Ceo svet protiv mene

Evo sličica iz Dalmacije...

vojvotkinja — Sat, 26 May 2007 17:49:06 +0200

Evo postavila sam malo sličica za sve one kojima sam to obećala i koji možda žele da ih vide... Pa, nadam se da vam se sviđaju. :)

Evo primer klasičnog sokaka u Dalmaciji...

Popularna katedrala sv. Duje...

I možda najinteresantnija slika...

Radno vreme pravoslavne crkve u Splitu... I naši Srbi su podlegli dalmatinskom neradu...

Naš Ćofi je i u Splitu veoma popularan...

I na kraju... Pa, zaključite sami ;)

Sunce, more i dva pedera

vojvotkinja — Fri, 25 May 2007 18:05:18 +0200

Konačno sam danas našla malo vremena da odem na plažu sa drugaricom i da uživam u suncu, moru, mirisu borova i da se konačno opustim. Napolju sparno, topao vetar mi donekle hladi kapljice znoja na licu, a ja čekam bus koji kreće svakih sat vremena. Slušam penzose kako pričaju i povlačim dim za dimom. Više nisam raspoložena da se svađam s njima, a kamoli da se zgražavam, pa sam počela da ih proučavam. Uglavnom, primetila sam da im je fora kad ih neko pita: „Otkad se nismo videli?“ da ovaj drugi OBAVEZNO kaže: „Od prošloga puta.“.

I bus došao nakon desetak minuta kad- bus ima klima uređaj koji RADI. I nekako dođosmo do naše plažice i tu se „parkiramo“. Nije prošlo pet minuta, dolaze dva feminizirana tipa s tim da je jedan izgledao kao da je iz konclogora, polože peškire do naših i krenu da pričaju. „Vidi, magla!“ reče ovaj prvi, a ja se mislim: „Koja magla, čoveče, u primorju smo...“, a drugi mu odgovara: „Ne, ne... Nije ti to magla... To ti je zbog zelene boje (šuma, inače)... Zelena ti PERCIPIRA maglu!“„Moguće...“ ponovo će ovaj prvi.„Da, da... Još u kombinaciji sa ovom plavom (more, inače)...“„E znaš... Juče sam gledao na NAŠIONAL GEOGRAFIĆU (da, dragi čitaoci, tako se NE IZGOVARA na niti jednom jeziku) emisiju „Voda - H2O“... I oni su ti sa nekakvom spravom rastavili vodu na H i na O, a to ti je vodonik i kiseonik!“„A je li to voda za piće?“„Ne, ne... To ti je H20!“

U tom momentu sam ja skoro progutala cigaretu, al sam svim silama suspregnula smeh.

„Jo... pogledaj kako mi se kremica brzo upija u kožu... Hoćeš i ti malo kremice?“ ponovo će ovaj iz konclogora, a ovaj drugi uzvrati: „Neću, neću... To mi totalno UMASTI kožu... Pogledaj kako je glatka...“

Nakon te izjave sam otrčala u more i zaronila par puta da dođem k sebi. U svakom slučaju, more je bilo relativno toplo i uspela sam u svome naumu- da se opustim.

Apel protiv nasilja

vojvotkinja — Wed, 23 May 2007 21:28:37 +0200

Baš sam bila s kumom na Marakani pre nekoliko meseci. Nikad mi nije bila jasna ta mržnja između Grobara i Delija, ali dobro, dok god oni budu mene mrzili, mrzeću i ja njih.

Kad bi me neko pitao zašto volim fudbal, ne bi znala šta da mu odgovorim. „Volim da gledam 11 praznoglavih klipana kako ganjaju loptu i uživam u tome“? Ne... ne bi to rekla. „Osećam blagi adrenalin kad navijam i jebem Grobarima sve po spisku, a ni sama ne znam zašto?“ Moguće da bi to rekla. U svakom slučaju, volim da odlazim na utakmice, da se nerviram, da pevam i da skačem po stolicama. Najlepše je kad uništavaš tuđe vlasništvo, nije li? Niko neće da uništava MOJ stadion, samo JA mogu da uništavam svoj stadion! Ako Zvezda izgubi, iščupaću stolicu, bila ona zabetonirana ili ne!

Ko mi šta može? Samo nek mi se Štrumfovi približe, iznožetkaćemo i njih, ko jim jebe mater? Nije bitno zašto, ali eto- kupila sam novi portabl nožić pa ono... kapiraš?

Uglavnom, bili smo na Marakani kad su nas „drugovi“ dobili 4:2. Bila je to jako tužna utakmica, još su mi i „Plazma“ keksi teško pali. Pitala sam se što ne pominjemo sudiju, mamu mu ćoravu, u usta ga jebem...! Ma nije bitno, pominjemo Đukićevu ženu. Hehehe, nadam se da ga je pogodilo...

Smrzla sam se ko pička, još je onaj ćoravi sudija (jebaćemo mu mater) produžio utakmicu... I neki car je u pauzi nakon prvog poluvremena razbio kantu- svaka mu čast i to treba znati! Šteta što nije pogodio jednog od onih vatroprasaca dole, davno nismo nikoga ubili...

A onaj moj kum dolazi na utakmicu zbog nekakve igre... Ko to još radi?! Gleda utakmicu ko dete kojemu su oduzeli novi bager, a ja se mislim: „A bogati, kume, šta te briga za rezultat, biće tuče posle utakmice, raduj se...“

Jedva čekam iduću utakmicu, najebaćemo jim se majke...

P.S. Ovaj tekst je kompletan napisan u ironiji. Nema veze sa mojim pogledom na svet.

Ko je uopšte Perković Marko?

vojvotkinja — Tue, 03 Apr 2007 22:30:17 +0200

Dok sam provodila svoje dragoceno vreme u Splitu i slušala radio „Dalmaciju“ i slične frekvencije, nisam mogla a da ne primetim učestalost pesme „Ljubi svoju zemlju“ od tzv. „Thompsona“. Otišla sam na google.com, ukucala njegovo ime i prezime u nadi da pronađem njegovu biografiju i da shvatim kako je to niže estradno biće uspelo da napravi karijeru. Tražila sam ni manje ni više nego sat vremena i nisam pronašla- NIŠTA.

Zašto je to tako? Zato što je taj „muzički marginalac“ sve do 1991. godine čuvao koze u podnožju Dinare u svom rodnom selu Čavoglave. Imala sam priliku da odem tamo, usred Nedođije i da popijem kafu u dvospratnom kafiću i da se pritom zapitam čemu dvospratni kafić služi u selu s tri babe i dve i po koze. Ali, vratimo se na temu. Dakle, taj vrli težak iz Čavoglava je 1991. nabavio u svoh druga Hercegovca po jeftinoj ceni vojničku uniformu, usput dobio polu-ispravni kalaš gratis i krenuo da zabavlja pripadnike HV-a. Rat u Hrvatskoj je završio 1995. kad je oterano ono malo Srba što je ostalo i više niko nije čuo za našeg težaka. Pretpostavlja se da je otišao nazad u svoje Čavoglave, kupio u istog Hercegovca pojačalo i tamburu i krenuo s minimalnim znanjem iz istorije da piše pesme.

U međuvremenu je osvojio srce Danijele Martinović i pokušao preko njene grbače da se probije na estradu. Sve besniji što mu to ne uspeva je počeo da bije našu Danči i kad je jadnici konačno „prekipelo“, vratio se nazad sa svojim koferom u Čavoglave. Dakle, Marko Perković Thompson je krenuo iz Čavoglava kao niko i ništa, a zatim je došao u Čavoglave kao slavni niko i ništa.

2001. godine se vratio u „punom sjaju“ skupa s još nekoliko ratnih profitera, među kojima su njegova „dva kuma“: Mate Bulić i Miroslav Škoro koji je ceo rat proveo u Nemačkoj i tako spasao svoje dupe. Iste te 2001. godine je Thompsonovom povratku pomogao gospodin Kerum, takođe ratni profiter i vlasnik lanca prodavnica „Kerum“. Uz pomoć Kerumove akcije „potroši u mojoj prodavnici 400 kuna i dobij kartu za Thompsonov koncert“ je naš Markan popunio stadion na poljudu i stekao niz „crnih“ obožavaoca.

Nešto kasnije je krenuo na svoju turneju i konačno dobio priliku da vidi nešto što nije dalmatinska Zagora i da zaradi nešto para. Nabavio je personu sličnu sebi da mu piše melodije i povremeno tekst. Čujte, nije lako uz toliko posla da se traže udžbenici iz istorije i pišu tekstovi iste tematike!

Ako poslušate neke njegove pesme, pogotovo novije, primetićete da se u njima nalaze elementi srpskog folklora, čega on nije ni svestan, i motive ukradene iz raznoraznih popularnih dela, kao npr. „Kolo“ iz opere „Ero s onoga svijeta“ od Jakova Gotovca, „Jovano, Jovanke“, narodne iz Makedonije, zatim „Super Truper“ od Abbe i.t.d.

Danas Marko Perković Thompson živi i deluje na teritoriji Republike Hrvatske, a za sobom je ostavio obiman diletantski opus sa interesantnim pesmicama poput „Pukni puško“ (ustaška himna), „Vjetar sa Dinare“, „Jasenovac i Gradiška Stara“.

Moj buraz nije gej!

vojvotkinja — Tue, 27 Mar 2007 21:37:21 +0200

Taj mali je oduvek bio čudan. Uvek je bio tih, povučen, a kad bi nešto i rekao to bi bilo ili „da“ ili „ne“. Uvek je bio odgovorono dete, umeo je da se organizuje, nikad nije imao četvorku u dnevniku, same petice... Dan danas se pitam od koga je to nasledio.

Ima već godinu i po dana otkad je kročio u pubertet; i dalje ga cure ne zanimaju, i dalje se druži isključivo sa svojim drugovima. Isprva sam ga podjebavala, jer je to jedan od glavnih zadataka starije sestre, a onda mi je sve to skupa prestalo da bude smešno i postalo zabrinjavajuće.

Istina, jednom sam nabasala na lenjir do deset santimetara u kupatilu, ali me to nije Bog-zna-kako utešilo.

E sad... Kako sam uspela da odagnam sumnju? Ne, nisam ga uhvatila „u akciji“, nisam imala tu sreću. Prošli petak sam došla kući i sela za računar. Odjednom uočim nekakvu čudnu ikonicu u status baru koja je treperila i govorila mi: „Klikni na mene, ja ću da ti rešim sve tvoje probleme sa spyware-om.“ Shvativši o čemu se radi, isključim se sa neta i pokrenem dva anti-virusa, koji pronađu tačno 70 Trojanaca. Zapsujem, očistim računar i otvorim Control Panel. Tu, naravno, nisam našla nikakav program koji bi mogao da bude povezan sa onom ikonicom. Bila sam i više nego besna. Odjednom uočim ikonice u obliku sunca i kliknem na onu na kojoj je pisalo „CRAZY GIRLS“. Kliknem i otvori mi se taj sajt... Ja neću da vam kažem koje su sve to poze bile (69, 541, 283...) i šta se sve tu nalazilo. Zatvorim prozor od tog sajta, ponovo se ištekam sa neta i sednem u kujinu kako bi tamo sačekala buraza koji se vraćao iz škole (OSNOVNE ŠKOLE!!!). U momentu kad sam čula škripu ulaznih vrata poskočila sam skupa s mojom sedmom cigaretom i dočekala ga crvenih očiju punih besa. Mali me pogledao onim svojim okicama i momentalno odagnao moj bes. U meni se nalazilo samo sažaljenje. „Jovane...“ započnem, povučem dim, a zatim nastavim: „Ja znam... Da si ti bio na PORNO-SAJTOVIMA...“ Mali me i dalje gledao s onim svojim okicama. „Braco... Ako ti treba PRIGODNA LITERATURA, pitaj MENE!! Ja ne raznosim VIRUSE okolo!“ Mali me gleda.

„Je li ti znaš šta si daunloudao?!“„Ali...“ konačno mali prozbori, a ja sasečem: „Ma! Ne smatra me se! KAKO si to daunloudao?!“

„Ja sam hteo da gledam video... I čujem zvuk, ne vidim sliku... Koji će mi kurac zvuk?! A oni mi kažu da kliknem i daunloudam...“
“Da daunloudaš PRAVI PROGRAM za gledanje baš tog videa, je li?!“Mali ponovo ućuta i gleda me.
“Aj dobro... Bar nisi gej.“ Zaključila sam i pokušala da se oraspoložim, a bes i histerija su nestali skupa sa saznanjem da moram da platim bar 1000 dinara za čišćenje računara.

Put do Splita

vojvotkinja — Mon, 19 Mar 2007 13:50:55 +0100

Konačno me sam Bog kaznio zbog svake uvrede i svakog dela koje sam napravila na račun penzića. Desilo se to da sam putovala za Split pre nekoliko nedelja. Bus je, začudo, bio pun ko šipak i to nije bio pun ljudi, već penzionera. Već na samom početku sam bila osuđena na slušanje klepetanje štapa, zapomaganje, pucketanje kostiju u kičmi i sličnoga. O smradu da i ne govorim. Pribila sam se uz prozor i čvrsto stisla jaknu koja mi je služila kao nekakav kvazi-jastuk. Odlučila sam da uključim mp3 i da slušam BILOŠTA samo ne penzionerske razgovore kao: „Mene stežu bubrezi... mogu li ovi prozori da se zatvore?“, „I mene boli kičma...“, „Moj sin je poginuo u Drugom svetskom ratu...“, „I moj u bitci na Neretvi.“ i slično. Međutim, mp3 je otkazao poslušnost i ugasio se. Nabrajala sam bogove i gospe i sve ostale svece do Rume kad se bus zaustavio. „Jel mogu napolje, MOLIM VAS?!“ skočila sam na noge, a vozač je moju nadu ubio sa čvrstim odgovorom: „NE!“

U Rumi je u bus kročilo još par baba i čak dva (!!!) mlada tipa, koji su, hvala Bogu na tome, seli tačno do mene. Nakon pet minuta truckanja me mlađi od te dvojice upitao: „Je li ovde ima IKO mlađi od 65?!“ na šta sam ja odmahnula glavom. Započeli smo priču, čisto da ne mislimo na smrad i da ne slušamo informativne razgovore. Negde do Like smo razmenjivali doživljaje iz Krajine i pričali gluposi, a onda smo stali u neke tri (piiiip) materine na pauzu od pola sata.

Popili smo kaficu koja je trebala da nas drži budnima bar do Knina gde izlazi 80 % busa. Nakon moje prve cigarete nam je javljeno da se neko izasrao po busu. Nažalost, to je bila istina. Neko starče na samrti koje se nalazilo u stražnjem delu busa (gde smo i mi bili!!!), koje je na mentalnom nivou deteta od tri godine, se izasralo po sebi i po busu. Ne mislim metaforički, mislim na GOVNO. Nas tri Krajišnika smo se zagrlili i snifali jedno drugom rukav jer je to bilo neizdrživo. U jednom momentu se mlađi brat zatrčao i popeo na wc od busa i počeo da viče: „Braćo! Dođite vamo, na zahodu manje smrdi!“ Kad sam shvatila da mi preti životna opasnost od davljenja, otišla sam do wc-a i sela na njega i tako sam sedila do Knina, gde sam se pomerila u prednji deo busa.

Ako postoji pakao, onda ću zbog svega što sam uradila u životu da završim u istoj sobi sa penzićem.

Piknik na Zvezdari

vojvotkinja — Wed, 07 Feb 2007 14:38:33 +0100

Ja imam najluđeg kuma na svetu. Majke mi. Takav čovek se rađa jednom u milenijumu, a možda čak ni tad. Ko, osim mog kuma, ima Juga s lokvom ispred sedišta od suvozača? Niko. Ko, osim mog kuma, viče na tramvaj, uveren da je tramvaj kriv što se skoro s njim sudario? Niko.

Tog dana su se moj kum i moj dečko dogovorili da će da naprave roštilj na Zvezdari. Odmah sam znala da je to potencijalna priča i za buduće generacije. Njih dva, „pametna“, su zaključili da ja mogu da pojedem bar 500 grama mesa, a na kraju su kupili kilogram, jer je kum izvalio da se meso smanji kad se peče. Moje rečenice kao: „Ma šta ti je, bre? Ko će to da pojede?“, „Jesi li ti lud?“, „Neću ja preko 250 grama da pojedem SIGURNO!“ nisu upalile. Oni su meni kupili kilo mesa. Zatim su kupili još po kilo za svakog pozvanog, s tim da nisu svi došli. Je li vi imate ikakve predodžbe koliko je tog mesa bilo? Ni ne zamišljajte.

I dođosmo mi na Zvezdaru, postavismo to meso na obližnji sto i zalegnusmo na travu. Mom kumu, koji je i prirodni džentlmen, pade na pamet kako ja ne smem da ležim na travi, jer ću da se isprljam, pa „skokne“ do auta i donese... donese... hmm... nešto. Uglavnom, donese nekakvu podlogu, koja me podsetila na tendu od broda, za koju se nije znalo je li s njom čistio Knez Mihajlovu ili je krdo prasaca prešlo preko nje. Ali dobro, bio je to lep čin od njega. Ja sam uhvatila to vršcima prstiju i pronašla deo gde se nazire da je podloga narandžaste, a ne crne ili braon boje, a zatim sela na taj deo. Bilo je vruće da čovek popizdi, znojila sam se ko prase, al' baš me bilo briga, jer sam se savršeno uklapala u atmosferu. U tom momentu sparine i sunca koje udara ravno u oči, moj kum je odlučio da ispeče 5 kilograma mesa.

To se peklo ravno sat vremena, s tim da kad je bilo gotovo, kum se vratio s kožom boje Cigana. U to je došao četvrti član tog piknika i požderao svoje kilo, dok sam se ja mučila sa 150 grama. Moj kum je to protumačio sa rečenicom: „Ja sam, dakle, loš domaćin.“ i ponovo moja objašnjenja i analize nisu pomogle.

Ostalo nam je dva kilograma mesa. Dva kilograma masne prasetine. Kum je bio na rubu očaja. Ustao se ceo razočaran, polako došao do roštilja, uzeo ugalj i odšetao do kontejnera gde je taj ugalj i bacio i konačno se vratio do stola. Ja sam nakon toga samo čula „VUUUŠŠŠ!“ i ugledala kuma koji trči s „Knjazom Milošem“ prema kontejneru i psuje u svih šesnaest. Da, niko nema kuma kao ja. Moj kum je uspeo da zapali taj požar.

Kad je ugasio taj požar, pala na pamet genijalna zamisao: „Zašto ne bi kupili sladoled?“ I ja, pametna, pristanem da odemo da kupimo sladoled. Promak'o mi je jedan detalj: moj kum vozi Juga s nepokretnim vratima od suvozača i s lokvom unutra. I uđosmo mi u Juga, unutra miriše po benzinu k'o i obično, bilo me strah da pomislim na cigaretu, a kamoli da je zapalim. Dovezli smo se do prve prodavnice na nekoj nizbrdici, kupili sladoled u roku od „keks“ i kum krene da upali motor- ono auto crk'o. Izađe kum napolje, otvori haubu, besno je zatvori (jadan Jugo) i stane da lupa po njoj. I tuče, bije, ispoljava svoje odavno skupljene frustracije, a auto se ne pomera.

„Kume, a da se spustimo do tebe, tebi je kuća blizu, a ovo je nizbrdica, pa znaš... ono... Mogli bi, da se ne zajebajemo s autom... Znaš?“ predložim. To je bio prvi put da je moj predlog bio saslušan i prihvaćen. I krenemo nizbrdo, kad u jednom momentu se Jugo misteriozno upali! I sad, normalna osoba bi pazila to auto k'o oči u glavi, ali NE- moj kum zaokrene za 180 stepeni i to na cesti od dve trake i naloži na 80 km/h i vrati nas nazad do piknika.

Možete da zamislite moje razočarenje kad sam shvatila da moj predlog nije do kraja ispoštovan i da ću morati da podelim sladoled sa još dva čoveka, a mogla sam da pojedem pola! Eto, to bio bio moj kum- uvaženi član opštine Zvezdara, čovek koji ume da vozi juga iz '85, čovek koji gasi požar „Knjazom Milošem“- legenda. I ume da se šali. :)

Zašto slušati narodnjake?

vojvotkinja — Mon, 05 Feb 2007 21:44:12 +0100

Jedno od večnih pitanja ljudi sa završenom Muzičkom Akademijom jeste: „Kako iko može da sluša narodnjake?“ Kao neko sa muzičkim obrazovanjem, uzeću si za pravo da dam odgovor na to pitanje.

Poznajete li onaj osećaj kad se vraćate kući tramvajem/busom/trolejbusom ili sličnim prevoznim sredstvom nakon celog jutra provedenog na faksu/u školi, gladni, umorni i ispranog mozga? Jeste li ikad nakon posla (pod uslovom da imate posao) zapeli u gužvi i proveli u njoj sat vremena? Recite mi, šta ste nakon toga napravili? Došli kući i razmišljali o pravim filozofskim pitanjima? Da, baš...

Ne, bacili ste se na krevet i čekali da vam se neko smiluje i donese vam burek, a ako se to nije desilo, gladovali ste minimum 45 minuta, a onda ste se teškim naporima ustali i otvorili frižider. Šta ste radili ostatak dana? Ništa pametno ili bar ništa što biste trebali da radite (kao učenje, pospremanje kuće...). „Pametne“ poslove ostavljate za vikend.

Gde se tu uklapaju narodnjaci? Narodnjaci, sa svojom specifičnom melodijom, koja je većini ljudi neobična, pa čak i lepa i s onim turskim melizmima, teraju čoveka da otvori oči i da se ustane. Ritam je takav da moraš nešto da uradiš, makar to bilo i pomeranje knjiga sa stola ili stavljanje obuće na sušenje, a reči su toliko glupe (izvinite, ponestalo mi je prideva) pa i ne morate da se koncentrišete na njih. Ko bi se i koncentrisao nakon radnog jutra?!

A sad zamislite sledeći prizor... Nalazite se u krčmi/parku/kafani/splavu. Popili ste toliko da se već blago talasate. Pričate neviđene gluposti zadnjih tridesetak minuta i veseli ste. Odjednom dobijete inspraciju za pevanjem. Šta mislite, šta ćete prvo početi da pevate? Hitove Mileta Kitića ili Kurta Čobana, pardon, Kobejna?

Dakle, narodnjaci, koliko god da su smatrani nekvalitetnima, muzikom za seljake, za maloumne, ili šta već, su deo naše kulture, bez obzira poricali to ili ne, užasavali se ili ne. Oni su običnom, malom čoveku, koji je prinuđen da radi i da preživi, ujedno i najprihvatljivija muzika.

Lepo je biti zaljubljen

vojvotkinja — Sun, 04 Feb 2007 19:18:54 +0100

Jeste li ikada primetili da je nešto čudno kod ljudi koji su se zaljubili? Jeste li primetili radikalnu promenu kod nekoga ko se zaljubio? Da, čudno je to. Nekidan baš prolazim gradom i ugledam glavnog drkadžiju na opštini kako ide u mom smeru. „Daj, bolje da skrenem u prvi sokak“ pomislih, a onda primetim da mi se on smeška i da mi maše. I to se nije smeškao u fazonu „Sad ću da ti kažem nešto bezobrazno“ već je to bio nekakav vedar osmeh, k'o da je spoznao Hrista.

„Ćao, kako si?“ reče on meni, a ja ga posmotrim ko da mu treća ruka raste iz uva.

„Ej?“ upitno ću ja.„Kako je na faksu?“ ponovo će on, a ja zatreptam okicama i dobro posmotrim njegove ruke.

„Ne, nema kamen, ciglu niti išta slično“ promislim.„Super.“ kažem konačno, a ovaj će veselo: „Baš lepo. Kako ti je bata?“

„Okej. Što?“

„Pa je li mu sve u redu u školi i to?“

„Jeste.“„E, baš lepo. Baš mi je drago što smo se sreli, nisam te davno video.“

„Da... Ovaj... Ćao!“ pozdravim ga i otiđem sva u šoku. Da, vasitinu se nismo davno videli. Videli smo se prošle godine na upisia kad mi je uputio rečenicu: „Čekaj, ti sviraš TO?! Ja sam to svirao u šestom osnovne! Ali dobro... Nemaju svi talent.“ na šta sam ja popizdela i pretila mu da ću da ga udarim sa notama.

Kasnije sam saznala da se zaljubio. Kad bolje razmislim, slična stvar se i meni desila kad sam se zaljubila u svog dečka. Sećam se da mi je keva bila u šoku jer sam je jedan dan pozdravila sa: „Dobro jutro, kevo. Hoćeš kafe?“ na šta je ova reagovala poprilično sumnjičavo: „Šta si stavila unutra?!“ a onda sam rekla još nešto, ne sećam se tačno šta, verovatno nešto kao: „Lep je dan danas“ pa se keva ustala i donela mi termometar.

Moja drugarica je popuno poglupavila kad se zaljubila. Nekoć je bila inteligentna, brza na jeziku, a sad... Pozdravim je, a ona nakon punih pet do šest sekundi shvati šta sam rekla. Tu i tamo se nazire i dalje ta inteligentna strana kod nje, ali u osamdeset odsto vremena je na nekom svom „oblačiću“.

Da, lepo je biti zaljubljen. Vaistinu jeste. Svet ti se neko vreme čini lepšim i vedrijim, a onda shvatiš da zapravo nije tako, ali i dalje zadržiš dozu pozitivizma u sebi.

To smo mi - Balkanci

vojvotkinja — Sat, 03 Feb 2007 17:38:47 +0100

Šta jedan prosečan Amerikanac pomisli kada mu pomeneš Balkan? 30 odsto njih pomisli „Šta?“ ili pak „Ko?“, 60 odsto njih pomisli kako tu žive neki neuki Balkanci, koji nikad nisu videli civilizaciju, a samo 10 odsto njih zna da je to poluostrvo u Evropi na kojem je izbio rat neke davne '91.

Mene više interesuju ovi polupismeni ljudi što nas smatraju kromanjoncima. Odakle njima ta pomisao da smo mi ti koji su neuki? Odakle im pravo da sebe smatraju na „višem nivou“ od nas, „priprostih Balkanaca“? Oni, koji nisu niti svesni da je naša kultura stara 1300 godina, dok je njihova niti 5 vekova. Nas, smatraju neukima.

Znate li razlog njihovoj neukosti. Baš mi je pričao drug iz Amerike da oni ne znaju ništa o Evropi osim onih površnih činjenica (Kosi toranj je u Pizi, Triumfalna Kapija je u Parizu i.t.d...) iz razloga što na njihovoj televiziji ne postoji niti jedan evropski program (uključujući i Bi-Bi-Si), osim ako ne nabave satelitski tanjir pa možda nešto i dobiju. Na to je njihova Vlada dala „opravdan“ razlog: „Ljudi koji su siromašni možda nikada neće videti ni sve velike Američke gradove, pa ne moraju da se deprimiraju što nikada neće videti Evropu.“ Ali dobro. Neka im bude.

Za razliku od Amerike, u kojoj je inače jako učestalo seksualno zlostavljanje, silovanje, da ne govorimo o incestu, bigamiji, drendofiliji, nekrofiliji i ostalim bolesnim američkim načinima zabave, Balkan je jedna sasvim kulturna i normalna sredina. Istina, tu i tamo se nađu roditelji koji ti „zalepe“ peščurinu-dve jer se ponašaš ko krebil, ali na Balkanu 90 odsto stanovništva čine normalni, „domaći“ ljudi koji se ustaju oko 12:00, a onda popiju svoju kaficu, pročitaju svoje novine i nakon ručka odgledaju vesti u horizontalnom položaju. Ovo su takođe neki od razloga što se ponosim time da sam Balkanka. Naravno, sve ima svoje nedostatke (npr. Otadžbinski rat, zaoštreni odnosi među narodima), ali mi se nosimo s tim nedostacima. Svaki kraj ima svoje primitivce, samo što kod nas primitivci nisu većina.