukrorenjene u svetlosti

toplinom praštanja

popustljiv

naglašena iskrenost u znaku sunca

neizbežna ustaljenost

predodređen kulturom tradicijom

koja odvraća pažnju od pomodarnog odnosa

prodire u tišinu misli

situacija je nepromenjiva

nema misterije preko puta

ljubazan toplinom varoši

ljubomir ljubi mir

sveobuhvatnom izolacijom od sveta

popunjavamo monotonu prazninu

drugačiji je to pristup

napet bolni okvir ne vidi se jasno

osim onog o čemu pišem

daleko je sve ono čega se plašim

što me čeka

putovanje umornog stranca

nekog drugog to nisam ja

ožiljci će nastati

van kanjiže bez oslonca

kao u kavezu

susrećem prodor pod kožu

svakodnevni otpad zamućuje reku

truje dušu

u isto vreme i tu

i tamo

Kanjiža, 8 juli 2022. u 6:03

Ljubomir Đukić: kao baštovan

Kao baštovan raspetljavam korenje margarete,

pažljivo raspršujem seme prkosa.

Proširujem prostor za puzavu medovinu,

preostalo žuto lišće sa krošnje badema

spremno da zaodene usnule spokojne sadnice.

Ljubomir Đukić: Roller coaster

Za Valery

kako možemo biti srećni u ovom svetu
u ludom svetu
nalazimo jedini način
da uzvratimo
na bol - smeh
na pad - uspon

doživeo sam snove

bio sam star i mudar
sada sam mlad i lud

bio sam ogorčen
sad sam srećan

čoveče luđi sam od mojih mačaka

na nas se obaziru
palanačke konzerve
jer
izluđujemo đavole

ljubav usreći
pomeri zanjiše prodrma
iz petnih žila žarka želja
daje do znanja da sam živ

ljubav nadjačava
da bi sve bilo u redu
pojačani ojačani
za vragolije

cena mašte su ludorije
ko to ne zna nije maštovit
kako bi inače preživeo uspone i padove
da sam obična dosada

samo retki su sposobni za ludorije
bujna radoznalost pred nepoznatim

uspeo si da me promeniš
uzvišeno duboko raspoloženje uma
teme koje nadiru

život iz snova magije
otmeno nesmotren
stekao si poštovanje

ne ponavljam ono što drugi govore

hrabar čovek traži pomoć
pomoć nije iza ugla
propušteni meseci godine
uzvraćaju udarac
vredi se boriti
iznad svega
za nas

ko šiša sva ta stvorenja
sve te prigodne prišipetlje
drkoše
ulizice drolje
plašljive bezveznjake iz ormara
p(r)opalitet
koji uhode
dobacuju

Ljubomir Đukić: za Valeriy (voleti i biti voljen)

Kad čeznem čeznem,

a kad volim volim.

Sad se to pomešalo.

Teško mi je kada držim ruke

dalje od tvog tela.

Neodoljiva magija

kao u Ilijadi Ahilej i Patroklo

Više od ljubavi.

Pronašla nas je bez da smo je tražili,

spojila nas je.

Za nju nije potreban razlog.

Tvoja sreća održava moju.

Prepoznao sam te u sebi.

Ljubav nas čini

sigurnijim.

Ljubavi nikad dosta.

Želim samo

da budeš srećan.

To je sve što želim.

Pronašao si u meni ono

što sam mislio da više ne postoji

ili ono što je bilo duboko u skloništu.

Daješ mi ono što mi je uvek nedostajalo.

Oni s kojima sam bio, stajali su na putu sreće,

što sam smatrao za ljubav

bila je farsa. Uzimali su sve, bez šaputanja.

Od ljudi nećemo se kriti.

Dobio sam ljubav onda

kada sam već prestao da je tražim.

Srećom puniš moju istrošenu dušu.

Kao što bi rekao Niče:

U ljubavi uvek postoji neko ludilo.

Ali i u ludilu uvek postoji neki razlog.

Život je cvet, a ljubav med.

Ljubav, jedna duša i dva tela.

Ljubomir Đukić: za Valeriy

zreli život stvaralačkog doba me je odveo

u sjajan sklad kontrasta

dečak koji čeka dinamiku života gde

repeticija nije samo slika već balans harmonije i nepoznatog u nama.

Ljubomir Đukić: Zagubljeni u noći

Iz dijaloga sa Pegom šmokljanom*

Šmokljan Pega pije sa mnom apsint,

jedino piće koje ne piju idioti.

Otopi se kocko

šećera.

Odakle mi šećer,

pa iz Sente.

Sa osmehom

gasi plamičak.

Zajeban lik.

Ubrzo će nestati znaci

vremena.

Totalno otupeli

jezik,

rastem kao mahovina

na oborenom drveću.

Da se kucnemo za one

koji ćute.

Ne znaju šta da kažu.

Kolaps u gledištu

usmeren u pogrešnom smeru,

za nezrele sve staze izgledaju isto.

Oborena misao

zatamljene inteligencije

ponosni na sebe i

otupelu ljutnju.

Izgubio razum.

Vazduh je tesan.

Loše stvari kreću svojim tokom.

Od istrajnosti sam dobio

tugu,

mir iz pokreta.

Volim kestenjaste lokne.

Suština je netaknuta neprimetna

u senci propasti.

nošena na rukama sreće.

Nemam nikakve magijske sposobnosti.

Ko ovde voli

cvet slobode u mraku.

Podseća me

na tebe

sada.

Idemo na sve četiri

iza zida

velikih laži

jarkih boja.

Da ih slučajno

ne uznemirimo.

Nema pokušaja

da progovorimo

koju reč.

Postoji udaljen osećaj

smirenosti

za korisnike tame & svetlosti.

Šmokljan nije šonja.

(Automatski zapisano, u najbolji čas, jutros oko 5.

Nedelja, 12 jun 2022)

* Tokom akademskog putovanja održava interesovanje u želji da otkrije kontraste suprotnosti da zgrabi opaku & olaku lepotu (kvir) kontadikcije, na koju nailazi.

Ljubomir Đukić: barijere

Znam ljude koji žive u miru sa sobom i drugima, oni ne mrze, oni vole.

Oni koji mrze zbog vlasti, moći i uticaja zaboravili su da pripadamo jedni drugima,

u stvari nisu to ni znali, razumeli, osećali, za njih je strano sve ono što je prirodno,

poput dijaloga, razumevanja, ljubavi, solidarnosti.

Dok je mržnje, razdora, neslaganja, stvaraju se barijere,

harmonija među ljudima erodira, neće je biti.

Ljubomir Đukić: dj Avicii (1989 – 2018)

u njegovom ritmu

plesali preko drvenog poda

razgolićeni kao tajne

nagi zglobovi

izgrebane

gramofonske ploče

kačili po zidu

na drvenom sanduku jugoslovenske željeznice

dotrajali dj gramofoni

memljive prostorije

od muzike pokreti

skliznuli u putovanje

plesne alhemije

prenosna moć davanja

namigne kad nas imenuje

osećaj beskraja

stotine milja daleko

slobodan

projektovan muzički kaleidoskop

impuls glavne arterije

prenosi osećanja & misli

bio je to Avicii

Dj koji je izvršio samoubistvo rekao je
život je igra napravljena za svakoga
ljubav je nagrada.
Zato me probudite kad se sve završi –
kad budem mudriji i kad budem stariji.
Sve ovo vreme sam pronalazio sebe
i nisam znao da sam izgubljen.

Ljubomir Đukić: JUTARNJA živa udarna misao

u gradu su nestale originalne kompozicije

koje sam nekad suptilno razgledao

od dominantnih motiva do skrivenih uticajnih

ostadoše monotoni fotografski elementi (kvazi) urbane sociologije

beton - plastika - staklo - smeće

za formalni okvir grada

preovlađujući karikaturalni elementi

velike depresivne spavaonice

kao da građani prihvataju odustajanje

od sklada harmonije

skoncentrisani na golu egzistenciju

glavnog jedinog ishodišta

ugledah radnike komunalnog preduzeća

koji uz pomoć hvataljki iz lišća biraju smeće

za njima idu oni koji lišće sa staze metlaju na travnjak

tako od jesenas verovatno do leta

imam želju da im se pridružim

u sizifovom poslu

inspirisan svojevrsnom ironijom

nadam se da će biti mesta za mene

u komunalnom preduzeću

na individualnoj osnovi

svečano obećavam

biću vredan odan kalfa

smećarskom zanatu

a u glavi mi fotografija

takođe iz Subotice

Danila Kiša

u ulozi uličnog čistača

sa metalnom kantom za otpad

mislim da je nastala u Štrosmajerovoj ulici

oduševila me je ta fotografija

do te mere da sam se poistovetio s njim

smetnuo s uma da fotografiju sačuvam

ostala je zabeležena

živa udarna misao

povezana sa Suboticom:

ovde se ništa ne dešava a samim tim i ne završava

poetično

Ljubomir Đukić: BATERIJSKA LAMPA ISPOD POKRIVAČA

dok despoti Evropi daju novi svetski rat

dok se njihovi govori spiralno vrte

šta rade oni miroljubivi iz suprotnog smera

u pernici sa bojicama nalaze metak

maskirani u pokrovu zagonetke

oni zaboravljeni nagi

saterani u mašinu u ćošak u krevet

odjednom su spoznali

šta su dionizijski snovi

namerno neuredne kose

zategnutih mišića

podlegli uticaju

ljutog jezika od rustikalnog duvana

preko obraza do grudi

alarmantnom brzinom

utrobu prilagođavaju strahu strepnji

rađajući sebe

mi to živimo - rekoše

kažnjeni za nevolju predaka

za jasan pogled neophodan je zaborav

na mitove legende

mi to živimo u nadi da nas vetrovi rata

ovaj put

promaše

Ljubomir Đukić: konzumiraj manje, živi duže

vera u kapitalističku neumoljivu

mizantropiju

pristanak na bezuslovni slobodni pad

inicijalni kontakt svete tajne nategnute ratničke praćke

u ovom raju kolektivne igraonice teretane

kladionice

za sve što stvaraš sleduje ti prevara & laž

među mitskim proleterima pregrejanih mišića

verujem da sam reciklaž dekadentni otpad

u suštini juranjave želje za zadovoljstvom

izgladnelih nacionalističkih duša

mnogo je puteva ka bogatstvu

potrošnja je način života

uzdanica mahinacije

spasenje

korporativne pohlepe

mali zalogaj za pojedinca

gde zagusti intervencija

zveckanje oružja

užasnog pragmatizma

dugo nisam osetio

vožnju biciklom gimnastiku umne sposobnosti

ushićenje slobodom

među plebejcima

Ljubomir Đukić: NE TAKMIČI SE SA MATORIM SKOTOM

NE TAKMIČI SE SA MATORIM SKOTOM

pobediću te iskustvom

ne postoji lažna priroda

korov je neželjeno bilje

okrivljeno zbog slobode

raste gde ga vetar nanese

ili ptice izbace iz utrobe

na polju mogućeg i nemogućeg

kako znaš da je korov

a ne znaš mu ni ime

lekovita svojstva

nije opscena

tu je u blizini

ne primećuješ širokolisni veliki čičak

zar nije lep dobroćudni džin

nemaš vremena da ga vidiš izabrao si teret

ne umeš da govoriš bez reči

nestale su lekovite emocije

život nošen čudnim talasima

deo si paravojske lažne ličnosti

vežbaš ravnotežu jedinstva

vrištiš od zadovoljstva nagona

od dima krvavim pijanim očima namiguješ

igraš se anđela maskom sa osmehom

upoznaj se sa matorim skotom đavolkom

priroda zavisnosti efekti tame

Barauz bi rekao

"planirajte svoju zavisnost"

udara slabost u svemoguće tačke

korov je sušta priroda

kojoj preti imitacija čoveka

ograničen novcem kupuješ san

uštedi nešto kapitala za surogat ljubavi

brojevima jedinicama nulama

banknotama obeležavaš početak kraja

jutarnja ljubičasta izmaglica

od raskrsnice nema dalje

drži odstojanje

Ljubomir Đukić: govnjiva stvarnost

SKATOLOGIJA DANAS

U jurnjavi metežu anonimni seks je praksa obilja,
na koju uslovljavamo sebe bez zadrške, bez rezerve.
To su lanci za koje smo jedino iskreno vezani.
Nećemo prestati da zabadamo gde mu je mesto.

Završno dejstvo svega svačega je defekacija,
drugim rečima sranje i tačka.
Tiho tamo - pusti goluba.
Da bi se zatim moglo posredovati u svemu svačemu.
Kad si u govnima ni voda ne pomaže.
Govna su vreme našeg postojanja.
Revolucija se neće dogoditi
u restoranu brze hrane
već u govnjivom toaletu.

Paradoks je da kad zagusti bude proliv
nad njim nema dominacije kontrole
liderstvo tu ne pomaže.

Prvo trčiš podstaknut da ždereš
zatim trčiš da se ne usereš
nezdrava hrana loša probava
eto šta si
uštedeo

Um se ne nazire od prepunog želuca
pristupačnog kapitalističkog otpada
od pozadine nabacane zalihe sala
& govana.

Govna su veza
između klope & izgleda
govna ne preuzimaju nikakvu odgovornost
Moje govno putuje umesto da je konzervisano*
putuje kroz komšiluk
ceo grad.
Olakšanje je tek tada kad
ga pogledam
pre nego pustim vodu.
Daleko bilo govno moje milo.
Ogorčen sam na one
koji ne gledaju
u svoja govna.

Jebe ko stigne
ostali se useru.

* uz pomisao na umetnost konzervisanog govneta

Piero Manzoni (1933-1963)

Ljubomir Đukić: odonaćio se dika

zdepast pijanac vagabond mišika

i štrkljast gulanfer šanji ulaze kroz prozor

imaju oni gunaraški beleg izmotavanja

dočarano ni blizu lepote

malo ih koštaj

čemu su samo zadenuli bosiljkaču na kapiju

kad je kapija zabravljena tuđa

napuštena kuća davno beše od sodadžije

naslednici mu u čongradu…

u krčmi matroz govorka se

da su se primili jedan na drugog

lepo su izdrkeljisali celu zdravo jaku zimu

što iz dosade beznađa

u tajnom zakutku slobodno se oglasili

vole ajmokac dobru mušku rabotu

traže trećeg da izviksaju

a ko bi smeo

agresivne su reputacije

spremni uvek milom ili silom za

tipičnu priču svađu

tačnije okupiraju žrtvu

nagovor bude ubedljiv

naplaćuju samo razgovor

bolje im dati

nego da sami uzmu

zorom ih ugledao musavko od višanja

iznenađenje se pojavi u pratnji nevolje

mamurni oronuli iz prošlosti

musavi deran je hitro sklonio pogled

samo da neopažen prođe

reko sebi opasnosti se čuvaj

brže iza ćoška

strah se munjevito razgrana

jeza u žilama pleše kao kovilje…

(inače baš tu na ada gunaraškoj željezničkoj stanici

prvi put sam ugledao pravi pravcati ajziban

a da nije bio samo šinobus...)

Ljubomir Đukić: Međunarodni dan ponosa, aktivizma, zalaganja i umetnosti LGBTIQA+ osoba

dragi strejt prijatelju

kako ti je

u ormanu

istorije

živim pored tebe

u svetu drugosti

tračak nade

nas

skoro

objedinjuje

želeli smo biti snažni za velike stvari

a mi smo slabići koji čine dobre stvari

iz očaja nevolje stradanja revolta

um zna da strah raste

u znak naklonosti darujem ti poverenje

uzvišena eminencijo

uzdignut

iznad misli zbilje

uveren sam da si istinit

ne zanima me

koliko ćemo jedni druge činiti jadnim

jedino što je bitno da smo sasvim bezbedni

u centru univerzuma...

ljubomir đukić nije me blam da nag pređem most

Za svet ja sam ništa drugo nego puzavica

rekao bi Allen Ginsberg

kao da pratim njegove postupke

zarobljen u mislima zapisujem 

nije me blam da nag pređem most

svakodnevno prelazim granice

izvan onih skrivenih 

što besmisleno šište dok 

prigušeno maskirano ispisuju reči

(Beograd, 1988.)

ljubomir đukić sećam se drugarica i drugova

daleko od toga da budem pametan daleko od toga da budem jasan kao dan u zadnje vreme dok tumaram po mraku bez želje da dublje uđem u pojedinačnu priču prisećam se starih drugova zračili su životnom radošću otvorenošću druželjubljem bili su izvor inspiracije nisu odstupali od istine stvarnosti makar koliko teška bila posedovali su ohrabrujuće raspoloženje svetlost optimizma bilo je drugačije živeli su slobodno u dobra vremena van zamršenog klupka prigušenog osećanja bivstvovanja upozoravali su na vreme - ako dozvolimo služićemo najgore ljude savremene buržuje da su drugovi živi ne bi se snašli a da li se mi snalazimo danas u pseudo demokratskom stanju stvari održavamo odnos prema životu koprcanjem u hladnom kalupu kupljenog vremena gluposti su referentne tačke spojene lažima za održavanje sistema (nema smisla raspravljati o tome sve dok nemamo želju za koreniti iskorak...)

ljubomir đukić Učitava se tišina belina

Nema poslednjeg kamena na kraju svoda.
Nema lukova ni stubova.
Nema znakova depresije.
Učitava se tišina belina.
Dim davi prostranstvo Subotice
suzne oči.

U vreći đevrek
mleko bez laktoze
umesto piva.

Prosjak ispod nadvožnjaka
u zimskoj jakni
s kojom sam ga juče
ogrnuo.

Ljubomir Đukić: postojati u živom svetu

piše mi pesnik sa Islanda
o ostrvima i kopnu
slagalici od zemlje
rečnim venama
plovnim putevima
zagonetnim okvirima
lednicima vulkanima
gde odjekuje šapat
magli na vrhovima krošnji
do spokojstva trenutka
zelene privilegije
nekad ispunjene smehom
gde divlje cveće pleše
na vrhovima litica
da dođem jer ću
svakodnevno
satima biti mlad
da dođem
u prirodni zagrljaj
da se divimo i upijamo

on je ostrvo sazdano od vulkana
tri vodopada
okrenut sunčevoj svetlosti osluškuje
topli slatki glasovi premošćavaju daljine
lepršav dijalog od viskija iz starog drveta
topli poput ruku u tuđem kaputu
unutrašnje more kamen i laguna
upotpunjena misterija
uvek izvan vremnena
izvan godišnjih doba
ko bi znao da je ovako lako
biti postojan u živom svetu
zatvoriti razdaljinu
elementima spokoja mira
da mu se pridružim
doziva
svet je uglavnom naseljen
samcima

Ljubomir Đukić: prazan osećaj

Raduje me činjenica
ne mogu da se setim
ni jedne stvari
koju sam čuo
na vestima
dakle
odlično sam
informisan.

Kasno uveče
udobnom tišinom
prošetam 
sam
grad je na slobodi 
usnula palanka
lepa promena od konfuzije
koju donosi dan
prijatno 
iznenađenje
slučajni prolaznik
neustrašiv čovek.

Pravim se 
skoro da znam
šta radim
gde sam ono
krenuo
izgubivši
suštinu.
 
 

Ljubomir Đukić: Trenutna diseminacija

Kroz stare nakrivljene drvene roletne urezuje se svetlost u sobu

oblikujući senke na nagom telu.

U neizrecivom neredu, postojano je blistavo telo prepušteno pogledu.

Sveden na prizor, detalje na telu u podsvesti mirisne kafe

neprimetna žeđ, lepljive oči, jutro u magli.

Savijao se obazrivo sve dok se skroz nije priljubio

u polusnu duše u istom obliku, lebdeli iznad horizonta.

Nisam bio svestan šta je san a šta java.

(Stara Kanjiža, 5. avgust 1999)

Patrick Angus (1953–1992)

Ljubomir Đukić: KNJIŠKA JAZZ KANJIŽA

to što je na punom ekranu

u najmanju ruku

nema veze sa ringišpilom

sa drvenim konjima

na nedeljnom vašaru

u golom sunčevom danu

knjiška jazz Kanjiža

bi – bap u septembru

činele najavljuju

kiša u limenom oluku

klokot je muzika

topole vrbe brane nasip

dolma nije brežuljak

iza je varoš

dvorište pogledom održavano

tu su ruže koje sam zasadio

na ulici ispred plota

obeležen ljubaznošću

situacija u trenutku za pamćenje

smesti se na doksat sad će kafa

pita od jabuka

seta od cimeta

znao sam dobro da je zbog mene

taj uzdah

sve mi je oprošteno

prepljavljen daljinom

perspektiva u

oslikanom svodu

strpljivo ponizno sanjam takvu tišinu

nevinost se ovde obnavlja

trebam je zaslužiti iznova

sporo bez iznenađenja

bez neizvesnosti...

hogy vagy Ljubo

mi újdonság a nagyvilágban*

dobro sam čika Pišta

sve je novo u velikom svetu

ničeg starog nema...

mi smo iza zidova vetra

uglova neba

netaknuti

uprkos tome da nisam u Staroj Kanjiži

čujem svaki sat

na velikoj crkvi

svuda unaokolo

osetih toplinu doma

pronalazim tragove

postojanja...

-------------------

*kako si Ljubo

šta je novo u velikom svetu

Ljubomir Đukić: gde nalazim slike literature

na ponos životinjske farme

predvodnik čuva stado kao čitav svet

uvek na repu u dalekom povlačenju

snaga crvenog odsjaja bez povoca

zatravljena daljina puna blaženstva

nema neutaživih želja za mitrás

sve više liči na prethodnike

dole uz mirno jezero sunce zaranja

u suton vodenom slikom paukovi plove

nad glavom trstenjak cvrkutić

gromade brste trsku do uspavanke

zvezde tihi tajnoviti posmatrači kad da poručuju:

neka vam misli slobodno lutaju