Stranica dnevnika2010-06-11T02:31:40+0200<p>Još jedna u nizu, otgrnuta stranica iz dnevnika jedne maštovite klinke...</p>
LifeTypeCopyright (c) bolodmarcipanatag:www.blog.rs,2010-06-11:99863...Ako noćas pođem ja putem starih nemira...2010-06-11T02:31:40+02002010-06-11T02:31:40+02002010-06-11T02:31:40+0200 Večeras sam posle toliko vremena, ponovo gledala zvezde... Onako zamišljeno, zavaljena u svoju omiljenu pletenu fotelju, sa cigaretom u jednoj, i čašom vina u drugoj ruci... ...bolodmarcipanahttp://bolodmarcipana.blog.rs/blog/bolodmarcipana
Heaven's missing an angel...
<p>Večeras sam posle toliko vremena, ponovo gledala zvezde... Onako zamišljeno, zavaljena u svoju omiljenu pletenu fotelju, sa cigaretom u jednoj, i čašom vina u drugoj ruci... Naravno, omiljena plejlista puštena na Winampu... Koliko je prošlo? Premalo...? Previše? Osećam tu si... Samo kad bih pružila prste ka tebi, gore visoko... Osetila ih dodir tvojih mršavih prstiju. Ispred mene naše slike... Kako smo dobar život živeli... Ti moj Sleepy i tvoja ja, Crazy... I sva naša popijena piva u V., i sve prebrojane zvezde na Brdu... I moje gluposti, i tvoja gitara...I sve ono naše... Prošlo je dve godine kako te nisam videla... Prošlo je dve godine od poslednjeg dodira... Od onog čuvenog: "Ustaj bagro, podne je..." </p><p>Znaš, u onim najgorim trenucima bola, mog malog,samo mog pakla, mislila sam da neću moći da ti oprostim što nećeš moći da prisiliš sebe da ponovo obučeš svečano odelo, što nećeš moći da nateraš sebe da naučiš narodnjake i da igraš kolo zbog mene i mog najsrećnijeg dana... I tad si mi nedostajao... Bolelo je i tog dana što nisi tu, da me ukradeš, odvučeš u neku sobu i očitaš lekciju... Obrišeš suze i kažeš: "DOSTA! Sad se smej..." ... Toliko toga smo hteli zar ne? Da li je bilo previše....? Tu je, uspela sam... Sustigla sam svog nedodirljivog anđela i uspela da mu budem saputnik... U njemu sam pronašla sve... Sve ono što sam tog leta izgubila... I večeras je tu... Pridružuje mi se u mom malom ritualu... Briše moje suze... I ćuti, jer zna da mi je to sad najpotrebnije... Da se prepustim bolu, samo večeras... Da se vratim putem prošlosti, i proživim stare dane... Znam znam...Dosta je... Ae još jednom...Samo još večeras... A onda mi slobodno vikni na uvo najglasnije: "DOSTA! Smej se, ustaj matora idemo na pivo..."</p>
tag:www.blog.rs,2010-02-20:88512Besna, ljuta i poražena...2010-02-20T01:09:07+01002010-02-20T01:09:07+01002010-02-20T01:09:07+0100 Eh, dragi moji, i drage moje, baš sam ljuta... Kao što ste i sami mogli da primetite u kategoriji "Obična ljubavna stvar", postovala sam,pored poznatih stihova, i par ...bolodmarcipanahttp://bolodmarcipana.blog.rs/blog/bolodmarcipana
Samo moja čudna razmišljanja....
<p>Eh, dragi moji, i drage moje,</p><p>baš sam ljuta... Kao što ste i sami mogli da primetite u kategoriji "Obična ljubavna stvar", postovala sam,pored poznatih stihova, i par tekstova nepoznatih autora. </p><p>Volim ja tako da zađem po zabačenim blogovima, tražeći valjda još koju usamljenu dušu... Romantično srce... Kako god...I tako opet ja, šaram po internetu, kad ono, bum tras! Moja pesma... I dobro znam, to nisam ja tu postovala... I stvarno sam poražena i ljuta... Šta moja pesma traži pod nekim drugim autorskim pravom, pod nečijim imenom... Ljuta sam, i plačem...On se smeje... I ne razume... Kaže šta sam mogla da očekujem... To je internet... Znam, zvučim kao dete koje se posvađalo sa drugom u vrtiću, koje mu ne vraća omiljenu igračku...Ali moje pesme, moji tekstovi nisu igračke... Ja ih ne pozajmljujem... Osećam se utučeno... Znam da danas ništa više nije pošteno, zar sam jedina poštena? Svaki tekst koji nije moj a postovala sam, potpisala sam pravog autora... A moje pesme se kradu... Stvarno više nije fer... LJuta sam!!!! Ujedam i grizem.... Bespomoćna sam...Dođe mi da obrišem ceo ovaj blog... A kad samo pomislim koliko sam ga dugo pravila, koliko noći provela na njemu... Hm... I šta sad? </p>
tag:www.blog.rs,2010-02-20:88511Vremeplov2010-02-20T00:56:35+01002010-02-20T00:56:35+01002010-02-20T00:56:35+0100 Po ko zna koji put otvorila sam mu srce, otvorila mu dušu, pustila ga da u nju zaviri, isprevrće svaki kutak, otvori svaku kutiju... Kada su svi detalji oko mog preseljenja kod njega, ...bolodmarcipanahttp://bolodmarcipana.blog.rs/blog/bolodmarcipana
Tvoja soba i sveta kraj... Green eyes
<p>Po ko zna koji put otvorila sam mu srce, otvorila mu dušu, pustila ga da u nju zaviri, isprevrće svaki kutak, otvori svaku kutiju...</p><p>Kada su svi detalji oko mog preseljenja kod njega, završeni, kada je prošlo svo slavlje i bela haljina male princeze sklonjena u prašnjavi kutak, ispunila sam svoje, davno dato obećanje. Pročitala sam sve svoje misli zapisane u sveskama... Ponovo poživela stare dane, posetila bivše, male i velike ljubavi...Osetila ukus prvog poljupca, i prvog dodira... A on, on je pomno slušao sve moje misli, tiho uzdisao... Nijednog trenutka me nije zaustavio... Sve dok mu nisam pružila zelenu svesku na kojoj je pisalo: "Onom ko mi je sve,i onom kom sam ja ništa..." Eh, znao je, kao što uvek zna sve, da je to za njega... Ćutao je... Nemojte me pogrešno razumeti, ali nisam imala snage da se vratim na početak naše priče. Ne sad, kad je zaista tu, sad kad znam da će tu zauvek i ostati... Uzeo je tu svečicu, požutelih listova, na kojima se ponegde nazirao trag suza. Laganim pokretima prelazio je preko njih, čitajući sve moje boli. Učini mi se da mu vidim suze... Prišla sam prozoru, posmatrajući sneg kako zasipa ulicu. Volim zimu... Volim duge šetnje po snegu. Pogledah u njega... Mesec kao da je znao da baš u tom trenutku mu osvetli lice... Zatvori svesku i pogleda me...Znala sam, kao što nikad nisam znala, šta misli... Koliko ga boli... Svaka moja zapisana misao, svako sećanje na Dubrovnik, na nju, na nas... Nežno mi dotaknu lice...</p><p>- Najviše od svega, govorio je tiho, drhtavim glasom, - boli to, što si razumela... Svaki moj odlazak,svaku moju grubost...I što si čekala... </p>
tag:www.blog.rs,2009-12-21:81269Još uvek tu sam...2009-12-21T00:42:27+01002009-12-21T00:42:27+01002009-12-21T00:42:27+0100 Uhhh... Šta mi se sve nije izdešavalo ovih dana... Više ne znam odakle bih počela... Prvo i za sada najbolnije je to što mi je pao sistem na laptopu, a naravno, ...bolodmarcipanahttp://bolodmarcipana.blog.rs/blog/bolodmarcipana
Samo moja čudna razmišljanja....
<p>Uhhh... Šta mi se sve nije izdešavalo ovih dana... Više ne znam odakle bih počela... Prvo i za sada najbolnije je to što mi je pao sistem na laptopu, a naravno, ja kao ja, nemam backup i sve što sam ikad napisala, sakrila i čuvala je naravno, izbrisano...Da vam ne napominjem dragi moji, koliko dugo sam tražila moju crnu beležnicu u kom je sačuvana, pored mnogih i šifra za ulazak na blog.rs...</p><p> Pomisao da neću uspeti da uđem na blog, da ću verovatno morati da kreiram novi me je rastužila... A da vam ne napominjem i hiljade fotografija koje su uhvatile i čuvale najlepše trenutke mog života... Sva letovanja, poljupci, dragi ljudi... Od sada ću se ipak družiti sa dobrim starim albumima...Ili ću uraditi backup files...Ovako više ne može.... Osećam se prazno... Ne mogu vam opisati to... Sve što sam u životu napisala, sada sam izgubila... Imam osećaj kao da je deo mog života izbrisan...Eh, kolika mana ogromne mašinerije današnjice... :((((</p><p>No, ipak, on je još uvek tu...Polako se bliži i najlepši dan u životu svake žene... Haljina je odabrana, Princ spava pored mene... Njegovo disanje me podseća na mačke koje zadovoljno predu pored peći...I pada sneg....Znam,znam, u mnogim zemljama čujem, snežne mećave odnose živote...A ja baš volim sneg i zimu... Sve je belo, sve miriše tako sveže, volim duge šetnje i miris čaja od nane nakon njih...I slatki ukus keksa umočen u čaj. I šal star deset godina koji sam dobila od bake... I mog Sneška u dvorištu... I njega,mog Smotanka kako sedi u snegu posle slavnog klizanja... Ipak sam ja srećna... </p>
tag:www.blog.rs,2009-11-18:76736San koji samo mi sanjamo...2009-11-18T14:03:15+01002009-11-18T14:03:15+01002009-11-18T14:03:15+0100 Znate o čemu pričam...O snovima svake devojčice...O Princu, i njegovom belom konju, o ogromnoj haljini iz bajke, o onom toliko puta opisanom,a opet nedovoljno rečenom DA... Kao mala sanjala ...bolodmarcipanahttp://bolodmarcipana.blog.rs/blog/bolodmarcipana
Samo moja čudna razmišljanja....
<p>Znate o čemu pričam...O snovima svake devojčice...O Princu, i njegovom belom konju, o ogromnoj haljini iz bajke, o onom toliko puta opisanom,a opet nedovoljno rečenom DA... </p><p>Kao mala sanjala sam plaže, more, svetu ceremoniju baš kao iz bajke. Par prijatelja koji su tu, da ovekovče samo naš trenutak, da podele našu sreću. A haljina... Haljina je bila najlepša...Lepša nego Pepeljugina ili Snežanina... Duga, bela, sa tek pokojom ružom od satena... Bordo boje...I isti takav buket...A u njemu ruže crvene, mirišu, opijaju... Ispred nas more...Iznad nas nebo i Sunce...A on, pravi Princ, visok, crn, u belom... Kako sam godinama bivala sve starija, moji snovi dobijali su neku novu sadržinu. Osnova je ostajala ista... More, nebo, prijatelji... I Dubrovnik naravno... </p><p>Nedavno, moj lepi crni Princ je, dok sam ja bila na poslu, pronašao moj spomenar iz 19..i neke... Pročitao moje snove, pronašao sebe u tom mom Princu iz snova(tako bar on kaže...) i rešio da sve te moje snove učini stvarnim. Da istka te ružice od satena, da Dubrovniku da ono što zaslužuje. Pohvalu naše ljubavi...(Zvučim li pomalo patetično? Ma baš me briga, tako vam je, kako vam je...) </p><p>E sad, znate vi drage moje, ono najlepše pitanje na svetu, koje mi tako željno priželjkujemo, tu situaciju koju sanjamo i činimo što romantičnijom, nestvarnom... Postavio je to pitanje, baš onako kako sam maštala, u najlepšem mogućem trenutku, samo našem... Kažu da svako biće u jednom danu ima svoj sekund, minut ili deo dana koji ga opisuje. Naš deo dana je svitanje. Toliko puta smo ostali budni da bi dočekali novi dan, verovatno u želji da i u tom novom danu budemo MI...Ne ON i JA, već MI... Ljubio me je nežno, dok sam na svojim kapcima osećala toplinu jutarnjeg Sunca...Možda je tek prošlo sedam...Pućila sam usne, kao kakvo razmaženo derište ne otvarajući oči...Tiho je proštaputao da ću poljubac dobiti samo ako ih otvorim...U sobi je mirisala sveža kafa...Mmm...Neću, to nije fer...Ljubi meee... Otvorila sam oči... Na stočiću je stajala kafa i moja Milka 3u1 i... Šta je to? Svetlucavo, malo, okruglo... Nasmešio se... Sve dalje je neopisivo... </p><p>- Učini me svojim Princom - rekao je dok je nudio prsten na dlanu...Prsten i sebe, svoju dušu...Meni, samo meni... </p><p> </p><p>Sve dalje...Kao što rekoh je neopisivo...Snovi su ispunjeni,trenutak savršenosti je uhvaćen...Nove Inspiracije kucaju na vrata...A ja? Ja ću i dalje samo formalno ostati vaša bolodmarcipana, i ako za tim više nema potrebe...</p><p>Kao i uvek želim vam divan novembarski dan, pun sreće, najbližijih ljudi i mnogooooooo Ljubaviii....:************ </p>
tag:www.blog.rs,2009-11-18:76735Za moje najmršavije debeljuce2009-11-18T13:36:39+01002009-11-18T13:36:39+01002009-11-18T13:36:39+0100 Pored svih lepih stvari koje su mi se desile u poslednje vreme, na njih sam nekako zaboravila... Ma nisam ja njih bukvalno zaboravila, nemojte me odmah osuđivati. Ali sami znate kako to ide. ...bolodmarcipanahttp://bolodmarcipana.blog.rs/blog/bolodmarcipana
Samo moja čudna razmišljanja....
<p>Pored svih lepih stvari koje su mi se desile u poslednje vreme, na njih sam nekako zaboravila... Ma nisam ja njih bukvalno zaboravila, nemojte me odmah osuđivati. Ali sami znate kako to ide. Čovek kad se zaljubi ponekad zapostavi prijatelje. Usred tolike euforije i sreće sa njim, i prevelike želje da nadoknadim izgubljeno vreme lutanja i traganja za srećom, zaboravila sam moje duše, ne znam kakvo bih im ime dala, kako bih ih mogla opisati... Njih tri, moje buce (i ako sve tri veoma dobro izgledaju), i ako kilometrima daleke, uvek su tu... Znale su kad plačem, znale su da samo pogledom otkriju šta me ubija... Znale su i taj famozni trenutni "lekić protiv tuge"... Ponekad mi se činilo da reči između nas četiri nisu potrebne... Znamo se deceniju i još koju godinu, i za svo to vreme nikad se nismo delile, nikad svađale... Hej, nismo mi savršena bića, vile i princeze iz bajki o Trnovoj ružici...Imamo mi mane, kao i svi drugi smrtnici... Ali baš pored njih naučila sam da volim ljude i sve njihove vrline, da prihvatam njihove mane, da ih volim baš takve kakve su...</p><p> ...............................................</p><p>I tako, jednog jutra, koje sam vam već opisala u njegovom naručju, osetih setu...Nešto mi je nedostajalo... Nešto nije bilo kako treba i dolikuje... Primetio je i sam da sam tužna. Nije bio on u pitanju. Pored njega, sada imam sve...Sve ono što sam godinama želela. Prva sam, ma jedina sam u njegovom životu. Tu sam, naša ljubavna drama imaće srećan kraj, znam ja. Zna i on to. Al' dođu vam ti trenuci kad ste zaista najsrećniji na svetu, a opet vam nešto jako nedostaje. Nedostajale su mi one... Da ih zagrlim, da popijemo kafu, da okrenemo šolju, da oteramo sve crne zmije, i izgatamo sve vradžbine u šoljici kafe... Nedostajala mi je prostorija od prekoputa, Aerosmith i Milka 3u1 popijena sa njom... Nemojte me pogrešno shvatiti, nije on mene gušio,nije me čuvao sebično od svih drugih,mi smo srećni, i još uvek željni jedno drugog, jednostavno hoću da vidim moje drugarice. Shvatio je to... Evo dok on pakuje poslednje sitnice u auto, ja vam pišem...</p><p>Idemo kod njih... </p><p>Vodi me da ih zagrlim, da im kažem koliko ih volim... Brbljivu Plavušu, Blesavu Tarzanušu i Zaljubljivu Ciciku... Moje najmršavije buce koje su uvek na nekoj dijeti... Moje nesavršeno savršeno drugarice... Vodi me da ih pitam hoće li nam biti kume....Sve tri...ODJEDNOM...;)))</p><p> </p><p>Ljubi vas vaša Bolodmarcipana... </p>
tag:www.blog.rs,2009-11-09:75136Svinjski grip, pokvarena voda i smak sveta....2009-11-09T23:15:10+01002009-11-09T23:15:10+01002009-11-09T23:15:10+0100 Dobro veče, dragi moj... Dugo vam nisam pisala... Šta da vam kažem? Srećna sam, pa valjda sam mislila da se moja priča završila...Ili nije? Ko će ga znati... Ne znam ni ...bolodmarcipanahttp://bolodmarcipana.blog.rs/blog/bolodmarcipana
Samo moja čudna razmišljanja....
<p>Dobro veče, dragi moj...</p><p>Dugo vam nisam pisala... Šta da vam kažem? Srećna sam, pa valjda sam mislila da se moja priča završila...Ili nije? </p><p>Ko će ga znati... Ne znam ni šta bih vam mogla pisati...Jutra u njegovom zagrljaju divno mirišu... Zora ima nekako drugačiju boju...A jutarnja kafa tako divan ukus... Nego mi raspoloženje kvari ovaj svinjski grip, i ta čuvena vaksina protiv...Hm... Razmišljam tako ja, šta je u stvari taj svinjski grip? Jedni pričaju "Jao od njega može da se umre, pa strašan...("Kakav lav, strašan lav..." Boga pitajte što sam vam sad napisala ovaj stih....) Drugi kažu "Ma ćuti dete, grip k'o grip...Malo bakinih čajeva od raznih trava i zdrav k'o dren..." Pa dobro baba, daj taj čaj deca umiru...Zatvorili škole...Hm... Eh, a nas Srba i onako za pola šake...Šta sve neće da se dogodi... Povrh svega, u mom gradu, voda ne valja, ne možeš ni ruke posle nužde kako treba da opereš...A kamoli da se okupaš...Pa ja ću taj svinjski grip itekako da navučem...Ako ga ne navučem, onda ću da se usmrdim, što i nije tako loše, jer mi onda ljudi neće prilaziti...Pa mi valjda neće ni preneti tu boleštinu, koju su inače nazvali po najproduktivnijoj domaćoj životinji...I kako sad ja da jedem dedino pečenje,(Koje je inače, najslađe na svetu) kad znam za taj glupi grip.... E sad, pored mog smrada i ukidanja prasetine iz mog jelovnika, što je isto bolno kao i ovo prvo, jedan moj prijatelj, inače poznat po velikoj ljubavi prema horor filmovima je došao do zaključka, posle gledanja filma "Petak 13. - sedmi mesec...." da će se smak sveta desiti 2012., kako inače svi proroci veliki srpski, proriču....E pa super.... Bar imam izbor kako da umrem....Al' pre toga ću se dobro najesti čvaraka i slanine...</p><p>Aj pa tako dragi moji blogeri...</p><p>Želim vam prijatno veče uz što manje prasetine i loših vesti....:) </p><p>Voli vas vaša,</p><p>bolodmarcipana.... </p>
tag:www.blog.rs,2009-10-08:70098Za vas od mene...2009-10-08T09:23:33+02002009-10-08T09:23:33+02002009-10-08T09:23:33+0200 Dragi moji blogeri i drage blogerke, ovaj tekst posvećujem vama... Najviše onim ljudima koje sam ovde upoznala, ljudima koji redovno čitaju moje tekstove, ljudima koji ih ...bolodmarcipanahttp://bolodmarcipana.blog.rs/blog/bolodmarcipana
Samo moja čudna razmišljanja....
<p>Dragi moji blogeri i drage blogerke, ovaj tekst posvećujem vama... Najviše onim ljudima koje sam ovde upoznala, ljudima koji redovno čitaju moje tekstove, ljudima koji ih komentarišu i koji su svojim lepim željama i savetima učinili mnogo puta da se osetim bolje, onda kad sam tonula u samoću, u onaj stadijum kad mislite da je ceo svet protiv vas...</p><p>Ja vas ne znam,niti vi znate mene... Ne pijemo kafu svaki dan,i da prodjem sutra na ulici pored vas, neću znati ko ste...Ali ipak, ponekad mi se čini da me poznajete bolje od mojih najbližijih, da ste zašli u najtamnije i zabačenije hodnike moje duše... Bili ste tu da me ohrabrite kad sam izgubila ono najdraže... Bili ste tu kad sam bežala od svoje ljubavi, kad me je Srbija po ko zna koji put razočarala... Bili ste tu kad sam razbila jednu iluziju o ljubavi... I uvek ste imali pravi savet za mene... Još uvek Casper dugujem čokoladu,i još uvek čitam ukusne tekstove Domaćice... Sanjarenja me uvek bace na razmišljanje, a behappy me nasmeje... I svi drugi... Nepomenuti ovde... Svojim komentarom ulepšaju dan... </p><p>Sad, kada sam konačno ukrotila sve divlje konje, sve moje uzburkane misli ukotila u mirnu luku, od srca vam se zahvaljujem na svim rečima...Jer verovatno, bez njih,nijedan moj tekst ne bi imao smisao...</p><p>Ljubi vas vaša bolodmarcipana... </p>
tag:www.blog.rs,2009-10-03:69614Srećan kraj...2009-10-03T14:57:50+02002009-10-03T14:57:50+02002009-10-03T14:57:50+0200 Ponovo sam pokleknula, ponovo ti nisam odolela... I evo me opet pred tvojim vratima, pokisla do gole kože... Stojiš i posmatraš me. Vidim ti pobedu u očima. Znao si da ću ...bolodmarcipanahttp://bolodmarcipana.blog.rs/blog/bolodmarcipana
Tvoja soba i sveta kraj... Green eyes
<p>Ponovo sam pokleknula, ponovo ti nisam odolela... I evo me opet pred tvojim vratima, pokisla do gole kože... Stojiš i posmatraš me. Vidim ti pobedu u očima. Znao si da ću doći... Ponekad te toliko mrzim, jer me tako dobro poznaješ...</p><p><br />Uvukao si mi se pod kožu odavno... Ni svi sapuni ovog sveta ne mogu te isprati iz mojih pora... Ma koliko trljala, ma koliko prala, ostaješ tu... A ja? Nemoćna da ti se oduprem, gde god da pobegla opet ti se vraćam. Ovog puta je drugačije, ovog puta me ne ljubiš, ne govoriš svoje bajke... Samo ćutiš i gledaš me... Ti nisi ti više... Grliš me, ali ne strastveno kao uvek, već nežno. Osećam drhtaje u tvom glasu... Da nisi bolestan, zapitah se... Govoriš kako samo želiš da noćas budem tu, da ne odlazim, da se uvijem pored tebe i tu zaspim... Sve je ovo tako nerealno. Imam osećaj da buncaš... Al ti se predajem, nemoćna sam da ti kažem ne... Da, znaš me, takva sam ti ja... Ljubiš me nežno, kao nikada pre. Prolaziš prstima kroz moju kosu, uživam... Topim se... Ni sama ne znam kad sam zaspala. Ali san je bio divan. Ti i ja, i more... Šetamo plažom i ljubimo se... Negde u daljini čuje se pesma lokalnih mladića... Smejem se, jer ti si tu...I ti, i Sunce, i to beskrajno plavo more... Da me je neko u tom snu upitao šta je apsolutna sreća, znala bih odgovor bez razmišljanja... Ali...Ali, ali ali...Prokleto, odvratno ali... Kako tri slova, znaju da te ubiju zar ne? Odjednom je mrak, ne osećam više tvoju ruku u mojoj. Nema te, gledam kako se udaljavaš od mene... Trčim ka tebi, plačem, ali uzalud je... Što ti se više približavam, ti sve više nestaješ blediš... Budim se... Nisi pored mene... Postelja je hladna... U sobi mrak... Pokušavam nazreti bilo šta, ali uzalud. Mesec na nebu polako ulazi u sobu kroz zavese... Gde si? Zašto nisi tu kraj mene? Ugledah te na terasi... Tiho sam ti se prikrala iza leđa... Posmatrao si pustu ulicu i krovove kuća i ćutao... Zapalih cigaretu... Tako sam želela da te upitam da li je sve u redu, ali nisam imala snage... Plašila sam se odgovora. Plašila sam se istine, znam ja, ovo ne može trajati. Znamo to oboje... Kiša je sipila... Samo si rekao (ono što sam dugo, dugo želela da čujem): "I kada kiše padaju, tvoje mi usne trebaju..."</p><p>Stajala sam pred tobom, zbunjena, šokirana... Nisi zaboravio, ti nikada nisi prestao... </p><p>- Mala, ostani, ne odlazi nikada... Budi ovde zauvek... Govorio si, dok si me čvrsto držao u naručju... Jecala sam, ne od tuge, od sreće... Kroz suze uspela sam samo reći da i ništa više... Ko zna, verovatno da reči više nisu potrebne, sve je već rečeno... Ja sam tu, kraj tebe, ne odlazim... Našla sam konačno svoju mirnu luku.... Bure su prošle... Sunce ponovo sija... I ja sam srećna... </p><p><img src="http://bolodmarcipana.blog.rs/gallery/3919/kiss_02.jpg" border="0" /> </p>
tag:www.blog.rs,2009-10-03:69613Nirvana Vladislav Petković Dis2009-10-03T14:47:07+02002009-10-03T14:47:07+02002009-10-03T14:47:07+0200 Noćas su me pohodili mrtvi, nova groblja i vekovi stari, prilazili k' meni, kao žrtvi, kao boji prolaznosti stvari... Noćas su me pohodila mora, sva usahla, bez vala i ...bolodmarcipanahttp://bolodmarcipana.blog.rs/blog/bolodmarcipana
...Obična ljubavna stvar...
<p>Noćas su me pohodili mrtvi,</p><p>nova groblja i vekovi stari,</p><p>prilazili k' meni, kao žrtvi,</p><p>kao boji prolaznosti stvari...</p><p> </p><p>Noćas su me pohodila mora,</p><p>sva usahla, bez vala i pene,</p><p>mrtav vetar duvao je s' gora,</p><p>trudio se, svemir da pokrene...</p><p> </p><p>Noćas me je pohodila sreća mrtvih duša,</p><p>i san mrtve ruže,</p><p>noćas su bila sva mrtva proleća,</p><p>i mirisi mrtvi svuda kruže...</p><p> </p><p>Noćas je ljubav dolazila k' meni,</p><p>mrtva ljubav iz sviju vremena,</p><p>zaljubljeni, smrću zagrljeni,</p><p>pod poljupcem mrtvih uspomena...</p><p> </p><p>I sve što je postojalo ikad,</p><p>svoju senku sve što imađaše,</p><p>sve što više javiti se nikad,</p><p>nikad neće, k' meni dohođaše...</p><p> </p><p>Tu su bili umrli oblaci,</p><p>mrtvo more s' istorijom dana,</p><p>tu su bili poginuli oblaci,</p><p>svu selenu pritisnu nirvana...</p><p> </p><p>I nirvana imala je tada,</p><p>pogled koji nema ljudsko oko,</p><p>bez oblika, bez sreće, bez jada,</p><p>pogled mrtav i prazan duboko...</p><p> </p><p>I taj pogled, k'o kam da je neki,</p><p>padao je na mene i snove,</p><p>na budućnost, na prostor daleki,</p><p>na ideje, i sve misli nove...</p><p> </p><p>Noćas su me pohodili mrtvi,</p><p>nova groblja i vekovi stari, </p><p>prilazili k' meni kao žrtvi,</p><p>kao boji prolaznosti stvari...</p><p> </p><p> </p>