Galamdzija

čovek sa srca dva

ČOVEK SA SRCA DVA

Neki su se zgrozili, a neki prevrtali očima kada su nas videli zajedno. U svoj ovoj patnji, odkada sam izgubio ljubav mog zivota, moj cvet sta sam ga zalivao sedam godina, shvatio sam da je život postao neka vrsta kupovine.
Svetlana je bila nežna i mila devojka duge svetloplave kose sa tihim glasom i stidljivim pogledom. Poznavao sam je pola svog života, bio sa njom sedam godina, šest godina je voleo, a dvadeset devet dana mrzeo. I ta mržnja , to je moja priča...
Prvi dan je u stvari bio kraj bedne agonije. Već duže vreme govorila mi je da nešto ne štima, da moramo pričati ozbiljno. Ja sam shvatio da treba da se menjam. Počeo sam da ’’radim’’ na sebi: jurio sam za propuštenim šansama, promenio način odevanja, i radio sve da odgovorim na njene razloge koji su u stvari, kako sam saznao kasnije, bili alibi njenoj dvostrukoj ulozi. E to je taj prvi dan kada sam shvatio zbog čega sve češće odlazi iz Beograda. Njena najbolja prijateljica prisla mi je i rekla mi sve. Kakav odvratan osećaj. Grlo mi se sušilo, ruke se tresle, a reci jedva izgovorene pokazivale su moju patnju i nemoć.
Sve je bilo lakse uz Milicu. Davala mi je snage da sve prebolim, nudila mi razgovore kao terapiju, pricala mi o ljubavi , o onim groznim primerima izmišljenim ili stvarnim sto služe za emotivni oporavak. A ja sam hvatao sebe sve više i više kako razmišljam o osveti. Video sam da se Milici dopadam a ni ja nisam bio ravnodušan prema njoj, a kad još tome dodamo i slast osvete...I desilo se. Samo greška u računu, ja sam se zaljubio u Milicu. Volim je.Milica ima dodire kao jesenje lišće kad očeše drvenu klupu pri svojoj čudesnoj putanji. Ona je nežnost, novi početak i pobeda. Ona je majčin zagrljaj posle ružnog sna, i ona je sudbina svidelo se to nekom ili ne.
Sad shvatam: Sudbina je nagrada ili kazna, lavirint koji upućuje na izlaz. I sve je trgovina: Dao sam sedam godina zivota da bih u sebi pronašao još jednog sebe. Jer ja sam dva srca u jednom čoveku. Jedno od njih voli, a drugo to i ume.

Ašik žena ta...

Vredi li pisati o tome? Pojavila si se niodkuda sa potpuno drugačijim izgledom i akcentom, licem punim pega i osmeha, kose pune maka i šećerne vune, glasa čiji eho traje do večnosti i koji me budio svako jutro i stavljao osmeh na moje umorno lice ispijeno nesanicom. Govorila si da nisam tvoj tip, ali da moje reči vrede. Šetali smo svakodnevno, pričali o sebi, poveravali se jedno drugom i razvijali prijateljstvo uprkos mojoj mašti, uprkos bašti ljubavi zasađenoj u mom srcu. Nisam ni primetio a već sam bio zaveden. Postao sam tvoje oružje, bio sam u tvojim rukama. Sudbina me je razbijala tvojim iznenadnim dolascima i odlascima. Noć mi se rađala zorom, a zorom si dolazila ti. U moj siroti život donela si inspiraciju, ali i patnju. Bio sam kao rudar koji umire u trenutku kada treba da iznese najveći grumen na površinu. Mislio sam da će smrt doći kada ti odeš, ali je došla sa tvojom neposrednošću. Iskrene reči žene pod crvenim fenjerom. Bila si kao metak iz zasede, kao slučajni stepenik na nepoznatoj stazi u mraku, kao uragan iz nenadanog pravca. A ja kao lađa izlomljen i ostavljen da me morska struja rasturi da plutam u delovima po širokom okeanu. Ali ja nisam jedini tvoj brodolom. Bilo je i onih koji su još više rašili jedra tvojoj snazi.
Ustvari svi smo mi bili i svi smo mi prošli. Svi smo mi isplivali i svi se ponovo dali u plovidbu. Samo smo jedno shvatili: treba naći mirnu luku.

Čestitamo!

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.co.yu i možete početi sa blogovanjem.