ОТАЧАСТВЕНИ ПОКРЕТ ОБРАЗ

Поцрнели Срби

, 30 2008 04:13:00 +0200

Пише:Милијана Б.

„Црна“ је толико напредовала да, нека што се више ништа у њој не зове ка што се звало, него и не постоји! Она је сада Монте Негро, а сви су, не само поброзице, постали монтенегрини! Просто не знам о чему бих - одмор, или ово што ме дочека по повратку! Ово кући - овакве комбинације, у томове не могу стати а камо ли у колумну!

Ни одмор није био за бацит! Ако си Србин, поготово из Црне Горе, нигде тако не можеш „поцрњет“ ка у Миловој „Црној“! А боја- трајна! За ово „црнило“ годишње доба није битно! Мада имам корен, мени лично се не прима- из ината, а може ми се!

Све у свему није да се нисам одморила! Због комоције- ваљда! Што се туристичке гужве тиче, тога је било само на „Миловом јавном“(!?) а мимо тога- дивота једна, море, ја и ту и тамо, још по неко! Да имах петље могла сам још! И комотно на плажи! И море слано! И упекло сунце!

Али не лези враже! Да сам нешто омиљенија међу браћом Хрватима, баш бих се науживала, али пошто те љубави још од „Јасеновца“ нема, кад сам видела да све оне које му браћа Хрвати не воле, Вођа у „Црној“ ,на сва звона, хапси, ја ти припакуј кофер и правац Србијица! Ниједан „јавни“, а сви су његови колико год их у „Црној“ има, укључити не смеш ако ти куражи мањка, некаква потрница, ако си Србин, за тобом је већ од некуд морала бити расписана и у брк директно саопштена, са екранаму његовога! Блажена ли је била '48. за Србе у Црној Гори при овој сада „осмој“! Барем телевизије није било па ниси морао сваки дан да слушаш и стрепиш, но буп - од једном поброзице бану на врата, и правац Голи Оток! Данас(!) - проста ти казна при увертири! А увертире - разне!
„Црна“ је толико напредовала да, нека што се више ништа у њој не зове ка што се звало, него и не постоји! Она је сада Монте Негро, а сви су, не само поброзице, постали монтенегрини! И Његош, и Св. Петар Цетињски, је монтенегрин! Што се тиче онога: „живјела права Црна Гора“- какви, умрла је одавно, на том месту је сада „вива вера Монте Негро“!? Да се с четири прста до чела дотичу, нисам видела, још је Броз дубоко у њима, али ако икад крену - три га бивати више тамо неће - све је то Вођа завршио! Поред наведених новотарија, хит ове сезоне је ”геноцид злоћестих црногорских Срба над невиним дуброваћким Хрватима”! Измислио Вођа „црногорску Лору“, да покаже шта он зна и уме! Нанизао списак, спаковао им геноцид из деведесетих над ”невино затоћеним Хрватима” у некаквом логору Мурин у Боки Которској и - хапси ли-хапси! Ево да ове године не одох код Мила да „поцрним“, и ако сам са Дубровачког ратишта извештавала сваки дан, за овај „страшни логор“, и „мућење невиних Хрвата“, знала не бих!
Један из низа окривљених, кувар по професији, прича како: „Ничега се не бојим! Могу слободно да дођу по мене! Што се тиче тога наводнога мучења, тамо га било није! Ја знам - читаво сам вријеме тамо био кувар!“ Не бих ја баш тако мирно, да сам на вашем месту, гос’н кувар, чекала Милову правду! Видећете ви како се суди кад Мило још“ректалније“ крене да се Хрватима додворава! Није њему, тек тако, почасни грађанина Подгорице Стипе Месић! Има у Милов Шевенинген да трунете па макар само за то што јело није било довољно слано! И то је геноцид! Шта ако људи воле мало пикантније, а ви њима ударили дијетално! Није ваше да извољевате! Треба да будете захвални своме Вођи што је одабрао баш вас да вам „проспе крв“ и угради у темеље те новонастале љубави! Када би ви са варјачом ушли у историју да вам Мила није! Никад! Ни Његош, само за то што је Србин, са све Горским вијенцем, Лучом микрокозмом, и осталим истинама, у његову „Црну“ не може, а ви би с вашом хтели!

Радикална левица у Србији - или ругање србској јавности

, 30 2008 03:04:26 +0200

Пише:Младен Стевановић

Ако сте у последње време у свом граду видели упечатљиве графите на којима стоје натписи типа ''Смрт држави'' и ''Министре на вешала'', као и црвено-црне налепнице са некаквим натписима о анархији, знајте да сте се сусрели са новом политичком фракцијом. Додуше, ради се о нечему крајње неуобичајеном, па чак и за државу каква је Србија. Одувек сте се питали шта значи слово ''А” у кругу, црвено-црни правоугаоник подељен по дијагонали, црна сова, итд, а никада нисте знали шта све ово значи. Овај текст ће покушати да, макар мало, предочи слику о једној новој идеологији, а по свој прилици, најпогубнијој до сада од свих. Од почетка деведесетих година минулог века, сви смо били сведоци увођења вишестраначја после деценија комунистичке доминације. Почело је доба разних лево-десних партија и странака, неких знаних из прошлости, а неке су стигле пратећи светске трендове. Србија је поново добила старе партијске бољке.

Наша земља је одувек била плодно тле за политичко мисионарење. Долазиле су нам са свих страна идеологије, за које се увек нашао неки Србин који би их ''дочекао''. Било је, а и сада није много другачије, свега: од деснице, конзервативизма, популарне демократије и грађанских усмерења, па све до социјализма, али и екстремних облика левице. Овој последњој идеологији није посвећивано готово нимало пажње, иако њен рад у Србији и међу Србима има традицију од читавог века, а ни њено присуство у данашњој политици није занемарљиво. Само је на њега потребно обратити пажњу.

Све је почело, у далеком нам 19. веку, када су социјално најугроженији на оној страни света на којој чак и сунце залази, решили да побољшају своје незавидно стање. И то веома чудним методама – престаће да раде, а тражиће за себе колико желе. У тој гордости, отићи ће толико далеко, да им Црква постане предмет презира, као и држава, те било каква врста закона и здраве хијерархије. Онда ће се појавити неколико људи, образованих, али професионално анонимних, који ће нахушкати несрећне људе држећи ватрене говоре о слободи, правди и наравно бољим условима за живот. Анархизам је рођен.

Ова ''филозофија'' (ма колико чудно звучао статус анархизма, заиста се сматра филозофијом) била је веома популарна у студентским круговима Европе друге половине 19. века. Још тада је неко дошао до закључка да су студенти веома погодни за манипулисање, па је анархизам добио још једну врсту повереника.

Символи анархизма су крајње упечатљиви, мада ретко ко вам може рећи шта они заправо значе. Најпознатији символ је свакако слово А у кругу, које је дошло од Прудона, једног од неколико поменутих људи. Круг је заправо слово О, а право значење је ''Анархија је закон'' (''Anarchy is Order"). У већини случајева слово А је веће од О, па знак уз мање измене неодољиво подсећа на петокраку у кругу (ако се провуку линије кроз тачке пресека слова А и круга, јасно се добија пентаграм). Петокраки се такође, као и у свим левим идеологијама, поклања велика пажња. Треба споменути и црну ружу (каква је веза са истоименом сектом процените сами), те тзв. ''црни крст'', па онда црну мачку, те већ поменуту црвено-црну заставу која представља анархо-комунизам и анархо-синдикализам (мада је ова комбинација и у широј употреби). Црвено-црна комбинација је анархистима очигледно веома значајна, а ако знамо да сатанисти изводе ритуале у црним одорама са црвеном поставом, све ово добија и додатни смисао. Не треба бити члан ''Менсе'' да би се закључило да ови символи и нису тако случајни, јер је анархизам махом изразито атеистички, и изузетно критичан према Хришћанству.

Вратимо се нашим крајевима. Срби су релативно рано дошли у додир са овом идејом, и то баш преко студената који су у то време студирали у Европи. Све је почело као социјализам повезан са покретом за ослобођење јужних Словена, а случило се и да је Бакуњин, познати руски анархиста, лично познавао Перу Тодоровића и имао велики утицај на њега. Тада су штампани листови Радничка борба, Рад, Пролетер итд, а најрадикалнији ''директаши'' беху усто организовали штрајкове, окршаје са полицијом, трудећи се да изазову свеопшти хаос. Јавио се и нихилизам као вид тероризма, против кога се и тадашњи закон у великој мери морао да бори. Међутим, временом, анархо-идеологије су почеле да слабе, како у Србији тако и у окупираној БиХ. Из данашње перспективе, тешко је стога рећи колико има нихилизма у Сарајевском атентату, те у ''Младој Босни'' уопште. Све у свему, до краја Првог светског рата, анархизам ће бити замењен комунизмом, који ће доминирати све до фамозних деведесетих.

Почетак 1990-их, међутим, донео је много промене, не само на пољу политике. У Југославији баријера страним утицајама није било одвише, још мање здраве селекције (мада ни данас није боље) за разне покушаје измене националног идентитета, Срба пре свега. Anarchy in the UK је била омиљена песма многих наших генерација, а ретко ко би данас могао рећи нешто више о томе. Култура је један од видова пропагирања овог правца, а музика пре свега. Ако се зна, а зна се, да музички правац Punk позива на дрогирање, алкохолизам, и надасве недолично облачење, а да су управо овакви састави спомињали анархију, идеје некакве лажне слободе и слично, онда је у Србији то, као и све западно, доста прихваћено. Ту су још и подршке хомосексуализму и осталим бизарним облицима сексуалности, легализацији наркоманије, за које се анархисти залажу, било директно или посредно, кроз музику, публикације и остале облике пропаганде.

Ко би у мору застава тог петог октобарског дана, приметио једну која је мало одударала од свих тробојки и барјака ДОС-а? Поменута црвено-црна застава није била знамење ни једне странке тадашњег ДОС-а, а ни СПС, али се ипак беше појавила. И то у маси такозваних демократа, ''октобарских револуционара'', те твораца некакве ''другачије Србије''. Анархизам је наново почео и политички да делује.

До сада је забележен рад више организација оваквог карактера, премда им јавност, зачудо, није посветила никаву пажњу. Као да никоме није било ничег сумњивог у налепницама, графитима у којима се заговара анархија, као и разним ''просветитељским'' удружењима и трибинама на универзитетима.

Ево једног краћег списка анархистичких организација или њихових паравана:

АСИ

Видели сте плакат, графит, штанд на Сајму књига са овим именом, али не знате шта значи. Реч је о скраћеници од Анархо-синдикалистичка иницијатива, најактивније и најбоље финансиране групе овог типа у Београду. Основани 2001, протествовали су исте године против америчке акције у Ираку, небројено пута против Г8 и активно подржавали протесте тог типа широм света. 2004. су примљени у своју Интернационалу (треба ли Србима опет нешто овако?), а познати су и по присуству на разним штрајковима радника. Транзиција у Србији је крајње лоше изведен процес, који је довео до тога да синдикати радника ступају у везу са овом организацијом, па су им и транспаренти често црвено-црни. Организовали су студентске протесте против школарине, прошле године, наочиглед целе јавности. Више пута су протествовали против представе Ноћ Ђенерала, те рехабилитовања ''ратних злочинаца'' уопште. Ко их финансира тешко је рећи; имају квалитетан сајт, још квалитетнија издања, штанд на Сајму књига, а о графитима и да не говоримо.

АНТИФАШИСТИЧКА АСОЦИЈАЦИЈА НОВИ САД (АФАНС)

Испод овог имена крије се још једна екстремно лева организација. Наводно су борци против фашизма, а у пракси отворено нападају СПЦ, организују анархистичке трибине на универзитетима на којима се разговара о спровођењу различитих облика безвлашћа у пракси. Када је Национални строј упао на једну такву трибину, одмах је позвана Специјална антитерористичка јединица (САЈ), иако су припадници Строја били ненаоружани, и нису се опирали хапшењу. Нико, у оном моменту није ни пожелео да сазна каква је то била трибина, шта се на њој причало пре ''разбијања'' – важно је само да су зли националисти ухапшени.

ОБОР

Не ради се о објекту за чување свиња како име каже, већ је то скраћеница Одбора за борбу против организоване религије, најекстремније атеистичке групе у Србији. Имају свој часопис Безбожник, у којима се могу наћи различити текстови, од марксизма, па до отвореног вређања и клеветања СПЦ. Слике су скарадне, готово порнографске – од оних из Шпанског грађанског рата, па све до карикатура, фото-монтажа и крајње морбидних укрштеница. Хришћанство (Православље) се сматра фашистичком, ''неслободарском'' и погубном религијом, док се рецимо у дарвинизам слепо верује. На мети напада су искључиво хришћански православни великодостојници, никад исламски, јеврејски, адвентистички или будистички, иако се наводно залажу за борбу против сваког облика религије.

СКВОТИРАЊЕ (SQUATTING)

Сквотерски покрет је доста популаран у Западној Европи – то је покрет ''слободних'' људи који бесправно улазе у напуштене зграде (име му је настало од енглеске речи squatters – уљези који живе на туђем поседу) које после ''уређују'', али тако што је тамо све дозвољено: од дрогирања до сексуалних оргија, и наравно: ''Смрт фашизму!''. У Београду постоји више оваквих објеката, против којих се полицијска служба и није много борила – за разлику од европских колега, на које се толико угледамо.

АНАРХИСТИЧКИ ПОКРЕТИ И ''СЕКСУАЛНЕ МАЊИНЕ''

Анархисти подржавају све сексуалне “слободе” и штавише их сматрају пожељним. Блиско су повезани са разним “геј” (првобитно, та енглеска реч је значила “весели”) асоцијацијама, а код нас највише са такозваном ''Queeria"-ом (опет, од енглеског queer, са основним значењем “чудни”) која је радикално геј/транс оријентисана, а слободно делује преко Б92. Ту су и разне лезбо/феминистичке организације, као и политички усмерене анархо-феминисткиње које такође делују у Србији, преко разних група за ''женска права'' и ''равноправност полова''. Треба напоменути, да су неки од водећих идеолога анархије били управо хомосексуалци и ментално нестабилне особе, те стога не чуди њихово цитирање Алистера Кроулија, највећег сатанисте свих времена.

АНАРХИЗАМ И ДРОГА

Ове године је у Београду требало да буде одржан ''Ганџа (“ganja”, енглески сленг за марихуану) марш'', односно “Марш поноса” уживалаца марихуане. Срећа, те у овој земљи још постоји нешто здравог разума па је један овакав догађај спречен. Међутим, интернетом су почели да освићу сајтови на тему коришћења марихуане у ''здравствене'' (па и “рекреативне”) сврхе, а на сваком су уочљиви линкови ка сајтовима горепоменутих групација. Анархизам, по себи, дрогирање сматра савршено нормалним, па стога не чуди ова чврста веза између наркомана и анархије.

ОСТАЛЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ И ГРУПАЦИЈЕ

Поред поменутих, у Србији делују и многе друге невладине, ''просветитељске'', ''слободарске'' и ''антифашистичке'' групе и појединци. Организују се трибине, протести радника и студената, а несметано се делује и дела против закона и Устава ове земље. Ако је истицање Ратка Младића за хероја “говор мржње”, иако његова кривица није доказана (а тешко да ће и бити, јер је и нема), шта је онда парола ''Смрт држави'', а тек личне претње упућене њиховим светостима патријарху Павлу, и владикама СПЦ?!

ЗАКЉУЧЦИ

Данас, у Србији постоји један проблем, који је повезан са свим другим, а то је радикална левица. Њене везе и са економијом, и са друштвом, културом, итд. су очите, и јавност досада није посвећивала довољно пажње овом општедржавном и општедруштвеном проблему. Ако неки појединци и јесу, већина чинилаца задужених за заштиту друштва и државе су пред њиме ћутали и затварали очи. Но, пред оваквим изазовима моралу, здравој памети, здрављу младих нараштаја и људи уопште, те законима и праву у целини, такав став је погубан, јер се не ради ни о каквој шачици тинејџера, нити неколицини особењака и болесника, већ о читавим (де)генерацијама. Нека овај текст буде почетак наше борбе, јавне и аргументоване, док још увек није касно да се стање у друштву и држави поправи.

Теолошки смисао србског национализма

, 29 2008 20:32:04 +0200

Пише:Младен Стевановић

На почетку 21. века, у времену рачунара,развијене науке, глобализације и мондијализма, тешко је просечном Србину, а још теже у колико је он млађи, објаснити шта је то србски национализам данас, за шта се следбеници те идеје залажу, те како је нешто такво уопште настало. У веку у коме новац води главну улогу, борити се за циљеве који не значе материјалну добит и угодан живот, тешко је разумљиво. Шта је то заправо србски национализам? Како је настао? Како се испољава и какви су ставови некога ко за себе каже да је србски националиста? На ова питања ћемо покушати да одговоримо.Прве праве дефиниције национализма као облика политичке идеје, јављају се код француских енциклопедиста, или ближе речено у епохи просветитељства. Најпростије речено, национализам значи љубав према свом народу,његовим одликама и заоставштини. Међутим, овде се јавља друго питање, шта је заправо народ, односно нација? Нација и народ се могу узети, у већини случајева као синоними, мада их поједини теоретичари раздвајају. Народ(нација), у најширем смислу представља групу људи, повезаних заједничком културом, језиком и традицијом. Ово се може наћи у свим речницима или енциклопедијама, али да ли је заиста све тако једноставно? Одговор ће нам дати Свето писмо.

Када је Господ Бог створио човека, и од његовог ребра жену, и када се касније развио људски род, сви људи су говорили једним језиком(1 Мој. 11:1). Међутим, човек је, не по први пут, желео да дотакне небеске висине мимо божанског промисла, па је стога, почео да гради вавилонску кулу(1 Мој. 11:4). Господа је то повредило, па је одлучио да подели људе по језицима, како би их омео у намери. Од тог тренутка, настали су народи, на основу језика којим су говорили, те људи су били подељени, тако да се нису могли разумети. Али, Господ нас се није одрекао овим чином, напротив. Бог је желео да нам да важну лекцију, али и да стави пред искушење нашу веру. Тако Господ Исус Христос говори својим апостолима: Идите дакле и научите све народе крстећи их ва име Оца и Сина и Светог Духа (Мат. 28:19). Овиме је Христос желео да врати народе уједињењу ка Богу, али преко Цркве и вере. Још једну потврду имамо у догађају који се десио на 50. дан по васкрсењу, а који наша Црква празнује као Силазак Светог Духа на апостоле. Тог дана су се апостолима јавили пламени језици и разделили се. Сви апостоли су тада могли говорити тако да их сваки народ разуме, а опет, нису говорили само једним језиком, већ свим језицима.

Извесни социолози религије(!) данас сматрају да је национализам грех и јерес. Међутим, љубав према свом народу и језику, никако не може бити грех, јер на светој литургији, подела на народе престаје - сви једним срцем теже ка Господу. Може Србин да оде и на литургију у другу православну цркву, грчку, руску, грузијску, румунску... Језик му можда неће бити близак, али Свети Дух ће га свакако на литургији испунити као да је био на служби у србској цркви.

Ако је неко ударио темеље кући србског национализма, то нису били владари или политичари, па чак ни сликари,писци,песници колико су то била два црквена великодостојника. У питању су Свети Сава, први архиепископ србски и Свети владика Николај. Обојица су, свако на свој начин допринели стварању правог националног духа, који многи народи ни данас немају. Свети Сава је оснивач аутокефалне цркве, први просветитељ, писац, али и човек који је помирио рођену браћу, заменио оклоп за просту монашку одору. Многи ће се вероватно запитати, какве он везе има са национализмом када је био ''само'' архиепископ? Ако се сетимо да је он основао Цркву која је била потпора каснијем уздизању државе, која је постојала и када државе није било, у којој су се прве школе отварале, која је била бољи дипломата од било ког политичара, и која је благосиљала слободарске тежње, устанке и буне – закључак је јасан. Србском православном црквом, Срби су добили не само духовну кућу, већ и потпору идентитета и опстанка. Отуда можемо се слободно сложити, са владиком Николајем који је констатовао да је србски национализам и најстарији у целој Европи. Многи народи данас имају државу, културу, језик, а опет немају цркву која носи печат њиховог идентитета.

Оно што је Сава започео, Николај је пренео на хартију, извршио синтезу и дао србском национализму философско, али и теолошко значење. Владика Николај нам је оставио у заоставштини књигу ''Православље и политика'' у којој детаљно описује државно уређење, економију, али и опомиње да национална држава никако не сме тежити да угрози друге, јер тиме, уместо да буде слика царства небеског на земљи, постаје само царство земаљско, а такво је увек кратког даха.

Када говоримо о нацији(народу) ваљало би напоменути да један народ не мора увек бити једне вере. Немаца има и католика и протестаната, Албанаца и Православаца и католика и мухамеданаца, Французи су већином католици, али и међу њима има протестаната. Сви ови побројани народи, имају јасну разлику између религије и националне припадности. То је и код Срба био случај. До пре 150-100 година, постојао је велики број неправославних Срба. Ти Срби су били католици и муслимани, и временом су, под утицајем, махом Аустро-Угарске однарођивани. Они су увек били саставни део србског етноса, многи су отворено изражавали своју србску припадност и жељу за уједињењем са другим Србима. Одатле и реченица ''Брат је мио, ма које вере био'', од које су касније комунисти направили нешто сасвим друго. Људевит Вуличевић, Србин католичке вере из Цавтата је учио Алексу Шантића "нашим милим србством"; Омер Скопљаковић је писао стихове прожете родољубљем, које је било ништа мање изразито од других песника тог доба. Па ипак, данас су Срби католичке вере, без изузетка Хрвати, док су Срби мухамеданци ''Бошњаци''. Прво у Другом светском, а касније и у Отаџбинском рату, многи су окрвавили руке, убијајући своју, дојучерашњу браћу по крви и језику.

Национализам је у србској култури одувек био присутан. То се нарочито види у поезији, пре свега епској, а касније и лирској. У сликарству с краја 19. века, осећа се снажан национални мотив. Слике као што су ''Таковски устанак'',''Сеоба Србаља'',''Косовка девојка'', као и многе друге, покретале су у Србину најчистија осећања за слободом, али и љубав према својој историји и нацији. Печат национализма је присутан, поред поезије и у прози, те у култури уопште. Не треба заборавити ни научнике, као што су Пупин, Тесла, Цвијић... Национализам је, колико год то актуелним либеро-демократама чудно звучало, био сасвим природан, не само код простог становништва, већ и код већег дела елите србског друштва, све до Краљевине СХС. Са поносом су се истицала обележја, певало се у част хероја, краљева и царева, а чекао дан када ће се Косово осветити и сви Срби ујединити под једним барјаком. Парадоксалним југославизмом, нанет је тежак ударац србском национализму, како на духовном, тако и на државном плану, па се од 1918. може говорити о правом србском национализму само у траговима, код ретких појединаца.

Видели смо, да подела на народе значи пре свега подела на језике. У Европи је то можда и најбоље изражено, по принципу један језик – један народ. На Балкану је, стицајем политичких околности ситуација другачија. Средином претпрошлог века, загребачки лингвисти узимају од србског штокавско наречје и део Вукове реформе, желећи тако да осигурају свој положај, али и привуку многе Србе католичке вероисповести к себи. С друге стране, Македонија је била велика енигма за Караџића, па су тако јужни дијалекти анатемисани, што је касније користило, прво бугаризацији, а касније и псеудо-македонизацији Срба јужно од Шар-планине. Последњих година, стварају се два прилично комична ''језика'': бошњачки и црногорски. Први, убацивањем огромног броја турцизама у аутохтони србски језик, а други накарадним форсирањем гласова који су одавно архаични. Моћници који праве нове нације на србском етносу, јако добро знају свој посао, јер је стварање новог народа, од подгрупе србског, увек стварање и новог језика(сетимо се комунистичке одлуке о ''македонском'' језику). Ми, као Хришћани, знамо да нација без језика не може бити нација, па стога треба да се боримо за истину, јер је и сам Господ ''Пут, истина и живот''. Не смемо пристати на квази-националне творевине попут ''бошњака''(име турских коњаника из 17. века), ''македонаца''(име античког грчког живља из егејског залеђа) и других сличних производа Новог поретка. Признавање оваквих накарадних творевина, значи одустајање од Истине, историјске, али и Божанске.

Тежња сваког националисте, тј. Свакога ко воли свој народ, јесте да тај народ добије јаку државу. Држава мора бити створена тако, да буде по вољи народа, да пружи народу најбоље место за живот, али и да брани народ других, ако се нађе у опасности. Није грех стати у одбрану Отабине, јер да је тако кнез Лазар и сви мученици косовски никада не били проглашени светитељема.

Данас, после свих пораза наших политичара, свих спољних и унутрашњих притисака на Србе и Србију, и после свих могућих политичких путева, остаје нам да се вратимо једном. Том једном, који је водио Карађорђа у Орашцу, Милоша у Такову, наше претке у свим ратовима. То је пут србског национализма, жеља за уређењем државе на предачкој заоставштини и Светом писму. То је прави србски, светосавски национализам.