Велика Србија

Погинуо усташки плаћеник у Украјини

Деведестих година Срби су имали против себе не само Хрвате и муслимане, већ и читав западни свет. Одређени број грађана западних земаља вођен делимично пропагандом а више жељом за материјалном користи је и директно у виду плаћеника узео учешће у рату против Срба. Скоро три деценије касније, многи од тих истих "паса рата" су узели учешће и у рату у Украјини против руског народа. Један од њих је и Гастон Бесон који је као плаћеник дошао из Француске у Хрватску да се бори против Срба у Републици Српској Крајни. Након рата остао је у Хрватској где се оженио са хрватицом, са којом је имао двоје деце. Ипак стара мржња према православљу, жеља за новцем и љубав према рату одвели су га у Украјну да се бори против Руског народа. Ту је и дочекао свој крај, јер је 12.11.2022. године у својој 56. години живота погинуо.

Просвед је српска реч

Реч просвед данас углавном можемо чути или прочитати у вестима на хрватском језику, а у српском језику изузетно ретко је срећемо само код песника и књижевника. Ипак ова реч не само да није кроатизам већ је и активно коришћена у српском језику током 19. и почетком 20. века уместо речи протест. Просвед је словенска реч, кованица од речи pro + s + praslовенско vědъ, где vědъ значи видети, знати. Прегледањем старих српских књига, скенираних и окачених на интернет од стране google books, наилазимо на следеће примере употребе речи просвед:

Бележнички списи Српског народноцрквеног сабора, 1907 година:

Архив српског друштва за фармацију и хемију, 1927 година:

Јован Бошковић О српском језику (речник српских речи), 1887 година:

Богдан Поповић, Јован Скерлић Српски књижевни гласник, 1926 година:

Часопис Мисао, 1922 година:

Српска књижевна задруга, 1896 година:

Странци у сопственој земљи

Може ли грађанин да буде странац у сопственој земљи-држави? Апсурдно питање, зар не?

Но, шта ако, све што се налази у једној земљи припада странцима, ако је туђе? Радиш у страној фирми, купујеш стране производе, енергетика и индустрија твоје земље не припадају твојој земљи,пољопривредно земљиште, руде и други природни ресурси твоје земље су страном власништву, чија је онда та земља, наша или у страном власништву?

Да ли једну земљу чини само формални оквир - држава, која доноси законе и стара се о њиховом спровођењу, њене институције које се финансирају из буџета који се пуни порезима које држава убира од страних предузећа. Или држава значи независност, сувереност, како територијална тако и економска?

Да ли смо ми способни да сами себи газдујемо, да сами располажемо са оним што имамо или смо малоумни па треба да нам дође неки страни газда да нас организује и уреди, да нас јаше како он жели и да на нама зарађује и богати се?

Много питања а тако мало одговора, а и што да лупамо главу. Боље је пустити некога другог, неког доманојевићевског вођу да уместо нас мисли и да нас попут блажених овчица води куда је то неопходно ради нашег сопственог добра.

Отпор и супростављање су за замлаћене идеалисте и занесењаке. За идеале гину будале, то је познато сваком просечном Србину док седи у кладионици, на каучу испред телевизора и убија време чекајући 11 часова како би легао и сутра устао у 5 сати због одласка на посао, ако га уопште (још увек) и има.

Шта има везе ионако живимо од данас па до сутра, ко се снашао, снашао се, а ко није шта да се ради, ко му је крив што није уграбио свој део колача. Пада мрак, неки нови се спремају да уграбе свој део колача након распродаје последњег породичног блага а у позадини иде песма: "Ајмо Јано ајмо душо кућу да продамо, све да продамо само да играмо...."

Имајмо достојанства!

Нек комшији цркне крава

Одувек сам био згрожен људима који размишљају по принципу: "Није важно што мени неће бити боље, важно је да ће њима бити горе". Ма колико да такве људе срећем изнова и изнова, никако да огуглам на њих.

Пре неки дан сам се возио тролом и слушао разговор две огорчене "госпође" о продаји ЕПС-а. Обе највероватније у позним педесетим годинама, нашминкане, дотеране по последњој моди, са жваком у устима и бесом у глави.

Њихов дијалог се одприлике састојао од следећег:

Прва: "Ма нека га јеботе и продају, не видим што је он па уопште и наш. Шта ја имам од тог ЕПС-а? То бре корист имају само ови што у њему раде, грувају плату просек 70 000 - 80 000 хиљадарки а и јаче, док остатак Србије има плату једва 30 000."

Друга: " Ма да легло нерадника, не раде ништа, сигурна платица, боли их уво. Нека га продају немцима, па нека они доведу то у ред, отпусте вишак запослених, нека остану само они што стварно раде.То се ушљамчили на грбину овог народа паразити, странчари, мамини и татини синови, зато цена струје и јесте толика. А ја овог мог шефа морам сваког месеца да подсећам да ми да плату. Дугује ми већ два месеца. шта ћеш немам где па чекам...."

Након тога даља дискусија се наставила у стилу како само треба продати тај несрећни ЕПС, па да нам коначно сване.

Из овог дијалога се може закључити да дотичне највише боли плата запослених у јавном сектору и да је то једини "рационални разлог" због којег су оне за његову продају. Не занима њих што ће цена струје након продаје странцима, порасти два до три пута (пример Бугарске и Румуније које су пре приватизације имале исто социјалне цене електричне енергије), па ни то што држава продаје оно што су генерације годинама стицале. Њих једино интересује да неко не живи боље од њих, да нема животну сигурност, већу плату. Бољи живот и успех је оно што вам наш народ никада неће опростити. Нема везе што њима неће бити боље, што и даље неће примати плату месецима, што ће и даље бити израбљивани од стране неког предузетника, дај само да се смркне овима што живе боље.

Наравно људи су огорчени немаштином, тешким животом али свој бес и мржњу усмеравају на погрешну адресу. Пошто не смеју да своју фрустрацију искажу пред онима који су их у такву ситуацију довели, а бес мора негде да изађе..... неки сигурносни вентил мора да постоји, онда се окрећу ка онима који живе боље и њих одређују за предмет своје зависти и мржње.

На крају и ја радим код приватника, али не завидим људима који раде у јавном сектору. Не сматрам да су ми ти људи нешто закинули као и да због њих живим нешто теже или чак да су они ову државу и народ довели у овакву ситуацију. Треба бити свестан правих криваца као и бес усмеравати на праву адресу. Ако комшији напослетку и цркне крава, нама неће бити боље.

Манити Вук Драшковић љуби руку Медлин Олбрајт

У тренутку када алкохолни делиријум Вука манитога достиже свој врхунац, било би прикладно да се присетимо како је дотични страствено љубио руку Медлин Олбрајт након бомбардовања Србије!

Ми деца са станице Зоо

Двојица новинара магазина Штерн, желећи да обелодане проблем наркоманије међу тинејџерима, договорили су интервју са Кристијаном Ф. На основу тих разговора 1979. године настала је књига „Ми деца са станице Зоо”, апсолутни бестселер преведен на многе светске језике и продат у милионима примерака. Књига представља трагичну исповест девојчице која је са четрнаест година постала хероински зависник.

Кристијана Ф. је пробала хашиш кад је имала дванаест година, а са тринаест је већ постала зависна од хероина. Сваког јутра је одлазила у школу, а поподне се, као и остали млади наркомани, проституисала на станици Зоо и тако долазила до новца за дрогу. Њена мајка скоро две године није знала да јој ћерка води двоструки живот. Кристијана детаљно и потпуно описује судбину деце, коју јавност примећује тек када постану жртве дроге. Након бурних година у Америци и Грчкој ауторка поново живи у Берлину. У више наврата се борила против дроге, јер практично ни један бивши наркоман није сигуран од рецидива.

Цела књига у ПДФ формату: "Ми деца са станице зоо"

Спречимо продају телекома!

Страшно је, колику је буру изазвала "Парада поноса" а притом срамна продаја (или боље рећи проћердавање) Телекома пролази без жучне реакције јавности. Ако је због геј параде било 20 000 људи спремно да дан раније изађе на улицу, онда на дан пред расписивање тендера треба да нас буде најмање пет пута више!

А ево и зашто:

Телеком Србија је највредније државно предузеће које остварује профит од 200 милиона евра и представља регионалног гиганта у телекомуникацијама, а процењен је на само 2,5 милијарде евра. Телеком данас има 7,7 милиона корисника у мобилној, и 3,5 милиона корисника у фиксној телефонији у Србији. Власт је Телеком проценила на 2,5 милијарде евра, а некадашњи Мобтел који је имао мање од милион корисника продат је за 1,5 милијарди

Геј парада је тиранија мањине над већином!

Данас на породичној шетњи било је око 20 000 људи, а наши "слободни" и "независни" медији јављају да се окупило само 2 000, па докле ће да нас праве будалама и да нешто што је очигледно црно зову белим!

Канибалистички перформанс

Zhu Yu (На кинеском: 朱昱 ) је скандалозни кинески уметник, чије је подручје рада перформанс и концептуална уметност . Zhu Yu је рођен 1970 год. у граду Ченгду, а данас живи и ради у граду Беијинг. Његов рад покрива различита подручја уметности и укључује истраживања суштине медија, концепте пролазности, суштину форме у датоме оквиру...

Његови најпознатији радови : «Канибализам» и «Жртвовање» - настали између 2000 и 2002- разматрају морална и религиозна питања, питања разликовања цивилизованости и људскости од дивљаштва. Његов најпознатији рад «Једење људи» , представљен је јавности 2000 године, на Шангајском фестивалу уметности. У овом раду , уметник серијом фотографија, приказује како се спрема оброк од људског фетуса а затим га једе. По признању самог уметника, коришћени фетус женског детета је украден из научног института.

Zhu Yu који иначе себе сматра хришћанином, тврди да ни у једној постојећој религији канибализам није забрањен ; а такође по њему није познат ни један једини закон који би нам забрањивао да једемо људе.

Уметник израђује и једе своје дело.