Albatros haosa

Pokretne slike (2) - Ingmar Bergman

, 02 2009 20:12:25 +0200

Prosli put je to bilo sever - jug (Tarkovski - Bunjuel). Ovaj put idemo dalje, opet sever, ali ovaj put Švedska.

Ingmar Bergman

Prvi susret sa dotičnim režiserom sam imao kroz film "Divlje jagode". Rođen je 1918. godine u Uppsali. Zanimljivo za njega je što je sve svoje filmove (osim možda jednog kada je morao da napusti Švedsku) snimao na istom ostrvu. Inače u većini njegovih filmova se u glavnim ulogama pojavljuju kao stalna glumačka postava: Liv Ullman, Bibi Anderson i Marx von Sydow. U njegovim filmovima ima nečeg mračnog, ali i privlačnog, često uranja u egiztancijalnu srž svakog čoveka. Preminuo je 2007. godine (zadnji film je napravio negde 2002. godine). Pred smrt je rekao da ne razume kako ljudi mogu da gledaju njegove filmove, i da su mu dosadni. Mada "može mu se" da tako kaže, nakon 60 godina pravljenja filmova. Pored filmova, bavio se pozorišnom režijom, i u jednom intervjuu je izjavio da mnogo više voli pozorište od filma. Kažu da se u njegovim filmovima oseća jak uticaj Sorena Kjerkegora, danskog filozofa i oca egzistencijalizma. Prvi na listi:

Sedmi pečat

Sedmi pečat je vezan za Novi zavet (knjigu Otkrovenja), mislim na naziv filma. Radnja filma je smeštena u 14. vek. Nakon krstaškog rata, vitez i njegov sluga se zajedno vraćaju kući. Na početku filma vitez konačno dobija priliku da upozna Smrt. Zajedno sedaju da odigraju partiju šaha na život ili smrt. No partija će se nastavljati kroz ceo film. U to vreme Švedska je ophrvana kugom, pojavljuju se odredi onih koji misle da se samokažnjavanjem može spasiti od kuge (čini mi se da je ovaj motiv uzeo i Borislav Pekić u romanu "Besnilo",preporuka za čitanje). Zanimljivo je koga Bergman na kraju ostavlja u životu, a to su umetnici!

Devičanski izvori

Vrlo brutalan film, rađen po švedskoj legendi. Otac odlučuje da pošalje kćerke do obližnjeg manastira. Međutim na putu nailaze na mlinara koji je paganin (prinosi žrtve Odinu), a mlađu Karin siluju i ubijaju trojica braće pastira (zapravo dvojica, treći je mali dečak). Vrhunac cinizma a i filma je kada se pojavljuju kod njenih roditelja. Njen otac ih ubija (pored potresne scene silovanja, tu je i scena ubijanja nedužnog malog dečaka). Roditelji pronalaze telo mrtve Karin, a njen otac daje zakletvu da će tu podići crkvu. Ispod njenog tela počinje da izvire voda.

Persona

Fantastičan film. Počinje tako što mali dečak gleda u gomilu slika (jedna od njih je i slika erekcije penisa), zatim na kraju ide zatamnjena slika mlade devojke. Glumica Elizabeta Vogler je na jednoj predstavi iznenada zanemela, i od tada ne želi ni sa kim da priča. Dodeljuju joj mladu medicinsku sestru Almu da joj pomogne u izlečenju. Moje lično mišljenje da u ovom filmu Bergman provlači i neku erotsku nit (scene gde Alma sanja kako se je "prisnija" sa Elizabet, ili scena sa opisivanjem grupnog seksa). Na kraju sve se svodi na dve ili bolje rečeno jednu personu...

Sramota (Skammen)

Iako Vikipedija nije izdašna u opisu ovog filma, meni je definitivno jedan od najdražih. U ovom filmu Bergman se pozabavio kako rat utiče na psihu ličnosti. Kako prelaze iz jedne u drugu krajnost... Jan i Eva su dugo u braku, ali očigledno nešto ne štima kako treba pa su se povukli iz urbane u ruralnu sredinu. Jan je ophrvan unutrašnjim trvenjima i često plače, što Evi ide na živce. No sve se menja početkom rata. Neprijateljske trupe ih hvataju i teraju da učestvuju u propagandnom filmu, nakon povratka domaćih trupa i oslobođenja nastaju problemi za njih dvoje. Prepoznati su kao saradnici okupatora. No zahvaljujući Filipu (neka vrsta politčkog komesara), bivaju pušteni. No Filip traži malo ljubavi od Eve. Njih dvoje vode ljubav, dok Jan plače (potresna scena), tada Jan ide iz jedne u drugu krajnost, opsedaju ga misli o ubistvu... Obavezno pogledati film, neću dalje da pričam :)

I mene ovog leta čekaju mnogi Bergmanovi filmovi,mnogima su njegovi filmovi dosadni i mračni, nemam pojma zašto, ali mene to mračno privlači u njima. Možda i ljudi ne vole da vide zapravo sebe onakvi kakvi su... Gledajte i komentarišite ljudi :)

U sledećem postu ćemo se ili vrištati u raljama zakona ili se šetati gradom žena (a vi pogodite o kome pričam) :D

U pocetku bese rec

, 13 2009 10:09:42 +0100

"U početku beše reč (logos), i reč beše u Boga, i Bog beše reč..."

Kako bi ste se osećali u svetu gde ste vi jedina osoba koja govori nekim jezikom? Ili da li uopšte možemo da osetimo izumiranje jezika? Izumiranje reči jezika Eyak na Aljasci, Aasax (Tanzanija) i mnogih drugih... Prema najnovijim rezultatima istraživanja UNESCO-a, 199 jezika govori samo nekoliko ljudi na svetu. Radi se o jezicima koji su zaboravljeni od strane svih. Za 2500 jezika postoji pretnja od izumiranja.

Fasciniran sam jezikom. Uvek se iznova zapitam koliko je zapravo jezik kompleksan i nesavrsen, i koliko zapravo se trudimo da ga banalizujemo ali ne i da ga usavršimo. Pogledajmo primer sa žargonima, rečima hip-hop pesama. Mnogim apstraktnim pojmovima smo dali nazive (Bog, misao...). Zar se nikada niste zapitali o teoriji informacija? Kakav bi naš život bio bez jezika, bez mogućnosti da širimo informacije?

Zamislite da se jedno jutro probudite u svetu gde niko ne zna vaš jezik, gde niko ne razume ono što hoćete da kažete?

Smatram da je jezik matematike nešto najsavršenije što trenutno imamo. Jer bez same matematike ne bi uspeli da objasnimo mnoge od apstraktnih pojmova, gotovo nezamislivih (poput kretanja elektrona oko jezgra). Kada napišemo 2 + 2 = 4, nemamo mnogo problema sa razumevanjem.

Kako bi uopšte išlo to grananje jezika, od koje bi reči svaki jezik prvi krenuo? Pojma Boga, ljubavi, sveta, misli? Koja je to zapravo prva reč svakoga od svih jezika?

Zanimljivo je i to da postoji oštra konkurencija medju jezicima, rekao bih i evoluciji. Oni najbolje prilagođeni jezici opstaju. Šta su to mehanizmi opstajanja? Agresivnost i veličina teritorije jednog naroda, njihova borbena moć, biološki potencijal? Gde su se izgubili svi ti mali jezici u pretapanju u jedan veliki? Da li ćemo svi na kraju prihvatiti jedan jezik zarad lakoće komunikacije i razmene ideja? Šta ako su amazonska plemena imala mitove podjednako lepe i poučne kao što je mit o Sizifu, Dedalu i Ikaru?

Zamislite da je nakon što je Šekspir napisao svoja dela, engleski jezik izumro, i da danas nadjemo Šekspirova dela, kakav bi to osećaj bio? Ne bismo znali šta je Šekspir hteo da kaže, kakvu ideju da prenese. Nešto kao sa hijeroglifima, osim što su arheolozi pronašli Rozetu i imali sreće.

Treba se boriti i zaštiti sve jezike, kreativni pojedinac ne bira jezik za svoju kreativnost. Izumiranjem svih jezika do sada ko zna koji Šekspir, Platon, Dante su izumrli. Ovde "agresivnost" jezika dođe kao neki filter za dela kreativnih ljudi.

Čini mi se da čovek globalizacijom sa aspekta jezika gubi, ne samo na ličnom identitetu, već i na slobodi. Zašto pisati na jednom jeziku? Sigurno je da jedan govor doprinosi bržem protoku ideja i razvoju društva, ali gubi li se time deo slobode?

Razmišljajte o govoru, ko zna, ako ovaj blog zaostane za stotinak godina, možda više niko ne bude razumeo ovo...

Link predlog:

UNESCO-v atlas jezika kojima preti izumiranje

Gde smo zastali?

, 26 2009 21:35:24 +0100

Mali epitaf za srpsko drustvo prepotentnih na autobuskim stanicama.

U poslednje vreme me pomalo iritira ali i intrigira stanje srpskog malogradjanskog duha i "kvazi" intelektualne i prepotentne elite.

Idemo redom...

Koliko su vam dojadili malogradjanski maniri? Da li uopste moze da dodju do izrazaja prave vrednosti? Koliko puta ste hteli da isprebijate sve one koji se guraju za mesto u autobusu/vozu? Ili one koji preko reda ulaze kod lekara, posti, banci???

Koliko vas ubija u pojam jeftina kopija ritmova orijentalne muzike u domacimo top narodnjacima? Losi domaci filmovi? Uzasne talk-show emisije, sranje emisije?

Primetio sam da je vecina malogradjanstine zaostala izmedju sela i grada. To su oni ljudi koji su jos uvek na stajalistu ispred seoske mesne zajednice koji cekaju autobus za grad. Oni su u nekoj vrsti kulturnog predgradja. Ponasanje koje ispoljavaju ne odgovara sredini u kojoj zive, njihovi sistemi vrednosti su u suprotnosti sa opsteprihvacenim kulturnim obrascom. Generalno ljudi su jos uvek negde izmedju, a nazalost ovakvo stanje pojedinci opcinjeni brzom zaradom koriste maksimalno. Praznoverje vlada na sve strane, televizije su pune tarota i horoskopa, pevackih show programa (zvezde granda na primer), sunda i kica.

Ovi ljudi oko sebe stvaraju atmosferu nostalgije za selom. Jos uvek nisu dovoljno navikli na asfalt, i to je na neki nacin njihova odbrana od urbanizacije. Nazalost ni ta urbanizacija kod nas kao da vise i ne postoji. Gradske sredine su (p)ostale kao iz Stuliceve pesme - Uzas je nasa furka. Negativna selekcija gura ljude iz ovih redova u vrhove odbora raznih firmi, u prve redove u odlucivanju u fondovima u oblasti kulture, javnog zivota. Asfalti u gradovima su puni rupa, dok se putevi grade ka selima funkcionera, ili ka selima koja bi trebalo da postanu biracka baza odredjene stranke

Pitanje je sta uciniti i popraviti ovakvo ocajno stanje? Sta uraditi na kulturnom opismenjavanju ovih ljudi koji su ni krivi ni duzni nasli se tu gde jesu? Mozda je pravo pitanje da li ima onih koji mogu da im pomognu?

Svi oni koji su deklarisu kao elita odredjenog drustva su, cini mi se, suvise zakovali sebe u zvezde. Pojavio se problem prepotentne elite.

Ovim pojedincima se smucilo drustvo u kome zive. Njihov mozak vristi "Ja ne pripadam ovde". Ne osecaju se vise pripadnicima zajednice, vec rezervata. Zive u nekoj vrsti zablude nadmocnosti nad svima ostalima. Meni se gadi od takvih likova. Iz prostog razloga sto precenjuju sebe, i pokusavaju da izdignu sebe isuvise od onoga gde treba da budu. Takvi ljudi su ogromni kriticari, a nikakvi radnici. Najlakse je biti kriticar danas, gde god malo da zarovite idealno za kritiku. Nazalost oni sami nemaju dela iza sebe, i ne dozvoljavaju kritiku sebe. Kritikovati sve osim sebe? Zapravo postoji ogromna mrznja izmedju malogradjanstine i prepotentne elite.

Nedavno sam na lokalnoj radio emisiji i jednima i drugima pljunuo u lice. Rekao sam, biti intelektualac nosi sa sobom javnu odgovornost i obavezu u ucestvovanju u drustvu. Zapitao sam se gde su svi ti silni samoproklamovani intelektualci? Nazalost, pre mog poziva, telefon se usijavao, nakon mog poziva ni jedan jedini komentar.

Recimo tekst koji sam poslednji procitao, predstavlja za mene delo nekoga ko je isuvise prepotentan u muzickoj kritici.

Slazem se sa autorom u odredjenim segmentima, ali ne i u izboru ljudi za pljuvanje. Recimo zasto je Stulic kriv za mistifikovanje samog sebe? Za to su vise krivi ljudi koji ga ne kriticki prihvataju nego on sam. Ili u cemu je krivica Milana Mladenovica?

Ono sto mi imamo ili smo imali na muzickoj sceni nije za kovanje u zvezde, ali nije ni za valjanje u blatu.

Isti autor ne daje svoj predlog za bilo sta. I meni je muka od svega, ali nikada ne prestajem da se borim, i da dajem svoj doprinos drustvu, ma kakvo god ono bilo. Onima koji su legli u zimski san, preporucujem da se dobro utople, ili presle u juzne krajeve.

Ako se svi pretvorimo u kriticare bez predloga za popravku, dokle cemo zapravo stici?