Сутра је нови дан...

Савршенство.

, 16 2013 00:19:54 +0100

Дошао си. Која ти је била намера, не знам.
Да ме склопиш, онако поломљену на хиљаде парчади. Разбијену у ситне стаклиће.. Да попуниш пукотине у мени и да ме натераш да оживим.
Добро, можда претерујем.
Али ми се плачи на саму помисао да бих можда некада могла да те испустим из живота.
Имам те. Како то добро звучи...
Кажеш да се бојиш да ме испустиш из погледа јер си ме чекао целог живота.
Бираш. Бираш речи. Бираш одећу коју да обучеш када се будемо идући пут срели.
А мене.. мене си већ изабрао.
Дрхтим од емоција и осећања.
Расплела се као неко клупко у мени, не могу да их скупим.
Осећам нешто што никада нисам до сада.
Желим да се будим уз тебе, да ти осетим дисање сваке ноћи пре него што заспим и да последње речи које чујем пре него што утонем у сан, имају боју твога гласа.

Тата.

, 13 2012 16:02:34 +0200

Сеоско гробље, на ком скоро да и нема више места. Колико је само мојих под земљом, не могу ни да размишљам о томе…
Колико год година да не идем у родно село, никада нећу заборавити пут од улаза на гробље, до татиног гроба. Ходам, а грло ми се већ стеже. Хоћу да причам са њим и да му причам о мукама које се гомилају. Да га обрадујем успесима.
Само да му поставим једно питање: грешим ли бирајући овај пут?
Али слика урезана у црном мермеру ми се само смеши, не може да проговори.
Гомилају ми се сузе у оку…
Гледам ток предивног човека који ми је био отац само 13 година. Како растем, недостаје ми све више.
Колико пута сам желела да ме загрли, да дође на родитељски састанак или да се само издере на мене јер сам нешто урадила погрешно. Било шта, само да је ту.
Гледам га, моје очи, обрве, осмех.. све је исто. Више се и не чудим зашто су сви плакали када су видели слике са мале матуре, говорећи: „Као да њега видим“.
Стојим на његовом гробу, а у глави се врте слике, боје, мириси…
Мирис рибе коју је доносио и који би се пронео по целом дворишту.
Исто то двориште сада вришти у родном месту. Празно. Трава је нарасла, осушила се… као да ишчекује да чује људски глас.
Завршавам гимназију, њега нема да ми каже шта даље. Он је то увек умео.
Када се појави у мојим сновима, није ништа мање леп и драг каквог га памтим. Последњи пут када сам га сањала, био је тако нежан…
Седели смо један до другог, након мог порођаја.
„Тата, како да назовем мог сина?“
„Павле“ рекао је са осмехом на лицу.
После тог сна сам била још носталгичнија. Ако икада будем била мајка, моје дете неће имати једног деду.

Ћутња у двоје

, 29 2012 19:46:42 +0200

Ако је веровати оним старинским причама п равим љубавима и жени која сања... Верујем да је почело да се дешава нешто о чему је моја маленкост маштала већ годинама.
У двадесет петогодишњем мушкарцу, пронађох спас од свакодневнице. Његове снажне руке ми дадоше снагу и пожелех, у једном моменту, да сви нестану, а да ми будемо две пијане луталице, које ће се љубити по тргу и шетати немислећи на сутра. Пијани од љубави.
Не могу да одвојим свој поглед од његових крупних очију, које асоцирам са трајањем.
Прошло је три сата после поноћи, стојимо пред црквом и говори ми колико сам лепа... Веровали или не, поверовала сам му на реч. Био је тако нежан. Осетила сам како се немирно уздржава да ме не пољуби. А ни мени није било сасвим све једно. Дрхтала бих, да нисам већ била загрејана од чаше вина коју сам претходно попила. Био је мој "слатки грех" или можда само сан без наде.
Мушкарац у ком сам пронашла све и уз ког желим да кренем даље... далеко у будућност.
По не знам који пут је изговорио добро знану реченицу "Невероватно си лепа".
Насмешила сам се и покушала да сакријем жељу за њим. Можда ми је и пошло за руком.
На растанку ме је само снажно загрлио и пољубио, тик уз усну.
Од те вечери, скоро да и не спавам. Ушетала бих му у наручје, да бар ћутимо заједно.
Да му кажем да се мој универзум окренуо за 360 степени и да имам визије са нашом сутрашњицом... А онда опет... сетим се да сам ја та која све лепо кочи и попустим... није нам време.

Искреност

, 22 2011 11:04:44 +0200

"И сад ћеш ти да се окренеш, да ходаш по оним већ угаженим траговима у блату, мене ћеш да оставиш. Ја ћу да гледам, дуго, у твоје трагове, не схватајући да не смем да те пратим. Имаш ли појма колико боли ова тишина?"
Он је гледа, чека наставак.
"Прелазила сам преко разних ствари. Волео си ме-ниси ме волео. А ја сам се уздржавала. Трчала сам за тобом када ти нисам била потребна, а исто тако сам јурила теби када си остајао сам. И шта се са мном догодило? Постала сам жена на навијање, гора од оних старих сатова. Чим би ме затражио, створила бих се. Обећавала сам да ћу те заборавити, ти си се смејао, јер си од почетка знао да нећу успети. Била сам ти пријатељ, првенствено, тешила те када си раскидао са девојкама. Плакала заједно са тобом. И волела сам те. А ти си све то знао и мучио ме изненадним питањима. Вадио си из мене најлепше речи. И где смо данас стигли?"
Смешио се, годиле су му њене речи, у њеним очима је видео разарање светова.
"Нисам знала да станем. Повређивала сам саму себе, само да би се ти осећао боље. Градила сам у својој глави куле, за које сам од почетка знала да ће се срушити. Осећала сам да си део мене, ти ниси осећао ништа. Само си губио време, вртећи ме, као што се оне балерине врте на постољима од пластике. И никада ти ништа нисам тражила за узврат. Давала сам ти руку, али само онда кад би ТИ то затражио. И тако се, цео мој живот и просипао, била сам срећна када си ти то желео, била сам сломљена када ми је било потребно. Шта је данас од мене остало? Једна душа која још увек искрено воли."
Већ се почео растуживати. Сва та бол коју је она носила у себи, почела је да има смисла, да се у речи претвара, да истиче.
Његове усне су почеле да се обликују у њено име и рекао је, узимајући њену руку: "Ти си сво време била овде"

Књиге :)

, 31 2011 19:48:01 +0100

Моја највећа љубав, још од када сам била малена, јесу књиге.
Научила сам са 4 године ћирилицу, поред тате, који је увек био окружен новинама и књигама.. пискарао је.. и онда сам и ја, онако - одувек радознала, почела да испитујем: Које је то слово? Је л' се то овако пише?
У забавишту сам већ умела течно да читам, да би васпитачица звала моје кући и рекла им да ме не пуштају да учим бајке напамет. Уствари сам само знала да читам..
Са тим сам имала проблема до 5-ог разреда, јер сам писала по моме, нисам хтела да слушам учитељицине савете.
Хајде, да издвојим и ја три књиге, које су у последње време утицале позитивно на мене, и оставиле неки специјални утисак.

Wuthering Heights - Оркански висови (Емили Бронте)

Ја бих то описала као игру мачке и миша. Нешто што се и данас дан нама дешава. Бежимо од праве љубави, тражећи неку драму, неко дешавање, нешто.. да закомпликујемо. Двоје младих који се воле са толико страсти... Бол. Одрицање свега и почетак нечега са неким другим. Инат, и то све због те исте љубави. Трагичан крај.
Књига је свакако вредна читања...

Que Serais Je Sans Toi - Како бих без тебе (Гијом Мусо)

Ех. Шта рећи а не заплакати? :) Књига је очаравајућа. Можемо рећи, белетристика, али ми је остала на души.
Наиме, реч је о девојци Габријел, која у свом животу има 2 мушкарца. Један који ју је оставио још када је била мала, а касније се доказао као изврсни лопов ког траже све тајне службе, и другог ког је заволела у Сан Франциску, пре 10-ак година, и који је полицајац.
Њих двоје, два животна непријатеља, јуриће се кроз цео роман. Док, једног дана, обоје не дођу на ивицу између живота и смрти.
У коми, у том чудесном свету, стижу један до другога и причају један другоме о својим животима. Обоје везује лепа Габријел. Једном од њих ћерка, другоме сродна душа.
Књига се чита у једном даху. По мени-обавезна лектира. Овај Француз зна изванредно да се игра речима и осећањима.

Преступление и наказание - Злочин и казна (Ф.М. Достојевски)

Је генијална књига, коју, за коју, верујем, већина вас зна. Када сам завршила са читањем, стала сам, замислила се и... Је л' овај Достојевски био геније? Кроз 15-ак ликова, улази у психолошку анализу сваке личности. У 600 страница, стало је само неколико дана.
Све се дешава када један пропали студент, генијални дечко, решава да испроба себе и одлучује се на убиство једне жене код које је залагао ствари. Одмах се испоставља његово неискуство, јер не само што није био способан да украде неке ствари, већ је приморан на двоструко убиство. Радња се компликује, неки сумњају на њега, неки не. У бунилу говори разне ствари, помиње нешто што би могло негативно да утиче и на његов живот...
Али на крају, показује се слика љубави, која ипак може да превазиђе све препреке. Нада, нова шанса..
Не знам, после ове књиге, дуго ћу ћутати.

Себастјан 5

, 30 2011 22:48:09 +0100

Уствари, више нисам хтела да пишем о томе.
Али је некако, увек много лакше тако...
Неспретно се увлачи у мој живот, али се заиста увлачи.
Рекла сам му да гледа друге девојке, да отвори очи... Да има бољих од мене... А шта сам друго могла да му кажем?
Нисам навикла да ми неко посвећује толику пажњу. Нећу рећи да ме гуши, јер ми на неки чудни начин прија...
Навикла сам да сам ја она која тражи, она која плаче, она која нема...
Али изгледа да се понекад улоге преокрену... И сада, ако размислим, помислим да се шали. Али није тако.
"Како то да једна девојка за чисту десетку, може да се спусти на мој ниво?"
и рекла сам му да не губи време.
"Зашто изгубити 5-6 месеци свог живота, за неколико дана са мном? "
"Зато што си специјална, интелигентна.. зато што, искрено? Када чујем све што радиш.. останем без речи. И не могу да верујем да можеш без проблема да говориш и са неким интелигентним и са неким ко није баш тако начитан..."
Касније сам отпутовала, имала сам представу.
Био је ту, као подршка.
Ја ништа не осећам, и не знам да ли ће се то променити. Једино ми је драг...
Али то није то!
"Звао сам те, јер желим да ти кажем нешто. И да.. јако је тешко, али морам... Променила си ме. Јако. Прошло је само месец дана, а ја сам сазрео. Можда ће то да ти делује глупо, имам 20 година.. али истина је. Мама се исто чуди. Почео сам да читам! Да гледам ведрије на свет. И ја бих био најсрећнији када бих могао тебе да назовем својом"
Занемела сам. Нико ми никада није тако лепо говорио... Или сам можда заборавила?
Да ли заслужујем?
Не знам.
Знам само да не желим да повредим овог дечка. Он то најмање заслужује.
"До сада си вероватно налетала на неке који нису знали шта желе. Ја знам. И кунем ти се да те нећу повредити."

И јесам налетала на погрешне. И јесам давала све своје емоције. Али шта са тим?
Данас имам само пар бројева више у телефону, пар фотографија... много успомена.
И то је све.

Али нећу ни да живим за лето.

Као што би то мој Словак рекао: "Време ће показати"

Жеље за 2011! други део

, 29 2010 02:03:03 +0100

Драги моји блогери, ко се није пронашао у првом песту, ево и за њега по нешто! :))
А ко се овде не проналази, значи да је јуче заборавио да наврати! :))
Е па, овако стоје ствари:
Домаћици мојој блог тетки, са дивним именом, желим пљусак љубави, од ког нигде неће моћи да се склони. Она то заслужује. Љубав и мир уз најдраже!

Таласу поклањам море. Али не црно :)) Већ море среће, љубави и снаге. У нади да ћеш стићи до Аустралије, ево ти брод.

Пинокију, желим успех у свим пројектима! Зато што се бори и зато што она то може! :)

Хепинес, мојој омиљеној особи, желим живот лепши од прича које чита. Да реалност напокон буде лепша од било ког сна.

Шукију желим више времена за себе, и много више времена за уживање. У нади да ће ова година бити много боља! :)

Крила анђела,
желим му најлепше осмехе, које ће му измамити вољена жена. :) И која ће га такође инспирисати да пише најлепше стихове.

Јовану С. С.,

поклањам авионче. Да може да облети све наше блогове. Да облаци буду попрскани срећом, и прожети испуњењем жеља. А на крају, да му писта буде оснивање блога.

Полу успаванки ,

Желим да буде срећна и испуњена жена! Да поново осети лептириће у стомаку, са којима ће моћи да се избори, као права лавица! А на крају, да о томе пише у новинама :)

Жеље за 2011!

, 28 2010 11:33:59 +0100

Драги моји, пробудили сте и мени жељу за "посвећивањем". Па ево, да вам кажем шта вам желим у новој години:

Уна једина

Желим јој да побегне у неки нови, бољи живот. Где ће све бити онако како то она заслужује!

Тужна

мојој сестрици желим да пронађе срећу у ситницама и поврати веру у праву љубав.

Месечина

њој желим да пронађе особу која ће је волети истом оно снагом којом она воли! И да га не испушта из загрљаја!

Анам

желим да јој поклоним крила. Да може да лети на сва места која замисли. Па, драга АнаМ, долети и до Темишвара! :)

Драгој мама Каспер,
желим да поклоним пуно снаге да прегура следећу годину уз неку драгу особу.

Мандраку,
нашем чаробњаку желим тренутке неизмерне среће са својим принцезама!

Сањарења,

мојој блог мами, желим да никада не престане да плеше. И да одплеше до неког дивног града, а касније и нама пренесе утиске! :)

Драгој причалици,
желим живот као у бајкама!Срећан и спокојан.

Сопрану

желим да посети Париз. И можда упозна неку францускињу која ће га научити и француски а и осталим стварима :))

Драгом степском вуку,
поклањам кутијицу пуну осмеха, радости и љубави. Са оно двоје људи које највише воли!

Мири, једној предивној особи,
желим цветну годину! Нека ти на свим пољима цвета цвеће и да имаш успеха у свему, шта год да почнеш!

Мојој сестрици Цицили,

желим нешто непоновљиво. Нешто што никада неће заборавити. Па нек' то буде баш ове године! :)

Најлепшој Настасји ,

сада када већ има све. Желим неизмерну срећу и једног малог принца, са плавим очима!

Вили мојој драгој,

Желим најљубавнију годину, која ће се завршити књигом! Нека те љубав инспирише.

Сутра стиже наставак. Не брините, нико није заборављен :)

Венчање које помало боли.

, 23 2010 19:36:00 +0200

Чула сам да се ових дана жени. То ми је сломило срце.
Стога сам сматрала то као идеалну прилику да спакујем све успомене на њега и уклоним их из мог живота трајно.
Жао ми је.
Али сам срећна јер ће оженити дивну девојку која ће вероватно бити 3 пута боља жена од мене.
То му и желим. Пуно среће.
Сањала сам дуго да ћу му бити жена, једног лепог дана.
Мислила сам да смо сродне душе. (Потајно, то мислим и сада)
Развучем осмех и ето.
Пролазим поред цркве данас.. нешто ме стеже у стомаку... а није од глади. Ко зна, можда је баш тада постао њен муж, и пред Богом.

Живот.

, 08 2010 22:01:37 +0200

Трчи!
Не осврћи се, чак и када почнеш да се саплићеш о прво опало октобарско лишће.. Подигни се.
Дан није тако сив, чак иако се касно раздањује.
Корачај поносно својим степеницама. Видиш ли сунце?
Ако га не видиш, ал' ти зраке сигурно осетити можеш. Како шарају површину твога тела, како ти греју власи косе...
Зато се немој предавати.
Чак и када дође суморни октобар... иди даље.
Чак иако осећаш да све пропада, да живот губи контролу - покушај да се оријентишеш на гужву, на посао и рад и неће остати слободног времена за патњу.
Зато нам животи и јесу такви - трчимо.
Немамо времена за породицу, за пријатеље још мање. Трчимо.
Немамо времена да размислимо. Само идемо напред ка неким својим циљевима... Јесмо срећни, али, да ли су срећни и људи око нас?