Lady Bird i njene crtice

Posetiću te kad ne budeš više ni znao da postojim

mrzovoljna — Tue, 02 Dec 2008 14:10:50 +0100

Pogledaćeš kroz staklo i znaćeš da sam to ja zamakla brzo, brzo, brzo, da te samo nazrem, a da me ne vidiš. Ni druga boja kose, ni drugi stas, ni odsečan hod, ništa neće moći da te zavara - znaćeš da sam brzo prošla ispred tvog prozora, znaćeš, stvarno.

I kad se lenjo pokreneš da bi se uverio da nisi u pravu, da je to ipak neko drugi, da pramen kose zamakao za ćošak zapravo pripada nekome koga svaki dan teško zaboravljaš, zaigraće leptir u stomaku, pa za njim drugi, pa celo jato...

Tada, kad se godine zavrte u nizu, počećemo da pipamo, svako po svom sećanju, očajnički tražeći ONAJ dodir. ONAJ, koga nije ni bilo. ONAJ, koji smo izmišljali. Koji je postao stvarniji od mnogih stvarnih. Koji peče i ostavlja žig. Zauvek. Da si moj i da sam tvoja, na nekoj poljani stvarnijoj od stvarnih.

I niko neće znati ništa o tome, jer se to nije ni desilo.

Beograd baš i nije letnji grad

mrzovoljna — Wed, 09 Jul 2008 13:27:15 +0200

Od svih gradova koje znam, on mi je nekako najjesenskiji.

Bez obzira što pokušavamo da leto utapkamo Adom, surovim pokušajima nekih letnjih festivala, Beograd sve to trpi, kao lepljivi losion sa zaštitnim faktorom i čeka septembar da mu kiša opere tu ničim zasluženu šminku sa ramena.

I da vidiš čuda, opere je. Kao da je nikad nije ni bilo.

A onda je Beograd svoj na svome: počinje da kuka na kišu, vetar, cenu paprike, gradski saobraćaj, kad će leto...

Nikom neću da se izvinim...

mrzovoljna — Mon, 07 Jul 2008 13:57:15 +0200

... što po bračnom, društvenom i emotivnom statusu nisam "single female"? Kada je to tačno postalo nepopularno biti udata/oženjen?

Imam muža i (neophodno je naglasiti) zaista ga volim. I dvoje dece koju (možda je potrebno naglasiti) volim. I uvek, bez izuzetka, se osećam krivom kad god završim listanje bilo kog "ženskog" časopisa. OK je biti single, ali OK je i ako nisi.

Nekoliko poslednjih godina, kao opšti trend se javlja potreba da se promoviše single status kao jedino ispravno stanje bivstvovanja. MRZI ME da objašnjavam da nije strašno oprati tuđ veš. Nije strašno buditi se noćima i menjati pelene (OK, strašno je, ali brzo prođe i brzo se kompenzuje mnogo lepšim stvarima). Nije strašno brinuti i o potrebama drugih. Deliti. Primati. Davati. Ne očekivati. Iznenaditi se. Biti ponosan na roditeljskom sastanku. Zaplakati se na sitnu pažnju. Posle teške noći zateći opeglanu odeću za posao. Kafu koju ti je neko skuvao u 7 izjutra da te sačeka kad se probudiš... Mrzim da objašnjavam da mi je lepša ta hladna kafa nego da sama zarađujem/trošim/raspolažem, ako već imam nekoga ko je vredan toga da sve radimo zajedno (ili bar većinu stvari).

Nemam ništa protiv single life-a, ali bih se ja ovom prilikom izuzela...