Сутра је нови дан...

:)

, 01 2011 19:50:34 +0200

Гледала га је, док јој је сунце клонило видике.
Брод. На броду избрисана лица путника.
Он је један од њих. Слеже главу, куца поруку, која ће убрзо сломити њено срце.
Један од њених другова је стеже у наручје.
Она уздише. Пожелела је да је то био он, онај који ју је само гледао са дистанце.
Нада је расла у њој, али се испоставило да је све било лажно.
У глави се мешају изговорене речи:
"Свиђаш му се, али само жели да се прикаже као грубијан"
"Покушај! Пошаљи му поруку"
"Причао ми је да се чујете.. кад прича о теби сав се зарумени..."
"Идете заједно на државну олимпијаду!"
Можда је превише људи билo умешано у све то.
И онда, пресута професорке психологије:
" Па да, тако ти је то. Увек ове интелигентне девојке, које ће вероватно урадити нешто од свог живота, изгубе главу за оваквим простацима!"
И онда он све решава једноставно откуцаном поруком:
"Немој више да ме тражиш! Ни да ми пишеш поруке, ни да ме зовеш! Окрени се свом животу."
И тако је завршено нешто што никада није постојало.
Уздах.

Савршеност

, 19 2011 19:58:00 +0100

То су они моменти савршености, када сам увијена у маштање о теби...

Тамо време не игра никакву улогу. Тамо се познајемо савршено и желимо подједнако.

Мика каже: "Када те нема, јер тако хоћу, заледим осмех. У себи кажем име. Удахнем дубоко и помислим: тако ми недостајеш."

Можда ме је умор вечерас сломио, али ништа ме не може спречити да о теби поново запевам.
И да у својој глави, најлепшим бојама исцртам заједничку будућност. Бар ће тамо трајати вечно.

Ноћас сам прешао границу
очај очи изгорио
нисам желео ту станицу
твој ветар њу је донио

Како за љубав молити
како да научим, да знам
нећеш ил 'не можеш се борити
потисни све лијепо о нама

Не могу да те делим.

, 18 2011 19:55:27 +0100

Стојим. Наспрам мене се спушта мрак и још један мартовски дан, тоне у мрак.
Загледана сам у сутон и размишљам, како бих била срећна, само да умем да повежем своје мисли са осећањима и претворим их у неко дело.
Више се то не зове размишљање, прераста у сањарење. Снови, за које од почетка знам да никада неће бити остварени, али се из петних жила борим.. или, само покушавам?
Одавно нисам желела нешто тако јако.
Нико није умео да ме разбије на ситне капљице, па да се после једва скупљам из пукотина у бетону.
Или, да ме својом појавом насмеје, па да сијам данима после.
Али цео свет већ зна колико сам проста.
Нисам имала у шта да се заљубим. Ни не знам, да ли смо проговорили више од 10 речи током овог живота.
Али су очи говориле најмелодичнији језик који сам до сада чула.
И гестови су напунили душу неком благом светлошћу.
А тело је остало истетовирано ветром, па је на кожи исцртан твој лик.
Није поента у разумевању. Ствар је у губљењу главе.
А то обично долази неочекивано, са погрешним особама и на погрешном месту.
Али, шта ћу?

...

, 17 2011 14:59:17 +0100

"Од свега што на свету знам, најстрашније је кад си сам!" Мика Антић

А ја кажем: Биће боље. Ево данас је падала киша. Надајмо се да ће нас, када се пробудимо, чекати дуга.

И опет лажем себе.

Слатка чежња у ваздуху звижди.

, 14 2011 20:38:34 +0100

Пролеће ми доноси изнова тебе,
У сваком цвету видим твој лик,
У твојим очима замишљам себе,
А у грудима осећам среће крик.

Осмех са лица први је знак,
Да осмех твој од првог дана,
На душу оставља утисак јак,
А са срца свака брише се рана.

Румени образи у пролазу се дирну.
Сваки тренутак испуњен је тобом,
Мелодија нека у пролазу пирну,
И почех да се борим са самом собом.

Док ти изговарам име, сва сам ошамућена од Сунца

, 12 2011 23:14:48 +0100

Горе је од сваке треме оно што сам осећала тих неколико секунди док сам позивала његов број. Стомак ми се превртао. Чекање. Сваки пут када одзвони, осетим талас чежње.
"Шта ми се то са срцем дешава?"
Полудело је сасвим!
После другог покушаја, његово грубо: "Да"
И касније опуштена размена речи. Ништа посебно, али ми је тон пријао.
Морам да признам да су ми данас колена заклецала када сам га видела. Кожна јакна, наочаре, шмекерски ход.
А када сам му чула глас...
Напокон сам сигурна да постојим.
Неко ми је јуче рекао: Никада се немој бојати да волиш.
Овога пута идемо на све... или ништа...
Некако је мој иако ми никада није припадао.

Бити збуњен.

, 10 2011 16:23:12 +0100

Он је тако посебан. Скроз сам поблесавила, као да сам први основне, а не трећи средње.
Излазим на ходник, и чим другари помену његово име, ја сва поцрвеним.
"А види ти њу, чим га поменемо, она се сва зајапури!"

Симпатичне су те провокације, губљење погледа. Или када неко нешто говори, а једино што ја чујем је звук његових прстију како се у моју косу уплиће.

Изгубљена сам у времену. Сломљена сам од умора. Али сам сама себи све ово нагурала у програм, тако да се сад борим некако. Вришти ми се! Али гласа немам.

Те једне пробе, те друге... ненајављени школски гости којима треба показати град.. лекар... зубар. (а то је тек посебна прича, заборавих који је данас датум)
Одем од куће у 7:15, вратим се у 22:30
И ево, управо се кваре батерије :))
А ипак, тако је лепо.
Долази пролеће, спавала бих напољу, док Он игра фудбал.

"А шта ти уствари желиш?"
Шта желим?
Одаћу Вам тајну. Да сањам да ме прими у своје наручје и пољуби. И нек траје...

До тада, не дам да овај осећај оде.

П.С. У суботу је жупанијско такмичење из српског. У понедељак ћемо знати резултате.
Држите ми палчеве!

И, овог пута баш сам се заљубила :)

, 25 2011 17:21:10 +0100

Причам са његовим другом.

"Па добро, реци ти мени, шта се теби свиђа на њему? Чиме те је засенио?"
"Не знам, Саво. Свиђа ми се."
"Зашто ти се свиђа, мора да постоји разлог."
"Не знам..."

Неки његов друг број два.
"Где ти то беже очи? А? За ким се ти то окрећеш?."
Црвеним.
"Еј, образи те одају."
"Погледај ко је овде ;) Ајде код нас у разред."
"Ћао Марко." Трепћем као мала изгубљена девојчица

Његов друг број три.

"Мислим да му се свиђа"

И све се врти око тих другова. Примили ме у фамилију.
Послао ме директор да носим нешто по разредима, да скупљам потписе за заштиту фока.
Кад сам стигла тамо, сви почели да звижде. Кад сам њему дала, већ сам била к'о булка. Један ме слика, други виче нешто. А ја се смешим.

Професорка биологије је скапирала шта се дешава, јер сам се превише шетала док су они имали празан час :)

"Само да ми је знати како те је освојио..."
Требали смо да идемо са дванаестим разредом на неко предавање. У последњем моменту, професорка отказује и намигује ми:
"Ви ћете ићи са овим твојим."
А ја се у осмех већ претворила.

Само што, он још никакве знаке не даје.
Ал' још увек није све изгубљено...

Ракић уместо мене.

, 23 2011 20:09:52 +0100

Чежња

Данас ћу ти дати, када вече падне,
У светлости скромној кандила и свећа,
У чистоти душе моје, некад јадне,
Читаву бујицу пролетњег цвећа.

У соби ће бити сумрак, благ ко твоје
Срце, сумрак створен да се дуго сања.
На окнима светлим забљештаће боје
У тај свежи тренут првога сазнања ...

Све ће бити лепше, све драже и више,
Ноћ која се спушта, свет што мирно спава,
Дуго мртво поље на коме мирише
Кржљава и ретка у бусењу трава.

И тако крај цвећа остаћемо сами ...
- Пролић се тада, као бујне кише,
Стидљиви шапати у блаженој тами,
И речи из којих пролеће мирише ...

Mилан Ракић

Оно нешто.

, 22 2011 15:15:23 +0100

Послала сам једну поруку и дрхтим. Његови другови ми се смеше док пролазе на ходнику.
"Госпођо Гавриловић! Је л' прошао Он скоро ходником? Сва си црвена..."
Говори ми један његов друг.
Други прича нешто друго, о њему. Он стоји на крају ходника и маше.
"Иди! Иди код њега!"
"Ма дај, је с' ти читав? Не могу. Доста је и ово. Сад бар зна да ми се свиђа"

Пишем поруку.
"Баш сам забавна, је л'? Кад се окрећем на ходнику за тобом :)"

Мало осмеха, сваки одмор је испуњен неким трагањем, нечим лепим.
Седимо једно наспрам другог. Руменимо обоје.
Мени се нешто стегло у стомаку.. не могу да реагујем. Блокирана сам!
Гледамо се, али не могу дуго да издржим тај поглед.

Има нечега у ваздуху.
Дрхтим.. и испуњава ме неки предивни осећај!

***

У једној од представа. Стојим за столом, мој муж долази, обгрли ме, помери ми косу и треба да ме пољуби у врат. Чим стане иза мене, сва се најежим. Осетим његово тело. Али замишљам да је то неко други. Ваљда је све то део глуме.

Хвала онима који ми рекоше да играм на све или ништа.