Сутра је нови дан...

Рођендан једног драгог бића.

, 02 2011 12:00:41 +0100

Колико искрених речи може да стане у једну честитку?
Не знам.
Али данас, на његов рођендан, опет ме спопала сећања.
На давно прошле време, на нас, који смо одавно "испарили".
Биле су то године за памћење.
Ја сам била дете, (и сада сам, али тада сам била баш мала) спремна да га лажем, да измишљам стално нова збивања, како бих му се чинила интересантном.
Касније сам схватила да сам могла то и на други начин да урадим, али... била сам мала.
Имала сам 12 година када сам га упознала. Он је био момчић, прва средње... бунтовник...
Једино ја сам умела да га разнежим.
Он ми је одабрао "надимак" за овај блог, и ето, због њега сам "be happy " или, како моја Настасја воли да каже, "Само happy"
Дечко који ме је увео у свет љубави и среће. Био је нежан, бирао најлепше речи за мене.
Он живи у Новом Саду, ја у румунском Новом Саду.
И данас, на његов рођендан, захвалила сам му за сву бригу, за сву љубав коју ми је несебично подарио.
За срећу. За то што ме је "извукао" када ми је било најтеже. Што ме је држао на телефону, после татине смрти, само да не бих плакала.
Извињавам му се за сваку лаж, за сваки бол, за то што нисам знала да га чувам.
И желим му све најбоље. Јер и данас, када има 21 годину, остао је тако чисте душе. Пун жеља.
Један леп дечко, са зеленим очима и најискренијим осмехом.
Желим му да нађе девојку која ће умети да га начини најсретнијим дечком на свету.
Да се избори са тим правним факултетом.
Да уздигнуте главе корача кроз живот, и да на том путу нема трња и препрека.
А ја.. бићу овде, бар као подршка.
Сремче мој, нека је са срећом!

Страница из прошлости.

, 17 2010 18:36:24 +0200

Прошла јесен је била обележена њиме. Онако као печат.
Али само зато што ме је научио да растем у љубави. И онако детиње, припадала му је моја душа.
Сада је мало другачије. Сећамо се изговорених речи, које се чине тако старе...
Подсетила сам га на нашу песму. Насмешио се и рекао да нам је било лепо.
Сложила сам се са тим.
Питао ме је: "Како ти увек можеш са свима да останеш, после свега, у добрим односима".
Још увек не знам одговор.
Али знам да ме је Сремац научио многим стварима.
Први је који ми је посветио песму, први који ме је саветовао.
И ево, после 5 година, могу да кажем да ми је остао пријатељ. Који је ту када затреба.
И једна лепа успомена.

Зелене очи 3

, 18 2010 15:31:15 +0100

Ништа лепше од асфалта прожетим хладним, фебруарским капљицама кише. Мирис свежине се шири и подсећа ме на најлепше дане...
Срећа.
Пар зелених очију прелеће преко трга уједињења, као да нешто тражи.
Нешто ново? Занимљиво? Узбудљиво?
Чини се да ни саме не знају. Али ипак траже. Неку промену, свежину...
Она највише мрзи осећај недостајања. Када је неко километрима далеко.
Али се нада да ће ту негде, сусрети други пар зелених очију. Да ће се скаменити од неког чудног страха, чежње и изненађења. Али нема их. Као да копа по свим ћошковима, угловима, улицама.
Али узалуд.
Сама помисао да га неће видети, можда годинама, деценијама, или никада... грози је.
И лаже. Свима прича како јој никада и није значио, да је све то било обична детињарија.
Склапа очи и прва слика коју види је: Она наслоњена на његово раме, и плаче.
Мрзи растанке и то беспотребно квашење лица сланим, врућим сузама.
И док му говори "збогом" осећа као да део ње одлази, а други део остаје заувек са њим.

***

Никада јој није признао да је увек била на првом месту. Није чак ни помишљао да јој то каже. Имао је и друге после ње. Али све оне су виделе искре које сјаје у његовим очима. Осетиле су његову одсутност, хладноћу према њима...
Мајка и сестра су такође то приметиле- неко му је недостајао.
У различитим државама, волели су се без речи. Свако на неки свој, посебан начин. И никада никоме на памет није падало да објашњава ту љубав. Живела је у њиховим срцима и то је било довољно.

Зелене очи 2

, 13 2010 11:39:30 +0100

Поред пријатеља, на које је увек могла да рачуна, после велике трагедије у њном животу-био је ту.
Ноћима су причали, тешио ју је и убеђивао да крене даље. Подршка је оно што јој је највише требало.

После неког вреена, чини се да га је сасвим заборавила. Потиснула даљину, успомене... оставила све то негде иза себе.
Све док један сасвим релан сан није успео да поремети реланост.
Уздрмала се.
Плакала је, али није осећала олакшање.
Болело ју је у грудима, и решила да по милијонити пут пређе преко свог поноса и да му се јави.
Само што, овога пута, све је било другачије.
Имао је нешто друга, а и она сама је кренула другим путем.
Ко зна... Можда једном, временом, успе да се појави пред његовим вратима. Задрхти, загрли га... и само ћути.
А можда више никада...

Зелене очи

, 12 2010 15:27:41 +0100

Вукла је тако, пар очију.
Прво селима, а касније Темишваром. Гладила је асфалте, дивила се небу, пролећу...
Волела је. Други пар зелених очију.
И док их је тражила по трговима, парковима, тунелима... Сањала је. О сусрету и причању.
Са њим би се прича развезала, говорила би му све. Детаљно. А он би слушао, огледао се у њним очима, и стискао јој руку све јаче, и јаче...

***

Упознали су се на најшашавији начин. Заљубио се у њен смех. Док је говорио са њеноим најбољом другарицом, чуо је нечији симпатичан смех, упитао је: "Ко се то смеје?"
И тако је све почело. Она беше дете тада. Лагала му је свашта, само из забаве. Био је мало старији, жељан лепе девојке, али је она настављала са лажима, све време волећи другог.
Када сада све то преиспитава, зна и како и где је погрешила. Али је касно.
Будући правник. Знала је да је једним делом она заслужна за то. Помогла му је да изађе на прави пут.

***

Ко би рекао да ће се чути, после 8 месеци без контакта? Његов рођендан, први пут на данашњи дан неће чути његов глас. Пецка је некакав незамислив бол у стомаку. Али успева да га контактира, и поново се шале на исти начин. Као некада...
Само фали оно "Малена". И то је боли.

Хвала за успомене

, 02 2010 10:30:48 +0100

Драги Сремче,

Наше време је било дивно. Испуњено неком дечијом срећом, обасуто латицама ружа, али је на крају морало бити закопано.
Хвала ти, јер си слушао моје глупости, заједно самном тражио решење.
Хвала ти, јер си једини који је био ту и када је пошло по злу.
Хвала ти, јер си несебично трошио своје време на мене.
Хвала ти, јер си праштао све моје глупе поступке, и увек ми давао нову прилику.
Хвала ти, јер си ме научио најлепшим стварима.
Хвала ти, јер си постојао у мом животу.
Хвала ти за успомене!

На данашњи дан, желим ти дане увијене у нежност, успех у даљим студијама, здравље у сваком новом дану, љубав какву заслужујеш...
Срећан ти рођенданм драги Сремче. Нека ово буде најлепша година у твом досадашњем животу, а свака наредна нека буде бар за нијансу боља...

Од срца,

твоја малена.

Чаролија...

, 20 2009 12:16:36 +0100

Сањала Сремца. Мали рај у мојој глави :)
Послала му поруку, и установила да сам прошли пут такође 20. послала.
Судбина? Како бих волела да уживамо заједно у овој зими. Он ми је одабрао надимак за овај блог.
Сећања... Успомене.
Можда нека вила успе да нас споји :)

Напољу снег... управо се спремам да са сестром, и мојим вољеним течом и тетком идем на једно лепо грудвање+санкање+играње.

У мени, уствари још увек живи дете.
Дете које воли.

Уживајте у зими...

Ни ја је нешто не волЕм, али мора да се ужива у оваквим идиличним призорима...

Поздравља вас насмејана behappy :)

...Кад год затребам...

, 11 2009 21:54:03 +0100

Пошто ових дана имам пуно посла на многим пољима, реших мало да се опустим, и наиђем на ову песму. Вртим је већ једно сат времена :))

Значи Сремац, кад се сетиш, ту сам :))

Ипак пази, јер... "возови пролазе"

П.С. Колико само обавеза... Ко би рекао да је превод филмова тако тежак? (поготово ових српских, са великим бројем "лепих речи")

Потписала сам данас уговор, и ускоро добијам исплату новца за књигу. Ух, ала ће ми то добро доћи. :))

Још један кишни дан.

, 11 2009 16:21:19 +0100

Жао ми је само, што се нисам више борила за тебе, за оно што смо имали, за љубав.

Зато што ми се и данас чиниш, као одлична "закрпа" моје личности.

Зато што смо два различита света, која су се тако добро допуњавали...

И сад ми криво...

Преморена сам.

Данас девет радних сати... И једна не баш најбоље проспавана ноћ...

Тако да ћу прво да се предам чарима свог кревета, и после учењу.

Нема се више времена за изласке, дружења, хобије...

(Сремче, у срцу те носим!)

Што да лажем себе...?

, 09 2009 16:32:34 +0100

Стискам зубе.

Опет си ми, некако, сасвим случајно дошао у сан.

И опет сам пред спавање, маштала о теби. О нама...

Ма киша је била лепа. Пријала ми је. Али ме подсетила на тебе.

Никада нисам више чезнула за једном поруком: Само да сазнам како је тај неко!

Колико само желим да сазнам да ли си добро?, да ли си срећан? Како ти је на факултету?

Знам да си уписао у последњем моменту права. Последњи пут смо причали још кад сам била у Вршцу на грожђебал. Звао си ме да идем и у Карловце, јер ћеш ти бити тамо.

Али ето, искрсло нешто... к'о за инат. Некад се баш не да...

И од тад, ни трага, ни гласа од тебе Сремац. И тако нека сета ме спопадне, а било би ми лакше да све то теби кажем. Ал' нема те.

Тебе, који си чинио толико тога...

Тебе који си први притрчавао да помогнеш, чак и ако сам се дан пре тога издрала на тебе.

Нема тебе.

Ма иде живот даље, знам ја. Али тако увече, кад се склупчам у кревету, осећам се као најусамљенија цура на свету.

И твој лик ми се појављује пред очи...

Ма шта гњавим... Не могу да лажем, знаш да си ти на посебном месту, и увек ћеш бити.

Чекам само да дође права љубав, па да те заборавим. Али и тада ћу причати, да је постојао један Сремац....