Mali princ

Спојеви

belaruza — Fri, 12 Sep 2008 16:48:08 +0200

Вежбе из физике на машинству биле су интересантне, али понекад тешке. Радиле су их екипе од по двоје студената. Са мном у екипи био момак који је одлично знао електрику, а ја одлично калорику, па смо функционисали лепо. Е, да не буде баш све савршено, мог колегу спотакне неки вирус, и ја на вежби остадох сама. Понадала сам се, радиће се калорика. Туго моја, електрика на дневном реду! Нити је волим нити ми иде од руке. Студирала бих електротехнику да сам је волела! Подели демомстратор акумулаторе и жице и каже: "Направите серијски спој". Петљам нешто са жицама, акумулаторе повезујем, и почне да се дими. Прилази демонстратор, пита ме забринуто:"Шта сте то урадили, колегинице?"

"Серијски спој!"кажем ја.

"Нисте, колегинице, него кратки спој!"

Оловка

belaruza — Thu, 11 Sep 2008 07:06:15 +0200

Позајмих драгом познанику зелену оловку да ми напише посвету на књизи коју је донео уместо цвета. У шали је питао да задржи оловку. Зашто му не дадох ту, него другу? Јер ми је зелена оловка успомена на прелепу кулу Белем, на срце што остаде уз реку Тежо, уз наду да ћу се још једном тамо вратити. Запитах се онда колико таквих успомена имам. Истресла сам ташну, поклон пријатељице из Канаде, па у пребирање по садржају. Много. Футрола за ситнице од пријатељице из Америке. Огледалце које је двадесет година надживело кума. Шибице из омиљеног ресторана. Тегет лепеза од сестре. Мали парфем од њега (увек је имао смисла за праве поклоне).

Вратила сам ствари у ташну и огледала се по соби. Колико је тек ту детаља везано за драге људе , оне који шетају овом планетом и оне који су одавно у царству сећања. Свака ствар прича своју причу. Много прича, за неке друге дане...

Врата

belaruza — Tue, 09 Sep 2008 06:57:46 +0200

Док се једна врата не затворе

друга се не могу отворити.