Сутра је нови дан...

12.02.2010.

, 12 2011 23:10:05 +0100

"Сјутра је празник." Тако почиње песма Алексе Шантића.
А сутра, заиста јесте празник. Испуњаваш 18, пењеш се на један степеник више и ето те!
И до сада си био зрелији од других, посебнији, јединственији.
И ето, сутра ћеш да прославиш тај догађај, мене неће бити тамо.
Али сам сигурна да ћеш ми целог дана бити у мислима.
Зато, желим да скупим успомене, да зажалим што смо обесили осећања, о танки кончић и нестала су.
Да ти кажем, да си неко ко се не заборавља.
И нека тако буде и у будућности! Да остављаш своје златне трагове, куд год кренуо, јер људи од тебе имају шта да науче.
Да никада не престанеш да се смејеш, јер ће се сигурно неко заљубити у твој осмех.
Никада немој да одустајеш, зато што се на крају, сав уложени труд мора исплатити. А ти имаш шта да уложиш!
Желим ти да останеш тако добар, чисте душе и увек расположен да помогнеш некоме. Чак иако ће то теби представљати муку.
Желим ти најјача осећања! Праву љубав! Јер си на бол већ имун, нека се укине. Надам се да хоће.
Желим да ти Бог да снаге, да пређеш преко многих препрека, које су ти већ одавно постављене. Да се бориш за своју срећу!
И да притом, останеш свој. Онај ког и ја памтим. Онај који шири позитивну енергију, а и језу када прича о приватном животу.
Људи те воле!
Али се зато плаши зависних. Умеју да дотуку, и то са леђа.
Шта да ти кажем? Шаљем ти најлепше наочаре које имам, стакла су нашарана дугом. Па бар тако да можеш да посматраш свет око себе.
Знај да ћеш у Темишвару увек имати некога у коме ћеш моћи да пронађеш подршку.
Хвала ти за све!
Срећан рођендан! И надам се да ће се овог лета, та твоја Москва заиста остварити :)

Празник је напокон стигао. И данас бих волела да те опет загрлим.

Сећања

, 05 2011 11:20:52 +0100

Ускоро ће твој рођендан. Синоћ размишљам, све ми се нешто, враћају у глави заједнички тренуци.
Сећам се обећања која смо пружали једно другоме, и тако се сетим момка који је први у мени пробудио емоције.
Хвала ти за сваки тренутак који смо заједно провели и када сам се осећала најсрећнијом девојком на свету.
Хвала за сваку буру, за плач пред професором... и на његово: "Је л' због М?" Испричала сам му целу причу.
Памтим моју срећу када си рекао да долазиш опет у Карловце.
Памтим како сам се надала... и трудила да се не присећамо свађе.
Памтим како сам се расцмиздрела пред свим девојкама.. када смо избегавали једно друго... када си слушао друге, а не мене.
Памтим наша боцкања, моју љубомору што си свима посвећивао више пажње него мени.
Ало зато, памтим и наш први растанак. Наш први састанак.
Звук твога смеха, боју гласа и... одједном... твоје очи.
Памтим да сам тек по растанку могла да се саберем и схватим своја осећања.
Памтим вече пред полазак у Хрватску. 3 пута за редом сам гледала "The notebook" од тада, оно што понекад радим, више не зовем плачем.
Памтим све речи које си писао. Чувам их по папирима, телефонима, компијутерима, чувам их у срцу.
И те речи, и данас дан су нешто најлепше што ми је неко рекао.
Памтим све. И захваљујем ти за сваки гест. За стрпљење...
За то што си имао воље да ме учиш о нашем православљу и разним другим стварима.
Сећам се оног одвратног осећаја у грудима, који сам носила 2 дана са собом. И једне вечери, сањам да си избрисан са лица земље. А сутра дан... јављаш да си био близу смрти. И срећа те је извукла.
Чекање... моје чекање. Написала сам десетине песама док сам се надала да ћу те опет видети.
И јесам.
Опет у тим Карловцима.
После тога, све се променило.
Зато што нисмо знали да комуницирамо.
А данас, када је све прошло... питам се само, шта сам ја теби дала?
Не знам.
Надам се да ћеш пронаћи своју срећу. Само то...

Не желим прошлост.

, 01 2010 00:50:46 +0200

Само сам бесна.
Онда када сам најсрећнија, и стварно ми више ништа не треба, неко се из прошлост покуца на врата. Са неким глупим порукама које само он разуме.
Зар не схвата да је повредио и да ми не треба?
Али нека. Ја идем даље!
Без њега.
Извините господине, рекли сте ми да умишљам ту љубав, да се нисте предомислили?
Ја уживам у овом једном животу. Хвла Богу, стално се нешто дешава.
Али Ви, Ви ми нисте требали.

Плашим се.

Здравица

, 17 2010 11:45:15 +0200

Најлепши је осећај знати да постојиш,
Само се питам, да ли се састанка са мном бојиш?
Пролази време, мењају се снови,
У мој живот улазе и излазе нови,
Али увек и после свих, остајеш Ти.

Хеј Ти! Окрени се и опрости за све,
Што је икада речено и урађено.
Хеј Ти! Замисли бескрај, замисли звезде,
Тамо се негде, моје жеље гнезде.
Хеј Ти! Који си далеко,
Веруј, да стварно те воли неко.
О теби мисли, о теби пише,
У међувремену спава, сања и дише.
Хеј Ти! Сећања пробуди,
И бар још трен поред мене буди.
Причај ми свашта, испричај ми лажи.
Да сам ти недостајала, бар једном ми кажи.
Хеј Ти! Са велимим словом!
Шта се може заменити са празнином овом?
Хеј Ти! Хвала ти за снове,
Хвала за незаборавне тренутке ове,
Хвала ти што дугове моје плаћаш,
И хвала ти, што ми се ипак понекад враћаш.

Не смем и не желим да се кајем. Шта је било било је. Ниси. Али бар још једном да се поздравим са тобом, да ти махнем и кажем "Збогом". Научила сам поред тебе много тога. Хвала ти на лицемерју, на болу. Све ће ми то помоћи да изградим своју личност.
Тако ми свега - више те никада нећу тражити.
А знаш да ја своја обећања не газим!

Господин.

, 03 2010 20:47:10 +0200

Осећам се дужном да му посветим неколико редова. Опет и поново.
Јуче беше 11 месеци од када смо се упознали. Уствари, све и јесте магија, од самог почетка.
Од када сам му стиснула руку и он је са осмехом изговорио: Милош.
Осетила сам нешто.
Онда су уследили догађаји који су ме натерали да се тако проклето заљубим у њега.
Када ме је одвикао од неких лоших навика, имао толико стрпљења да ме учи да играм билијар (који заправо, ни дан данас не разумем), није се љутио када погрешим.

***

Знате ли онај осећај, када је просторија пуна, и одједном се сви разиђу, а ви останете сами, са својим болом? Тако сам се осећала када сам га последњи пут загрлила и отишла.
Било је то моје најтеже "збогом".

***
М. је имао посебну моћ читања мисли. Увек је знао шта мислим, само када га погледам. Просто је знао.
Када су ми понестајале речи, умео је да ме допуни.
Знао је шта осећам, чак и ако ја то нисам могла обичним речима да опишем.
"Али коме су потребне речи када знам како се осећаш?"
Зато је он умео да користи речи у право време.

"Хвала Му што те је створио!"- то је увек говорио.

Прелиставам поруке и пожелим... Чврсто пожелим да вратим време... или да бар обришем оно што сам рекла. Да после свега са тобом говорим о "новој потенцијалној љубави", која је ишчезла исто као што је и дошла.
Да те повредим до зла Бога, као да немаш осећања.
Волела бих, али не могу. "Извини" и не значи пуно, зар не?
Али знам да си ми опростио. Зато ти хвала. Увек си био бољи човек од мене.

Мало о њему.

, 12 2010 11:45:48 +0200

Он није оно што је некада био. Променио се.
Охладио.
Као да нема више воље за животом. Лако се предаје.
Не препознајем га.
Покушавам да га дигнем са земље, да га охрабрим, али не мари.
Све му је једно.
Искрено, ниса баш сигурна ни у његова ни у своја осећања. Као да се гаси...
Кад би нас барем Карловци на трен спојили.
Нада последња умире.

Сањам

, 02 2010 21:05:24 +0200

Ти си моја сигурна лука.
После свих лутања, трчкарања по свету, увек се Теби враћам.
Хвала за уточиште.

Сањам, сањам да си ту... К'о да лебдиш, на златном ћилиму... Сањам, Бог нас проклео, све нам дао... А срећу нам је узео...

Још памтим...

, 19 2010 16:23:18 +0100

Одакле да почнем, шта да ти кажем?
"Не, не волим те!" то те само лажем.
Још памтим наше дане,
Кад чекала сам, ново јутро да нам сване.

Наше пролеће. Будим се на рамену твом,
Тако се срећна будим. Ту, на месту том.
Још сањам да ти држим руку,
И тај немир у мени....
Нико не може да смири ту буку.

Још памтим онај дан,
Када си отишао.
"Збогом" Рекао. И ниси се вратио.

Још памтим шта сам желела,
О чему сањала...
Још памтим како сам се предала,
И ништа за узврат нисам добила.

Ко сам без тебе?

, 15 2010 13:57:13 +0100

Када склопим очи, видим тебе... Поново чујем све оне дивне речи, којима си украшавао сваки моменат мог живота.
"Требаш ми. Без тебе је све пусто, и нема сунца... Ти си моја срећа!"
Памтим сваку изречену реч, памтим твоје шале, које се више не понављају.
Ја се само у речи разумем. У простом бацању речи по папиру. Ниушта друго се не разумем.
Да, и у глуму се разумем. Али веруј ми, са тобом никада нисам глумила.
Увек је све било чисто и истинито. Нежно и право.
Да ли нисмо знали да чувамо, или у чему је проблем?

П.С. Завршила са преводима, почеле су пробе за позориште, а следеће недеље путујем.

И верујем.

Све је имало смисла, док сам се поред тебе будила.
Сањала,
Певала...

Све је било посебно, док си ме посматрао,
Волео?
Пазио?

И по хиљадити пут проклињем даљину,
И проклињем живот,
Што путеве наше није укрстио.

Заклетва

, 12 2010 18:35:54 +0100

Данас ти обећавам, да нећу одустати.
Са пута овог, не смем скренути.
Никада, због тебе нећу посустати,
И нећу више због тебе венути.

Можда самоћа помало боли,
Али срце никад није само.
Оно зна да пати, али и да воли,
И зато никада несмемо цели да се дамо.

Никада. Али никада више,
Нећу пустити сузу јер си далеко,
Јер сузе нема ко да брише.
Не заборави, још увек те у срцу чува неко.