Сутра је нови дан...

Филозофије касно у ноћ

, 07 2012 21:34:09 +0100

У љубави је обично тако: док покушаваш да заборавиш тугу која је до јуче била срећа, појавиће се неко ко ће моћи срећу нову да ти подари. Онда ћеш на тацни имати срећу и тугу. Шта бираш?
Чак и када видиш да је разлика јасна, да се у прошлост негледа, скептичан си са новим искуствима. Анализираш иако не би требало.
(Још увек волиш, осећања не можеш да скупиш, разбацана су тамо негде.)
Недостаје ти.
Твој нови живот делује савршено. И био би, када би та љубав једноставно нестала.
Немој да плачеш.
И ако би ми дали да бирам између : волети и бити вољен, увек ћу, без икаквог размишљања изабрати прво.
Осећање које те чисти, узвишава и усавршава.
Нешто што можеш да даш, а опет да останеш богат.
Нај, нај...

Нека моја чуда

, 28 2012 12:30:49 +0100

Верујете ли у прошле животе? Или можда у чуда на прави поглед?
Десило се сасвим случајно, после напорног дана. У градском превозу.
Враћала сам се са проба са другарицом. Запазила сам момка са крупним, искреним зеленим очима које су ми, на ко зна какав начин, причале неку причу. Чини ми се да сам одједном изгубила концентрацију над свим другим стварима.
„Прекини да га гледаш тако.“ Говорила ми је другарица.
Блесава ја, препознала је нешто у њему. Шармантни осмех, можда. Не знам, не да ми се објаснити.
Али је веома битно да и немам неку визуелну меморију. Обично не могу да запамтим људе које видим само једном у животу.
Е, ово лице нисам могла да заборавим.
Месецима касније, пронашао ме је преко интернета.
Чим сам видела слику, препознала сам га.
У глави су ми се преламале слике од оне вечери, необјашњиви инстинкт, нешто веома чудно.
Извинуо се што „је претерао и није могао да скине оли са мене“.
Ласкаво сам се смешила.
А кад сам тек чула да је војник, прострујала ми је венама крв, убрзано.
Несаница је почела да ме прати, због превише питања.
„Да ли је ово неки знак?“
Да није велике разлике у годинама, можда бих сада писала о држању за руке, али ипак је разлика значајна.
Ко зна...
Само ето, ја сам остала без даха. Да ми је неко причао можда и не бих поверовала, али када знам да се десило мени, размишљам другачије.

Сенке прошлог времена су се сакриле, свака у свој ћошак, а нови, чист ваздух је испунио собу. Сунце залази, 27. 01. Девојчица се враћа из града, он је гледа.
Нервозна је, али ће јој он улепшати дан.
Ваљда је дошло време за неке нове почетке.

Оправдани изостанци :))

, 21 2012 21:18:16 +0100

Бити последња година гимназије и није лака ствар. Не стигнеш ни да уживаш у години којом се закључава, практично, твоје детињство се завршава, могуће је да ћеш напустити родитељски дом, али сасвим је сигурно да је „ђачко доба“ готово.
Када живиш у држави у којој су пооштрили матуру, па је последње године промовисано само 40% државе, знаш да требаш предузети мере како би положио испите са краја године, са добрим оценама.
Тако да је отпочело „одбројавање“, јер је градива пуно, предмета заиста доста.
Ето, то је разлог зашто ме нема у последње време, иако ми у рукаву чучи много стихова, много ствари које бих требала да кажем...
Али смо у тоталној гужви. Нисам имала појма да албум за крај гимназије може да захтева толико ствари.
Али то може да звучи овако: хоћете ли на корицама да вам пише само име? Или и име и презиме? Или надимак? Или сва три? Да ли да ставимо свуда име и презиме? И на корицама, на твојим сликама и на групној слици? Које боје да буде позадина за исписивање текста? Да буде код свих бело? Или да бира свако своју? Хоћете да будете поређани по азбучном реду или по румунској абецеди? Да се сликамо сви у белим кошуљама или сви шарени, к'о божићна јелка? Хоћете да се сликате са митраљезима? У хаљинама за балет? Или пак у доњем вешу? Шта се чудите, тражили су нам и то.
Сада знам како је и пуца ми глава. О матурској вечери да и не причамо. Када крене свако са својим жељама, има да прославимо то вече за 5-6 година.
Још један минус ове последње године је, што време пролази превише брзо. А када се буду доближили испити (који ће трајати од 11. јуна до 8. јула) време ће имати стрпљења. А ми ћемо тог месеца спавати као на иглама. И сад, када се неки као ја пробуде да после 4 године филологије хоће да студирају нешто што везе нема са језицима нити друштвеним наукама, онда услеђују проблеми.
И сада се упознајем са хемијом, чију дефиницију немам појма нити ме је икада интересовала, морам признати.
Важно је да имамо воље, снаге и тако тог. Па, уз Божју помоћ, проћиће све ово.
Само ето, хтедох да оправдам своје недоласке на блог – времена без.
Поздрав свим драгим блогерима!
Љуби вас и смеши вам се,

behappy!

Молитва усамљенога

, 13 2012 15:17:05 +0100

MOLITVA USAMLJENOGA

Hteo bih dа volim Gospode. Sаm sаm, а hteo bih dа nаs je dvoje. Govorim, а nemа nikog dа me slušа. Živim, а nemа nikog dа uzbere moj život. Zаšto sаm toliko bogаt, kаd nemаm kogа dа obogаtim? Hteo bih dа volim, Gospode.
- Čuj me sine! Umiri se - onа koju trаžiš nа putu je k tebi. Čekаj dа onа pokrаj tebe prođe. Tvoje srce stvorio sаm zа njeno. NJeno srce stvorio sаm zа tvoje. Čuvаj sebe zа nju kаo što i onа čuvа sebe zа tebe. Jа vаs čuvаm jedno zа drugo.
Nemа više nаčinа nа koje se može voleti; voleti uvek, u stvаri, znаči ostаviti sebe i poći drugimа ...
Voleti - znаči zаborаviti sebe rаdi drugogа, umreti zа sebe dа bi se živelo zа drugog. Voleti, ponekаd je to bolno jer, zаpаmti dobro: voleti znаči rаspinjаti sebe zа drugog. Amin!

Христос се роди!

, 07 2012 21:15:53 +0100

Данас, на овај дан када се идентификујемо као другачији, славећи рођење Господа Исуса Христа 7. јануара, када осећам сваким зрнцем крви православље, желим да честитам свим Православним Хришћанима овај велики празник, у нади да ће га провести у здрављу, весељу, духовном миру...

Мир Божији, Христос се роди!

Врисак сузе луталице

, 07 2012 07:04:38 +0100

Бадњи је дан, а мене гуши ово осећање које је одавно требало да нестане. Јесам га се одрекла, али оно мене није.
"Пиши, испразни се" говори ми срце.

Да ли је могуће да се човек промени у кратком временском периоду? Не знам који је проблем, да ли ја не схватам или не желим да прихватим то тако.
Просто ми се не да.
Једини дечко ког сам стварно заволела. Неко ко ми је открио да могу најискреније да се смејем... да заволим а не знам зашто.
Кажу, ако некога волиш због изгледа, није то љубав, то је привлачност. Ако некога волиш због интелигенције, није то љубав, то је дивљење. А ако пак, некога заволиш, а не знаш због чега, е то је љубав.

Неко ће рећи да сам још млада. Ја ћу признати да јесам. И признаћу да се бојим да заборавим, на неки начин.
Да одем... Био је моја инспирација. Неко ко ме је чувао. Показао ми лепшу страну света.
И јесам заволела, после једног времена. Било је изненада, неочекивано, као и све лепе ствари у животу.

Сада ми остају само успомене и неостварени снови које смо заједно сањали. То је било наше. И не знам, не знам где ћу са свим тим заједничким сликама, са том музиком која ме подсећа на њега, а он сада те исте стихове посвећује другима. Колико смо се борили да одемо на концерт Бон Џовија у Барселони. Како ме је гледао, миловао... никада нећу заборавити. И није ми јасно, неразумна сам. Зашто су сва та осећања пала у воду? Зашто је тако детињаст?
Било је ово, изгледа, први пут када сам срце ставила на тацну.
Ми Србимо смо познати по свом поносу. Ја сам га одавно погазила. Давала сам реч да ћу да га оставим на миру, да нећу покушавати из пепела да изнова упалим ватру.
Али јесам. Изненада се палила нека скривена нада у мени и ја сам покушавала да вежем покидано.
И није ми полазило за руком. Патња, бол.
Ја нисам таква особа, да седнем и плачем над својом судбином.
Али је Словак увек успевао да ме обори на земљу и растужи.
Како ми се инатио, улази у разне везе, качио слике на свим могућим сајтовима. Да бих ја могла да приметим.
Нећу лагати, све ме је дирало.
И то када је песму коју сам му својевремено послала, он послао другој.
Слама.
Недостајао ми је, страшно ми је недостајао. Било је тешко када смо се опет срели, иако сам мислила да нећу ништа осетити.
Нека језа ми пролази телом када се сетим да бих могла да га сретнем опет. Побогу, живимо у истом граду!

И желим да заувек закључам то поглавље свог живота. И заиста ми је потребно снаге, воље, јак карактер.

Када сам му рекла да ми недостаје, није му много значило. Предпостављам да треба да схватим да се време не може вратити, а као некада, више никада неће бити.
Суза луталица вришти али из ината нећу више да је пуштам!

Морам да научим да кажем "Збогом".

На овај Бадњи дан, чисто зато што нас он чини различитима. На наш, православни Бадњи Дан. Молећи Бога за још снаге.

Раскрсница.

, 04 2012 12:56:42 +0100

"Бар ме гледај у очи док плачем". Уздисала је тешко.
Није могао. Колико год да је лагао, да се претварао, она му је значила. Неће моћи да заборави онај први пут... када је дотакао њене усне и пожелео да то потраје. Да није тако компликовано. Да не заболи.
Није желео да убаци осећања, али се спонатано све догодило.
"И разара ме. Када шетамо на улици, стискаш моју руку. Осећам да ти пријам... и када се неко појави, брзо је испушташ. Да нас не види свет. Доста ми је скривања, тајни, бола."
Некако није смео ништа да изусти. Говорила је истину.
Ону истину која се заташкавала под првим пахуљама снега.
Очи су јој се цаклиле. Препуне суза. Али, оне су биле тако тешке, пуне оловног бола. Разбиле би патос када би се о њега удариле.
"И први пут када си очешао руку уз моју бутину, сасвим случајно... као... и први пут када си ми пољубио груди... све ћу памтити. И то како ме је пекло, сваки пут када си после мене ишао њој. "
Он подиже поглед. Тужан је. Осећа да је ово растанак, који ће променити и њега и њу, и његову везу.
"И крива сам, као свака жена када се заљуби, занесе, ветар је однесе..."
Са црвеним пишемо све што је важно. Исписаћу твоје име са црвеним маркером на капке и подвућићу те. И онда их никада више нећу отварати, из страха да те не изгубим.

Ветар је дувао, свет је журио, они су стојали једно наспрам другог. Он загледан у њене усне, модре од туге. Она у његове, црвене од њених пољубаца. Размазио ју је и тешко јој је да оде.
Ветар их је везао, све са машницом од прашине.

"Недостајаћеш ми, лепотице." Било је све што је успео да прозбори.

И недостајала је.

Стаклићи ветра

, 02 2012 10:16:09 +0100

Још једна истинита прича.

Знате ли онај осећај, када имате омиљену мајицу коју сте носили са задовољством, свакодневно... И затурите је негде у орману, заборавите за њу.
А када је пронађете, нигде краја вашој срећи!

Упознали су се у чудним околностима. Она је била у вези са неким за кога ће касније рећи да је "грешка младости", он је био са првом која му је заиста значила.
Још од тог упознавања се у њима развијала нека посебна страст. Касније ми је помињала да је све као у филму.
Због разних потешкоћа, он је одустао од љубави, која би могла да буде "она права".
Она је успела да оконча везу која није имала никаквог смисла, за њу.
После пољупца са њим, схватила је да није у питању "први пољубац који се памти", већ први са правом особом.
У неку руку, било јој је драго, иако је знала да не сме никада да се прочује по месту о томе.
То је била њихова тајна коју су скривали под рукавима и сећали је се са осмехом, пред спавање.
Помало је осећала кривицу због ствари које су се одвијале. Кривица која није имала основу. Волела је. Али јој та љубав није никада била узвраћена.
После пар лепих дана, уследио је растанак и неколико месеци проведоше један без другога.

Када се приближио дан њеног одласка у његов град, он је већ био помирен са девојком. Та девојка, играла је важну улогу и у њеном животу. Нешто јој је стезало стомак. "Нећу га тражити". Шапутала је у себи, иако је из свег срца желела да га опет види.
Да сагледа, очи у очи, момка који је у њој пробудио најлепша и најмагичнија осећања.

Бојала се. Да се бори за своју срећу и прекрши моралност.
Погази част.

Али, када је тамо негде записано, десиће се.

Шетала је са сестром од тетке градом, изгледала је заносно, и сама је касније то признала.
Напољу минус 10, трну руке од зиме. Занесена у разговору, као и обично, објашњавала је уз гестикулацију.

Видела је сестриног доброг пријатеља, али није видела да он није сам. Био је у друштву некога.
У том тренутку, ватромети су почели да се распаљују у њеном стомаку, руке су јој се стегле. Био је то он. Од 22 хиљаде становника, налетела је баш на њега. Мазио ју је погледом, одмеравао од главе до пете, смешио се. Није желела да он примети немир у њој.
Када се њена сестра запричала са пријатељом, он јој је намигнуо.
И знала је: тражиће је.

Носила је део оног лета увек са собом. И знала је да је у том граду била нешто ново и зато занимљива мушкарцима.

Исте вечери су се срели, овога пута је била сама, као и он. Осећала је како у њему буди неку неописиву жељу да је поседује. Сада и заувек. Да би због те привлачности одустао од свега другога.
И баш тих дана, преварио је девојку. Није могао да одоли да не осети укус њених усана.
Неколико састанака.
И она је схватила да је све само пожуда, да само жели да је искуша, да опроба, да осети...

Био је посебан за њу, иако није умела то да објасни.
И знала је да је тих дана њена женственост угрожена. Осетила је куда све ово води - до кревета.

Женска интуиција понекад уме да послужи. Помало ју је болело када је рекао "заборави да се ишта десило. Ја волим своју девојку".
И сетила се да ју је баш он једном подучавао: никада немој да допустиш да ти неко заиста зарасте за срце.
И поред свих пољубаца, модре усне, додиривања њихових тела под уличним светиљкама, погледа који је свлачио, знала је да јој није стало.
А тајна је још увек у њима. И ни једно од њих никада неће заборавити.

Жеље :)

, 30 2011 14:52:05 +0100

Па да у Нову Годину уђемо испуњенији, а тај осећај да нас не напушти целе године.
И не заборавите, није битно где проводите празнике, већ са ким!

П.С. Није ме било неко време, румунске празнике проведох са фамилијом. Било је то најлепше време ове године, сигурно :)

Брза пошта

, 21 2011 17:46:24 +0100

Ово је прича о љубави. О немогућој стварности и о стварима које се дешавају поред нас, али их ми не примећујемо.
Ово је прича о сновима, жељама и идеалима. Она сече крила али и даје снагу. Ово је истинита прича.

Била је девојка која је носила једног момка у срцу. Њен карактер је био такав, те је брзо склапала пријатељства, која су умела дуго да потрају. Тако се брзо спријатељила са његовим пријатељима.
Пожелела је да га изненади, да му напише љубавно писмо. Било је то прво љубавно писмо које је исписала, пажљиво, на белој хартији... спаковала му је слику њих двоје, урамљену. Носталгично је уздисала при паковању.
Да се изненађење не би покварило, замолила је његовог најбољег друга да јој набави адресу. Не питајући се, шта је са осећањима тог момка.
Он је био заљубљен у њу. Набавио јој је адресу истог дана.

Поштар је носио писма пристигла тог дана. Испоручио је младићу љубавно писмо, не имајући појма да ће једног дана пожелети девојку која је писмо написала.

Прошло је пуно времена...
Истина је, изнова, дошла на видело. Девојка је схватила колико мало значи дечку ком је писала најлепше речи, а колико пуно његовом најбољем пријатељу.
Била је збуњена, уплашена, немоћна.
Изгубила је све што је имала са момком ком је писала, кога је чувала, о ком је сањала.

Удаљила се од његовог најбољег пријатеља.

Почела је да се дружи са младим, згодним поштаром. Она му се допада, зна како да поступа са њом. Уме да је насмеје.

И није ни сумњала да је баш он разносио она писма, давно исписана.

И ко после сме да каже да се не дешава све са разлогом?