Сутра је нови дан...

Желим те назад.

, 24 2012 13:17:00 +0100

Када прве капљице кише одплешу валцер по прозору, усуђујем се да се уклопим у пејзаж и плачем. Пустим да се мало туге излије из мене. И тако понекад помислим да је имам на претек.
Чини ми се да је лаж оно : желим ти све најбоље са било ким другим. Можда звучим као егоиста, али ме срећа његова боли, сада када сам сама. Јер није то обична срећа. То је срећа уз другу особу. Они су срећни, заљубљени, лепи заједно. Све делује савршено. А зашто сам оданде нестала ја?
Питање које ме мучи: „Како је успео тако лако да превазиђе моменте са мном. После свега, како је успео да их избрише из сећања?“
Јер не прође дан да га се не сетим, да не помислим о нама, да се не запитам где ли смо згрешили и где се ,та нит која нас је тако чврсто везивала, прекинула.
Помало сам бесна, псује ми се, разбија ми се и плаче. Хоћу да заборавим и фокусирам свој живот на тешке месеце који следе, а који ће нажалост, проћи без његове подршке.
Помирила сам се са својим срцем, што га је изабрало.
Ето, можда једноставно нисам умела да се носим са свим тим осећањима, да их искажем – или прећутим у неким моментима.
Никада нисам ни сањала да ћу се тако заљубити. Тако лудо, тако безусловно некога да пожелим. Да се вежем ... и да не умем да одем.
Пече ме, једноставно, пече. Сво време које смо потрошили заједно. Није мало... Пече као да ми живу рану трљају алкохолом. Вриштала бих, али ме нико не чује.

Бездан

, 15 2012 07:36:57 +0100

Када ти нечији глас одзвања већ месецима у глави, а не можеш да се сетиш да ли је заиста тако звучао...
Када ти недостаје нешто што си имао, а знаш да никада више неће бити твоје.
Легнеш у кревет и молиш се Богу да ти прекрије ране мелемом. Али не иде.
Сам би предузео много ствари, али се шупљине не могу тек тако попунити ваздухом.
Волиш. И боли.
Па чак и да ниси емотивна особа, тих дана плачеш. Јер си посветио сво своје време тој особи, јер си сањао.
Твоји су снови пали у воду, а нема вештог пецара да их изнова оданде извади. Одвешће их вода, негде далеко.
Када после дуго времена изнова чујеш онај дуго познати глас, али се не обрадујеш као што си то раније чинио, већ се уплашиш, као миш мачке, склупчаш се у ћоше и опет ти се плаче. Да ли је то оно што си желео или оно што ће те пореметити?
Сад ти данима не излази из главе. Прогања те чак и у сновима. Сањаш како те зове, како се ствари враћају на своје место.
Вреди ли?
Знаш да не вреди али још увек ниси помирен са судбином. Боли те и не желиш да изнова прођеш кроз све то.
Молиш се Богу више него обично, желиш да умањиш терет. Да поделиш све оно што осећаш. А са ким, ако не са Богом?
Две шоље лењо и непомично стоје на крају стола. Волео би да је ту тај неко и да се само гледате у очи.
И да твој поглед упита: „Зашто тако тужно? Зашто си нас довео до ивице провалије?“
И чини ти се, било би све лакше.
А није.

Хвала за успомене

, 18 2011 07:36:59 +0100

Прелиставајући блог, увек наиђеш на успомене.
И то је највећи ризик: можеш ваљано да треснеш. Да отвориш прошлост и да легнеш над својим делима да размислиш.
После свега што сам данас изнова прочитала, сватих да је он моја најлепша успомена. Да је уствари био креатор мојих успомена, а такве људе треба ценити.
Било па прошло. Зато ће ме градови којима смо заједно ходили подсећати на њега.
Песма уз које смо плесали. Уз које сам ја руменела...
Наши непоновљиви сусрети и стрепња, баш као она из Десанкине песме.
Као нека тајна, коју разумесмо само нас двоје. Ћутање кроз које смо комуницирали.
Пуно његових писама још увек чувам. Не могу да их се одрекнем.
Можда ћу, једног дана причати својој ћерци док јој будем плела плетенице.
Можда јој будем признала "Знао је да ме растужи, али и насмеје".
А ето, ко зна, можда то заувек будем чувала у себи. И никада не признам. Чак ни њему, да све што пишем још увек у себи носи део њега.
И како пролази време, бледе осећања. А тамо далеко, у Шпанији, остали смо запамћени као пар који се смеје.
И многе ће се глава још увек разбијати о мисао "Како то да нису заједно, а били су савршени"
Као што сам и њему рекла: када нам се додељују такве награде, нико нам не говори да их можемо задржати заувек.
Понекад је потребно признати да време истиче, да требамо пустити некога да оде.
И чим можеш да преживиш оне изазове, када те ум изазове да му саспеш све што имаш у лице и још једном поклекнеш... чим ти то можеш да пребродиш са великим осмехом на лицу и да читаш песме које си њему посветила - без плакања...
Значи да си на правом путу.

П.С. Хвала ти, хвала! За најлепше успомене. И када бих опет на ову земљу ступила, опет бих тебе изабрала за ожиљак на срцу!

Кад заболиш ме.

, 15 2011 22:27:42 +0100

Један сусрет, после два месеца.
На дан када се испуњава година и осам месеци нашег познанства.
Једно сећање.
Тужни погледи у којима се чита питање:
"Где смо погрешили."
Као да ме пита, његово ескивирање мог погледа:
"Зашто си ми допустила да те изгубим?"
Питања без одговора.
Један семафор. Један загрљај.
"Зелено је..." Шапућем му, немајући снаге да га прва пустим.
"Знам..." Рекао је.
И сад схватам. Ово избегавање је било много боље.
Бесмислено је поклањати себе, до костију. Некоме ко то не уме да прихвати.
Један Словак. Један град.
Један растанак.
Једна прошлост...

Не.

, 27 2011 17:18:05 +0100

Да си му недостајала, тражио би те.
Да му је фалила твоја рука, стегнуо би је.
Да је желео да те види, могао је.
Да је осећао празнину, ишао би местима где си остављала своје трагове.
Али није. Што значи само једно...

Главу горе, нећемо сузе проливати... Нови дан нас чека!

Узалудни снови

, 22 2011 21:18:18 +0100

Надала сам се да ћеш ме чувати,
негде дубоко у себи,
да ћеш ме љубити, да ме нећеш грувати,
да ћу своје снове, дати само теби.

Желела сам вечност, а и шта бих друго?
у кристално плавој хаљини ја те сањах,
како ми долазиш и чекала те дуго,
за тобом трчећи, само тебе гањах.

Узалуд ми снови, када тебе нема...
а нека се тишина просула баш свуда,
није нада мртва, ал' дубоко дрема,
нема више магије, а нема ни чуда...

Путовања с' тобом, успомене остају,
и понекад, тако, ја рањивам себе,
па ме сећања често прогањају,
када у садашњост, ја довучем тебе.

И разара, ето, та стара бол,
па онда ћутим, слушајући таму,
па тишина понекад, одсивра д-мол,
остављајући ме, уплакану, саму.

Не знам и нећу без тебе да кренем,
али живот никад не пита за пут,
ја зато тугу за срце не денем,
већ срећу везујем за свој скут.

А тако си близу, питање је зашто?
али пошто боли, није да се пита,
па истину брзо, прекривам и ташто,
да се са усана, само срећа чита.

И немој ме више, прогањати стално,
јер прошлост си сада, нека тако буде,
све је сада прошло, све је банално,

ја сад желим другог да прислоним на груде.

Знам...

, 21 2011 08:42:55 +0100

Знам, кишиће данас као и јуче,

и нећу више чути твоје речи...

да кажеш: "Волим те и волећу те, луче"

и знам неку празнину која у мени јечи...

Знам, данас је магла и страх ме хвата,
да твоје ме очи не желе више,
да си закључао твога срца врата,
и да ће изнова падати кише...

Знам, боли ме и болеће још дуго,
твој одлазак у мени оставио је трага,
сад за тебе имам ново име, назваћу те "туго",
иако још сањам да будем твоја драга.

Знам, свануће још једном иако не желим,
и бићеш изнова од мене далеко,
желим те за себе, а не да те делим,
а тебе можда, сада има други неко.

Знам, волела сам тебе,
и ноћима зато проливала сузе,
због љубави понекад заборављала на себе,
и ноћи ми заувек, твоја душа узе.

Знам, ускоро ће зима, ускоро ће снег,
и моја ће душа за тобом да пати,
а пре него што заувек одем у бег,
питам се да ли ћу се опет твојом звати?

Пешчани сат

, 15 2011 17:44:40 +0100

Година и 7 месеци, одјурише касом кроз тихе и празне пољане... Изврнувши нечије животе, пореметивши туђе навике, прошли су, доносивши њега увек изнова...
Тужно је, а и тешко.
Тешко је подлећи променама.
А када се промене дешавају често, човек скоро и да не може нормално функционисати.
Црно и бело не дају јасну боју, а у магли се живети не може.
У пролазу покупиш по нешто: ту и тамо по неко дугме мудрости, кончић осећања...
У налету емоција, рекла бих пуно... Али страх ме је. Узеће ми речи и оставити ме да стојим. Огољену, посрамљену, у сузама.
А понекад је боље оставити осећања да трепере у грлу, него испустити их у ваздух. Како би се неки, који вероватно то не заслужују, поигравали њима, жонглирали, шутирали их... и како би она једног дана стигла у неки ћошак.
Година и 7 месеци, сјурише низ степенице живота. И ми, који некада стојасмо на врху, уздигнуте главе, погнули смо их и сада и клечимо. Ти у свом животу, на другом крају града, а ја у свом. Сакрила бих се под јорганом и отплакала, али живот не може да чека на мене.
Сада смо странци, а до јуче смо били деца која се воле.
Била сам пепељуга, која би напустила своје царство жртвовајући се због оловног војника.
Али ниси могао ни да одглумиш храброст какву би прави војник морао да поседује. Ниси могао ни да одсањаш љубав коју сам носила у себи и која је расла...
Једино што си умео, било је да је угасиш, подигнеш нос и схватиш колико си важан. Колико је твоја улога у овом свету велика... а обавезе ти не дозвољавају да имаш неког.
И тако, од Тристана и Изолде, претворили смо се у два просјака. Ти си се затупио изучавањем звезда, камења и мора...
А ја сам остала заљубљена у свако ново јутро. Остала, тамо негде, да бројим дане.
И ето, све то, у последњих месец дана. А прошло је, година и 7 месеци... које сам увила у чипку носталгије и сакрила у фиоку. Прву на десно, када се пробудимо из сна.
Јер та година и 7 месеци, не смеју се бацити...

Зашто си отишао?

, 06 2011 16:19:14 +0100

Испоставило се да време стварно лечи све, тако ће извадити и оне флеке које су после њега остале.
И остаће ми у неком бледом сећању, као нешто што се није дало запамтити, а било је лепо...
Питања која не бих желела да поставим сама себи, али се врте, ипак.
"Да си бар допустила да пробате... да си била стрпљивија... да си га подржала, сада... шта би било?"
У мојој глави био је осликан лик савршеног мушкарца, онај о ком сам сањала. Мој, само мој... онај прави.
Захвалила сам небу што ми га је довео. И тати, јер верујем да је имао удео у томе.
Да ме чува од свег зла.
Ето доказа да савршенства не постоје.
Како доказати себи самој, да није био за мене?

Као што сам проценила, сетио ме се. Али да сам тада пала, вероватно би се цео ток приче променио. А то није пожељно... зар не? И зато сам према њему овог петка била хладнија од леденице.

И не плачем уопште, не патим. Али ме понекад обухвати нека лепршава носталгија. И не да ми да се отарасим сећања на нас и срећу коју смо делили. Још по некад осетим мирис његовог парфема или пољубац у чело...
Али схватим да је узалуд. Ствари се не могу исправити.
Жалим мало, можда.
Али знам. Пробудићу се једног суморног децембарског јутра и уз себе ћу имати биће које волим. И чисто сумњам да ће то бити он.

Али ми ипак недостаје.

Кад одем(ш)

, 31 2011 22:03:37 +0100

Већ је прошло подоста времена од када си отишао.
Некако сам се навикла, можда због превише обавеза, које су ипак добродошле, можда због тога што сам бесна.
Постао си одиста безобразан и некако ми је драго што те нема више у мом животу.
Речима си ми налупао шамаре, тако да се вероватно нећу скоро окренут за тобом.
Али признаћу, био је то онај осећај о ком сам до сада само читала. Шетала сам са сетром и у једном моменту ми се учинило да видим тебе. (да ли је то тако увек са заборављањем? причињава ти се да га видиш, а оно ништа...?) Одједном сам се пресекла, а очи се напунише сузама. Не, то није било самовољно. Једноставно се десило, то не бира човек...
Било је тешко повратити се, али ту сам! Усправна, јака, разочарана... али вољна да идем даље, научим из овога и не понављам исте грешке.
Не треба увек давати сва осећања на тацни. На крају ће ти бацити тацну у лице, све са јелом постављеним на њој (осећањима).
Нећу да се питам да ли је вредело све што сам учинила, али сам ја мирне душе.
Жртвовала сам се безброј пута, пролазила стотине и стотине километара како бих била уз њега. Целу Румунију прешла како бих се сакрила у његовом загрљају.
Уздисала и гутала сузе.
Све то, да би ме одбацио као последњег олоша.
Бар знам да сам учинила све. И наставка више нема...
Ту је почетком октобра стављена тачка.